Snobizam je IN. Savremeni snobovi su pobornici lifestyle bitisanja. Oni sačinjavaju top liste životnih vrednosti kojima teže a materijalizam je na samom vrhu, mada nije presudan. Danas je sistem vrednosti, čini mi se naivnoj, više nego ikad na probi.

Da li smo in ili smo out, da li smo online ili nemamo ni TV, da li smo negujući ili spadajući roditelji? Zamka u koju smo uglavnom svi nehotično…

Zamka u koju smo uglavnom svi nehotično upali a koja odoleva uprkos učenjima savremenih pedagoga i dečijih psihologa, savetima internet gurua i onlajn trendova, tiče se nas roditelja a ne naše dece.

Višedecenijska uskraćenost u vidu ratova, embarga, tranzicije a sigurno i manjkavosti nacionalnog tipa, dovela je do široko rasprostanjene pojave snobizma u roditeljstvu. Za plišano i popustljivo roditeljstvo ste već čuli i verovatno se nažalost prepoznali kao akteri i vinovnici takve jedne ne baš uspešne vaspitne metode. Ali zamislite sad ovu novo-staru teoriju: U nedostatku različitih načina da se upadljivo iskaže i dokaže naša lična moralna vrednost kroz npr. volontiranje, akcije civilnog društva itd, umesto toga pokušavamo da svoju vrlinu prikažemo kroz roditeljstvo. Ono je postalo naše novo perje koje tako ponosno izlažemo na našim Fejsbuk profilima, rođendanskim slavljima i igralištima. Rezultat je kultura takmičenja, nadgledanja, osuđivanja, umesto saosećanja i saradnje. Iskreno, to je isrpljujuće i baš nikom ne donosi dobro.

Dete kao statusni simbol? Nemoguće! Ne verujete? Mislite da tome služe samo Ajfonovi i skijanja u Sent Moricu. Međutim…

Dojeno, ne dojeno, rođeno prirodnim ili vanzemaljskim putem, hranjeno slaninom, organskim i ptičijim mlekom, lečeno homeopatijom ili kod mrdrprofesora najstručnjaka, ide u privatnu školu sa samo još šestoro dece ili kud svi tu i mali Mujo, nosi marku ili je marka, svira-priča-igra-glumi za sve pare, sluša Šostakoviča ili Pink Floyd, letuje tri puta ili samo piški u bazen kod bake u selu, ima ljubičaste a ne smeđe oči, interesuje se samo za astronomiju ili igra fuce po ceo dan, i tako u nedogled i bestraga…

Sve su to razlozi da nekog gledamo sa visine da se prosto gordimo i decu kao Carevo novo ruho šetamo. A nisu to zaslužila ta naša malobrojna deca. Dosta je njima njihovih muka. Nervoznih i neprisutnih roditelja što rade ceo dan za male plate, isto takvih vaspitačica i učiteljica, trenera i profesora. Trujemo im detinjstvo našim strahovima, nedoraslošću, najlepšim željama. Nikako da se smislimo šta je to najbolje za naše naslednike. Sve nam nešto “malo” kad o ljubavi, igri, podršci pričamo. Ma sigurno nije samo to u pitanju. Sigurno ima neki recept “Kako da u 124 koraka …” što ga čitamo na svim maminskim portalima. Ima puno šarenih slika i lajkova, znaju oni šta pričaju.

Sad se već pitate “Pa kako da ih (se) promovišemo i bolju poziciju u društvu obezbedimo?” Kao da je novi cd, “projekat” na top listi u pitanju. Ej! Jesmo li mi roditelji ili marketing stručnjaci? Zar nije svrha dobrog vaspitanja pomoći detetu da odraste u samostalanog, odgovornog i saosećajanog čoveka. Sigurno bi vam se srce steglo da doživite da vaše dete neko gleda sa visine kao da je smrdljiv sir zbog neke snobovske zadrtosti. Pa naučite ga da ne radi ono što i samo ne bi htelo na svojoj koži da oseti. Snobizam je ranije podrazumevao uspinajanje iz niže u višu klasu. Danas to izgleda kao uspinjanje iz niže u za dlaku malo višu nižu klasu. Nećemo valjda decu zarad takvih jeftinih poena promovisati?

Ne misli se ovde o krajnosti. Ne tvrdim ja da Tarzane i Moglije treba gajiti. Mada, kolko znam u dobre ljude su izrasli. Ali možda male eksperimente im (nam) prirediti. Zamisli da na nedelju dana nema čokolade ili crtanih filmova, zamisli da živimo kao većina dece u Vijetnamu. Ili da jedan dan ideš u baš starim i možda pocepanim patikama. Da prošetaš bukvalno u tuđim cipelama. Da se ne rugaš, već saosećaš sa drugom što nema. Znam, mnogo ja zamišljam. Moj petogodišnjak bi prvi demonstrativno oddurio ideju, a pritisak ne dovodi do cilja. Zato je na nama da primer damo. Dete će se uvek pre ugledati na ono šta vidi a ne na ono šta čuje.

Pisala sam ja već o mamama iz parkića, o sebi i mojim Novo Beogradskim šizikama. Temu sad još više širimo, produbljujemo, ko zna na šta naletimo u ovom krugu i koje nam se misli upregnu u zdravlje. Možda se odreknemo kontrolfrikisanja i ubeđenja da smo bolje bar u nečemu od one druge. Pa na kraju krajeva koja je to grupa kojoj želimo da se priklonimo?

Zar ne navijamo za isti tim, za našu decu?

Da se ne razumemo pogrešno. Nisam ja ni za relativizaciju i za sve može, dajte jedan lajk. Ne. Ne biram lakši put a i ne žudim (više) da idem onim kojim se ređe ide. Ali kad su deca i još poneka baš važna stvar u pitanju, stav treba imati, dobro ga oformiti, na različite testove staviti. Da, ja sam fanatik za dojenje, to je moj snobovski imperativ. A vi, priznajte ako smete, ne nužno drugima ili meni, nego sebi. Šta je to zbog čega druge gledate odozgo? I to je dobar početak. Verujte mi deca će ubrzo za vašim stopama krenuti.

Intercontinental Ballistic Mother

Empatija se uči. Zadatak roditelja je da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Decu uvek treba pitati: “Kako bi se osećao da se to tebi dešava/da si na njegovom mestu?“

Pojam empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava, odnosno, sposobnost „uživljavanja“ u emocije drugih.

Pojam empatije se razlikuje od ljubaznosti, sažaljenja ili simpatije prema nekome. Naime, sposobnost empatije podrazumeva intenzivan i aktivan odnos, pokušaj da se razume neko drugi, dok je simpatija pasivna relacija koja može biti jednosmerna.

Empatija predstavlja preduslov za razvoj ljubavi i prijateljstva, a ujedno je suprotnost agresivnom ponašanju. Ona se opisuje kao „moralna emocija“ , dok nedostatak empatije podstiče antisocijalno ponašanje (nasilje u fizičkom i emocionalnom smislu, kao i neukazivanje pomoći ili razumevanja kada je to potrebno). Preduslov je za razvoj emocionalne inteligencije.

