O vaspitanju dece se danas mnogo više govori, piše, zna. Važno je izbeći zamku da je vaspitavanje i disciplinovanje najvažniji deo roditeljstva. Ukoliko je izučavanje vaspitnih metoda, proisteklih tehnika, kako, kada i koliko kazniti – u fokusu roditeljske pažnje, put je pogrešan. Potrebno je krenuti sa druge strane.

Ne zaboravite na ljubav!

U prevelikom razmatranju vaspitnih mera zaboravi se na ljubav. A bez ljubavi nema kontakta. Tako je najveći deo pažnje potrebno investirati u ljubav i kontakt. Kontakt treba biti bogat pozitivnim davanjima, pažnjom, podrškom, dodirom, sa što više autentičnih i realističnih potvrda i pohvala. Zabava sa mališanima je takođe neophodna i ona učvršćuje kontakt.

Zajedničkih aktivnosti bi trebalo da bude što više. Uključenost i zainteresovanost oba roditelja od izuzetnog je značaja. Razumevanje i razmišljanje o detetovim potrebama dobar je put u kreiranju dobrog kontakta.

Od roditelja se očekuje da razumeju potrebe deteta, nikako obratno. I da ih adekvatno zadovolje. Ne može se preterati sa puno ljubavi i pažnje. Naravno da su u priči i postavljanje granica i zahtevi za korekciju ponašanja. Ali granice je dobro postavljati otvoreno i saosjećajno, jer će tako biti razumljivije drugoj strani, pa samim tim i uspešnije.

A korekcije se uvek odnose na ponašanje. Potrebno je da roditeljski zahtevi budu afirmativni, pa je mnogo bolje reći detetu Uradi .., Budi .., Dobro je da., Nego Nemoj .., Ne budi …, Nije dobro da …

Iz negativnih poruka deca dobijaju zabrane i blokade, a iz afirmativnih uče kako da koriguju ponašanje i budu bolji. U transakcionoj analizi volimo reći: “na jedno Ne, neka budu minimum 2 Da. Broj dobijenih Da i broj dobijenih Ne u detinjstvu, u direktnoj su korelaciji sa tim da li će dete da formira pozitivistički životni stil ili negativistički.

Roditelji, deca vas vide

Roditelji moraju biti primer i dobar model ponašanja. Dvostruke i kontradiktorne poruke utiču zbunjujuće i loše na decu. Na primer, roditelj pušač koji zahteva od deteta da ne puši, teško da će biti od autoriteta. Ili zahtev roditelja da dete čita lektiru, a pri tom on gotovo nikad nije viđen sa knjigom u rukama, teško će naići na odobravanje. Dakle, u odnos sa decom, treba računati i rad na sebi, jer deca to vide i vole roditelje koji su uspešni i idu napred.

Pošten odnos, bez inaćenja

U ambijentu pozitivnih potvrda, davanja, zabave, zainteresovanosti, deca psihološki rastu i napreduju. Iz tako dobro stvorenog kontakta i odnosa, dete će lakše i radije prihvatati korektivna uputstva. Imaće bazično poverenje da je to za njegovo dobro, a ne da je to roditeljska strogoća ili inat. Šta je dublji i iskreniji odnos sa detetom u kojem ima puno ljubavi i poverenja, to je manja potreba za korekcijom i disciplinovanje. Dakle, fokusirati se na ljubav, snagu, kreativnost, doslednost, strpljenje – jer su put do dobrog kontakta.

Iz zone dobrog kontakta kreću funkcionalni pravci, bez njega uglavnom disfunkcionalna i pasivna ponašanja.

Napisao: Žarko Ivanović, psiholog

Kako da prepoznam da je moje dete talentovano?

Posmatrajte vaše dete, obratite pažnju sa čim najviše voli da se igra. S obzirom na to da je talenat urođen, dete će ga ispoljiti u najranijem detinjstvu. Zbog toga je važno da provodite što više vremena sa svojim detetom, kako biste ga što bolje razumeli i eventualno primetili da je talentovano.

Napravite prijatno okruženje za igru, a igračke odaberite u zavisnosti od detetovih interesovanja.

Kada dete najranije pokazuje svoje talente?

Veoma je važno da talenat mališana usmerite na pravi način!
Kod veoma nadarene dece talenat se ispoljava veoma rano, već između 2. i 7. godine. U tom periodu pokazuje jasne sklonosti ka određenoj oblasti, plesu, muzici, sportu, umetnosti ili nauci i to je pravo vreme kada talenat treba usmeriti na pravi način.

Treba biti veoma oprezan, jer talentovana deca umeju da budu veoma osetljiva ukoliko je njihov talenat ostao neprimećen.

Kako mogu da pomognem talentovanom mališanu?

Svakako roditelji igraju odlučujuću ulogu u odrastanju svakog deteta, a naročito ako dete ima specijalan dar. Veoma je važno da odaberete dobrog učitelja muzike, sportski klub i slično, a kako dete bude napredovalo želeće naprednije i profesore sa više znanja.

