Jedan od problema savremenog vaspitanja dece je u tome što deca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model ponašanja i da ih socijalizuju.

Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelja prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. Ono što je na prvi pogleda jasno kada posmatramo roditelje koji pokušavaju da vlastitu decu podižu na „savremeni” način, jeste da izbegavaju da se prema deci postave kao nadređeni, kao autoritet. Izbegavajući vertikalni odnos, postavljaju se u jednakopravan, horizontalni odnos sa detetom, pokušavajući da mu budu najbolji drug ili drugarica. Ovi roditelji ne uče decu kako da se zdravo podrede. Zbog toga ova deca dobro funkcionišu ukoliko je odnos horizontalan ili ukoliko su oni ti koji izdaju zapovesti i čija se volja poštuje.

Krizi roditeljskog autoriteta su doprinele savremene teorije vaspitanja koje su podstakle roditelje da razviju odbojnost prema poziciji nadređenog. Dok su se nekada deca plašila da roditelji ne prestanu da ih vole, savremeni roditelji su ti koji se plaše da će deca prestati da ih vole ukoliko budu previše zahtevni ili „naporni”.

Krizi autoriteta je doprinelo i nerazlikovanje između dva bliska pojma sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti. Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo da mnogi autoritet povezuju sa odnosom gospodara i roba.

Da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost. Roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. U etimološkom smislu i naše reči vaspitanje (od pitanje, hranjenje, gojenje, danas sa značenjem hranjenja na silu, posebno životinja: „pitanje gusaka”) i odgajanje (od gojiti) takođe imaju značenje uvećavanja i podsticanja razvoja.

Time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Uzrok za „alergiju” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u „spljoštenim” porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva.

Autor Zoran Milivojevic

Izvor: Politika

Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim

Mame često znaju da pogreše imena svoje dece, pa tako stariju ćerku oslove imenom mlađe ili obrnuto.

Istraživanje o pamćenju i kogniciji, objavljeno u časopisu "Kuartz", pozabavilo se ovim fenomenom. U njemu je učestvovalo više od 1.700 ispitanika, među kojima su većinu upravo svoje majke pogrešno oslovljavale. Naučnici su na osnovu rezultata studije dali pomalo neobično objašnjenje:

- Brkanje imena se najčešće dešava iz ljubavi - navedeno je u saopštenju. - Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, naročito majkom, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim. Zato, ne očajavajte jer imate siguran dokaz ogromne ljubavi.

Izvor: Novosti

Majke svesno ili nesvesno uskraćuju bivšim muževima da viđaju svoju decu, što se na razvoj mališana negativno odražava

Majke svesno ili nesvesno uskraćuju bivšim muževima da viđaju svoju decu, što se na razvoj mališana negativno odražava. Do ovog zaključka je došao tim naučnika iz Norveške, koji je istraživao na koji način razvod utiče na decu. Istraživači su se fokusirali na mališane vrtićkog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog uzrasta.

Na osnovu ankete koju su sproveli zaključili su da mališani u vrtiću najmanje osećaju negativnu stranu majčinih "sabotaža" da viđaju oca, ali u osnovnoj školi to postaje ozbiljno. Kao tinejdžeri najčešće ne žele otvoreno da pričaju o tome, a zapravo su vrlo nesrećni, što se manifestuje buntom, lošim ocenama ili druženjem sa problematičnim vršnjacima.

Da se to ne bi desilo, naučnici savetuju majkama da ne isključuju oca iz detetovog života. Njegovo stalno prisustvo je važno, jer utiče na pravilan razvoj mališana. Više se smeju, lakše se privikavaju u vrtiću i školi, poštuju autoritet učiteljice, ne bojkotuju učenje. U kasnijim godinama, tata je tu za ozbiljne razgovore, ispovedanja i pomoć u važnim odlukama, što kod dece dovodi do razvoja osećaja da su zaštićeni i saznanja da imaju čvrst oslonac u životu.

Izvor: novosti.rs

Da li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i da zovete jedno misleći na drugo?

