Ponekad niski roditelji imaju izrazito visoko dete, a crnokosi mama i tata dobiju plavokosu bebu

DA li se sve bebe rađaju sa plavim očima? Da. Ovo nije mit, nego činjenica. Tek kada napune godinu dana, boja počinje da se menja u skladu sa genetskim zapisom, ali se neretko dešava da gen "preskoči" čak i dve generacije, pa tek onda "ispliva". Tako se neko rodi sa zelenim očima, kakve nemaju ni mama ni tata, ali je zato imala, na primer, prabaka.

Ponekad niski roditelji imaju izrazito visoko dete, a crnokosi mama i tata dobiju plavokosu bebu. To svakako zna da unese nemir u porodicu, jer se svi pitaju odakle baš ta boja, tolika visina, pa se sumnje nadovezuju jedna na drugu. Ali nauka kaže da gen zaista može da se umeša kada ga najmanje očekujemo, pa stručnjaci savetuju da se raspitate o fizičkim, ali i psihičkim karakteristikama svojih predaka. Tu ćete verovatno dobiti potrebne informacije.

Izvor: novosti.rs

Odmah nakon rođenja i nekoliko narednih dana u porodilištu pedijatri posmatraju svaku novorođenu bebu a onda jednom mesečno do navršenih godinu dana prate njen rast i razvoj.

Pod budnim okom rodtelja je svakodnevno i svaku i najmanju promenu registruju i reaguju na sve što je neuobičajeno odlazeći kod pedijata koji ih upućuje na dodatne preglede ako ima potrebe. Tako da ne postoji mogućnost da se u ovom najranijem uzrastu pojavi problem a da se ne primeti i ne reaguje blagovremeno.

Od 1 do 3 godine su redovne posete lekaru ređe a i roditelji više nisu u strahu pa je obraćanje pažnje na suptilne detalje manje a samim tim i veća mogućnost da se nešto previdi a tiče se detetovog razvoja.

U nekim porodicama, naročito ako već imaju jedno ili više dece lakše prihvataju i podržavaju indivdualne razlike i preference dok su deca mala. Roditeljima koji imaju jedno dete teško je da ga ne upoređuju sa drugom decom iz okruženja i da ne brinu ako primete da ne radi nešto što većina vršnjaka radi.

Dete može da kasni u nekim oblastima razvoja iz različitih razloga, najčešće je to prevremeni porođaj i zato kod takve dece postoji tzv. korigovani uzrast što znači da na kalendarski uzrast treba dodati onoliko dana/nedelja koliko je dete ranije rođeno. Teži porođaj, mala telesna težina, određeni problemi nakon porođaja takođe mogu da utiču na kasniju pojavu nekih funkcija. Važno je da pedijatar redovno viđa dete i da prati njegov razvoj do polaska u školu i ako za to postoji potreba uputi na odgovarajući tretman. Kod ove dece se određene poteškoće mogu javiti kasnije bez obzira što je dete „uhvatilo korak „ sa svojim vršnjacima, kao što je razvoj govora, usvajanje higijenskih navika, adaptacija na vrtić…

Kod neke dece razvoj ne teče uobičajenim redosledom već se neke funkcije javljaju ranije, a druge kasnije nego što je to očekivano pa kažemo da postoji odstupanje u razvoju ili disharmonija. Većina dece kroz igru i uz vežbe najpre sa fizioterapeutom a kasnije po potrebi i sa drugim stručnjacima uspeva da prati svoje vršnjake i na vreme krene u školu. Kako se kod njih često javljaju poteškoće u učenju (čitanje, pisanje, računanje ali i problem sa koncentracijom, pažnjom), period do polaska u školu treba iskoristiti za rešavanje svih problema koji mogu dete da ometaju kasnije u školi.