Međutim, iako je ovoj deci potrebna velika podrška i razumevanje, nikada nemojte dopustiti da vam vaša ambicija bude ispred interesa deteta. Najvažnije je da dete u svakom trenutku može da oseti vašu podršku i čvrst oslonac u porodici. Takođe, dobro bi bilo da porodica, naročito ukoliko ima više dece, ima neke svoje rituale prilikom proslavljanja uspeha...

Šta ako dete pokazuje više talenata?

Talentovano dete se razlikuje od druge dece i toga treba biti svestan. Osim što pokazuju izuzetnu sklonost za određenu oblast, veoma su kreativni, posvećeni, inteligenti, a u većini slučajeva su čak talentovani za nekoliko različitih oblasti.

Takođe, može se desiti da dete pokaže sklonost ka muzici, ali da neko vreme „luta“, tačnije da nije siguran koji instrument želi da svira, ili da posle nekog vremena otkrijete da ustvari divno glumi... Ne treba brinuti ni ukoliko dete odustane od svog hobija i posveti se nečem drugom, već i u ovom slučaju budite najveća podrška mališanu.

Saveti roditeljima nadarenog mališana

Pronađite učitelja za kojeg pouzdano znate da dobro radi svoj posao, jer će on kod deteta razviti strpljenje, disciplinu i samopoštovanje. Naravno, dete će biti zadovoljnije ukoliko ga uči neko ko mu se dopada i kome veruje.

Neka vaša očekivanja budu realistična. Verovatno ste čuli za stereotipe kako roditelji po svaku cenu žele da im dete budu uspešna, ne razmišljajući o osećanjima mališana. Zbog toga neka vam na prvom mestu bude činjenica da je vaše dete zadovoljno, srećno i da uživa u onome što radi.

Ponekad su deca pomalo lenja, pa bi bilo dobro u dogovoru sa učiteljem postaviti ciljeve. Takođe, raspitajte se o specijalnim programima ili kampovima gde dete može da se druži i uči sa mališanima koji imaju slična interesovanja.

Nagradite napredak. Nadarena deca obično teže perfekciji i zbog toga mogu da budu pod velikim stresom kad nešto ne urade kako su zamislili. Nikako ih ne treba ismevati ili ponižavati zbog toga. Za svaki mali napredak dajte mu do znanja da ste ponosni na njega ili ga nagradite i recite mu da svi ljudi ponekad pogreše...

Na kraju, nekada dete samo želi da bude dete. Iako možda mališan pokazuje rezultate kao odrasle osoba imajte na umu da ponekad samo želi da se mazi sa vama, da sluša pričice za laku noć, druži se sa vršnjacima...

Kada deca pokazuju znake levorukosti?

Deca veoma rano pokazuju znake da li će biti dešnjaci ili levoruki. Ovo može da se otkrije već u prvim godinama života. Ako vaša beba hvata zvečku ili neku plišanu lutku levom rukom ili prvo pruža levu, pa tek onda desu ruku verovatno će biti levoruko. Međutim roditelji najčešće otkriju da im je dete levoruko kada ono napuni tri ili četiri godine. Ukoliko niste sigurni da li će vaše dete pisati levom ili desnom rukom, kroz igru i neke druge navike, poput jela, možete proceniti koja mu ruka dominira.

Većina aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene stvari.

Najbolje ćete saznati da li je vaše dete levoruko ukoliko obratite pažnju kojom rukom:

- jede
- crta
- pere zube
- češlja se
- baca ili šuta loptu
- pravi kulu od kockica
- gura automobilčić
- oblači lutku
- briše gumicom
- koju ruku prvo stavlja u rukav kad se oblači

Stručnjaci napominju da ako dete u devet od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Međutim ne treba zanemariti ni činjenicu da ima ljudi i dece koji ravnomerno koriste obe ruke. Njima se najčešće događa da pola stvari rade sa jednom, a drugu polovinu sa drugom rukom. Ukoliko želite pravo testiranje možete obaviti kod lekara specijaliste.

Kako se postaje levoruk?

Mozak ima dve polovine i one nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, osoba je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti.

Levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide neravnomerno, pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a opet druge daleko više.

Podsetnik za roditelje i prosvetne radnike

Nemojte prebacivati levoruko dete da piše desnom rukom. To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja deteta.

- Vodeća ruka se odredi prirodno do četvrte ili pete godine. Ako niste zadovoljni kako vaše dete crta ili piše, ne smete mu nikako prevežbavati ruku. Na kraju krajeve ne moraju svi da imaju lep rukopis i nemaju svi talenta za crtanje.

- Pažljivo pratite vaše dete:uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe.

- Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle šta rade i zašto to rade.

- Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno.

- Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata.

- Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete jedinstvena osoba.

Koliko su mališani druželjubivi?

Nema sumnje da su bebe rođene da šarmiraju i oduševljavaju okolinu. One imaju svoju ličnost i karakter od rođenja, koji vremenom sve više dolazi do izražaja. Neke su više plačljive, neke manje, druge su opet mirne i dobre, dok ima i beba koje su prilično nemirne.

Već sa dva meseca, kada počinju da se osmehuju, spremne su da upoznaju druge ljude. Ne treba zaboraviti da bebe vole da posmatraju i proučavaju osobe i jasno daju do znanja plačom ili osmehom da li im se neko dopada ili ne.

