Kada bebama rastu zubići, one dosta balave a prateća pojava je često osip na licu. Roditelji se zabrinu i žele sprečiti osip da ne bi bebi stvarao neprijatnost.

O kakvom se osipu radi?
Kad bebama rastu zubi, one mnogo balave. Ta pljuvačka sadrži i komadiće hrane sa enzimima za probavu koji deluju nadražujući na nežnu kožu bebe i izazivaju osip, objašnjava pedijatrica Candice Jones na portalu Todaysparetn.
Ovaj osip se javlja kod beba između 6 i 24 meseca starosti a to je upravo vreme kada zubići rastu.

Kako izgleda ovaj osip?
Osip se obično opisuje kao crveni, hrapavi osip s malim plikovima, a ponekad se javi i ispucala koža. Osip može biti i neprijatnog mirisa. Osip će se s vremenom smanjivati, jer će bebe sve manje balaviti kako vreme prolazi.
Najčešće se osip javlja na obrazima, ustima, bradi i na vratu. U nekim slučajevima javlja se i na gornjem delu grudi.

Postoje li drugi osipi koji izgledaju kao ovaj?
Osipi mogu biti izazvani različitim virusima i obično su povezani s temperaturom. Mogu se pojaviti bilo gde na telu. Osip koji nastaje zbog balavljenja, ne izaziva temperaturu – mada se rast zuba ponekad može povezati s malim porastom telesne temperature (ispod 38 C), što se ne smatra pravom temperaturom. Ekcem, takođe poznat kao atopijski dermatitis, može uzrokovati crvene mrlje i pojaviti se bilo gde na telu, posebno iza kolena i ušiju, na pregibu laktova i na rukama. Najbolje da bebu vidi pedijatar ukoliko niste sigurni šta uzrokuje osip.

Kako sprečiti ovaj osip?
Najbolje je nežno i često brisati pljuvačku mekim krpom. Ako je bebina majica mokra, obavezno je promenite. Važno je predeo gde je osip držati suvim što je više moguće. Možete i naneti bebi kremu da se napravi barijera za zaštitu kože

Kako lečiti osip?
Ako je osip blag, sledite iste korake kao i za prevenciju: nežno brišite bebinu kožu, skinite vlažne majce i portikle. Održavajte bebinu kožu čistom i suvom.
Takođe, ograničite i druge potencijalno iritantne stvari na koži. Zato koristite losione bez mirisa i boje, sapune i deterdžente”, kaže Jones. Perite bebinu kožu nekoliko puta dnevno toplom vodom i osušite je. Ako je koža napukla, krvari ili curi i beba je trlja jer joj smeta, posetite svog pedijatra koji će vam prepisati odgovarajuću kremu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kandida (Candida albicans) je sveprisutna gljivica. Dakle, nalazi se – naravno, u malim, za oko nevidljivim oblicima (spore), svuda oko nas. Ona se može naći i na koži, i na sluzokožama – gde se, takođe, nalazi u malom broju, pa ne pravi probleme deci.

Zašto je kandida naša tema?
Odgovor se krije u jednom lepom primeru ravnoteže, ili još bolje narušene ravnoteže u prirodi. Naime, u organizmu deteta (ali i odraslih) žive bakterije – koje ne samo da nisu štetne, već imaju i neke korisne funkcije (ovo se zove saprofitna flora). Jedna od njih je da ne dozvole da se gljivice (pa i kandida) prekomerno razmnože. Dakle, postoji prirodna kontrola za gljivicu, koja odlično funkcioniše. Tu je, naravno, važna i odbrambena sposobnost deteta – stanje imunološkog sistema. Svako dete ima poseban deo imunoloških ćelija koje su zadužene za čišćenje gljivica, pa i kandide. To znači da je kandida pod dvostrukom kontrolom – korisnih «domaćih» bakterija i odbrambenog (imunološkog) sistema organizma, koji joj ne daju da se razmnoži i napravi probleme detetu.

Koje bolesti uzrokuje kandida kod beba?
Kada se kandida razmnoži, može da izazove bolest, koja se tada naziva kandidijaza. Kada su bebe u pitanju, najčešće mesto gde se kandida razbaškari je sluzokoža usne duplje. Tada nastaje ono što se obično zove soor, ili u narodu mlečac.

Zašto su bebe najpodložnije kandidijazi?
soorBebe u prvim mesecima života su naročito «prijemčive» za kandidu, tako da skoro nema deteta koje u tom dobu nije imalo soor. Uzrok je lako objasniti, jer se radi o još neformiranom (nerazvijenom) odbrambenom sistemu bebe, pa je ona veoma podložna gljivičnoj infekciji. Sa druge strane, malo dete ima neodoljivu potrebu da stalno nešto trpa u usta (posebno kad mu rastu zubići). Tada se, jednostavno, u organizam unose različiti mikroorganizmi, pa i gljivice.