Deca koja zaostaju u razvoju su ona koja imaju neku medicinsku djagnozu I onasu uključena u tretmane od rođenja. Rana intervencija kod ove dece je jako važna iako ona ne može da promeni njihove dijagnoze. Dokazano je da je funkcionalna osposobljenost kasnije daleko bolje kod ove dece nego onih kod kojih nije sprovedena rana intervencija.

Individualne razlike

Novija istraživanja dečijeg razvoja nam pomažu da bolje razumemo procese koji stoje iza detetovog ponašanja a odigravaju se u fizičkom i socijalnom okruženju. Bolje razumevanje tih individualnih razlika omogućava stvaranje balansa između zahteva okruženja i detetovih sposobnosti da ih prevaziđe. Ta ravnoteža će dovesti do zdravog razvoja i optimalnog procesa učenja.

Dokumentovano je od strane istraživača iz različitih oblasti da postoje razlike u načinima kako deca i odrasli prepoznaju senzacije i organizuju senzorne stimulacije kako bi prevazišli svakodnevne izazove.

Senzorna integracija je proces organizacije senzacija kako iz našeg tela, tako i iz našeg okruženja u cilju adaptacije. Neka deca sa lakoćom savladavaju izazove, drugim aje potrebna pomoć u nekim oblastima ili periodima razvoja dok je jednom broju dece potrebna stalna asistencija.

Kako teškoće u senzornoj integraciji koje dete ima nisu medicinske dijagnoze pa samim tim često nisu prepoznate postoji mogućnost da se ništa ne preduzme I da dete kasnije ima problem u učenju kada krene u školu. Uopčavanje problema na vreme u senzornoj integraciji I uključivanje roditelja u podršku detetu da uspešno prevazilazi zahteve okruženja predstavlja ranu intervenciju.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Plastika od koje su napravljene dečije flašice i pribor za jelo, u određenim situacijama može da ispustiti veoma opasne materije, upozorava Akademska pedijatrijska akademija (AAP)

AAP objavila je alarmirajuće informacije za roditelje: plastična ambalaža iz koje deca piju i jedu ne sme se koristiti za mikrotalasnu niti prati u mašini za sudove.

U članku se navodi lista opasnih materija kao što su Bisfenol A (BPA), ftalati i stiren koji se mogu naći u procesu pakovanja hrane i da oni mogu biti izrazito opasni za novorođenčad i decu i da ih treba izbegavati.

Međutim, najšokatinije otkriće AAP-a je opasnost od zagrevanja i mašinskog pranja pojedinih plastičnih pribora za jelo. Zagrevanje plastike može dovesti do otpuštanja BPA u hranu. Zato je bezbednije da se mleko i hrana ne zagrevaju u plastičnoj ambalaži, zato što čak i plastika na kojoj je naznačeno da je BPA free ipak sadrži određenu količinu ovih materija.

Roditelji koji koriste plastične flašice ili flšice sa piskom znaju koliko je nekada naporno prati ručno svaku bočicu pojedinačno ali opasnosti koju ove bočice mogu da nanesu prilikom zagrevanja su ozbiljne: utiču na razvoj mozga i mišića, na pojavu gojaznosti, autizma, problema sa pažnjom i hiperaktivnošću.

U obaveštenju se navodi i da supstance koje se nalaze u hrani, kao što su veštačke boje i konzervansi, takođe negativno utiču na dečije zdravlje.

S obzirom na to da Američka Agencija za hranu i lekove (FDA) još uvek nema pravo na to da iznova prekontroliše proizvode koji su već dobili odobrenje i koji su pušteni u promet, ona utiče na ovaj poroblem tako što informiše javnost o potencijalnim opasnostima i preporučuje da prioritet prilikom kupovine hrane budu sveže ili zamrznuto voće i povrće, izbegavanje prerađevina od mesa i gotove hrane i korišćenje staklenih ambalaža i pribora od nerđajućeg čelika kao i izbagavanje plastike koliko god je moguće.