Empatičnost se ogleda u sposobnosti da vidimo situaciju iz ugla druge osobe i da osećamo tugu, radost, bol druge osobe.

Za empatiju ne postoji gen koji se prenosi kao npr. inteligencija ili fizičke izgled. Međutim, postoji genetska predispozicija za razvoj empatičnog ponašanja. Pojedina istraživanja pokazuju da su neka deca „prirodno“ sklonija da budu empatična i da nije u potpunosti posledica roditeljskog usmeravanja, dok druge studije daju prednost socijalizaciji dece i učenju „po modelu“.

Rasprostranjeno je mišljenje da se empatija kod dece razvija od treće godine (jer su do tada deca egocentrična, usmerena na sebe i zadiviljavanje sopstvenih potreba) i upravo im empatija omogućava da se prevaziđe sebičnost i da se razvije osećaj za druge. Empatična deca su uspešnija u socijalnim relacijama i imaju više veza sa vršnjacima. Često su omiljena u vršnjackim grupama. Empaitčnost je kasnije osnova za razvoj emocionalne inteligencije – bolje se snalaze sa drugim ljudima i imaju uspešnije odnose u porodici i van nje.

Kako se razvija kapacitet za empatiju kod dece?

Empatija se uči. Zadatak roditelja je da nauči svoje dete da su osećanja drugih važna i da ih treba poštovati. Decu uvek treba pitati: “Kako bi se osećao da se to tebi dešava/da si na njegovom mestu?“

Deca uče po „modelu“. Model su roditelji i njihovi postupci – pažnja, briga prema ukućanima, odnosi sa prijateljima, komšijama, rodbini, životinjama, kućnim ljubimcima…Roditelji najbolje na ličnom primeru pokazuju šta je empatija.

Poželjno je da roditelji nauče svoju decu da ne odbacuju vršnjake koji imaju smetnje u razvoju, neki fizčcki hendikep ili su druge nacionalnosti ili vere – učite ih pravim vrednostima i toleranciji različitosti. Uvek ih pitajte:“Kako bi se ti osećao na njegovom/njenom mestu?“ empatija predstavlja stub „dobre“ osobe i osnov za razvoj „ljudskih“ kvaliteta.

Kada roditelji, rodbina ili vaspitači primete prve znake saosećnja kod dece, trebalo bi ih pohvaliti, jer ono uči kako da brine i kako da se uživi u osećanja drugih.

Decu ne bi trebalo prezaštićivati. Dobro je da na svojoj koži, u vrticu osete lekcije iz socijalne komunikacije.

Na osnovu primera roditelji značajno utiču na to da dete počne vremenom samostalno da zaključuje o osećanjima drugih. Primeri mogu biti i junaci iz bajki, slikovnica ili primeri iz života koji na jednostavan način oslikavaju međuljudske odnose, vrednosti i osećanja. Analizirajući postupke i osećanja junaka (tuga, radost, ljutnja, povređenost, razočaranje, izneverenost…), deca uočavaju suptilne emocije i počinju da saosećaju sa pojedinim likovima. Na taj način se deca uče razumevanju emocija drugih i povećavaju kapacitet za empatiju.

Pomoć detetu u učenju empatije predstavlja roditeljsko izražavanje interesovanja za njegove emocije, pažljivo I aktivno slusanje i postavljanje pitanja koja će im pomoći da razjasne sopstvena osećanja i misli.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kada porodica dobije novog člana, čitav svet počinje da se vrti upravo oko potreba novorođenčeta. Pored osećaja sreće koji se ne može sakriti, roditelji su često neispavani i iscrpljeni, a manjak slobodnog vremena postao je svakodnevica.

Izuzev mame i tate, čitava porodica, pa i prijatelji usmereni su na bebu, te su želje roditelja uglavnom zapostavljenje. Ako su vaši prijatelji ili rođaci tek postali roditelji, najvažnija stavka je da budete tu za njih, te nemojte zaboraviti da im se nađete u različitim situacijama.

Više je načina kojima ćete prijateljima koji su se po prvi put našli u ulozi roditelja pokazati pažnju. Jedna od njih je i lep poklon. U narednim redovima pišemo vam o originalnim poklonima koji će oduševiti novopečene mame i tate i poslati im poruku da uvek mogu da računaju na vas.

#1 Slatko iznenađenje - predah uz kremasti dezert je uvek dobrodošao
Slatkiši su uvek dobra ideja!

Mnogi pribegavaju kupovini slatkiša za poklon u različitim prilikama - i to sa razlogom. Poslastice istovremeno mogu biti originalni pokloni za rođendan, sjajni darovi za praznike, godišnjice veze i druge važne datume.

Roditelji će uz kremasti užitak predahnuti u slobodnim trenucima, dok beba mirno spava. Naš predlog je da se odlučite za krofne na kojima možete ispisati kratku poruku koja će ih nasmejati i raznežiti.

Takođe, možete odabrati šarene praline, a ukoliko želite ekskluzivno iznenađenje - odaberite tortu sa porukom! Neka vaš izbor budu slatkiši originalnog izgleda, pažljivo skrojeni od najsjajnijih sastojaka koji zadovoljavaju sva čula.

Pomenućemo da poslastice mogu biti idealan dodatak poklonu, te iznenađenju koje priredite, pridodajte i miks slatkiša sa voćnim ili čokoladnim aromama.

#2 Dan u spa centru - opuštanje za telo i dušu
Roditelji malih beba, koje nisu navršile prvu godinu, nemaju mnogo slobodnog vremena, a zajedničko uživanje je svedeno na minimum. Buđenja tokom noći, pripremanje hrane, briga o zdravlju deteta, šetnja, igra i mnoge druge aktivnosti postale su svakodnevica koja raduje, ali i iscrpljuje.

Međutim, bez obzira na to što deca predstavljaju neopisivu radost za svakog roditelja, svaki pojedinac treba da odvoji vreme za sebe, pre svega kako bi zadržao radostan duh i prikupio energiju za predstojeće izazove.

Vreme provedeno u spa centru ili nekoliko sati uživanja u masaži će osim celokupne relaksacije tela, predstavljati sjajan način za oslobađanje od stresa.

Naš savet je da roditeljima izađete u susret, te dok su oni prepušteni rukama stručnjaka, vi pričuvate bebu kod kuće! Malo je mama i tata koji će odabrati vreme za sebe na uštrb vremena sa deteom, međutim ako im ponudite čuvanje deteta dok se oni opuštaju u spa danu - prihvatiće to raširenih ruku.

#3 Knjiga o roditeljstvu - korisni saveti su uvek dobrodošli
Ukoliko dolazite prvi put da vidite novorođenče, ne zaboravite na poklon za roditelje. U našoj tradiciji do danas je očuvan običaj darivanja bebe prilikom prvog susreta. Pojedinci donose poklone, dok su tu i oni koji se odluče da roditeljima uruče novac.

Sa druge strane, malo je onih koji odluče da obraduju mamu u tatu, te pripreme darove i za njih. Izdvojite se od ove grupacije, te vaše prijatelje ili rođake koji su se ostvarili u ulozi roditelja obradujte sjajnom knjigom o roditeljstvu.