Može li kandidijaza da se desi i starijima?
Kandidijaza nije «privilegija» beba. I veća deca, pa i odrasli – mogu da «zakače» kandidu. Ubedljivo prvi uzrok kandidijaze kod starije dece je prekomerna primena antibiotika širokog spektra. Čak i kada su potpuno opravdano prepisani, jedan od najčešćih neželjenih efekata antibiotske terapije je kandidijaza. Zašto? Antibiotik širokog spektra efikasno tamani bakterije koje su uzrok infekcije… ali, nažalost, ubija i dobre bakterije. Tako se narušava prirodna ravnoteža u korist gljivica, pa se kandida razmnožava i nastaje kandidijaza. Kandidi naročito prija produžena terapija antibioticima, a posebno voli takozvane jake antibiotike. Naravno, antibiotik ne «dodiruje» kandidu, tako da se ona nesmetano razmnožava, jer su stradale prijateljske bakterije (koje ne daju kandidi da se razbaškari). Kod starijih je veoma čest proliv, uzrokovan razmnožavanjem kandide u crevima.
Postoji jedna retka grupa bolesti koje se karakterišu oslabljenim imunitetom deteta. To su imunodeficijencije, a sklonost ka infekcijama je njihova glavna karakteristika. Neka od tih oboljenja dete donese sa sobom na svet, a neka su rezultat iscrpljenosti organizma drugim, dugotrajnim i teškim bolestima, koje slabe otpornost deteta. Ta deca se poslebno prate i leče, a gljivične bolesti (pa i kandidijaza) su relativno čest problem.

Kako se prepoznaje soor (kandidijaza usne duplje)?
Kada je gljivica napala sluznicu usne duplje, dijagnoza se postavlja relativno jednostavno. Vide se beličaste naslage na jeziku, naročito na korenu jezika. Kada bolest odmakne, skoro cela usna duplja može da bude «zavijena u belo». Ove naslage su «vrh ledenog brega», a glavni problem za dete se krije ispod njih. Naime, gljivice prodiru u sluzokožu, oštećuju je, a to boli.
Zato su bebe nervozne, kenjkave, a ponekad odbijaju obroke. Dešava se da beba počne da sisa, pa naglo zaplače i ostavi siku. Veće bebe izbegavaju i kašičicu jer ih grebucka i dodatno povređuje. Zato je jedno od pravila kod beba da se proveri usna duplja – ako su bezrazložno nervozne ili teže jedu. Obično je pregled dovoljan za dijagnozu. Ako je stvar sumnjiva, uzme se bris, a u njemu se lako potvrđuje prisustvo gljivice.

Da li kandida napada i druge delove organizma deteta?
Nažalost, da.
Često mesto napada kandide je sluzokoža creva. Antibiotici su najveći «krivci». Kada dete dobija jake antibiotike, oni će da potamane dobre crevne bakterije koje, kako smo već objasnili, ne daju kandidi da se razmahne. Kada ih nema, kandida počinje da se nekontrolisano razmnožava i prodire u sluzokožu creva, pa dolazi do poremećaja crevne funkcije. Tada, po pravilu, nastaje proliv, nekad veoma obilan i dosadan. Pošto je nemoguće samo na osnovu izgleda prolivaste stolice postaviti dijagnozu, neophodno je uzeti uzorak stolice na mikrobiološki pregled. Za par dana stigne potvrda kandidijaze, tako da se tačno zna o čemu se radi. Ovo se retko dešava kod beba koje, srećom, ne dobijaju antibiotike često.
Kod beba, gljivice (pa i kandida) često učestvuju u kožnim problemima. Infekcije kože obično izazivaju bakterije, ali ako postoji duža iritacija kože, dolazi do slabljenja njenog zaštitnog sloja, pa nije redak napad gljivica. Tako se lako dese mešovite (bakterijsko-gljivične) infekcije, koje traže posebnu terapiju.

Kako se kandida leči?
Postoje dobri i efikasni načini za lečenje soora kod dece.
Gencijana je jedan od najefikasnijih istrebitelja kandide u ustima beba. To je rastvor boje mastila, koji se nanosi na sluznicu jezika, preko vatice ili gaze. Dovoljno je «natapkati» malo gencijane na jezik, a beba će je potom sama razneti po ustima. Naravno, ovo se radi posle obroka, tri do četiri puta dnevno. Već posle nekoliko dana, kandida će biti pobeđena, jer se gencijana prosto «zalepi» za naslage kandide, prodire u sluznicu (ali ne ide u krvotok) i tako tamani gljivice.
Iako gencijana nije lek u užem smislu, ovo je daleko efikasniji način eliminacije kandide iz usta deteta od skidanja naslaga sodom bikarbonom, koja se najčešće preporučuje. Jedini «problem» sa gencijanom je ružna boja detetovih usta (kao da je jelo mastilo), ali se radi samo o estetskom problemu – koji prestaje da bude aktuelan po završetku tretmana. Treba paziti da gencijana ne uđe u oko, zato bočicu sa ovim rastvorom treba držati dalje od bebe. Neko će primetiti da je gencijana stara terapija. To je tačno, ali se zbog efikasnosti (ali i pristupačne cene) i dalje primenjuje u velikom broju dečjih bolnica.
Nistatin je lek koji takođe efikasno leči kandidu. On je pogodan za lečenje kandidijaze creva, jer se ne resporbuje sa sluzokože – dakle, obavi posao tamo gde treba, a ne prodire u unutrašnjost organizma. Može da se koristi i za lečenje soora, ali je nešto manje efikasan od gencijane, jer brzo sklizne iz usta u jednjak i želudac.
Daktanol oralni gel je dobar za lečenje kandidijaze – pošto lepo prianja za sluzokože, a takođe ima minimalne sporedne efekte. Pogodniji je za stariju decu.
Ovi lekovi su dovoljni kod većine dece, pa nije potrebna primena jačih, ali i opasnijih llekova, koji prodiru u organizam i deluju na gljivice «iznutra». Opasniji su, jer imaju potencijalno ozbiljne neželjene efekte. Zato se terapija sprovodi pod budnim praćenjem lekara, uz laboratorijske analize, koje pokazuju eventualna oštećenja.
Kod crevne kandidijaze (koja izaziva proliv), probiotici su od velike pomoći, jer uspostavljaju narušenu ravnotežu. Oni dopunjavaju broj korisnih crevnih bakterija, koje su borci protiv gljivica.
Kožne gljivične infekcije se leče odgovarajućim lekovitim mastima ili kremama koje sadrže antimikotike (lekove koji efikasno tamane gljivice).