Izvor: yumama.com

Svrab (pruritus) je nespecifičan simptom koji se javlja u sklopu oboljenja kože ili drugih organskih sistema. Postoje dve vrste svraba: akutni – koji traje do 6 nedelja i hronični koji traje preko 6 nedelja.

Akutni svrab je najčešće izazvan alergijskim ili infektivnim akutnim stanjima. Hronični svrab može ukazati na različita oboljenja, kao što su bolesti jetre bolesti bubrega, bolesti krvi i neurološke bolesti.

Osećaj svraba prenose mehano-neosetljiva nemijelizirana aferentna C-vlakna, drugačija od C-nervnih vlakana koja prenose bol. Ta vlakna čine samo oko pet posto C-nervnih vlakana u ljudskom telu, ali njih karakteriše mala brzina provodljivosti nervnih signala i velika površina inervacije. Dermatološki svrab nastaje aktiviranjem, odnosno nadražajem epidermalnih i dermalnih receptora, medijatorima koji se oslobađaju kao posledica zapaljenjskih procesa, suvoće ili drugih oštećenja kože.

Svrab je uobičajeni simptom mnogih kožnih bolesti, ali je kod dece najčešći u sklopu atopskog dermatitisa.

Atopijski dermatitis ili ekcem je veoma rasprostranjen kod dece. Atopijski dermatitis je kombinacija nasleđene genetske predispozicije i spoljašnjih faktora koji utiču na razvoj bolesti. Koža kod ekcema je suva i osetlljiva, sklona je svrabu i osipu pa se često kaže za ove promene da je to svrab koji se osipa. Obično se prve promene javljaju već u prvoj godini, koža je suva i hrapava, a kako se dete češe koža postaje crvena i iritirana. Može se javiti bilo gde ali su promene najčešće na obrazima, pregibima i spoljašnjoj strani laktova i butina. Najvažnije je lečenje i nega kože hidrantnim kremama i kupkama uz izbegavanje alergena.

Svrab je karakterističan i za alergijske reakcije, ujede insekata, javlja se kod skabiesa (šuge), parazitskih infekcija kože, a izražen je kod sve dece koja imaju suvu kožu. Suva koža ima narušenu normalnu zaštitnu barijeru i na njoj dolazi lakše do raznih površnih zapaljenja koja prouzrokuju svrab.

Svrab je subjektivan osećaj, pa se i dijagnostika zasniva na dobroj anamnezi i opisu simptoma. Potrebno je ispitati zdravlje deteta i ustanoviti uzrok svraba. Lečenje svraba je simptomatsko. Sprovodi se antihistaminicima i eventualno, blažim kortikosteroidnim kremovima i emolijentnim sredstvima. Kod atopskog dermatitisa u lečenju se koriste emolijentna sredstva i uljane kupke koje dodatno smanjuju isušivanje kože, a u fazama pogoršanja, odnosno jakog lokalnog zapaljenja, i lokalni kortikosteroidni kremovi.

Milena NikolićAutor: Milena Nikolić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Najnovija studija otkriva još jedan od mogućih uzroka autizma kod dece, a evo o čemu je reč.

Tokom poslednjih godina veliki broj naučnika došao je do saznanja da su mikroorganazimi pristuni u crevnoj flori, poznati kao mikrobiomi, važni za ljudsko zdravlje. Oni utiču na našu težinu, mentalno zdravlje, na to da li ćemo razviti autoimune bolesti i dijabetes tipa 1, i kako ćemo reagovati na strah.

Najnovija studija objavljena u Žurnalu za imunologiju (The Journal of Immunology) pronašla je vezu između stomačnih mikrobioma i neurorazvojnog stanja po imenu autizam. Otkriće koje je šokiralo naučnike je da naši mikrobiomi ne određuju da li ćemo postati autistični, već mikrobiomi naše majke.

"Mikrobiomi mogu oblikovati razvoj mozga na više načina", rekao je Džon Lukens, istraživač i doktorant Univerziteta u Virdžiniji u svojoj izjavi. "Mikrobiomi zaista igraju važnu ulogu u određivanju toga kako će imuni sistem novorođenčeta reagovati na infekciju, povredu ili stres", dodaje Lukens.