U mnogim knjižarama kod nas možete pronaći knjige o odgajanju dece, ishrani, prvim danima nakon porođaja i sa mnogim drugim korisnim savetima. Predlažemo vam da dobro istražite ponudu, posavetujete se sa zaposlenima u knjižari i odaberete onu koja će pružiti neophodna znanja mami i tati.

Pažljivo upakovanom poklonu dodajte slatkiše o kojima smo gore pisali ili upakujte flašu njihovog omiljenog pića i dar će biti potpun!

#4 Karte za bioskop - uživanje u filmskim novitetima
Kokice, sok, besprekoran kvalitet slike i sjajno ozvučenje u bioskopskoj sali idealan su način za opuštanje u dvoje. Predlažemo vam da kupite karte za komičan film Vudija Alena, na primer, a pun pogodak postižete ako znate žanr u kojem vaši prijatelji uživaju.

Takođe, savetujemo vam da izbegnete odabir tužnih filmova. Posebno iz razloga što su mame novorođenčadi i dalje pod snažnim uticajem hormona, te biste ovim iznenađenjem postigli kontra efekat.

Naravno i u ovoj situaciji se nađite kao pomoć, te pričuvajte bebu dok roditelji uživaju u filmskom programu.

#5 Budite tu za njih - prijatelji igraju značajnu ulogu
Za koji god poklon da se odlučite, ipak je najvažnija stavka da se novopečenim roditeljima nađete u svim situacijama. Pozovite drugaricu koja se ostvarila kao majka, ponudite joj da skuvate ručak, pomognete joj u sređivanju kuće, kupite stvari iz prodavnice i slično.

Ponekad je dovoljan jedan zagrljaj, podrška, šolja kafe uz priču o neobaveznim sitnicama, šetnja parkom i slično. Podelite sa njima ovu neizmernu radost i nađite im se u trenucima kada je to neophodno.

Nadamo se da su vam pokloni koje smo vam predložili poslužili kao inspiracija za kreiaranje idealnog dara za prijatelje koji su zaplovili u vode roditeljstva, te da ćete pomoću naših saveta uspeti da kreirate idealan dar koji će ih oduševiti!

izvor: najboljamamanasvetu.com

Borba za potomstvo i problemi sa začećem sve češća su pojava među parovima. Neplodnost i sterilitet nisu isto, te je važno znato koja je razlika između ova dva pojma.
Da li su sterilitet i neplodnost su isto? Nisu, ali su to dva izraza koja najviše zbunjuju parove. Neretko ih ljudi u govoru koriste naizmenično, a oni zapravo opisuju dve različite dijagnoze - svako stanje ima svoje mogućnosti i lečenje. Stručnjaci smatraju da je veoma važno da ljudi naprave razliku.

Šta je sterilitet?

Jedna od uobičajenih definicija sterilnosti je nemogućnost stvaranja potomstva (dece), a rezultat je mnogobrojnih uzroka, kao što su ligacija (podvezivanje) jajovoda, histerektomije ili vazektomije. Podvezivanje jajovoda predstavlja postupak blokiranja ili njihovog delimičnog uklanjanja, što sprečava mogućnost spajanja sperme i jajnih ćelija. Vazektomija je slična ligaciji jajovoda, ali kod muškaraca, i ona onemogućava da spermatozoidi izađu iz testisa. U ovakvim slučajevima kod muškaraca i žena mogućnosti za začeće ne postoje. Postoji još jedan važan detalj, a to je da se kod nekih žena sterilitet javlja kao rezultat histerektomije ili uklanjanja materice.

Šta je neplodnost?

Neplodnost se u velikoj meri razlikuje od steriliteta. Postoje dve vrste neplodnosti koje su drastično drugačije. Na svom najosnovnijem nivou, neplodnost predstavlja bezuspešne pokušaje začeća, pri čemu parovi barem 12 meseci rade na tome u određenim vremenskim intervalima, a bez upotrebe bilo kakve vrste kontracepcije. Kod žena koje su starije od 35 godina ovaj period može biti duži, tačnije ženama te starosti je prema nekim rezultatima potrebno više vremena za začeće. Drugi razlog zbog kojeg se dvanaestomesečni interval može produžiti je anovulacija kod žena (kada nema ovulaciju) ili spora pokretljivost spermatozoida kod muškaraca. Za razliku od steriliteta, neplodnost nije direktan rezultat zdravstvenog stanja ili nemogućnosti.
U određenim okolnostima, neplodnost i sterilnost su povezani ili postoje istovremeno, ali nužno ne znače isto. Na primer, žena koja ima ligaciju jajovoda ili histerektomiju smatra se sterilnom i stoga neplodnom. Suprotno tome, žena možda nema problema sa neplodnošću - ali ako je njen partner sterilan, par će patiti od neplodnosti.

Primarna neplodnost

Primarna neplodnost odnosi se na parove kod kojih začeće nije uspelo ni nakon godinu dana pokušavanja.

Sekundarna neplodnost

Sekundarna neplodnost odnosi se na parove koji imaju već jedno dete, ali uz brojne napore drugo ne mogu da dobiju.

Testiranje neplodnosti - šta mogu da očekujem?

Ukoliko i uz brojne pokušaje ne možete da ostanete u drugom stanju i uspešno ostvarite začeće, najbolje bi bilo da potražite medicinsku pomoć. Stručna lica će vas sprovesti kroz brojne preglede i analize koje procenjuju sterilitet ili neplodnost. Početni koraci evaluacije uključuju kompletnu medicinsku istoriju i ispitivanje plodnosti kako bi se dobila jasnija slika o potencijalnim mogućnostima lečenja. Poverljiva medicinska istorija će obuhvatiti i ginekološku istoriju (poput trajanja menstrualnog ciklusa), učestalost odnosa, istoriju hirurške intervencije i trenutnu terapiju (ukoliko je koristite).

Ispitivanje plodnosti žena

Mnoge žene koje pate od neplodnosti se pitaju šta je potrebno za uspešnu trudnoću. Žena treba da ima zdrave jajnike koji sadrže zdrave ćelije, da bi došlo do ovulacije. Tada može doći do oplođenja. Što se tiče ispitivanja plodnosti, lekar će želeti da zna da li redovno ovulirate i koliko jajnih ćelija ima u jajnicima. Ovulacija se može odrediti ako imate redovne menstruacije, praćenjem plodnih dana nakon ciklusa, grafikonom bazalne telesne temperature ili testom krvi lutealnog progesterona.
Rezervu jajnika (koliko ćelija ostaje u jajnicima) najbolje određuju test krvi i ultrazvuk, pri čemu test krvi ispituje nivoe folikulostimulirajućeg hormona (FSH) i Antimilerovog hormona (AMH). Zatim se ultrazvuk koristi za dobijanje broja malih folikula u jajnicima. Ove analize pomažu vašem lekaru da odredi najbolju terapiju koja vam može pomoći da dođete do uspešnog začeća. Vaš lekar će takođe želeti da sazna više o zdravlju vaših jajovoda, njihovoj prohodnosti, stanju materice i karlice, a to se može učiniti uobičajenom bezbolnom metodom koja se naziva histerosalpingografija (HSG).