Da li se kandida vraća?
Nažalost, da. I to je veliki problem. Iako se infekcija vraća (recidivantna infekcija) i iznova pravi probleme, većina zdrave dece se uz pomoć lekova dobro nosi sa kandidijazom.
Prevencija (sprečavanje) kandidijaze podrazumeva poštovanje svih higijenskih pravila, ali i racionalnu primenu antibiotika. Iako je većina problema koje kandida uzrokuje relativno lako rešiti, potrebno je konsultovati pedijatra kada beba ima recidivantne (povratne) infekcije. Lekar će proceniti da li je u pitanju obična kandidijaza, ili se iza sklonosti ka gljivičnim infekcijama krije neki drugi problem. Ogromna većina beba se oporavlja bez ikakvih komplikacija, pa se može reći da je kandida više dosadna nego opasna.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Normalan mišićni tonus je dovoljno visok da omogućava odupiranje sili zemljine teže i istovremeno dovoljno nizak da omogući lagano pokretanje na čemu se zasniva pokret.
Kod novorođenih bebe se u prvim satima po rođenju uspostavlja fleksioni tonus ruku i nogu. Vremenom počinje da preovladava tonus ekstenzora (opružača), krajem 4,5 meseca kada se bebe opružaju. U daljem toku sazrevanja se uspostavlja ravnoteža tonusa jedne i druge grupe mišića. Kako ovaj proces kao i svi drugi procesi sazrevanja nije uvek ujednačen imamo slučajeve povišenog ili sniženog tonusa u prvim mesecima života.
Kod prevremenih ili težih porođaja, rizičnih trudnoća, bebe nekada imaju povišeni tonus mišića ili hipertonus. Ove bebe su previše čvrste, krute što nekada zavara roditelje jer im deluje da je njihova beba izuzetno napredna. Šake su jako stisnute u pesnice i ovo se zadržava i nakon trećeg meseca kada treba da budu otvorene.
Često se događa da i na najmanju stimulaciju (zvučnu, svetlosnu, mehaničku) prenaglašeno odreaguju. Nekada beba može da zauzme sedeći položaj već u prva tri meseca ako se uhvati za ruke. Ovu reakciju roditelji uglavnom dočekaju sa oduševljenjem misleći da je beba već spremna za sedenje što nikako nije dobro na tom uzrastu. Ako je postavite na stomak verovatno će se okrenuti na leđa iako je to treba da radi tek sa osam meseci kada je u pitanju normalan motorni razvoj. U narednim mesecima verovatno će početi da se izvija u most u pokušaju da dođe do igračke kao i dok je prepovijate glavu će zabacivati u nazad.
Da bi roditelji pravilno postupali sa bebom neophodno je da ih fizioterapeut obuči postupcima koji će dovesti do normalizacije tonusa. Usmeravanjem glave na dole, savijanjem nogu i ruku napred tonus će se smanjiti što će detetu omogućiti da u opuštenom položaju napravi pokrete koje inače ne može.
Pravilnim uzimanjem, nošenjem, adekvatnim položajima pri povijanju, korigovanjem položaja pri spavanju i odgovarajućom stimulacijom problem hipertonusa može uspešno da se prevaziđe što će omogućiti normalan motorni razvoj bebe.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Nova kanadska studija, objavljena u časopisu “Pedijatrija” pokazala je da je poziciona plagiocefalija kod beba (ulegnuća glave), starosti od dva do tri meseca u porastu.
Ulegnuća se kod mališana pojavljuju na potiljku i bočnim stranama glave i nastaju kao posledica nepravilnog spavanja.

Ležanje na leđima dvostruko deluje na bebe
Istraživanje je pokazalo da je polovina beba ima pozicionu plagiocefaliju, odnosno spljoštenu glavicu.
Sindrom “zaležene glave”, kako se još naziva ovaj deformitet, izaziva spavanje na leđima kada se bebina glava oslanja na ravnu površinu. Kao jedan od njegovih uzroka, navodi se i problem sa vratnim mišićima, odnosno njihova prenapregnutost.
Ulegnuta područja nastaju usled pritisaka na bebinu lobanju.
Sredinom devedesetih godina, u okviru kampanje “Povratak na spavanje” lekari su promovisalli spavanje na leđima sa jasnim ciljem, da bi se smanjila prerana smrt novorođenčadi. To je urodilo plodom.
Pozicionu plagiocefaliju kao neželjenu posledicu lekari nisu predvideli, ali su je posmatrali kao “manje zlo”. Raširena praksa dovela je do širenja pozicione plagiocefalije.
Alijah Mavi,vođa pomenutog istraživanja kaže da se beleži porast ovog deformiteta iako su roditelji mnogo više nego ranije obavešteni o njemu.
Srećom, reč je kratoktrajanom poremećaju koji nestaje do 18. meseca.