DA li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i da zovete jedno misleći na drugo? Ne brinite, reč je o uobičajenoj pojavi, pokazala je studija Djuk univerziteta u kojoj je učestvovalo 1.700 ispitanika. Polovina je otkrila da su ih roditelji ponekad zvali imenima braće i sestara, pa i kućnih ljubimaca. Takođe, dešavalo se i da im prijatelji pogreše ime.

Istraživanje je pokrenula Sandra Defler prisećajući se kako je njena mama umela da je doziva imenom psa, što joj je u detinjstvu smetalo, ali sada je shvatila da je reč o načinu na koji mozak funkcioniše - on, poput biblioteka, slaže informacije u određene kategorije. I kao što će u bibliotekama knjige o istoriji biti grupisane na jednoj, a one o psihologiji na drugoj polici, tako su u našem mozgu imena bližnjih u istom folderu.

Zato je moguće da dete nazovemo imenom njegovog brata ili sestre, a prijateljima zamenimo imena. Zanimljivo je da će se zabuna lakše dogoditi kad smo ljuti i frustrirani, kao i da ćemo češće dete nazvati imenom psa nego mačke. Naučnici veruju da razlog leži u činjenici da su psi društvenije životinje, da se češće odazivaju kad ih zovemo, da više upotrebljavamo njihovo ime, pa samim tim lakše dolazi do zabune.

Izvor: Novosti

Blogerka Gilisa Džejn podelila je na Fejsbuku iskrenu ispovest o majčinstvu i priznala ono o čemu mnoge majke ćute. Njenu ispovest, koja je podeljena više od 70 hiljada puta, vam prenosimo u celosti:

Niko mi nije rekao da je savršeno normalno što niste „voleli“ svoju bebu prvi put kad ste je videli i kada su vam je stavili u naručje. To je OK. Isto sam se osećala kada sam videla svoju placentu preko bebe i zaista mi nije bilo do maženja sa njom.

Niko mi nije rekao da će šavovi tamo dole da bole mnogo više nego porođaj.

Niko mi nije rekao da dojenje toliko boli. Da li je to normalno? Svako ko kaže da ne bi trebalo je dopola u pravu. Ukoliko postoji bol, to je znak loše laktacije, ali i znak da nešto tako jako vuče vašu bradavicu. Potrebno je nedelju ili dve da se taj bol smiri. A onda vaš partner može da vas slika jer ćete se konačno slatko smejati i nećete biti besni.

Niko mi nije rekao da će svi imati mišljenje o mojoj bebi – kako da je hranim, kako da je oblačim, kako da joj dam ime, kako da je uspavljujem, zašto treba da je uspavljujete samo pet sekundi dnevno inače će biti razmažena i kako ako je ne držite u rukama 24/7 niste dobra majka, itd...

Niko mi nije rekao koji je ljubazan način da oterate sve te ljude da odj...

Niko mi nije rekao da zaista više nikada neću biti sama. To uključuje i veliku nuždu, ali i brijanje kojem moje dete prisustvuje. Posebno kada malo porastu, pa upadnu dok se brijete tamo dole, a onda se vi molite da nisu nabili traumu do kraja života.

Niko mi nije rekao da onda kada se naviknete da više ne budete sami vam nedostaju čak i kada spavaju jer su tako slatki. Tako slatki! Otvorio je oči?! Beži, bežiiiii!

Niko mi nije rekao da je jedenje biskvita i ispijanje čaja zdrava dijeta. Jer nije! Ali pomaže vam da pregurate dan, tako da koga briga.

Niko mi nije rekao da će beba učiniti da ponekada mrzim muža. Da bih se nekada radije mazila sa bebom. Ali niko mi nije ni rekao da ću poželeti da umrem od sreće kada ga vidim kako se igra sa bebom. A onda i raširiti noge kad predloži drugo.

Niko mi nije rekao da uprkos tome što bih ranije mislila da ništa od ovoga ne mogu, me moji instikti ipak neće izneveriti. Svi se snalazimo, kod nekog to izgleda kao da je lakše, kod nekog teže.