Ispitivanje muške plodnosti

Neplodnost muškarca se javlja kao uzrok u 30-40 odsto slučajeva. Kao što žene prolaze kroz brojne testove, analize i preglede i muškarci će morati da prođu kroz isto. Najbolji način za testiranje spermatozoida je analiza sperme - koja proučava koncentraciju semene tečnosti, procenat spermatozoida, pokazuje da li su oni pokretni ili ne. Kada lekar dobije sve potrebne analize o plodnosti i zdravlju muškarca, uspostaviće dijagnozu (ukoliko je potrebno) i na taj način borba protiv neplodnosti kreće. Važno je da parovi budu uporni i da ne odustaju.

Borba sa neplodnošću

Ova tema je veoma bolna većini parova, a svaki neuspeli pokušaj predstavlja životni poraz. Lekari su na mnogo načina pomogli ljudima, a neplodnost se može rešiti na više načina. Jedan sasvim sigurno jeste vantelesna oplodnja, ali postoje i faktori na koje parovi mogu sami da utiču. Pravilna ishrana, izbegavanje poroka, manji stres su samo neki od faktora koji vam mogu pomoći, a razgovor sa lekarom i rešavanje problema je d ključne važnosti.

Izvor: www.yumama.com

Neplodnost je veoma težak životni put kroz koji neki parovi prolaze. Taj put niko ne bira, a prate ga teške emotivne i psihičke teškoće. Pogledajte koji su najčešći uzroci neplodnosti.
Smanjena plodnost je sve češća pojava među parovima, a lečenje je nekada jedini način za proširenje porodice. Uspostavljanje dijagnoze počinje brojnim analizama, a završava se terapijama. Najveća zabluda je što ljudi sterilitet vezuju isključivo za muškarce, a on se javlja podjednako i kod žena i kod muškaraca. Stručnjaci tvrde da su razlozi za sterilitet brojni. Mi smo izdvojili za vas najčešće uzroke smanjene plodnosti kod muškaraca i žena, kao i savete kako da povećate šanse za roditeljstvo.
Sterilitet kod žena - uzroci
Najznačajniji faktori koji utiču na smanjenje plodnosti žena jesu endometrioza, operacije u maloj karlici (posebno u jajnicima) i različite vrste infekcija. Takve operacije u mladosti oštećuju jajnik manje ili više, a zavisi i od vrste tumora-ciste koja se operiše, kao i od umešnosti doktora koji vodi operaciju. Jedan od takođe velikih problema su neprohodni ili delimično prohodni jajovodi, a mogu biti posledica nelečenih ili neprepoznatih infekcija. Hlamidija u 50 odsto slučajeva ne daje nikakve simptome, a može izazvati kasnije probleme ukoliko se ne leči. Poremećaj ovulacije, poremećaj endokrinih žlezda, kao i urođene anomalije reproduktivnih organa mogu biti znatni uzročnici steriliteta kod žena.

Sterilitet kod muškaraca - uzroci

Najučestaliji uzrok neplodnosti kod muškaraca je smanjena pokretljivost sprematozoida. Ovaj problem mogu da uzrokuju cigarete, alkohol i steroidi, marihuana i ostale droge, jer spadaju u agense koji značajno smanjuju njihovu pokretljivost. Znatno manji broj neplodnosti kod muškaraca izazivaju hormonski problemi.
Naime, radi se o tome da mozak ne uspeva da otpusti gonadotropin (oslobađajući hormon) koji stimuliše hormonski put i izaziva proizvodnju sperme. Najređa grupa uzročnika jesu fizički i prihološki (stres, depresija) problemi koji uziču na povećanje steriliteta. Stres može nepovoljno da utiče na plodnost, zapravo mnogi stručnjaci oprkivljuju stres i loša psihička stranja za povećan broj steriliteta kod muškaraca. Isto kao i kod žena nelečene infekcije i upale mogu dovesti do problema, kao i određene fizičke smetnje na genitalijama, koje onemogućuju kretanje sperme kroz polne kanale.

Lečenje steriliteta

Ukoliko je test i dalje negativan uz niz vaših pokušaja, morate se obratiti lekaru. On će uspostaviti adekvatnu dijagnozu i terapiju, a ona vam može pomoći da prebrodite problem. Stručnjaci preporučuju da zdrave navike, izbalansirana ishrana, izbegavanje poroka i toksičnih namirnica mogu da pospeše plodnost oba pola. Unos vitamina C i E u kombinaciji sa mineralima i oligoelementima (cink, bakar, gvožđe) mogu biti sjajni antioksidansi organizma. Pogotovo je važno da muškarci koriste antioksidanse u ishrani, jer oni utiču na zdravlje spermatozoida, baš kao i bavljenje sportom i kretanje.
Da bi menstrualni ciklus bio redovan i da bis precizno odredile plodne dane, važno je da žene ne drže rigorozne dijete i da ne gube naglo broj kilograma. Nije dobro ni izbaciti masnoću iz ishrane, jer holesterol povoljno utiče na stvaranje ženskih polnih hormona. Hormoni štitne žlezde takođe bi trebalo da budu u skladu kako bi se došlo do željene trudnoće. Zdrav život i navike su lek za većinu zdravstvenih problema, stoga, probajte i očekujte najbolje.