KAKO JE UOČITI

Deformaciju je lako primetiti. Bebin potiljak i uho sa polegnute strane glave potisnuti su napred. U težim slučajevima pojavljuje se izbočina na suprotnom delu glave u odnosu na polegnuti, i čelo može da bude asimetrično.

LEČENJE

Terapija pozicione plagiocefalije, do koje je doveo položaj glave pri spavanju, laka je i bezbolna. Beba se tokom noći okreće u krevecu, menjaju se i strane tela na kojim spava. Preporučuje se i povremena upotreba specijalnih jastuka koji uslovljavaju ležanje na boku, ali samo uz preporuku lekara.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Gastroezofagealni refluks (GER) je medicinski izraz za stanje u kojem se želudačni sadržaj, hrana i želudačna kiselina vraćaju iz želuca u jednjak, što se u normalnim uslovima ne dogadja.
Hrana koja se vraća može da se izbaci povraćanjem i bljuckanjem. To je stanje koje je poznato od davnina, ali se sada zna da je učestalije nego što se pre mislilo. Češće se otkriva i lakše dijagnostikuje, a lekari češće pomisle na GER kao uzrok čestih respiratornih infekcija i nenapredovanja.
Refluks (GER) je normalna pojava kod odojčadi do osmog, najviše desetog meseca života. To je fiziološka pojava koju ima više od 50% beba u prva dva meseca života. Smatra se da je bljuckanje i povraćanje normalna pojava ukoliko beba normalno napreduje, ako nema pratećih respiratornih smetnji i nema peptičkog ezofagitisa (upale donjeg dela jednjaka zbog vraćanja kiseline). Faktori koji dovode do pojave refluksa kod beba su tečna ishrana, kratak jednjak, stalno ležeći položaj, želudac smanjene rastegljivosti, česti obroci i nezreli mišić na spoju jednjaka i želuca. Kako odojčad rastu ona sve duže sede, jednjak se izdužuje, hrana postaje gušća, želudac sve rastegljiviji a sazreva funkcija mišića koji zatvara spoj jednjaka i želuca. Kako beba raste, simtomi GERa se proredjuju i u najvećem broju slučajeva nestaju do kraja prve godine života.
Nije tako retka pojava da beba od rodjenja posle svakog obroka bljucka, povraća i nemirno spava posle hranjenja, da je razdražljiva, plače i da ima grčeve. Može se dogoditi da beba odbija hranu iako je gladna, da unosi malu količinu mleka. Neke bebe povrate i bljucnu posle svakog obroka i veću količinu mleka.
Najčešći uzrok refluksa je nepravilno funkcionisanje mišića koji se zove donji ezofagealni sfinkter koji se nalazi na spoju jednjaka i želuca. Taj mišić se otvara kako bi dete moglo da guta, podrigne i povrati, pa se odmah potom zatvara. Ako je taj mišić stalno ili povremeno opušten, hrana i želudačne kiseline mogu lako da se vrate nazad u jednjak i da izazove neprijatan osećaj.
Postoje mnogi razlozi zbog kojih taj mišić ne funkcioniše kako treba – kod male dece zbog nezrelosti mišića, a kod starijih uzroci povratka hrane u jednjak mogu biti prejedanje, alergije na odredjenu hranu, duvanski dim i boravak u zadimnjenoj prostoriji, začinjena hrana, uska odeća, savijanje posle obroka i mnogi drugi uzroci.
Dok se god smatra da je GER normalna pojava osim nekih mera koje olakšavaju nije potrebno lečenje, ali ako se simptomi nastave i posle prve godine GER će se nazivati GERD (gastroezofagealna refluksana bolest). Nekad usled jako izraženog refluksa može doći do komplikacija – kada želučana kiselina dođe u jednjak, može izazvati osećaj žarenja. Kiselina može da uzrokuje crvenilo i upalu jednjaka i to se naziva ezofagitis. Ezofagitis može biti jako bolan, što može da smanji apetit. Jak ezofagitis može dovesti do krvarenja i anemije. Mogu se stvoriti i ožiljci ukoliko zapaljenje duže traje, a njima se smanjuje veličina otvora u jednjaku.
Druga moguća komplikacija kod refluksa je slabo napredovanje, kao posledica nedovoljnog uzimanja hrane. Neuhranjenost ili nenapredovanje može biti rezultat stalnog povraćanja ili slabog apetita uzrokovanog bolovima.
Glavna manifestacija GERa je često, gotovo posle svakog obroka bljuckanje manjih ili većih količina hrane kao i povraćanje. Ukoliko odojče i malo dete sa GERom prestanu da napreduju,plaču prilikom uzimanja obroka, kašlju u toku ili posle uzimanja obroka, promuklo plaču, otežano dišu i imaju česte upale srednjeg uha pedijatar će uvek razmišljati i o postavljanju dijagnoze patološkog refluksa. Ukoliko pored refluksa postoji i anemija (malokrvnost) to najčešće govori da je pored refluksa prisutan i ezofagitis – upala sluznice jednjaka.

Koji su simptomi pedijatrijskog GERa?