Supstanca koja igra ključnu ulogu u razvoju autizma je molekul po imenu "interleukin-17a" ili "IL-17a" kojeg proizvodi naš imuni sistem i koji utuče na razvoj mozga još u materici.

Kako bi testirali hipotezu da ovaj molekul zaista izaziva autizam naučnici su sproveli eksperiment na dva laboratorijska miša ženskog pola. Jedan od njih je u stomaku imao mikrofloru koja je bila podložna upali koju izaziva pomenti molekul, dok drugi miš to nije imao.

Kada je molekul "IL-17a" blokiran na veštački način (čime je sprečena upala) novorođenčad oba miša rođena su sa neuro-tipičim ponašanjima. Dalji rast i razvoj mladunaca prvog miša, koji nije podlegao daljim intervencijama od strane naučnika, pokazao je očigledne znake autizma koji su uticali na društveno i ostala ponašanja mladunčadi.

Ovo su preliminarne studije koje se ne mogu u potpunosti preslikati na ljudsku vrstu, ali u svakom slučaju mogu služiti kao početni materijal za dalja istraživanja autizma. Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da zdravlje majčinog stomaka je svakako jedan od činilaca u razvoju bolesti poput autizma.

Izvor: nationalgeographic.rs

Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?

Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.
Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.
Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?

Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).
Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?

Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?

U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?

U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?

Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.
Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Ass dr Goran Vukomanovic, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Problem stomačnih grčeva je za većinu roditelja aktuelan čak i kada beba nema određenih tegoba. Naime, nabavljaju se čajevi, preparati, primenjuju različiti recepti baka… kao da je u pitanju neka bolest.

Ipak, prvo što treba imati na umu jeste da se radi o fiziološkoj pojavi. A takve pojave se ne leče, već mogu samo da se primene određene mere, koje olakšavaju tegobe.

Kada se javljaju stomačni grčevi?

 Mogu da se jave već od 15. Dana života, a prisutni su najkasnije do devetog meseca. Period u kome se najčešće javljaju i spontano povlače je od drugog do petog meseca.

Šta se dešava kod beba kada imaju grčeve?

Bebe sisaju osam puta na dan. Količina popijenog mleka, u odnosu na njihovu težinu, odgovara jednom manjem obroku kod odraslog čoveka. Ako bi odrastao čovek imao osam obroka, jasno je da bi organi za varenje obavljali višestruko veći posao nego što je uobičajeno. Rad digestivnih organa karakterišu grčenja (kontrakcije) glatkih mišića želuca i creva. Ukoliko su kontrakcije česte i intenzivne, može da se javi bol. Dakle, svi simptomi koji se javljaju kod bebe zbog stomačnih grčeva, zapravo su reakcija na bol.

 Koji su simptomi stomačnih grčeva?

 Roditelji najčešće primećuju plač bebe i ritanje nožicama. Ovo su, u stvari, glavni simptomi, a dominiranje nekog drugog simptoma navodi na pomisao da se ne radi o grčevima. Plač zbog grčeva je povremen i ne traje vise sati. Kod bebe koja ima samo stomačne grčeve, postoje periodi kada je mirna ili zadovoljno spava.

 Koji simptomi se ne javljaju kod stomačnih grčeva?

 Povraćanje svakako nije simptom stomačnih grčeva. Sumnju da se ne radi o grčevima, već o drugom poremećaju, pobuđuje i nadimanje trbuha, proliv, krv u stolici, povišena telesna temperatura… Ako beba ima samo stomačne grčeve, nikada neće značajnije da poremeti ritam hranjenja ili da odbija obrok.

 Kako utvrditi da se radi o stomačnim grčevima?