Takođe, veoma rano se može naslutiti da li će i koliko dete biti druželjubivo, tačnije da li voli da bude u društvu i brzo prihvata nepoznate ljude, ili mu je pak potrebno neko vreme da se navikne na strance u svom okruženju.

Kada je vreme da beba počne da se „druži“?

Druženje planirajte kada je beba najraspoloženija, nakon spavanja, jela...
Veoma je važno da krug „bebinih prijatelja“ širite postepeno i polako. Nekim mališanima je prijatno kada su stranci u njihovom okruženju, dok drugi pokazuju znakove nervoze i plaču čak i kada ne vide baku ili deku nekoliko dana i doživljavaju ih kao nepoznate osobe. Stoga nikada nemojte insisitirati na druženju ako dete plače ili vrišti u nečijem društvu, jer se može desiti da stvori strah od ljudi.

Pokušajte da isplanirate druženje kada pretpostavljate da će beba biti raspoložena (nakon spavanja, posle jela...).

Zašto bebe vole stariju decu?

Bebe jednostavno obožavaju decu koja su starija od njih. Vole da im se smeše, gledaju ih i pokušavaju da imitiraju ono što oni rade. Oni su im najbolji uzor kada počinju da hodaju, pričaju, jedu, pa ako beba nema starijeg brata ili seku, pozovite malog komšiju ili rođaka i iznenadićete se šta će sve vaš mališan pokušati da uradi gledajući ih.

Šta da radim ako je moja beba suviše stidljiva?

Često se dešava da se kod beba, naročito uzrasta od 8 do 12 meseci, javlja osećaj stidljivosti kada se nađu u društvu nepoznatih osoba. Vrhunac ovog osećaja je negde oko 18. meseca, a kasnije se sve više smanjuje.

Ne mora da znači da dete ima problem da se socijalizuje, već je moguće da je uzrok prevelika privrženost ka roditeljima.

U takvim slučajevima veoma je važno da goste pripremite na to da je beba malo stidljiva i da lagano priđu bebi, kako je ne bi uplašili. Takođe, nikada nemojte ostavljati mališana nasamo sa ljudima koje ne poznaje, ako znate da ima strah od nepoznatih osoba.

Nošenje bebe pored dojenja predstavlja najbliskiji kontakt sa majkom i nezamenjivo iskustvo. Mnogi roditelji imaju veliku dilemu kada je nošenje u pitanju, da li i koliko treba nositi bebu, hoće li se razmaziti ako je puno nose?

Nema jedinstvenog odgovora, bebe su pre svega različite, samim tim i njihove potrebe se ne mogu zadovoljiti na isti način. Marame za nošenje su jako pogodne čak i kada su jako male. Pored nekoliko načina na koje dete može da se nosi, i u toku samog nošenja postoji mogućnost podešavanja ukoliko treba bebu da dojite ili ako zaspi. Prilagodljivost je velika kako za onoga ko nosi tako i za bebu ili veće dete koje je u njoj u zavisnosti od željene aktivnosti.

Za bebu je važno da tkanina bude čvrsta ili dodatno ojačana tamo gde su njena leđa kako bi kičmeni stub bio prav i da su prstenovi ukoliko ih ima, testirani na opterećenje da ne bi došlo do pucanja.

Obratite pažnju na deo koji ide preko vašeg ramena, on ne sme da vas sputava pri pokretu ruke i treba da prati oblik ramena da vas ne bi bolela leđa pri nošenju bebe. Dobre su marame koje se nose preko oba ramena tako da je težina ravnomerno raspoređena.

Prednosti marame u odnosu na druge vrste nosiljki sigurno postoje, položaj bebe je prirodniji što je posebno važno u prvih šest meseci, beba je mnogo bliže uz vas, možete da je dojite dok je u njoj, ona sama je izuzetno lagana, može da se spakuje i ne zauzima puno prostora, leđa vas ne bole jer ne morate da joj se prilagođavate. Najveća razlika je u tome što se marama prilagođava bebi, a beba nosiljci.

Kengur nosiljka je praktična za sve izlaske iz kuće sa bebom kada vam trebaju slobodne ruke za nošenje stvari, otvaranje vrata, ulazak u gradski prevoz, a nemate ničiju pomoć.

Može se naći u više različitih modela i u veličinama prema različitim uzrastima. Većina je za bebe starije od tri meseca ili za one koje već sede što znači posle osmog meseca.

Ima modela koji su namenjeni novorođenčadi ali kako se kontrola glave uspostavlja tek sa 3 meseca, a neke bebe ni tada ne drže dovoljno čvrsto glavu u tom periodu ne treba koristiti standardnu kengur nosiljku bez obzira što imaju oslonac za glavu. Postoje modeli koji imaju oblikom i načinom nošenja (na boku) podsećaju na maramu pa su pogodniji za najraniji uzrast.

Pored uspostavljene kontrole glave drugi važan uslov koji treba da bude ispunjen da bi ste stavili bebu u kengur je zrelost kukova koju utvrđuje dečiji ortoped ultrazvučnim pregledom. Ako kukovi nisu sazreli pre stavljanja u nosiljku posavetujte se sa lekarom ili sačekajte sledeću kontrolu.