Postoje mnogi simptomi GERa. Dete može da ima samo neke od simptoma, među kojima su najčešći: bol u predelu želuca, neprekidni i nagli plač, često bljuckanje ili povraćanje koje može biti i do jedan sat nakon obroka, bljuckanje posle prve godine života, odbijanje hrane čak i kada je dete gladno, loše spavanje i često budjenje, razdražljivost. Manje su učestali nepodnošenje odredjene hrane, gubitak težine, slabije napredovanje, promukao glas, česte respiratorne infekcije – česte upale uha, upale pluća, crvenilo i bol u grlu, apnea (nagli prestanak disanja u trajanju u nekoliko sekundi u toku spavanja). Ukoliko roditelji pomisle da dete ima refluks treba da se posavetuju sa pedijatrom kako bi se dijagnoza postavila na vreme.
Osnovu za lečenje GERa čini adekvatna hrana i tehnika ishrane deteta. GER se ređe javlja kod dojenih beba a za bebe sa GERom čije majke nemaju dovoljno mleka, postoje specijalne tzv. AR (anti-regurgitation) adaptirane formule mleka, koje uspešno ublažavaju refluks. One su energetski i nutritivno izbalansirane da zadovolje sve potrebe odojčeta. Bebama i deci se daju češći, manji i gušći obroci.
Bebe koje pate od refluksa, se stavljaju u krevetić pod uglom od 60 stepeni da bi sila Zemljine teže pomogla da hrana ne izlazi iz želuca. Beba koja je starija od tri meseca će kliziti prema dnu podignutog dušeka. Za rešenje tog problema postoje sada čaršavi sa džepovima. Savet je da se beba drži uspravno skoro svakog trenutka kad je budna.
Gastroezofagealni refluks je u najvećeg broja slučajeva bezazlenog karaktera. Kod većine beba s blažim oblikom refluksa spoj jednjaka i želuca sazri, ojača i dete se oporavi do kraja prve godine bez komplikacija. Krajnji rezultat je najčešće zdravo dete. Ukoliko se tegobe sa refluksom nastave i kasnije u detinjstvu, potrebno je pored odredjenih tehnika u hranjenu i odabiru hrane nekad primeniti i lekove, a u najtežim slučajevima se sfinkter na spoju jednjaka i želuca mora i operisati.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Odlučili smo da se «sistematski» bavimo vakcinacijom beba, a nakon toga i starije dece.
Logično je da krenemo od početka, a to je BCG vakcina – koja se kod nas daje u prvom danu po rodjenju

Pa, zar je tuberkuloza aktuelna i u 21. veku?
Tuberkuloza je jedna od zaraznih bolesti koja je odnela milone života. Nažalost, i sada je veoma aktuelna. Do pre pedesetak godina, tuberkuloza (TBC) je bila neizlečiva bolest. Potom su pronađeni i usavršavani antibiotici koji su bili u stanju da unište prouzrokovača tuberkuloze. Mikobakterija tuberkuloze (Mycobacterium tuberculosis) je žilav mikroorganizam, koji ne reaguje na standardne antibiotike, jer je zaštićen posebnim «branikom» – bakterijskim zidom koji otežava put antibiotiku ka unutrašnjosti ćelije.
Oslabljen detetov organizam (zbog duge bolesti, loše ishrane, loših uslova života…), pogodno je tle za razvoj tuberkuloze, pa ne čudi što je glavni predisponirajući faktor za TBC loša socioekonomska situacija. Treba znati da je i danas tuberkuloza veoma teška bolest – lečenje traje mesecima i nosi brojne probleme. S pravom se kaže da je tuberkuloza bolest siromašnih, pa ne čudi strašna disproporcija što se tiče broja obolelih u razvijenim i nerazvijenim zemljama. Međutim, poslednjih godina se beleži značajan porast novoobolelih i u razvijenijim zemljama. Nažalost, tuberkuloza je u porastu i u našoj zemlji, pa je aktuelno pitanje kako najbolje zaštititi dete od tuberkuloze.
Najbolje je sprečiti bolest – a to se, u slučaju tuberkuloze, postiže pre svega poboljšanjem uslova života, ali i vakcinacijom.
Prvi pokušaji da se napravi vakcina protiv tuberkuloze datiraju sa početka 20. veka. Pokušavalo se sa mrtvim vakcinama, dakle onim koje su napravljene od ubijenih mikobakterija, ali nije bilo moguće postići prave rezultate. Mrtvi mikroorganizmi nisu mogli da «probude» organizam da stvori otpornost prema mikobakteriji. Tek 1906. godine, dva izuzetna francuska naučnika su otpočela dugotrajan proces stvaranja ŽIVE vakcine sa oslabljenim, ali ipak živim prouzrokovačem TBC-a (mikobakterija). Zamislite, oni su četrnaest godina presejavali goveđi soj bakterije da bi onesposobili mikroorganizam da započne tuberkulozu, ali da mu ostane sposobnost da izazove otpornost detetovog organizma. Potom je započeta eksperimentalna, a onda i redovna vakcinacija dece, i to sa odličnim rezultatima. Tako je počela vakcinacija, prvo u Evropi, a potom i u celom svetu.
Vakcina je dobila ime po Kalmetu (Calmette) i Gerinu (Guerin), koji su je početkom 20. veka prvo dugo godina testirali, pa na kraju pustili u upotrebu. Otud i skraćenica BCG (Bacille Calmette-Guerin) vakcine koja je postala prihvaćena u celom svetu.
Ipak, BCG vakcina je i tema velikog broja rasprava oko njenog značaja u prevenciji ove opasne bolesti, pa smo odlučili da serijal o vakcinama kod dece započnemo baš njom.