 Iako su roditelji upoznati sa navedenim simptomima, ipak se dešava da nisu sigurni da li se radi o grčevima. Nesigurnost je razumljiva, jer su simptomi nespecifični i mogu da maskiraju «prava» oboljenja. Dilemu treba da razreši pedijatar jednim pregledom, a ponekad i sa nekoliko pregleda – ukoliko proceni kako je potrebno da se beba prati tokom određenog perioda. Savet za roditelje je da od momenta pojave grčeva svaku dilemu rešavaju zajedno sa pedijatrom.

Koje mere treba primenjivati za olakšavanje tegoba kod stomačnih grčeva?

Otkad postoji naučna medicina, jedna od tema su i stomačni grčevi novorođenčadi i odojčadi. Prema stavu savremene medicine, nije opravdana primena lekova u suzbijanju grčeva. Zabranjeno je davati blage analgetike (Paracetamol) – koji bi mogli da suzbiju bol i tako maskiraju eventualno hirurško oboljenje

Čajevi: preporučuju se čajevi koji sadrže ekstrakte kima, komorača i anisa. Najbolje je dati čaj originalno proizveden i upakovan.

Ljuljanje: blago ljuljuškanje može da bude od koristi za bebe koje je pedijatar pregledao i konstatovao da se radi o grčevima.

Masiranje stomaka: ranije je ova mera bila više primenjivana.

Istraživanja su pokazala da je od koristi samo lagano glađenje stomaka, ali ne i intenzivnija masaža, jer je bilo pojedinih situacija sa hirurškim posledicama (vezana creva).

Druge mere se ne preporučuju.

Veoma je važno znati da stomačni grčevi nisu obavezna faza u odrastanju vašeg deteta. Ima dece koja gotovo da nisu osetila bol stomačnih grčeva, kao što ima I one koja su bila na pedijatrijskom pregledu čak nekoliko puta zbog ove fiziološke pojave.

Ass. dr Miloš Ješić, pedijatar neonatolog
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Infekcija “piše” je jedan od ne tako retkih problema kod malih dečaka. Najčešće nastaje na mestu gde se kožica penisa završava i preklapa sa otvorom završnog dela mokraćnog kanala (koji se stručno naziva uretra).

Ovaj otvor je deo tkiva penisa koji se medicinski naziva glans. Dakle, kožica se nalazi preko glansa, a infekcija tog regiona se zove balanitis. On ne spada u teže infekcije, ali može, ako se na vreme ne otkrije) , napraviti ozbiljne probleme.

Zašto nastaje infekcija “piše” kod dečaka

Najčešći razlog je neadekvatna higijena genitalnog regiona!

Prosto je neverovatno da postoji toliko različitih “saveta” u vezi održavanja piše kod malih dečaka. “Eksperti” dele savete tipa: ništa ne treba dirati pre treće godine, a drugi se zalažu za što energičnije povlačenje kožice da se “spreči kasnija operacija” I jedno i drugo je nepravilno, ali je potpuno neprihvatljivo ništa ne raditi sa”pišom” jer je baš to prvi razlog infekcije (balanitisa).

Na mestu izlaska završnog dela mokraćnog kanala dečačića se preklapa kožica penisa. Tako se mokraća probija do spoljašnjeg sveta (obično je tamo pelena prvih par godina) i UVEK ostaje po malo mokraće u “džepu” koji kožica pravi. Ova mokraća kristalizuje i talože se kristali mokraćne kiseline. Ovi kristali “grickaju” finu kožicu piše, pa se širom otvaraju vrata bakterijama koje jedva čekaju da ulete u finu bebinu kožicu i naprave infekciju. Obično dve grupe bakterija dovode do balanitisa. Prve normalno žive NA kožici, ali kada se nađu ISPOD površnog sloja povampire se i naprave problem.

Drugi mikrozlikovci dolaze iz stolice, a ona je vrlo blizu piše, naročito kada ona odstoji u pelenama. Bakterije koje normalno žive u debelom crevu postaju veoma neprijatne kada dospeju u potkožno tkivo, ili daleko bilo, u mokraćne kanale.