Izvor: www.yumama.com

Pre trinaest godina, kada sam bila nova, mlada i neiskusna profesorka, morala sam da pozovem majku jednog učenika da bih je obavestila da ću započeti disciplinski postupak protiv njene ćerke zbog plagijarizma, kao i da će njena ćerka za taj rad dobiti nulu.
„Ne možete to da uradite. Ona nije uradila ništa pogrešno,“ rekla mi je majka, ljutito.
„Ali jeste. Pronašla sam čitave pasuse koji su prekopirani sa raznih sajtova“, bojažljivo sam odgovorila.
„Ne, mislim ONA nije uradila ništa pogrešno. Ja sam. JA sam napisala njen rad.“
Ne sećam se šta sam na to odgovorila, ali mi je bilo potrebno malo vremena da se saberem i svarim ono što sam upravo čula. A i šta sam mogla da uradim? Da suspendujem majku? Da je zaključam na otvorenim vratima i nateram da sto puta na tabli napiše „Neću da pišem radove svoje ćerke prepisujući članke sa interneta“? Majka je dala obrazloženje za svoj postupak: njena ćerka je bila pod velikim stresom i ona nije želela da se devojčica razboli.
Na kraju te priče, devojčica je dobila nulu i lično sam se pobrinula da ponovo sama napiše svoj rad. Naravno, nisam imala autoritet da vaspitam njenu mamu, ali to sam mnogo puta uradila u snu.
Iako nisam sigurna da li je i šta majka naučila iz tog iskustva, ćerka je naučila da mora da snosi posledice a ja sam izvojevala jednu svojevrsnu pobedu. Sada se više ne nerviram oko tih „starih“ navika, poput majke koja malo više pomaže detetu oko domaćeg iz matematike, oca koji pravi detetov rad iz tehničkog. To je tako pase.
Danas se nastavnici susreću sa potpuno novim nivoom prezaštićenosti: roditeljima koji odgajaju svoju decu tako da budu bespomoćna i nemoćna, decu predodređenu na anksiozno odrastanje, kojoj nedostaju emocionalna znanja potrebna za prevazilaženje neizbežnih loših situacija.
Mislila sam da sam prošla puno toga sve dok nisam pročitala istraživanje Tehnološkog univerziteta Kvinslend, autorke Džudit Loke, koje predstavlja „ocenu koncepta preterano zaštitničkog roditeljstva od strane profesionalaca koji se bave roditeljstvom“.
Preterano zaštitničko roditeljstvo (eng. overparenting) po ovom istraživanju predstavlja „pogrešno motivisan pokušaj popravljanja trenutnog i budućeg ličnog i akademskog uspeha deteta“. U pokušaju da razumeju takva ponašanja, autori su anketirali psihologe, školske savetnike i nastavnike. Autori su ova stručna lica pitali da li su bili svedoci preterano zaštitničkog roditeljstva i ostavili prostor za opis takvih situacija. Iako relativno mali uzorak i diskutabilan metod subjektivnog samoprijavljivanja bacaju senku na statistički značaj istraživanja, primeri navedeni u izveštaju pružaju dovoljno materijala za prepričavanje.
Neki primeri su već viđeni: detetu nije dozvoljeno da ide u kamp sa drugarima ili da uči da vozi, roditelj secka hranu i pakuje posebne tanjire za žurku za svoje 16-ogodišnje dete jer je ono izbirljivo na jelu. I dok mi je žao te dece, ne brinem se. Ona će se osamostaliti jednog dana i oporaviti od tog prezaštićenog detinjstva.
Primeri koji me brinu su oni koji imaju potencijal da unište detetovo samopouzdanje i umanjuju vrednost značaja učenja samostalnosti. Prema autorima istraživanja, roditelji koji to rade „perspektivu svog deteta smatraju istinitom, bez obzira na činjenice,“ i pre „poveruju svom detetu nego odrasloj osobi i negiraju i samu mogućnost da je njihovo dete bilo krivo ili da bi čak učinilo nešto slično.“
Ono što mi nastavnici najčešće vidimo je ono što autori ovog istraživanja zovu roditeljima koji „se brzo odazivaju zahtevima deteta a malo zahtevaju od njega“. Ovi roditelji odgovaraju na sve potrebe i nevolje svoje dece ne dajući im šansu da sama reše svoje probleme.

Pusti, ja ću to da uradim

Ovi roditelji „žure u školu na prvi poziv svog deteta da bi mu doturili stvari kao što su zaboravljeni ručkovi, zaboravljeni domaći zadaci, zaboravljena odeća“ i „zahtevaju bolje ocene ili prete odustajanjem od škole“.
Jedan učesnik istraživanja je problem opisao na sledeći način: “Radio sam sa velikim brojem roditelja koji toliko prezaštićuju svoju decu da ona ne nauče da preuzmu odgovornost (i prirodne posledice) svojih postupaka. Deca mogu da razviju osećaj da im nešto pripada i da sve zaslužuju bez truda, a roditeljima je tada teško da sarađuju sa školom – da imaju poverenja, budu kooperativni i fokusirani na rešenje problema, što bi koristilo i detetu i školi.”
Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
To su roditelji koji me najviše brinu – roditelji koji ne dozvoljavaju detetu da uči. Vidite, nastavnici ne predaju samo čitanje, pisanje i aritmetiku. Mi decu učimo odgovornosti, organizaciji, manirima, uzdržanosti itd. Ove veštine možda neće biti ocenjene na standardizovanom testiranju, ali dok deca planiraju svoj put u odraslo doba, one su ubedljivo najvažnije životne veštine koje predajemo.
Ne predlažem da roditelji slepo veruju nastavnicima svoje dece. Ni ja to ne bih uradila. Ali, deca greše, a kada se to desi, važno je da roditelji zapamte da je edukativna koristi od posledica te greške dar, a ne zanemarivanje obaveza. Iz godine u godinu, moji „najbolji“ učenici – oni najsrećniji i najuspešniji u svom životu – su oni učenici kojima je dozvoljeno da pogreše, odgovaraju za to i koji su podstaknuti da budu najbolji što mogu, uprkos svojim greškama.
Završila sam sa maštanjem o tome kako da ona mama od pre 13 godina ugleda svetlost. Taj brod je otplovio i uradila sam najbolje što sam mogla za njenu ćerku. Svake godine uveravam nekog roditelja: „Ovaj neuspeh/greška će biti najbolja stvar koja se dogodila vašem detetu“, i odavno sam prihvatila da mi većina roditelja neće verovati. To je u redu. Strpljiva sam. Lekcije koje ja predajem u srednjoj školi se obično ne isplate godinama i ne očekujem zahvalnice.
Naučila sam da uživam i pronalazim zadovoljstvo u svakodnevnim časovima i u vremenu koje provodim sa decom kojoj je obrazovanje potrebno. Ali maštam o danu kada će mi biti povereno da naučim svoje učenike kako da se nose sa udarcima, pronađu put kroz teškoće adolescencije i čvrsto stoje pred izazovima – izazovima koji imaju moć da transformišu današnju decu u snalažljive, kompetentne i samopouzdane odrasle osobe.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Vaša beba traži mnogo više pažnje nego druga deca? 'Beba sa velikim potrebama' nije dijagnoza, ali je važno da znate o čemu se radi.Možemo se složiti sa činjenicom da je roditeljstvo naporna uloga, ali kada vam beba neprekidno zadaje zadatke koje bi jedva postiglo dvoje ljudi, normalno je da se zapitate da li je sve u redu sa bebom ili je problem u vašoj organizaciji. Dešava se često da beba bude previše napeta, nervozna i to traje duži vremenski period. U tim situacijama deca svoja negativna osećanja iskazuju tako što izbegavaju spavanje, postaju nemoguća tokom vožnje automobilom i ne mogu samostalno da spavaju.
Izdvajamo nekoliko osnovnih pitanja i odgovora koje bi roditelji "beba sa velikim potrebama" trebalo da znaju.

Šta je to beba sa velikim potrebama?

Važno je naglasiti da pojam beba sa velikim potrebama nije medicinska dijagnostika. To je termin koji roditelji često pripisuju svojoj bebi na osnovu određenih očekivanja o tome kako bi trebalo da se ponaša, u odnosu na to kako su se ponašala njihova druga deca ili kako se ponašaju bebe drugih.
Svaka od ovih beba je prepoznatljiva na svoj način i drugačija. Bebe sa velikim potrebama karakteriše neprastano plakanje za svaku sitnicu, stalno im je potrebna dodatna pažnja. Neredovni i nepredvidivi obrasci spavanja, kao i neredovna ishrana su takođe neke od osobina ovih beba. Kao rezultat toga bebe su nemirne i anksiozne.
Roditelji često tada postanu uzemireni, nezadovoljni i ne znaju da li je problem u njima ili u bebi.