Sve dok dete ne počne samostalno da stoji noge su savijene u kukovima i nikako ih ne treba pasivno ispravljati jer to nepovoljno utiče na njegov motorni razvoj Iz ovog razloga ne treba nositi bebu do godinu dana u kenguru okrenutu ka spolja. U tom položaju su noge opružene što loše utiče i na pravilan razvoj kukova, zato treba da bude okrenuta licem ka vama. Za nešto stariju decu koja već sede ili hodaju možete da koristie model koji se nosi na boku ili na leđima.

Pri kupovini nosiljke izaberite veličinu koju će te moći oboje da koristite ako ste slične građe. Obavezno proverite da li su kaiševi dobro pričvršćeni, stavite bebu u nosiljku kako bi ste videli da li su otvori za noge dovoljno široki da je ne bi pritiskali i nosite je neko vreme kako bi ste osetili da li se kaiševi usecaju u vaša ramena.

Dok će jedni roditelji prednost dati marami, drugi će se odlučiti za kengur nosiljku, i za jedne i za druge važno je da znaju da preterano nošenje nije dobro za bebu jer su njoj potrebni i drugi položaju koji joj omogućavaju raznovrsna iskustva.

Snežana Milanović, viši strukovni fizioterapeut

Vaše jednoipogodišnje dete je postalo zahtevno u smislu odabira igara, više mu nisu zanimljive igračke kojima se do sada igralo, ne želite da mu dopustite da mnogo vremena provede ispred televiziora, a nemate ideju kako da ga zabavite…

Ova situacija može biti frustrirajuća za roditelje, i zato vam donosimo nekoliko saveta kako da kvalitetno provedete vreme sa svojim mališanom.

Crtajte!

Vaše detence obožava da crta! Dajte mu list papira i bojice i dobićete divnu škrabotinu. Divite se njegovom crtežu i pitajte ga šta je nacrtao. Najverovatnije nećete dobiti odgovor, pa vi nagađajte: „Da li je ovo zeka? Divan je, kako su mu samo lepe uši!“ Pokažite bebcu kako se crta, upoznajte ga sa bojama, zajedno bojite i crtajte.

Ipak, da vam uskoro zidovi ne bi bili «ukrašeni» istim tim božanstvenim škrabotinama, nadzirite svog mališana dok stvara. Možete mu odrediti mesto za crtanje, neka to bude u njegovoj omiljenoj stolici za stolom. Kada detetu opadne interesovanje za ovu vrstu zabave, sklonite pribor van njegovog dohvata. Razbacane bojice po celoj kući zaista nisu ono što vam je potrebno!

Učite pesmice

Recitujte svom mališanu pesme. Naša književnost prepuna je divnih dečjih pesama koje još uvek oduševljavaju naše najmlađe. Bebac će znati da ponovi kratku pesmicu koja se rimuje ako mu je ponovite samo nekoliko puta. Ovo je odlična vežba za razvoj govora. Takođe, naoružajte se mnoštvom dečijih knjiga i pustite dete da samo odabere onu koju želi da mu čitate. Imajte strpljenja da mu ako treba i sto puta ponovite šta se nalazi na slici i videćete da će već sledeći put kada uzme knjigu u ruke, najverovatnije već samo znati da imenuje sve predmete na slikama. Ne podcenjujte njihovu memoriju!

Kuvajte zajedno

Kada dođe vreme za pripremu obroka, uputite i svoje dete u čari kulinarstva. Odvojite posude koje nisu lomljive i dozvolite bebcu da se njima igra i oponaša sve što Vi radite. Dajte mu drvenu varjaču i pokažite kako se meša supa, kako se mute jaja itd. Takođe kada mesite neko testo, odvojite jedno manje pače za bebca. Dajte mu testo i pustite gad a otkriva šta je sve moguće sa njim uraditi. Možeti mu pokazati kako se prave različiti oblici od testa i naravno na kraju ispecite i ono što je dete napravilo. Kada vidi rezultat svoga rada, odnosno svojih ruku delo, bebac će biti neizmerno srećan.

Napravite malu radionicu

Ukoliko Vam prostor u kući ili stanu to dopušta, napravite poseban deo u kom će Vaš mališan moći da izvodi svoje “majstorije”. Na pod stavite veliki najlon, a radionicu opskrbite vodenim bojama, papirima, plastelinom i glinom, makazama i lepilom, ali uvek budite spremni da provedete vreme sa detetom u radionici kako se ne bi povredilo nekim od navedenih pomagala. Pravite različite oblike od plastelina, ili još bolje od gline pošto vam tada ostaje prostora i za doradu – bojenje po izboru. Dajte detetu četkicu i neka pokuša vodenim bojama da oslika predmet napravljan od gline. Kada se glina dobro osuši, nađite joj posebno mesto u kući gde će malo remek delo biti izloženo. Od ostataka različitih šarenih novina možete praviti razne kolaže, a uz to će dete učiti kako se koji predmet zove i čemu služi. Isecite recimo iz nekih kulinarskih novina sve predmete koji se koriste u kuhinji, pa iz drugih novina isecite životinje itd. Kada jednom krenete, ideje će dolaziti same od sebe, a i Vi i Vaše dete ćete se ludo zabavljati.