Kada se vakcina daje deci?
Svako zdravo novorođenče teže od dva ipo kilograma se vakciniše u našoj zemlji. Ovo je zakonska obaveza, tako da većina dece već u porodilištu dobije BCG vakcinu. Deca sa malom porođajnom težinom, ili koja imaju neko ozbiljno oboljenje već na rođenju, dobijaju vakcinu kasnije, kada se oporave i ojačaju. Tada vakcinu dobijaju u domu zdravlja.

Kako se daje?
Kalmet i Gerin su počeli davanje vakcine na usta, ali se pokazalo da se kod samo jedne trećine dece razvija zadovoljavajući imunitet. Početkom dvadesetih godina prošlog veka, počinje davanje vakcine u kožu nadlaktice (intradermalno davanje). Ovaj put je najbezbedniji i koristi se i danas.

Daje se jedna doza na rođenju, NEMA potrebe za revalcinacijom.

Ima li reakcije na koži?
Prvih par nedelja se ne vidi ništa.. Najčešće se posle četvrte nedelje formira «brežuljak» na mestu inokulacije (ubrizgavanja) vakcine. Obično ne prelazi veličinu zrna graška, a prvo je crvene, kasnije modrikaste boje. Neretko se posle par nedelja na vrhu formira rupica (ulceracija) iz koje se nekada cedi žućkast sekret. Ovo nije komplikacija, već nešto jača reakcija na vakcinu. Curkanje može da traje par nedelja, a kod većine dece spontano zarasta. Na kraju ostaje karakterističan ožiljak od vakcine, koji ostaje za ceo život.

Koje su komplikacije BCG vakcine?
Komplikacije nisu česte, a obično se svode na lokalne reakcije. Pomenuta ulceracija nekada može da bude veoma velika, desi se i da se inficira, pa nastaje teži oblik infekcije okolne kože. Druga najčešća komplikacija je otok limfnih čvorova u pazuhu sa iste strane gde je data vakcina. Obe komplikacije se relativno lako tretiraju – naravno, pod kontrolom lekara, a veoma retko prave ozbiljnije smetnje deci.

Da li se BCG vakcina daje svuda u svetu?
Čini se da je popravljanje ekonomske moći stanovnika i uslova života pravi način da se tuberkulozi stane na put, a neprocenjiv značaj ima i zdravstveno prosvećivanje. Ipak, opšti porast oboljevanja nameće potrebu za maksimalnom budnošću i preduzimanje svih raspoloživih mera za sprečavanje širenja ove opasne i, nažalost, aktuelne bolesti.

Sa popravljanjem ekonomskog položaja stanovništva, došlo je do drastičnog pada oboljevanja od TBC-a, pa je sve manje zemalja gde je ova vakcina obavezna.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kod beba je nagon sisanja neophodan zbog dojenja, ali i prirodan način relaksacije. Tokom intrauterinog razvoja na ultrazvuku je zabeleženo kako fetus sisa palac.
Uobičajno se ovaj nagon smanjuje posle 6. meseca, ali kod jednog broja beba i kasnije kod male dece i dalje opstaje. Zašto se to događa mišljenja su različita i verovatno su i uzroci različiti. Uglavnom su bezazleni, ali može da se radi i o stresu u kome se nalazi beba: različite vrste strahova, nepovoljna atmosfera u porodici i sl. Često bebe koje se odvoje od cucle prelaze na sisanje palca, a umesto palca mogu da nastave sa nekom drugom lošom navikom koja će ih relaksirati od stresa npr. griženje noktiju ili predmeta. I pored različitih stavova, danas se većina stručnjaka slaže da nije potrebno preduzimati bilo šta do 3- 4 godine života. Neophodne su konsultacije, ako je sisanje palca povezano sa čupanjem kose, problemima sa govorom.
Sisanje palca produženo posle 3. godine, posebno kombinovno sa drugim navikama poput guranja jezika između zuba, disanja na usta, problemima sa govorima i sl., već zahteva ozbiljnu pažnju stručnjaka. Uglavnom se počinje sa čestim opominjanjem deteta bez pretnji. Neki autori preporučuju i drastičniji pristup- dete se namerno forsira da upražnjava naviku npr. pred ogledalom. Postoje i različite tečnosti i gelovi neprijatnog uskusa kojima se premazuju prsti. Vrše se i blokade ruku preko noći. Ne preporučujemo da se bilo šta preduzima bez konsultacije sa stručnjakom, posebno ako dete pokazuje i druge znake, straha, povlačenja ili neuobičajenog ponašanja.
Najteža posledica produženog sisanja palca je izbacivanje prednjih zuba što se stručno naziva protruzija. Ukoliko se sa navikom prestane pre 4 godine uglavnom dolazi do vraćanja zuba u normalni polažaj. Ako traje duže, i u periodu smene zuba može doći i do deformiteta kosti, i koji će kasnije zahtevati složenu ortodontsku terapiju(dugotrajno nošenje protezica za ispravljanje).
Postoje vrlo jednostavni aparati u vidu ploče koju dete nosi, posebno noću i koja aktivira mišiće i tako vraća zube u normalan položaj. Istovremeno ploča onemogućava da se upražnjava sama navika. Važno je da se konsultuje dečji stomatolog koji će najbolje proceniti problem i sprovesti najadekvatniju terapiju. Važno je i pregledati zube jer je kod ovakvih navika često i povećan rizik prema karijesu, ali i prema različitim infekcijama koje se mogu unositi putem neopranih prstiju.