Koja je razlika između bebe sa velikim potrebama i nervozne bebe

Veoma je velika razlika između ova dva pojma. Ukoliko beba pored uobičajenog načina spavanja, hranjenja i ostalih potreba plače više od tri sata dnevno i više od tri puta nedeljno i tako nedeljama zaredom, znači da je u pitanju nervozna beba. Bebe u određenom periodu, dolaze u fazu kada su iz nepoznatog razloga nervoznije, odjednom počinju da joj smetaju zvukovi oko nje, kada je dojite ona je nervozna grize vas i plače. To je normalno, većina beba se tako ponaša u tom periodu, ali posle devetog meseca bi trebalo da ti simptomi prođu.
Da li inteligencija ima bilo kakve veze sa bebinim velikim potrebama?
Ne postoji jasna korelacija između bebinih prohteva i inteligencije, te stručnjaci ističu da da inteligencija nije u vezi sa ovim bebinim potrebama.

Šta dovodi do toga da beba ima velike potrebe?

Neke bebe su samo prirodno osetljive. One zahtevaju dodatnu utehu i pažnju, ističu svetski stručnjaci. Njihovo okruženje može lako da ih uznemiri, ali može i da im pruži i udobnost i sve što im je potrebno zabavu i ljubav.

Da li će beba sa velikim potrebama u starijem uzrastu biti anksiozna?

Baš kao ni kod inteligencije, ne postoji način da se prepozna da li će biti beba sa velikim potrebama odstasti u anksiozu osobu. Odavno je poznato da okruženje ima veliki uticaj na dete, nekada dovodi do sreće i radosti, a nekada do loših osećanja.

Kako se nositi sa ovakvim bebinim ponašanjem?

Znamo da roditeljima ovakve situacije veoma teško padaju, ali važno je da ostanete mirni i da zatražite pomoć. Presudno je da se naoružate strpljenjem i da ostanete pozitivni. Pazite i na sebe, nađite vremena za vaše aktivnosti kada beba spava, dobro se hranite i pokušajte da vežbate kad god možete.

Koje pomoći bebi sa velikim potrebama?

Nisu sve bebe iste, neke su fleksibilne, mirne, dok su druge bebe temperamentne i tvrdoglave. Najbolje bi bilo da imate ustaljen raspored obaveza koje su vam neophodne za negu bebe. Takođe je važno da i vi budete prilagodljivi bebinim potrebama i odgovarajte na njihove znake. Budite prilagodljivi potrebama svoje bebe, ali bez pokušaja da se prilagodite nerealnim očekivanjima koje mogu da vam postave članovi porodice ili prijatelji. Važno je da imate granicu.

Izvor: www.yumama.com

Jedno od najčešćih pitanja roditelja je kako navesti (sada već dovoljno odraslo) dete da konačno preuzme odgovornost za kućne poslove i postane samostalnije.
Mnogim roditeljima je već dosta 15-godišnjaka koji ne znaju da nameste krevet, koji ne peru sudove, koji ne pozajmljuju sami knjige iz biblioteke za lektiru već čekaju da sve to obave njihovi roditelji. Roditelji, sada već sredovečni ljudi, koji su sve to činili u tih 15 godina sada žele malo odmora i vremena za sebe i smatraju da je red da njihova deca preuzmu na sebe ispunjavanje obaveza i odgovornost. Ali, pitanje je kako?

Ne postoji univerzalni recept

Iako bi bilo idealno da dolaskom kod stručnjaka dobijemo recept nakon čije primene stvari funkcionišu bez problema, to je gotovo nemoguće. Taj “kako“ ne stane u jedan savet i jednu pilulu koju je dovoljno jednom popiti da bi došlo do promene. Taj “kako“ se gradi godinama, mnogo pre nego što do problema uopšte dođe.
Ako ste ikada pokušali da promenite neku svoju naviku koja postoji već godinama, sigurno ste primetili da to baš i nije jednostavno. Ako već godinama imamo običaj da popijemo kafu pre doručka, trebaće nam neko vreme da se naviknemo na promenu gde ćemo prvo doručkovati a tek zatim popiti kafu. Nije nemoguće, ali isto tako je i prilično nerealno očekivati da ćemo nakon prvog puta odmah usvojiti novi obrazac.

Navike se usvajaju od najranijih godina

Iz navike radimo mnogo stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke… Ali isto tako navika je i pospremiti tanjir za sobom, oprati posuđe, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijih dana. Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje kriju roditelji koji tih 15 godina sve čine umesto dece.
To je razumljivo ako su u pitanju roditelji koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza i dopuste im da uživaju, što oni nikada nisu mogli. Razumljivo je ako su u pitanju roditelji u procesu razvoda braka ili samohrani roditelji koji pokušavaju da smanje stres kod detetai pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da pospremi krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru (nezavisno od razloga), zašto bi ono odjednom to htelo (ili umelo) kasnije? Sa sigurnošću se može reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili umesto njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će na primer 20-godišnjak znati da opere posuđe a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva iskustva i stava roditelja.
Navedite dete da od malena oponaša ono što i vi radite – dajte mu minijaturnu verziju metle ili da slaže majice u ormar. Ume li dete od tri godine da pomete pod? Ne. Je li to isto dete dobro složilo posuđe u mašinu za pranje? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali to i nije poenta. Cilj roditelja nije da dete odradi posao umesto njega; cilj je da dete putem igre i druženje stekne radne navike koje nije moguće usaditi na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer odraslih, i vreme.

Nikada nije kasno

Nikada nije prerano (a ni prekasno) da se bavimo detetom i naučimo ga sve svemu što želimo da usvoji. Dok će nam u mlađem uzrastu biti jednostavnije (dete će verovatno sa zadovoljstvom i ponosom učiti kako se slaže krevet i radovati se malim ritualima čišćenja, kuvanja i slično), u starijem uzrastu se stvari malo komplikuju. Da bi podstakli adolescenta da se osamostali, potrebno je osluškivati šta je njemu važno, kakav je njegov tempo. Na primeri, ako znamo da je naše dete vrlo motivisano da se jednog dana odseli od nas, tada mu i obaveze kao što su kuvanje i pospremanje možemo predstaviti kao nešto u čemu će jednog dana uživati u sopstvenom domu. Dalje, čišćenje može da bude i zabavno ako dozvolimo našem adolescentu da pojača muziku i usisava u ritmu omiljene pesme. Naravno da se stvari neće promeniti preko noći i da ih neće prihvatiti s oduševljenjem – ali, ništa se ne usvaja preko noći.
Ne postoje greške – samo u povratne informacije koje dobijamo od okoline. Iskoristite svoju decu i njihove godine kao povratnu informaciju koja će im dati odgovor na pitanje na koji način ne treba postupati dalje.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Pored velikog uzbuđenja, početak školske godine donosi i promenu ritma cele porodice. Iz letnje opuštenosti ulazi se u mnogo raznovrsnih aktivnosti, ali i obaveza, pa taj prelaz ponekad može da bude izvor stresa i za decu i za roditelje.
Već od druge polovine avgusta nema roditelja koji bar na trenutak ne „oseti“ kako mu prvi septembar „diše“ za vratom. Priprema i vraćanje u kolosek, povratak rutini, ali i obavezama, ume da zamuti sliku odmora (koji još uvek traje) i unese neki nemir. Sa druge strane, deca uživaju punim plućima, njima je taj polazak u školu toliko daleko (čak i 31. avgusta!), da im ni na kraj pameti nije da pomisle na nju! I dok neki roditelji zavide deci na toj prirodnoj opuštenosti, druge polako hvata panika i strah kako će dete prihvatiti povratak obavezama.