Vežbajte zajedno

Zašto ne biste iskoristili trenutke kada se recimo na TV-u pušta omiljeni crtani Vašeg deteta da tih nekoliko minuta posvetite svom telu? Lezite sa detetom na udoban tepih i pokazujte mu različite vežbice. Njemu će siguno biti jako zanimljivo da oponaša pokrete Vaših ruku i nogu, a Vama će dobro doći da svojim mišićima posvetite barem petnaestak minuta dnevno. Ako detetu vežbanje dosadi, uvek može baciti pogled na crtani, a Vi nastavite sa vežbanjem.

Napravite lutkarsko pozorište

Za ovu igru je sasvim dovoljno da se „sakrijete“ iza kauča ili nekog drugog predmeta koji će Vam zakloniti celo telo. Napravite ili kupiti igračke koje se navlače na ruke ili jednostavno upotrebite plišane igračke kojima se dete igra. Izronite iz „dubina“ pozorišta samo rukama i počnite da krojite najlepšu lutkarsku predstavu za Vašeg mališana.

Mnogim bebama kada se rode, okice budu plave ili sivkaste, a vremenom promene boju u zelenu ili braon. Zbog čega dolazi do te transformacije?

Mame, ako ste dobile plavooku bebu, nagledajte se njenih okica što više na samom početku, jer se može desiti da se boja očiju u nekom trenutku promeni. Do toga dolazi najranije oko bebinog šestog meseca, ali dešava se čak da se boja očiju promeni i više puta do njenog prvog rođendana.

Zbog čega dolazi do te magične transformacije u boji bebinih očiju? Odgovor je da boja irisa (obojenog dela oka) zavisi od količine melanina koji je prisutan u irisu, kao i od gena koje je beba nasledila, mada ima i drugih faktora. Za pigmentaciju irisa su odgovorna tri gena. Najčešće boje očiju su zelena, braon i plava, a ređe su sive i tamno smeđe oči.

Uloga melanina

Melanin je pigment kojeg proizvode ćelije melanociti u koži, očima i kosi, zbog čega je „odgovoran“ za njihovu boju. Kada je količina melanina u očima vaše bebe mala, oči će joj biti plave. Bebe koje imaju svetliju put, imaju i manje melanina, pa je veća verovatnoća da će im oči biti svetle, dok će tamnopute bebe najverovatnije da imaju braon očiAko ga je malo više, boja očiju je zelena, sivkasta ili braonkasta, a ako beba ima puno melanina, oči će joj biti tamno braon. Većina dece se rađa sa plavim očima, koje kasnije mogu da potamne. Tamnjenje očiju se u velikom broju slučajeva događa kasnije zbog toga što smeđi pigment često nije prisutan pri rođenju, ali se vremenom sve više stvara.

Kada se menja boja očiju?

Najveće promene u boji očiju se dešavaju u periodu između šest i devet meseci. Do tog uzrasta, u irisu se stvorilo dovoljno pigmenta, pa je najverovatnije da će boja očiju koju dete ima sa devet meseci da ostane takva i kasnije. Međutim, neke bebe će vas iznenaditi time što će njihova boja očiju i dalje da se menja. Ali, tada su u pitanju suptilnije, manje promene, koje se mere u nijansama.

Tako, na primer, zelene okice mogu da postanu braonkaste, a braonkaste da dobiju još tamniju nijansu. Ovakve promene su moguće sve do treće godine, a kod malog procenta ljudi se dešava da iris menja boju i tokom odraslog doba. Jedino na šta ne možete da računate, jeste da se tamna boja očiju pretvori u svetlu. Ako vaša beba ima braon oči, nema šanse da će u nekom trenutku one da postanu plave.

Kombinacije gena

Roditeljski geni mogu da se mešaju i spajaju na različite načine, tako da deca mogu da imaju boju očiju koja je sasvim drugačija od one koju imaju njihovi roditelji. Ipak, konačna nijansa bebinih očiju je u najvećoj meri određena mamim i tatinim genima. Beba nasleđuje gene oba roditelja, i oni određuju koje boje će biti njene oči. Mnogi veruju da će, u slučaju kada oba roditelja imaju braon oči, i njihova beba da bude smeđooka. Međutim, iako je to najverovatnije, dešava se da roditelji sa braon očima dobijaju plavooke ili zelenooke bebe. Isto važi i u suprotnoj situaciji, odnosno kada oba roditelja imaju svetlu boju očiju.
Boja očiju nastaje kao spoj boje očiju oba roditelja. Svaki roditelj ima dva para gena na svakom hromozomu. Zbog toga postoji više kombinacija kada je u pitanju nasleđivanje boje očiju. Uopšteno se smatra da je veća verovatnoća da dvoje smeđookih roditelja dobije plavooko dete, nego da plavooki roditelji dobiju bebu sa braon očima. To je zbog toga što se manje dominantna plavooka crta može preneti preko dvoje smeđookih roditelja, dok se geni za svetlije boje mogu preneti i nekoliko generacija kasnije.