Kako se postavlja dijagnoza

Lako – gledanjem!

Ne treba biti veliki dijagnostičar da bi se utvrdilo da nešto nije u redu. Prvo se primećuje samo crvenilo oko otvora uretre, a potom se to crvenilo širi, a ako se ništa ne preduzme pojavljuje se i otok vrha piše. U baš zapuštenim slučajevima se može videti i gnojni iscedak, koji nekada može napraviti i fleku na peleni.

Bebac, u prvih par dana infekcije ne pokazuje da mu nešto fali, ali potom postaje nervozniji i kenjkav jer polako počinje da ga boli. Ako se ovo dešava u prvih par meseci, obično se sve pripiše grčevima, pa se i ne primeti problem na piši. Ako se totalno zanemari infekcija, može doći i do skoka telesne temperature, a to je obično znak komplikacije – infekcije mokraćnih puteva.

Da li su moguće komplikacije

Nažalost jesu, a dešavaju se kad se zakasni sa terapijom:

- Infekcije mokraćnih kanala

Najopasnije je kada se infekcija sa vrha piše “popenje” u mokraćne kanale. Imajući u vidu da samo par milimetara deli ognjište infekcije od uretre nije teško da se baš to desi. Bakterijama je nekada potrebno samo dan – dva da se prebace sa površine u mokraćni kanal i tada može nastati ozbiljniji problem. Kada se infekcija zapati u uretri vrlo brzo se “uzbrdo” prošiti na mokraćnu bešiku pa nastaje zapaljenje – cistitis.

Cistitis (dakle bakterijsko zapaljenje mokraćne bešike) je samo mali korak od infekcije bubrega koja se naziva pijelonefritis. Kada se ovo desi dete izgleda veoma loše – ima visoku temperaturu, slabo jede i pije, a zna da bude veoma uznemireno, ali i pospano. Tada dete zaista ima ozbiljan problem!

- “lokalne” komplikacije

One obično nastaju ako se za relativno kratak rok desi više balanitisa za redom. Tada se obično radi o nezalečenim infekcijama koje tinjaju i prave jednu vrstu hronične infekcije piše. Čim je neka infekcija dugotrajna – tinjajuća, dolazi do stvaranja ožiljnog tkiva koje može da smanji pokretljivost kožice i suzi već mali otvor kroz koji mokraća mora da prolazi. Tako se sve više mokraće zadržava, sve je manja mogućnost adekvatne higijene pa se formira začarani krug iz koga treba što pre izaći.

Kako se balanitis leči

Prvo treba naglasiti da ŠTO PRE treba početi terapiju, a to znači već kada se primeti crvenilo na samom vrhu piše.

Pre početka terapije ne bi bilo loše uzeti bris sa mesta infekcije (bris prepucijuma) da bi se tačno utvrdilo koje su bakterije krive za zapaljenje.

Idealno bi bilo uhvatiti i mokraću za pregled, ali je to nekada veoma teško kod malih beba. Ipak, ako nema trenutnih mogućnosti za bris ili uzimanje urina NE TREBA odlagati početak tretmana:

- Lagano povlačenje kožice – SAMO koliko je moguće, a obično je dovoljno toliko da se jasno vidi otvor uretre. Dakle, ne treba forsirati povlačenje jer se može napraviti samo šteta.

- Potom treba mlakom vodom i bebi sapunom (ili šamponom) dobro oprati naslage mokraćne kiseline i proizvoda infekcije (nekada je to vidljiv gnojni sekret). Ne treba pri tom koristiti vatu ili gazu već sve obaviti pod mlazom vode.