Prof.dr Jovan Vojinović

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Termin potiče od grčkih reči “hydro” što znači “voda” i “cephalus” što znači glava, tako da se i u našem narodu ponekada spominje kao “vodena glava”. Hidrocefalus nije jedna bolest, već naziv za grupu stanja koja karakteriše povećana količina moždane, tzv. cerebrospinalne, tečnosti, tj. likvora.Najčešće se javlja kod odojčadi i dece, sa učestalošću od oko 1 na 500 živorođene dece, mada se može javiti i kod odraslih, najčešće zbog tumora mozga, nakon trauma glave, zapaljenja moždanica…

Malo anatomije…

Ljudski mozak sastoji se od velikog mozga, moždanog stabla i malog mozga. Veliki mozak ispunjava najveći deo lobanjske duplje i nadvija se nad moždanim stablom kao krošnja. Na moždano stablo nastavlja se kičmena moždina smeštena u kanalu kičmenog stuba. Mali mozak nalazi se iza moždanog stabla, a ispod velikog mozga, u potiljačnom delu lobanjske duplje. U moždanom tkivu krije se sistem “šupljina”, tj. moždanih komora. Ima ih četiri i međusobno su povezane sistemom kanala i otvora. Moždane komore su mesta gde nastaje najveći deo cerebrospinalne tečnosti, koja zatim kroz pomenute kanale i otvore cirkuliše od najvećih, tzv. bočnih komora, u velikom mozgu, kroz treću i četvrtu komoru, a zatim “napušta” unutrašnjost moždanog tkiva i “izlazi” u prostor između površine mozga i njegovog omotača. Ovaj prostor naziva se subarahnoidalni prostor, prostire se oko mozga i kičmene moždine i ispunjen je likvorom. U njega su uronjeni “prstoliki” izraštaji krvnih sudova ( vena ) koji apsorbuju “višak” likvora, održavajući njegovu količinu stalnom.

Uloga cerebrospinalne tečnosti

Zahvaljujući prisustvu likvora, mozak „pluta” u lobanjskoj duplji, umesto da se po njoj slobodno premešta pod uticajem gravitacije ( što bi bilo prilično rizično za organ od takvog značaja ). Cerebrospinalna tečnost štiti osetljivo moždano tkivo od dejstva mehaničke sile, ublažavajući je, u njoj se nalaze brojni hormoni i hranljive materije, uklanjaju se štetni proizvodi metabolizma…

Zašto nastaje hidrocefalus?

Stvaranje i resorpcija likvora su procesi koji su normalno u dinamičkoj ravnoteži, čime se ukupna količina održava na relativno konstantnom nivou. Do povećanja količine cerebrospinalne tečnosti najčešće dolazi zbog poremećene cirkulacije i apsorpcije, a znatno ređe zbog povećanog stvaranja likvora. Krajnji rezultat je povećanje zapremine tečnosti u zatvorenoj lobanjskoj duplji, što može dovesti do oštećenja moždanog tkiva zbog direktnog pritiska prepunjenih moždanih šupljina, kao i zbog otežane i neadekvatne cirkulacije krvi ( i krvni sudovi su izloženi povećanom pritisku, tj. pritisnuti! ).
U zavisnosti od toga da li je osnovni poremećaj u cirkulisanju likvora ili u njegovoj apsorpciji, hidrocefalus se deli na dva osnovna tipa:

1. opstruktivni ili nekomunikantni – kod ovog tipa hidrocefalusa postoji prepreka u toku likvora kroz moždane komore; može nastati zbog suženja kanala koji povezuje treću i četvrtu moždanu komoru, u sklopu nekih naslednih oboljenja i urođenih anatomskih anomalija ( Arnold Chiari malformacija, Dandy Walkerov sindrom itd ), kao posledica meningitisa u novorođenačkom periodu, krvarenja u predelu moždanih komora ( čemu su prevremeno rođene bebe sklone ), nakon nekih infekcija u toku trudnoće…

2. neopstruktivni ili komunikantni – „prstoliki izraštaji” vena su „zapušeni”, pa ne mogu da apsorbuju likvor; često je prouzrokovan krvarenjem u moždane komore i subarahnoidalni prostor kod prevremeno rođene dece, bakterijskim meningitisom ( tuberkuloznim ili pneumokoknim ), nekim infekcijama u toku trudnoće…

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Bebi od šest meseci nakon uvođenja nove namirnice pojavio se osip. Crveni pečati po vratu, stomaku, leđima, na preponama, po rukicama kao i na licu. Pedijatar kaže da je alergija.
Beba je upravo napunila sedam meseci. Sa čvrstom hranom smo počeli sa punih šest meseci po preporuci pedijatra, a do tada je samo sisala. Rođena sa 3,660 kg i sa punih šest imala 7,850 kg. Uvođenje čvrste hrane prvo smo počeli sa pirinčem. A zatim (redosledom koji sledi): krompir, šargarepa, tikvica, kukuruz, bundeva, piletina, proso, banana, spanać.
Treći dan po uvođenju spanaća beba se osula. Crveni pečati (mala tačkica kao ujed i veliki crveni pečat oko nje) po vratu, stomaku, leđima, na preponama, po rukicama kao i na licu. Bili smo kod izabranog pedijatra koja je rekao da je u pitanju alergija. Dan kada se pojavila alergija, beba je imala samo jedan obrok od čvrste hrane i to kašicu: proso, banana, jabuka. Nakon prepodnevnog spavanja pojavio se osip. Treba da napomenem da kad smo uveli bananu desilo se slično ali mnogo manje i po intezitetu i veličini. Povuklo se posle. Pedijatar je prepisao Pressing po 2 ml 10 dana. U međuvremenu nije menjana kupka, deterdžent, ali ja imam sve manje mleka. U porodici nema alergičnih na hranu, a nama je ovo prva beba. Imam nekoliko pitanja:

Da li je ovo stvarno alergija?