“Šareni” irisi

Neki ljudi se rađaju i sa irisima koji su različitih boja, pa im je jedno oko zeleno, a drugo plavo. To je obično uzrokovano greškom u razvojnom transportu pigmenta, lokalnom traumom u materici, ili je u pitanju bezazlen genetski poremećaj. Međutim, uzrok nepodudarnosti boje na oba oka može da bude i upala, pega na irisu, ili Horneov sindrom (neurološki poremećaj).
Iris je mišić koji se proširuje ili smanjuje. Kako se pod uticajem svetlosti zenica skuplja ili širi, tako se i iris smanjuje ili povećava. Opšte je poznato da se boja kože menja kada se izlažemo suncu, ali se manje zna da se isto dešava i sa bojom irisa. Kada zenica promeni veličinu, pigmenti u irisu se skupe ili rašire, što pomalo menja boju očiju. Osim pod uticajem svetlosti, zenica se smanjuje kada se zagledate u objekte koji su blizu. Takođe i emocije mogu da utiču na promenu veličine zenice, pa tako i na boju irisa.

Manja Perić Mitić

Čak 90 procenata novorođenčadi se smeje u prvom mesecu života, neki čak i u prvoj nedelji, ali ima i slučajeva da se nisu osmehnuli nijednom za 12 meseci. Bebe imaju jak temperament od rođenja

Razumevanje beba pomaže da razumemo i odrasle, zaključio je Kaspar Edimen iz Centra za moždani i kognitivni razvoj Univerziteta Birkbek u Londonu. On je sproveo istraživanje, kojim je želeo da utvrdi šta sve zasmejava novorođenčad, a bio je toliko opčinjen da je dao otkaz kao bankar i otišao da studira psihologiju. Edimen je napravio anketu za roditelje i zamolio ih da mu pošalju snimke i izveštaje o tome šta je sve zasmejalo njihove mališane, u kom mesecu i u koje doba dana.

Oko 1.400 roditelja iz 25 država je odgovaralo na njegova pitanja, a rezultati analiza su pokazali da se bebe smeju praktično od prvog dana. Čak 90 procenata novorođenčadi se smejalo u prvom mesecu života, neki čak i u prvoj nedelji, ali ima i slučajeva da se nisu osmehnuli nijednom za 12 meseci.

– Ovo otkriće potvrđuje pretpostavku da bebe imaju jak temperament od rođenja – kaže istraživač.

Pokazalo se da se dečaci smeju više, čak i do 50 puta dnevno, a devojčice do 37. Međutim, Ediman ističe da je smeh stvar socijalizacije i interakcije sa drugima, a ne zavisi od pola.

– Nije uopšte važno šta odrasli rade dok su sa bebom. Dovoljno je što su pored njih i one se zato osećaju srećno. Zato se bebe i smeškaju – zaključuje naučnik.

Znakovi pre hodanja

Roditelji bi trebalo da znaju da je beba spremna za prohodavanje u momentu kada počne pri okretanju da pravi još neke pokrete. O ovome ih obično obavesti pedijatar na kontrolama. Faze ovog složenog pokreta jesu kada se beba nalazi na boku sa podignutom glavom u vazduhu. Tada joj je oslonac rame i opružena noga, a to zapravo odgovara osloncu pri hodu. Takođe gornja ruka je pružena ka drugoj strani, gornja noga savijena kao da se kreće u napred, tako da izgleda kao da dete korača. U osmom mesecu beba nauči da se sa stomaka okreće na leđa, čime uvežbava automatizam koračanja. U isto vreme se kroz okretanje sa leđa na stomak i obratno angažuju svi mišići koji se kasnije koriste u hodu. Znači, tek kada u ležećem položaju savlada sve elemente koji su neophodni za uspravan stav beba će početi da se podiže.

Posledice ranog prohodavanja

Čim se beba rodi, roditelji razmišljaju o tome kako će biti lepo kad prohoda. Zato mnogi roditelji često izgovaraju rečenicu “Jedva čekam da moje dete prohoda” Iz ove svoje preterane želje, čine sve kako bi se to što pre desilo. U prohodavanju im pomažu bake, deke, komšiluk, a potkrepljuju ih tvrdnjama kako su oni sami prohodali rano, mnogo pre prvog rođendana. Iz silne želje da im deca što pre prohodaju, često kupuju hodalicu odnosno dubak sa točkićima.

Međutim reč je o pomagalu koja ne samo da neće pomoći da dete prohoda već može i negativno da utiče na detetov psihomotorni razvoj. Ukoliko dete nije spremno ni fizički ni psihički, postavljanje u uspravan položaj može biti opasno. Bebina stopala nisu u potpunosti razvijena na rođenju. Umesto kostiju bebe imaju mekanu hrskavicu i mišiće koji se tek formiraju, a ukoliko se dete forsira da stoji ili hoda dolazi do oštećenja i krivljenja nogu. Kao posledica javlja se i deformitet stopala i kolena, dok se pod težinom tela potkolenice krive, a to dovodi do deformiteta kičmenog stuba.