Niko mi nije rekao da će biti trenutaka kada ću se plašiti, osećati čudno i kao da to nisam ja. Mislila sam da to nikome ne smem da kažem jer se niko tako ne oseća, a onda sam podelila ove reči i videla da se tako oseća hiljade vas.

A onda ste mi rekli da ovo ne traje zauvek. Da se nekad vrati i da hoćete da pobegnete, ali svi do jednog ste rekli da samo postaje bolje! Lakše! Da će proleteti! Da vredi!

Izvor: Super žena

Jeste li ikada gledali druge roditelje kako komuniciraju djetetom? Mark VanDam, stručnjak za govor i sluh na Washington State Universityju promatrao je i snimao mame i tate u interakciji s njihovim bebama kako bi utvrdio razlike komunikacije majke i oca s djetetom.

Otkriće do kojeg je došao nimalo ne čudi. Naime, Mark VanDam je dokazao kako mame razvijaju poseban majčinski način komunikacije, prirodno majke mijenjaju ton glasa i sklonije su tepanju i gugutanju, dok očevi u većini slučajeva govore bebi kao odrasloj osobi.

Tako je potvrđena teorija da su majke zadužene za intimnije povezivanje s djetetom već putem govora, dok tate pripremaju bebu za komunikaciju s ostatkom svijeta razumljivim i jasnim govorom.

No, često se postavlja pitanje koji pristup je bolji za dijete. Fran Walfish, psihoterapeut s Beverly Hillsa smatra kako je odgovor vrlo individualan i razlikuje se od djeteta do djeteta. Od mama se očekuje ovakav način pristupa jer su osjetljivije zbog divljanja hormona, ali i intimnost od prvih dana je nekako "urođena", dok se tate bitno razlikuju. Ima onih koji će biti jednako raznježeni poput majki, no većina je ipak staloženija i razgovara s djetetom kao s odraslom osobom.

Svi se u javnosti ponašamo ozbiljnije nego u toplini vlastitog doma, pa je upravo zato istraživanje provedeno u domovima novopečenih roditelja, jer su tamo najopušteniji.

Na bebino gugutanje u toplini vlastitog doma majke su odvratile gugutanjme u čak 88-94% slučajeva, dok su tate odgovorile tek u 27-33% slučajeva.

Bez obzira na način komunikacije, svi znanstvenici su složni u jednom, bilo kakav oblik komunikacije s djetetom svakako je dobar za njegov razvoj. Tako se poboljšavaju djetetove jezične vještine i djeca s kojom se mnogo priča ili guguće u pravilu ranije počinju izgovarati prve riječi.

Vrijeme da ozbiljno porazgovarate s vašom bebom!

Izvor: index.hr

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu.

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu. Posledice po razvoj i odrastanje mališana čiji su mama i tata nastavili život odvojeno mogu da budu opasne. Zato je spisateljica Onore Korder u knjizi "Ako je razvod igra, ovo su pravila" napisala pismo iz ugla deteta.

 "Dragi mama i tata,

Razumem da se nešto događa, ali ne razumem šta. Život se promenio, a ja se plašim smrti i nesiguran sam po pitanju budućnosti. Roditelji, ovo mi je potrebno:

*Želim da oboje budete deo mog života. Kada nisam s vama, molim vas, pišite mi, zovite me telefonom i postavljajte mi pitanja. Kada to ne činite, budite uključeni i kada se ne čujemo, jer se u suprotnom osećam kao da nisam važan i kao da me ne volite. Moram da vas vidim. Izdvojte vreme za mene, bez obzira na to koliko smo udaljeni ili koliko ste zauzeti ili siromašni. Nedostajete mi kada nismo zajedno. Kada vas nema na vidiku, pomišljam da ste me zaboravili i da me ne volite.