Jeste, tu NEMA dileme!
Sve što ste detaljno opisali je tipično za alergijsku reakciju koja se na koži veoma lako raspoznaje kao alergijski osip, a deo osipa je tipična “koprivnjača” (urticaria). To je verifikovao pregledom i Vaš pedijatar, tako da nema sumnje da se radi o alergiji.

Kako da znam da je od hrane?
Dve činjenice snažno potkrepljuju tvrdnju da se zaista radi o alergiji na hranu: prva je jasna povezanost sa uvođenjem nemlečnih namirnica – osipa nije bilo pre uvođenja nove hrane, a javio se unutar 24 sata od uvođenja nabrojanih namirnica, a to je tipično za alergijsku reakciju na hranu.
Podatak da niste menjali kupku i deteržent za pranje bebinog veša i odeće isključuje takozvanu kontaktnu alergiju, koja je inače retka u ovom uzrastu, a drugačije se ispoljava.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Šta može da ukaže na to da beba ima problem sa vidom i kada je potrebno obaviti prvi oftalmološki pregled, savetuje vas pedijatar Prim. dr Maja Skender.Razvoj čula vida traje dugo, ali je već u prvoj godini moguće utvrditi da li beba ima urođeno oboljenje kao što je strabizam ili retinopatija. Novorođena beba obično drži zatvorene oči i samo povremeno ih otvara, ali ne razume ono što vidi i pogled joj "pluta", pošto još nije u stanju da ga fiksira. Nakon mesec dana će biti sposobna da na kratko fiksira vaš lik. Tek posle trećeg meseca, beba počinje da gleda binokularno (sa oba oka istovremeno). Razvoj čula vida traje do desete, dvanaeste godine, ali je najintenzivniji između druge i četvrte.

Kada je potrebno obaviti prvi oftalmološki pregled?
Idealno bi bilo da se prvi očni pregled obavi još u porodilištu. U svakom slučaju, potreban je bar jedan pregled u prvoj godini života, a kod rizične dece i češće. Ako vaša beba ni u drugom mesecu ne prati kretanje izvora svetlosti i ne fiksira pogled, ili naginje glavu stalno na jednu stranu a vežbe vratnih mišića ne pomažu, obratite se lekaru! Nije dobro da dete prvi put ode na očni pregled pred upis u školu.

Koje su najčešće urođene anomalije oka?
To su: urođena katarakta (zamućenje očnog sočiva), glaukom (povećan očni pritisak), anomalije očne jabučice i kapaka, i suženje suzno-nosnog kanala.

Da li beba koja ima začepljenje suznog kanala mora da se operiše?
Kod nekih novorođenih beba, oko trećeg dana života se pojavljuje obilan gnojni sekret u jednom ili oba oka, kao posledica suženja ili potpunog začepljenja suzno-nosnih kanala. Ovi uzani kanalići služe da sprovode suze iz unutrašnjeg ugla oka u nos. Ukoliko to nije moguće, nastaje zastoj suza i neminovna bakterijska infekcija. Po saniranju infekcije, potrebno je obaviti oftalmološki pregled. Pritiskom na kanal - dobija se gnoj, ali ovim manevrom nekad može i da se kanal "produva". Roditeljima se pokazuju vežbe za masažu kanala, koji će na taj način da se proširi. Ukoliko je začepljenje potpuno, potrebno je sondiranje, koje se obavlja tupom iglom u kratkotrajnoj opštoj anesteziji. Intervencija je veoma uspešna i rešava dete upornih infekcija oka.

Šta je retinopatija?
Retinopatija nedonoščeta je poremećaj razvoja krvnih sudova mrežnjače oka, koji dovodi do oštećenja, pa i gubitka vida. Uzroci ove bolesti su brojni, a najvažnija su dva: nezrelost i prekomerna terapijska primena kiseonika. Osnovni simptom je progresivan gubitak vida. Bolest ima pet stadijuma. Prva tri su reverzibilna, što znači da je moguć spontani oporavak, a rano primenjenom terapijom - promene na krvnim sudovima mrežnjače mogu da se donekle zaustave. Zato je obavezan oftalmološki pregled od strane iskusnog stručnjaka za svu novorođenčad čija je gestacijska zrelost manja od 33 nedelje, a telesna masa manja od dva kilograma, kao i za onu koja je pretrpela asfiksiju bilo kog uzroka. Ovaj pregled treba obaviti u drugom mesecu života. U lečenju retinopatije se primenjuje metoda krioterapija, koja se sprovodi u malom broju centara, a daje dobre rezultate ako se obavi na vreme, i ako bolest nije uznapredovala dalje od trećeg stadijuma.

Izvor: www.yumama.com