Posledice kod dece zbog korišćenja dupka

Upotrebom hodalice, kaiševa ili skakalice roditelji često nesvesno lišavaju decu da prirodnim putem prođu sve prirodne prosece prohodavanja. Deca koja uče da hodaju pomoću dupka, kada prohodaju često su nesigurna i padaju zbog gubitka ravnoteže. Takođe kada padnu imaju problem pri ustajanju. Ukoliko su preskočili fazu puzanja problem često nastaje kada prohodaju, te zapinju o ivičnjake i pragove i najčešće padaju na glavu jer nisu naučila da se dočekaju na ruke.

Istraživanja u Americi su pokazala da su deca koja su se igrala sa igračkama u dubku, kasnije progovorila, bila su trapavija u odnosu na decu koja ga nisu koristila.

Kada bi dete trebalo da prohoda?

Na ovo pitanje niko ne može da vam da odgovor. I zato ne slušajte druge mame u savetovalištima za bebe, parkićima kada vam pričaju da je njihovo dete prohodalo sa nepunih sedam meseci. Lekari kažu da se prohodavanje najčešće dešava između 14 i 16 meseca, sa tolerancijom i do četiri meseca. To znači da je sasvim uredu ako dete počne samostalno da hoda sa deset meseci, a takođe ne bi trebalo da paničite ako je vaše dete prohoda tek u 21 mesecu.
I zato trebalo bi da znate da svako dete ima svoj ritam motoričkog sazrevanja koji treba ispoštovati i pomoći mu da savlada sve faze razvoja motorike. Vaše dete će prohodati kada bude dovoljno sazrelo i uvežbalo sve elemente koji postoje pri samostalnom progodavanju, od uspravljanja iz klečećeg položaja, hodanja uz pridržavanje, hodanja noga do noge, zatim noga ispred noge, održavanja bočne ravnoteže sa prebacivanjem težine i na kraju ravnotežom napred-nazad.

Bebac će polako smanjivati površinu oslonca, a gegajući hod će polako da se izgubi. Tada dete počinje da spušta ruke na dole i sve više hoda kao odrasli. Kada dete prohoda, trebalo bi izbegavati kažu stručnjaci, ono što roditelji često rade, a to je držanje ruku (celo dete je u vazduhu) podignute visoko u vazduhu. Ovo veoma remeti normalan hod, a može dovesti do istegnuća zglobova ramena i laktova kod deteta. Osim toga neretko roditelje koji to rade zabole leđa od podizanja tereta.

Koliko roditelji znaju o prohodavanju dece?

Stručnjaci upozoravaju da roditelji uglavnom nisu upoznati sa normalnim razvojem motorike deteta, pa često greše tako što decu dovode u položaje za koje oni nisu još spremni. Zato je neophodno da se posavetujete sa izabranim pedijatrom ili fizijatrom koji će vas kroz vežbice za dete uputiti u pravilan motorni razvoj.

Dok sam ležala na stolu u sobi i trpela bolove, čula sam iz operacione sale vrištanje neke devojke koja je bila na porođajnom stolu. Kada su mene uvezli unutra, jer su kontrakcije postale sve češće, ugledala sam kako joj doktor pokazuje tek rođenu bebu. Tada nisam ni sanjala da će to biti devojčica koju ću ja odgajiti kao svoju ćerku, ispričala je nesrećna žena.

Jedna od najgorih noćnih mora koja se može desiti roditeljima jeste da, posle niza godina podizanja i vaspitanja, otkriju da to, zapravo, nije njihovo dete. Upravo to se dogodilo dvema porodicama, jednoj hrišćanskoj, i drugoj muslimanskoj, kada su, 2011. godine, otkrile da su njihove 12-godišnje ćerke zamenjene odmah posle rođenja.

Julija Beljajeva (32) iz Kopejska na Uralu se priseća tog 17. decembra 1998. godine.

"Dok sam ležala na stolu u sobi i trpela bolove, čula sam iz operacione sale vrištanje neke devojke koja je bila na porođajnom stolu. Kada su mene uvezli unutra, jer su kontrakcije postale sve češće, ugledala sam kako joj doktor pokazuje tek rođenu bebu. Tada nisam ni sanjala da će to biti devojčica koju ću ja odgajiti kao svoju ćerku," ispričala je ona.

Julija je 15 minuta kasnije rodila takođe žensko dete. Odmah je zaspala, i to joj je bio prvi san u prethodnih 48 sati. Verovatno je upravo tada došlo do zamene beba, kojima su stavili pogrešne brojeve.

Kad se sutradan probudila oko pola devet ujutru, mnogo bolje se osećala. Jedna stvar je brinula: zašto je beba izgledala tako naduveno, da je jedva mogla da joj vidi oči, pitala je sestru, koja joj je odgovorila: “Šta ti očekuješ posle devet meseci plivanja u amniotičkoj tečnosti?”

Tek kada su, posle šest dana, ona i njen suprug kući Aleksej odneli bebu, kojoj su dali ime Irina, mogla je po prvi put da vidi bebu golu. Ugledali su da ima tamnu kosu, i pomislili da je to nasledila od Julijinog oca. Aleksej ništa nije komentarisao, osim da se bio pripremio za sina.