*Potrebno mi je da prestanete da se svađate i potrudite se da se složite jedno s drugim. Pronađite način da se složite po pitanjima koja se tiču mene. Kada se zbog mene svađate, mislim da sam sam nešto zgrešio i osećam krivicu. Želim da osećam da je u redu da mi bude prijatno u društvu i jednog i drugog. Molim vas, podržite me. Ako se budete ponašali ljubomorno ili tužno, osećaću se kao da moram da zauzmem nečiju stranu i da jednog roditelja volim više. Potrebno mi je da pronađete način da pozitivno i direktno komunicirate jedno sa drugim o meni. Molim vas, ne stavljajte me između sebe i ne koristite me kao glasnika. Potrebno mi je da jedno o drugom govorite samo lepe stvari jer sam ja po pola od svakog od vas i volim vas jednako. Kada govorite zločeste i neprijatne stvari o mom drugom roditelju, osećam da vam se ne dopada i da vam se zbog toga ni ja ne dopadam. Osećam i da me stvaljate između vas i terate da biram jedno od vas dvoje.

Potrebna su mi oba roditelja. Molim vas, setite se da ja želim da oboje budete deo mog života. Računam na mamu i tatu da me vaspitavaju, da me nauče šta je važno i da mi pomognu kada imam probleme. Hvala vam".

Srdačno,

Vaše dete

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod “svešću” i “savešću”. Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku autoriteta, gomile ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, ispiranju mozga i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle “svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo – adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: Šta ja mogu da uradim?, Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?, Šta iz svega mogu da nučim? Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: Kako bih se ja osećao da… ? i Kako bi se drugi osećali da …? učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.

Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je “normalno” da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo “sebični” ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina “sebičnosti” u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.

Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo zagušenim gomilom znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.

Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim hemikalijama kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.

Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i da je dobro čuti šta ono misli. Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.

Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da detetu daju lekcije jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja prelazna čak i između potpunih stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti … Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju…

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu…

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
sposobnija da bolje rešavaju konflikte
manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
srećnija, zdravija i uspešnija
Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): “Ona glumica u seriji je ljubomorna”, “otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu”, i slično.
2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.
Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, sastavljena samo od emocija odnosno sunđeri koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah usisati. Izraz lica roditelja, ton glas, način govora je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.

Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele da ga čuju, da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

Modrozelene okice na predivnu mamu ili nebeskoplave na tatu zavodnika? Koje boje očiju može imati vaša beba?

To zavisi od kombinacije gena. Za svaku osobinu je odgovorna grupa gena, a ne samo jedan gen. Tako je i za boju očiju.

Recimo, roditelji s crnim, izuzetno tamnim očima, ne treba da očekuju plavooko dete. Osobe s smeđom kosom i očima, mogu dobiti dete s plavim očima, ali ipak su češći slučajevi da njihova deca imaju oči kao i roditelji, odnosno smeđe. Osobe sa svetlim očima i kosom, imaju najveće šanse da im i dete ima plave ili zelene oči. Ako jedan od roditelja ima svetlosmeđe oči, a drugi plave, onda oči deteta mogu imati bilo koju od boja.

Istraživači kažu kako su velike usne obično nasleđene od oca, a da u globalu, devojčice uvek više liče na očeve, a dečaci na majke.

Dečaci dobiju od majke jedan hromozom X, koji im određuje izgled, a devojčice dobiju po jedan X hromozom od oba roditelja.

Boja kose takođe prati slična pravila prisutna kod određivanja boje očiju. Tamnije ili svetlije nijanse zavise od količine melanina.

U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije. Dovoljno dobro roditeljstvo, šta je to?

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto (dobro roditeljstvo). Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno.

KAKO NASTAJU RANE MALADAPTIVNE SHEME?

Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

PROGRAM “DOVOLJNO DOBRO RODITELJSTVO”

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program – „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas (Dovoljno dobro roditeljstvo).

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema.

PRIMERI RANIH MALADAPTIVNIH SHEMA

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju.

Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

USLOVI ZA RAZVOJ MALADAPTIVNIH SHEMA

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod.

Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

Autor: dr Tijana Mirović Psihološko savetovalište Mozaik