- Sledi pažljivo ispiranje piše nekim od antiseptičnih rastvora. Veoma je prikladan troprocentni rastvor borne kiseline koja se može i bez recepta kupiti u apotekama. I ovde je najbolje mlazom iz bočice zaliti penis (naročito oko samog otvora uretre), a ako i dalje ima naslaga one se mogu skinuti nežnim brisanjem sterilnom gazom koja se prethodno dobro natopi rastvorom borne kiseline. Ako se ovo mora uraditi, uvek posle brisanja treba obaviti još jedno zalivanje antiseptičnim rastvorom

- Kada se sve završi kožica se vrati preko otvora uretre i sve se ostavi da se osuši

- U većini pravih balanitisa neophodno je u tretman uključiti i antibiotske masti. Chloramphenicol, ili Gentamicin, ili Enbecin masti su sasvim prikladni preparati, a treba ih mazati dva puta dnevno

Sve navedene mere za borbu protiv infekcije treba sprovoditi najmanje dva puta dnevno I UVEK posle pojave stolice u peleni. Dužina terapije zavisi od ozbiljnosti infekcije, a obično ne traje manje od sedam do deset dana. Zapušteni “pišulinci” traže i nekoliko nedelja tretmana. Rezultati terapije su vidljivi posle nekoliko dana – crvenilo prvo bledi, pa nestaje, a primećuje se i smanjenje otoka vrha piše. NE TREBA tada prekidati lečenje već ga nastaviti bar tri dana po potpunom povlačenju svih znakova zapaljenja.

Ako se nađu jasni znaci infekcije mokraćnih puteva (pregledom urina i urinokulturom) OBAVEZNA je i antibiotska terapija sirupima ili injekcijama koje su rezervisane za teže infekcije (zapaljenje mokraćne bešike ili bubrega koji su praćeni visokom temperaturom). Naravno, ovakva antibiotska terapija se isključivo radi uz pregled i savet pedijatra nikada” na svoju ruku”.

Kako sprečiti infekciju

Prosto – pravilnom higijenom. Redovno pranje mlakom vodom i sapunom uz LAGANO povlačenje kožice (koliko da se promoli otvor završnog dela mokraćnog kanala – NIKAKO na silu prevlačiti kožicu do kraja) je sasvim adekvatan način da se piša “servisira”. Ovo treba raditi svako veče, a ne bi bilo loše da se to obavi o uvek kada se vidi stolica u peleni. Čak i kada naizgled nema zaprljanja piše, treba je oprati jer su bakterije nevidljive, a lako prelaze iz stolice do penisa.

Naravno, treba voditi računa i o higijeni guze, jer se eventualne infekcija kože oko čmara lako prenose i na pišu.

Pored ovoga treba znati da je NEPRIKLADNO natovariti veliku količini masti ili krema za negu kože na pišu. Objašnjenje je prosto – kada se mast zadržava dugo, ona postaje odlična podloga za razvoj bakterija. Dovoljan je tanak sloj kreme oko penisa i analnog otvora.

Kao što vidite, nije teško sprečiti infekciju – balanitis. Nije teško ni lečiti lakše forme bolesti, pa je sistem “uradi sam” dozvoljen prvih dana infekcije. Naravno, ako niste sigurni o čemu se radi, ili ako je stvar izmakla kontroli obavezno konsultujte pedijatra!

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Čak i nerođene bebe sanjaju o zvuku maminog glasa ili mutnim svetlosnim slikama koje prodiru do nje. Novorođenče ima san o licima i oblicima koje upoznaje

ISTRAŽIVANjA pokazuju da čak i nerođene bebe sanjaju o zvuku maminog glasa ili mutnim svetlosnim slikama koje prodiru do nje. Novorođenče ima san o licima i oblicima koje upoznaje.

Alan Grin, profesor pedijatrije sa Univerziteta Stenford, kaže da bebama, kao i odraslima, snovi pomažu u procesuiranju proživljenog.

- Iako ne možemo pouzdano da tvrdimo šta je beba sanjala, postoje znakovi koji nam ukazuju na to da se probudila sa nekim snom. Jedan od prvih signala je raspoloženje nakon buđenja. Ako je srećna i nasmejana, sanjala je nešto lepo, a ako je nervozna i plače, u snu je verovatno procesuirala manje prijatan doživljaj - kaže dr Grin.

Naučnici nemaju dilemu da li bebe sanjaju ili ne, ali nisu sigurni da li mogu da imaju noćne more. Većina je bliža teoriji da mogu, s obzirom na to da već u prvih nekoliko meseci života imaju sećanja na neprijatne osećaje ili stanja, poput hladnoće, gladi i mokre pelene. Noćne more se, pretpostavka je, javljaju oko druge godine, jer deca tada počinju da razumeju da se u životu događaju i ružne stvari. Istovremeno, to je doba u kojem počinju da razvijaju osećaj straha.

Izvor: novosti.rs

Jedan od prvih vidljivih problema koji može da se desi malom pacijentu ženskog pola jeste nastanak ciste jajnika. Inače, ciste jajnika fetusa se mogu videti tokom ultrazvučnih pregleda u trećem trimestru trudnoće.

Jajnik do puberteta predstavlja abdominalni organ, pa se cista jajnika i opisuje kao cista u abdomenu. Uzrok postojanja cista jajnika na rođenju nije poznat, ali one najverovatnije nastaju kao posledica prolazne stimulacije jajnika hormonima iz posteljice.

Moguće komplikacije
Većina cista nastaje kod fetusa čije majke imaju određene bolesti tokom trudnoće – pre svega povišen krvni pritisak, dijabetes, povećanu količinu plodove vode… ili ako postoji neslaganje u Rh faktoru roditelja. Ciste jajnika kod novorođenčadi mogu da imaju prečnik od nekoliko milimetara, pa i preko šest centimetara. Zapremina jajnika na rođenju je u proseku oko 0,2 mililitra, a zapremina jajnika sa cistom od pet centimetara je oko 40 mililitara, odnosno dvesta puta veća. Kada su ciste veće, moguć je nastanak komplikacija: pre svega, krvarenje unutar ciste jajnika, ruptura (prsnuće) kapsule ciste i intraabdominalno krvavljenje, opstrukcija gastrointestinalnog ili urinarnog trakta, ili uvrnuće jajnika. Usled veličine cista, moguć je i nastanak otežanog disanja na rođenju.

Spontani nestanak manjih cista posle rođenja
Spontani nestanak manjih cista nastaje posle rođenja, kada se fetus «izvuče» iz majčinog hormonalnog miljea. Kod fetusa sa cistom koja je veća od šest centimetara, savetuje se planiranje carskog reza. Ako cista opstaje, ili se uveća posle rođenja, može da ugrozi vitalnost jajnika i da zahteva operativno lečenje.

Očuvanje tkiva jajnika
Očuvanje tkiva jajnika je otežano zbog male zapremine očuvanog tkiva jajnika, ali je osnovno pravilo u operativnom lečenju u ovom uzrastu. Metoda izbora jeste aspiracija cista većih od četiri centimetra – pod kontrolom ultrazvuka, smanjuje rizik od nastanka komplikacija. Ako cista opstaje u periodu dužem od četiri meseca, indikovano je operativno lečenje. Naravno, u slučajevima uvrtanja ciste i jajnika, neophodan je hitan operativni pristup.
Blagovremena dijagnostika, pravilno praćenje pacijenta i lečenje po protokolu – smanjuju rizik od gubitka jajnika. Ginekolozi koji se bave dečjom i adolescentnom ginekologijom, imaju veći uspeh u očuvanju tkiva jajnika pri operaciji – u odnosu na ostale operatore koji mogu da dođu u kontakt sa malim pacijentima.

Dr sci med. Zoran B. Stanković
Služba za dečju i adolescentnu ginekologiju
Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije «Dr Vukan Čupić», Beograd

Autor je član Međunarodne federacije za dečju i adolescentnu ginekologiju (FIGIJ)

Izvor: mojpedijatar.co.rs