Uskoro je Julija otkrila da Aleksej nije najbolji otac. Kad je Irina imala tri godine, on se potukao u pijanom stanju, i pošto je naneo teške povrede jednom muškarcu, dobio je kaznu zatvora od nekoliko godina.

Prilikom jedne njene posete u zatvoru Aleksej joj je rekao da sumnja da mu je Irina ćerka, upravo zbog tamne kose. Svađe su bile sve češće, pa je 2007. godine usledio razvod.

Kako nije plaćao alimentaciju, Julija ga je tužila, na šta je Aleksej uzvratio tužbom, optužujući je da ga je prevarila i da to nije njegovo dete. Ona se u međuvremenu preudala, i ponovo bila u drugom stanju.

Sudija im je odredio da svo troje – Julija, Aleksej i Iraina- urade DNK testove.

Posle 25 godina saznala da dete nije njeno: Majka tuži kliniku zbog zamene beba!

“Doktor me je pozvao da dođem 14. juna, ali samo ja i Aleksej, bez Irine”.

Tada je doživela najveći šok u životu.

"Ni vi ni Aleksej niste biološki Irinin roditelji," rekla je sudija.

Aleksej je posle nekoliko dana rekao da misli da je ona potplatila lekare i sudiju, kako mu ne bi otkrili da ga je varala.

Nije prošlo mnogo, on je nazvao i izvinuo se za se što je rekao. Kada mu je saopštila da će pokušati da pronađe njihovu devojčicu, izrazio je sumnju jer je već prošlo 12 godina, na šta mu je Julija rekla da želi makar da se uveri da joj je dobro.

Posle nekoliko meseci čekanja, pri čemu se Julijin novi muž pokazao kao dobar suprug i nežan otac, i sa kojim je takođe dobila dete, stigao je poziv u kome joj je rečeno da je druga porodica pronađena, da je, međutim, žena napustila porodicu i da je ostao samo muškarac, po imenu Naimat Iskanderov (36), ali da odbija da se vidi sa Julijom.

Za sve to vreme, Irina nije znala da je Julija pokrenula istragu kako bi pronašla svoju pravu ćerku, a DNK testove joj je objasnila tako što je rekla da je Aleksej hteo da utvrdi da li joj je on pravi otac.

Kad je već počela da gubi nadu, Juliju je jednog dana ipak nazvao pravi Irinin otac. Zatim su se videli u restoranu, kada je on doneo album sa fotografijama, i kada je Julija prvi put videla svoju pravu ćerku, kojoj su dali ime Ana.

Julija ga je pozvala kod nje i Maksima. Bila je jako uzbuđena kad je videla da se Naimatu tresu ruke kad je ugledao Irinu. Nikakve reči nisu bile potrebne, na prvi pogled se videlo da je Irina “pljunuti” Naimat.

Sutradan je Julija otišla kod Naimata da vidi svoju Anu. “Sada je bio red na mene da se suzdržavam da ne poletim prema njoj i zgrabim je čvrsto u zagrljaj”.

Predstavljena je kao Naimatova prijateljica i proveli su tri sata u ćaskanju. Posle razgovora s mužem, odlučila je da je najbolje da Irini sami otkriju da nije njihova biološka ćerka, nego da to sazna od nekog drugog, budući da su živeli u malom gradu.

Pošto su i Ana i Irina saznale pravu istinu, pokazalo se da su to dobro podnele. Dogovor je bio da obe ostanu u svojim “prvim” porodicama, ali su počele gotovo svakodnevno da se čuju i da se druže, da rade zajedno domaće zadatke, a dve porodice da se posećuju.

Međutim, ubrzo su počele da se javljaju kulturološke razlike, jer su odrasle sa različitim običajima, budući da je Naimat poreklom Tadžikistanac.

"Ponekad ni ja ne razumem. Na primer, u tadžikistanskim porodicama devojčicama nije dozvoljeno da uđu u sobu dok su u njoj muški gosti. Ili, vidim da je Naimatu neprijatno što je Irina slobodna u razgovoru sa dečacima, i što voli da se mazi sa mamom i tatom. Svaki put kad poželim da zagrlim Anu, osetim da je zbunjena, jer nije navikla na to," navela je ona.

S druge strane, Naimat kaže: “Ne mogu da se odreknem Ane, nikad. Ja sam je podigao, volim je, i ona je moje dete bez obzira na gene. Voleo bih da živim sa obe, i sa njom i sa Irinom. Pretpostavljam da se i Julija oseća isto. Ali one kažu da žele da nastave da žive po starom”.

Julija je teško mogla da zamisli da bi se Ana, po tadžikistanskim običajima, mogla udati vrlo mlada i početi da rađa.

"Ali, ako je to ono što Ana odabere, ja ne mogu da mešam," kaže Julija.

Julija i Naimat dobili su pozitivnu presudu na svoju tužbu protiv porodilišta, i dodeljeno im je po 200.000 dolara odštete, ali, bolnica nema da im isplati novac. Međutim, oni se nadaju da će jednog dana odšteta ipak stići.