Kako da ovaj period ipak prođe sa što manje tenzije?

PRE 1. SEPTEMBRA

Šta je bilo, bilo je (ili odustanite od onog za šta je već kasno)
Mnogi roditelji imaju dilemu da li deca za vreme raspusta treba da uče, vežbaju zadatke, čitaju lektiru… Odgovor na ovo pitanje zavisi od tipa deteta i njegovih interesovanja, radnih navika koje je do sada uspostavilo, ali i dogovora koji ste napravili na početku raspusta.
Bez obzira da li je dete redovno čitalo lektiru i/ili druge knjige, radilo matematiku, kad se približi prvi septembar nema mnogo smisla pritiskati ga da sad pošto-poto uzima stare knjige i sveske i da se podseća gradiva.
Prvo – ne može sve da stigne za tako kratko vreme, drugo – njemu je raspust sve do 31. avgusta i možda ne želi da ga „kvari“ razmišljanjem o školi, treće – pritisak može da bude kontraproduktivan.
Zato, šta je bilo, bilo je. Sve će brzo nadoknaditi već u prvoj nedelji, jer će se tada svakako podsećati gradiva iz prethodne godine, a i lakše je (i zabavnije), kada se to radi u razredu.

POSLE 1. SEPTEMBRA

Dogovor kuću gradi

Da bi se radne navike uspostavile (vratile nakon pauze), važno je da postoji dogovor kada se šta radi. Na primer, dogovorite se da dete u boravku, ili čim dođe kući, uradi sve što može od domaćih zadataka, a da za one „teže“ može da sačeka da se vratite sa posla.

Zašto je ovo važno?

Da bi dete imalo osećaj da ima nekog ko će mu pomoći, da „ne mora“ sve samo, jer to nekada može da bude (nepotreban) teret. Možete zajedno da napravite raspored i da dete nacrta nešto pored svakog predmeta iz kojeg završi domaći ili da „udari“ pečat, štiklira, šta god će mu dati osećaj postignuća. Ovo su jednostavne stvari koje pomažu da se održi motivacija i da obavljanje zadataka postane (zabavna) rutina.

Na kraju, imajte i ovo u vidu:

Manje je ipak više

Veliki izazov za decu, pa i roditelje, je bogata ponuda vanškolskih aktivnosti. Već u prvoj radnoj nedelji do njih stiže bezbroj informacija što usmenih, što na lecima, i sve je zanimljivo, korisno i primamljivo. Međutim, kada negde oko druge nedelje septembra shvate da su se upisali na engleski, karate, folklor, fudbal i košarku, jasno je da nečeg moraju da se odreknu. Deca često insistiraju na svim aktivnostima, obećavaju da će na vreme obavljati sve obaveze oko škole, ali i pored najbolje volje, to često nije moguće. Bilo iz organizacionih razloga (aktivnosti su kada ste vi još uvek na poslu i nema ko da vodi dete), bilo iz materijalnih (ipak sve to i košta), bilo zbog zapostavljanja učenja.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja…
Visoko senzitivna deca i poremećaj nedostatka pažnje
Često me pitaju o odnosu između senzitivnosti i poremećaja nedostatka pažnje (engl. ADD – attention deficit disorder, prim. prev). Naizgled, postoji neka veza, dok neki stručnjaci smatraju da je kod mnoge senzitivne dece pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje. Pretpostavljam kako je moguće da visoko senzitivna deca imaju pomenuti problem. Ali te dve stvari uopšte nisu iste i, na neki način su, zapravo, suprotne. Na primer, kod većine visoko senzitivne dece primećen je veći dotok krvi u desnu stranu mozga, dok je kod dece s poremećajem koncentracije suprotno – povećan je dotok krvi u levu stranu. Deca koja imaju problema sa fokusiranjem verovatno imaju veoma aktivan sistem slobodno kreni (engl. go-for-it) i relativno neaktivan sistem stani i proveri (engl. pause-to-check).
Zbog čega onda ljudi mešaju ove dve pojave? Poput dece s poremećajem pažnje, visoko senzitivnoj deci se često dešava da im nešto lako skrene misli zato što primećuju mnogo detalja (mada, kad su veoma zadubljeni u misli, opažaju vrlo malo). Prvi slučaj se, upravo, i naziva poremećajem zato što ukazuje na opšti nedostatak adekvatnih „egzekutivnih funkcija” kao što je donošenje odluka, fokusiranje i razmišljanje o posledicama. Visoko senzitivna deca su obično dobra u svemu ovome, bar kad se nalaze u prijatnom, poznatom okruženju. Ma koji da je razlog (uzrok je nepoznat), deci s poremećajem pažnje veoma je teško da nauče da postavljaju prioritete, da se ponovo usredsrede na ono što su radili nakon što im jednom odluta pogled, ili, na primer, da budu svesni kako se nastavnik na času ne obraća njima lično.
Da ponovimo, visoko senzitivna deca, bar na neko vreme, uglavnom mogu da se isključe iz spoljašnjeg sveta kada žele ili kad moraju. Međutim, za to je potrebna mentalna energija. Stoga, još jedan razlog što visoko senzitivnom detetu može biti pogrešno uspostavljena dijagnoza poremećaja pažnje pojavljuje se ukoliko ga mnogo stvari sprečava da se usredsredi ili ako to traje duže, ili ako je dete emocionalno uzrujano i samim tim već iznutra prima previše stimulacija, pa može biti prilično uzdrmano usled spoljašnjih uticaja i ponašati se kao da je uznemireno ili „euforično.” Može se umoriti usred dugog, bučnog školskog dana zato što mu je, više nego ostaloj deci, potreban veći napor da se koncentriše. Takođe, ako se plaši da će se u određenoj situaciji pokazati lošije zato što je preterano uzbuđeno ili prima previše informacija – na primer, za vreme važnog ispita – često biva previše uznemireno i, shodno tome, zapaža neke detalje koje bi inače zanemarilo.
Nastavnici mogu ustanoviti da visoko senzitivno dete ima poremećaj nedostatka pažnje zato što to podrazumeva određene novčane olakšice, tako da učenik s takvom dijagnozom može da prima socijalnu pomoć – kao što smo rekli, neobično ponašanje se ređe objašnjava kao visoka senzitivnost. (Takođe, među stručnjacima koji proučavaju ljudski karakter, vodi se ozbiljna polemika oko toga da li je u većini slučajeva poremećaja koncentracije jednostavno reč o normalnoj varijaciji u karakteru, koja se, kao i kod senzitivnosti, pogrešno tumači. Interesantnu kulturološku diskusiju o poremećaju nedostatka pažnje možete pogledati u knjizi Ričarda Degrandprea Retalin Nation (Richard DeGrandpre), u kojoj će dosta zanimljivog pronaći i senzitivne osobe.

Spektar autističnih poremećaja

Roditelji ili pedijatar obično rano primete ukoliko dete ima ozbiljan problem. To, naravno, zavisi od dostupne zdravstvene nege budući da se problemi dece iz slojeva sa nižim primanjima ne prepoznaju tako brzo. A često je upravo rano otkrivanje od ključnog značaja za lečenje. Stoga, ukoliko ste zabrinuti zbog ponašanja svog deteta, potražite stručno mišljenje lekara. Ova knjiga nije zamena za pomoć eksperata. Možda se plašite da se vaše dete nalazi „u spektru autizma,” koji danas uključuje blagi ili atipični autizam, ranije poznat kao Aspergerov sindrom. Spektar autističnih poremećaja (engl. Autistic Spectrum Disorders – ASD) podrazumeva lošu društvenu interakciju i komunikaciju kao i ograničene, stereotipne obrasce ponašanja, koji se ponavljaju, a obično se mogu uočiti do druge godine života.
Stepen spektra autističnih poremećaja izuzetno je važan. Neke osobe sa ovim poremećajem mogu pokazivati pomalo neuobičajeno društveno ophođenje i imati unekoliko neobična interesovanja. Gotovo polovina osoba sa visoko funkcionalnim spektrom autizma natprosečno su inteligentne. Iskreno govoreći, ako niste sigurni da li ponašanje vašeg deteta ukazuje na visoku senzitivnost ili na spektar autističnih poremećaja, verovatno je reč o tome da će vam dete biti visoko funkiconalno ukoliko se i u najmanjoj meri nalazi u spektru autističnih poremećaja. Dete sa spektrom autizma, takođe, može biti i visoko senzitivno. Ipak, istraživanje jasno kaže da čak ni visoka funkcionalnost nije isto što i visoka emocionalna preosetljivost. Pored razlika u strukturi mozga, visoka senzibilnost utvrđena je kod oko dvadeset odsto dece; spektar autističnih poremećaja pogađa od dva do četiri deteta na deset hiljada. Uzimajući u obzir ove podatke, visoka senzitivnost smatra se normalnom varijacijom, dok je ASD klasifikovan kao poremećaj.
Međutim, i visoka senzitivnost i visoka funkcionalnost kod autističnog spektra predstavljaju primer „neurodiverziteta.” To znači da nisu tipični i da, čak i ako obe grupe ne funkcionišu isto kao ostale, svakako ne žele da ih smatraju hendikepiranim. Tačno je da se visoka senzitivnost javlja kao normalna strategija preživljavanja kod preko stotinu vrsta, i uvek kod izrazite manjine; ali, oni sa visoko funkcionalnim spektrom autizma u nekim okruženjima, takođe, nose „strategiju opstanka“, tako što ponekad nadmašuju „neautistične.” I oni poseduju vlastito verodostojno životno iskustvo.
Neurodiverzitet se može posmatrati i iz drugog ugla, po kome je svačiji mozak različit poput otisaka prstiju. Ovde se usredsređujemo na jednu važnu karakternu crtu, ali svi mi nasleđujemo mnogobrojne osobine, što se odnosi i na visoko senzitivnu decu. Svakako, neke osobine su korisnije od drugih. U svakom slučaju, vive la différence![1]

Šta da činite ako niste sigurni

Ako ste u nedoumici, posetite tim stručnjaka koji će proceniti vaše dete. Prvo saznajte koji stručnjak je cenjen u svojoj oblasti, a neguje timski rad, a potom se raspitajte i za kolege s kojima sarađuje. Ovo može zahtevati nešto veće troškove, ali problemi s kojima se rano uhvatite ukoštac obično se mogu rešiti uz daleko manje izdatke. Potreban vam je tim stručnjaka jer pedijatri posmatraju uglavnom samo fizičke simptome ili rešenja. Psihijatar će tragati za mentalnim poremećajima, koji se mogu rešiti lekovima. Psiholog će želeti da vas nauči novim načinima ponašanja, ali može zanemariti fizičke probleme. Radni terapeut će se usredsrediti na senzomotorne probleme i rešenja; logoped će se baviti verbalnim sposobnostima; socijalni radnik će se baviti porodicom, školom i okruženjem. Udruženi, mogu postići sjajne rezultate. Može se desiti da u svakoj oblasti postoji problem kome treba posvetiti dužnu pažnju. (Po mom mišljenju, samo lekovi nikad nisu dovoljni kada su prisutne poteškoće u ponašanju kod deteta koje bi trebalo da nauči da se suoči sa svakim svojim problemom.)
Detaljne pretrage mogu trajati nekoliko nedelja, a ne nekoliko sati. Tim lekara koji procenjuje vaše dete trebalo bi da traži izveštaje od vas, detetovih vaspitača i nastavnika, kao i od ostalih stručnjaka koji su prethodno imali prilike da pogledaju vaše dete. Uzeće porodičnu anamnezu, a neko bi trebalo da osmotri vaše dete i, ako je moguće, i dete i vas zajedno. Pre svega, trebalo bi da karakter posmatraju kao deo celokupne slike i da pokažu kako su stručni za ovu oblast. Nažalost, mnogi su nestručni, i mogu napraviti ozbiljne greške.
Konačno, tokom i posle evaluacije, lekari bi trebalo da vam pružaju podršku i da vas ohrabruju. Trebalo bi da im možete verovati i poštovati ih; oni će izvršiti ogroman uticaj na život vašeg deteta. Ukoliko sumnjate u nečije mišljenje, potražite mišljenje još nekog iz ove oblasti. Lekari kod kojih odete trebalo bi i sami da vam to predlože. Nemojte ništa prihvatati naprečac osim ako za to ne postoji valjan razlog.
I zapamtite, visoko senzitivna deca su normalna deca, koja su većinom opuštena i otvorena prema onima koje poznaju dobro. Umeju da slušaju i da se izražavaju vrlo dobro. Kad su pod stresom, privremeno su nesposobna da funkcionišu normalno jer su, verovatno, veoma uzrujana. Ali, vi ih znate i kad se dobro osećaju, kad su druželjubiva, radoznala i zadovoljna sobom.
Da li treba da tražite „lek” za senzitivnost svog deteta? Ne. Na karakternim crtama se može raditi u smislu da dete može naučiti da se uklopi u datu sredinu, a roditelji mogu da nauče kako da mu pomognu u tome. Ako pokušavate da senzitivnost izlečite, uklonite ili sakrijete, najverovatnije ćete stvoriti još veće probleme. Osetljivi mladići i muškarci u našem društvu često osećaju kako moraju da kriju svoje emocije, i to ih obično skupo košta. Varijacije u naravi predstavljaju „začin života” – i, možda, najveću nadu za preživljavanje vrsta.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs