Da li se često dešava da vaše dete ugrize svoje drugare, ili pak vas? Pogledajte zbog čega dolazi do ovakvog ponašanja, ali i kako da rešite ovaj problem.
Još od malena deca vole da stavljaju u usta sve što dohvate. Na ovaj način oni pokušavaju da nauče svoju okolinu. To svakako ne prestaje kada dete napuni godinu dana. Može se desiti da ujedaju drugare za ruku ili pak dok ih dojite.

Zašto deca ujedaju?
Važno je da razumete razloge zbog kojih mališani imaju ovu agresivnu naviku. U većini slučajeva to mogu biti ovi razlozi:

- Pokušavaju da nauče svet.
Deca vole da osete stvari oralno, i tako ih razumeju, objašnjava Džudit Džerard, psiholog i profesor javnog zdravlja sa Univerziteta u Minesoti.

- Na taj način komuniciraju.
Pokazivanje osećanja može biti teško jednogodišnjacima, jer ne mogu da ih iskažu verbalno. Oni nemaju jezičke sposobnosti da pokažu kako se osećaju, pa ujedaju kako bi pokazali uzbuđenje, frustraciju, anksioznost, pa čak i dosadu.

- To im je način odbrane.
Nekada, njihovo ujedanje je opravdano. Možda im je neko dete uzelo flašicu, vuklo ih za kosu i slično. Deca još uvek nemaju osećaj samokontrole. Ovo najčešće objašnjava ujedanje po vrtićima.

- Testiraju uzroke i posledice.
Jeste li se ikad pitali zašto je toliko igračaka dizajnirano da stvara zvuk pri dodiru? Deca ovog uzrasta proveravaju koje akcije izazivaju kakvu reakciju. Testiraju kako mogu da utiču na svet.

- Premoreni su.
Često nakon previše stimulacije dolazi do ujedanja. Zato radije nakon iscrpljujuće igre i zabave pustite dete da se smiri ili odspava.

Kako rešiti problem ujedanja
Dete jednostavno misli da je ujedanje sasvim dobra reakcija na zbunjenost ili frustraciju. Vaš posao je da ga na siguran način odvratite od ovakvog ponašanja.

- Odmah reagujte.
Koristite kratke reči i glasan ton. "Ne ujedaj. To povređuje", reči su kojim ćete dete usmeriti na nešto drugo, predlažu pedijatri. Iako deca još uvek ne razumeju vaše reči, uskoro će to moći. Do tada, razumeće vaš ton.

- Ohrabrite dete da koristi reči.
Dajte detetu do znanja da, kada se naljuti ili uznemiri, postoji drugi način sem ujedanja. Može reći Neću to, Ne želim, Ne, ili potražiti vašu pomoć.

- Pokažite da su njihova osećanja u redu.
Pokažite mu da razumete njegove frustracije, recite mu to. Zagrlite ga, to će ga umiriti.

- Potražite uzroke
Na primer, ako primetite da dete planira da ujede drugara koji mu uzme omiljenu igračku, prosto mu dajte drugu sličnu i predupredite problem.

- Ne dozvolite da profititra od napada.
Nemojte dozvoliti da dobije igračku posle ujedanja ili agresivnog ponašanja. Ako mu strategija uspeva, ono će nastaviti to da radi.

- Više pažnje obratite na žrtvu nego na napadača.
Na taj način ćete biti model ponašanja detetu. Pokažite saosećanje i dajte detetu pozitivan primer.

- Nadgledajte dete koje ujeda.
Naravno da je lepše igrati se sa njima, ali je važno da budete jedan korak ispred, da primetite kada će doći do lošeg ponašanja i sprečite ga. Možete skloniti i igračke koje izazivaju konflikte.

- Nađite zamenu za ujedanje.
Dajte detetu glodalicu i sprečite ga da napada druge.

- U teškim trenucima pružite dodatnu pažnju.
Hronično ujedanje moće biti pokazatelj da dete ima poteškoće u prilagođavanju. Dolazak drugog deteta ili neka promena u životu može uzdrmati i najjaču decu.

- Budite dobar model.
Dete prati vaše ponašanje. Izbegavajte igre koje uključuju ili simuliraju ujedanje, na primer, detetovih prstiju. Ovako šaljete dvostruku poruku, pa dete lako može primenjivati slično ponašanje.
Osnovna stvar koju treba da razumete jeste da ovo nije stvar detetove ličnosti. Shvatite to kao neki način komunikacije, poruku koju šalju zubima. Ukoliko budete uporni, vremenom ćete doći do deteta čija je jedina poruka osmeh.

Izvor: www.yumama.com

Postoji potreba da se deci neke stvari ublaže ili približe kako bi ih oni lakše prihvatili i razumeli. I to je ne samo prihvavtljivo, već često i neophodno i nema roditelja koji takve strategije nije koristio sa svojom decom. Međutim, kako ističe psihoterapeut Radmila Grujičić, tanka je granica u "bojenju istine" i ublažavanja, sa jedne strane, i laganja sa druge.
- Laganje je neprihvatljivo i svavako neisplativo, a često i kontraproduktivno u vaspitanju. Deca, posebno ona starosti iznad tri godine uviđaju razliku između istine i laži. Ukoliko se dečije poverenje izigra, dete postaje nepoverljivo i vremenom gubi poverenje u roditelje, a odrastanjem taj stav prenosi na svet oko sebe, što razvija kod deteta nesigurnost. Dete, dakle, oseća da živi u nesigurnosti, a onda svakako i samo razvija laganje kao prihvatljiv način komunikacije – ističe psihoterapeut.
Prema njenim rečima, roditeljima se savetuje da nađu načina da detetu kažu ublaženu istinu ili da se dogovore da nagrade dete za uložen trud i napor da se ponaša zrelo u nekim životnim situacijama, kao što je na primer primanje injekcije ili odlazak kod zubara.
- Nije lako uvek biti direktan i iskren sa detetom, jer dete često nije u stanju da razume mnoge situacije i da racionalno upravlja svojim ponašanjem. Zato sve laži koje ne povređuju dete i ne čine mu nikakvu štetu, a doprinose da se ono oseća sigurno i umireno mogu biti dozvoljene. Neki traumatični događaj detetu treba objasniti na njemu prihvatljiv način. Tako u slučaju smrti bliske osobe, roditelji detetu najčešće govore da je ona sada na nebu, u društvu anđela, iako ne možemo biti sigurni da li je to tako. Ipak, nikako nije poželjno deci obećavati nešto za šta smo unapred sigurni da nećemo moći da ispunimo. Takva uzaludna obećanja nisu dobra. Okvir u kome su laži dozvoljene je uvek takav da se gleda dobrobit deteta – smatra psihoterapeut.

RODITELJI IZGOVORE 3.000 LAŽI U TOKU DETETOVOG ODRASTANJA

Tragajući za odgovorom na pitanje “Koliko puta roditelji slažu decu u toku njihovog odrastanja?”, britanski istraživači došli su do zaključka da mame i tate izgovore oko 3.000 neistina, a najčešća laž koja dospeva do dečjih ušiju glasi da Deda Mraz “donosi poklone samo dobroj deci”. Ovoj laži pribegava čak 84 odsto učesnika ankete kada pokušavaju da motivišu svoje mališane na poslušnost. Skoro polovina roditelja priznala je da svoju decu uverava da će dobiti mišiće od spanaća, a isti procenat mama i tata decu uverava da će im porasti rep ako piju kafu. Rezimea radi, čak 66 odsto roditelja priznaje da svakodnevno izgovori laž, posebno kada istina ne pomaže, i slaže se da je to dobra vaspitna mera.

Radmila Nikolić

Izvor: zena.blic.rs

Mladi i neiskusni roditelji često nisu sigurni da li njihova beba previše plače. Naučnici Univerziteta Kingston i Varvik sproveli su istraživanje i došli su do podataka koji su im pomogli da naprave dijagram koji prikazuje koliko vremena bebe od rođenja do trećeg meseca starosti u proseku porvedu plačući u toku dana.
Stručnjaci su posmatrali ponašanje 8.700 beba i uočili da se bebe različito ponašaju u različitim zemljama kada su u pitanju plač i grčevi.
Zaključili su da najviše plaču bebe u Velikoj Britaniji, Italiji, Kanadi i Nizozemskoj, a najmanje u Danskoj, Nemačkoj i Japanu. Grčevi, koji su uzrokovali barem tri sata plača tri dana u nedelji, najčešći su kod beba u Kanadi, Velikoj Britaniji i Italiji, dok su najređi u Japanu i Danskoj.

- Trajanje plača je duže tokom prvih šest nedelja života, a onda se značajno smanjuje - izjavio je profesor psihologije na Univerzitetu Kingston, Mutana Samara.

Prema istraživanju, normalno je da bebe stare do dve nedelje plaču 120 minuta dnevno. Bebe stare između deset i 12 nedelja u proseku plaču 65 minuta dnevno, osim u slučaju kada ih muče grčevi pa je normalno očekivati da plaču i više od tri sata u toku dana barem tri puta nedeljano.
Ovaj dijagram može da posluži roditeljima i profesionalcima koji brinu o zdravlju beba kako bi lakše uočili da li bebe plaču više nego što je uobičajeno.
- Čak iako beba ne plače koliko je očekivano, to može biti znak da je treba pregledati ili potražiti savet medicinskog stručnjaka - dodaje.
- Roditelji u Danskoj brže reagiraju na plač od onih u Velikoj Britaniji. To je otkrilo jedno ranije istraživanje. Zapravo, Britanci ostvaruju manje fizičkog kontakta sa bebama i kada plaču i kada su budna i smirena - kaže Samara i dodaje kako je mogući razlog i to što očevi u Danskoj rade manje u prvim mesecima nakon rođenja deteta kako bi pomogli svojim ženama.
Analizom su došli i do zaključka da dojene bebe više plaču. Profesor Samara kaže kako je razlog tome što se adaptirano mleko duže vari i bebe su duže site, a dojene bebe se češće bude i samim tim i češće plaču.
Želja ovog profesora je proširiti istraživanje na istočne zemlje i Aziju kako bi dobili širu sliku o kulturološkim razlikama i socio-ekonomskim faktorima, odnosno njihovom uticaju na ponašanje beba.

Izvor: www.prva.rs

Ako ste pomislili da su druga i treća godina detetovog života teške, čekajte tek da vidite šta sledi...
Nedavno istraživanje organizacije OnePoll, koje je sponzorirao Mixbook, otkrilo je da većina roditelja smatra da su druga, treća i četvrta godina samo uvod u ono što donosi osmi rođendan. Tada su deca dovoljno velika, imaju svoju ličnost i stav, a osećaju se i dovoljno samostalno, ali svejedno žele dan da završe zagrljajem mame ili tate. Osim toga, njihovo telo se tada već polako priprema za pubertet i hormone koji dolaze s njim, piše Parents.
Zapravo, osma godina detetovog života je toliko teška da se čak dve hiljade roditelja koji su učestvovali u ovoj anketi složilo s tim, a istaknuli su kako je šesta godina bila puno bolja od očekivanog.
Osmogodišnjaci mogu da budu tvrdoglavi i prkosni, da lupaju vratima i okreću očima u nastojanju da ostvare svoju nezavisnost i individualnost. Uobičajeno je i da se ponašaju kao da je ispunjavanje njihovih obaveza ravno mučenju, a nije im strano ni ignorisanje roditelja. Zato, roditelji moraju da imaju mnogo strpljenja, ali i budu spremni na brojne glavobolje. Ipak, ono najvažnije, uvek trebaju da imaju na umu da njihova deca, čak i nakon veoma napornog i teškog dana, ipak samo žele zagrljaj.
Iako je teško odgajati osmogodišnjake, zapamtite da je ponekad i teško biti osmogodišnjak.

Izvor: zena.blic.rs

Mislili ste da su dvogodišnjaci ili četvorogodišnjaci najneposlušniji? Varate se, najteže vas tek očekuje.Mislili ste da je dvogodišnjak neverovatno nestašan? Posle ste smatrali da četvorogodišnjaci daju najveće glavobolje. Nažalost, najteže vas tek očekuje. Većina roditelja, međutim, smatra kako će najteži period biti kada dete bude imalo 2, 3, 4 godine.
Ne, ipak je to dete od 8 godina. I to je zaista teško. Sa osam, to je veliko dete. Osmogodišnjaci imaju i autonomiju i svoju ličnost i svoj stav, a opet uveče žele da legnu uz zagrljaje i igračkice. Tada se telo priprema za pubertet i hormoni se zato menjaju.
Mnogi roditelji složili su se sa činjenicom da je osma godina najteža, nakon što je šesta prošla lakše nego što su mislili i posle sedme, kada su najčešći napadi besa.
Ako vaše dete nema još osam godina, ovo može biti pravo iznenadjenje.
Osmogodišnjaci mogu biti tvrdoglavi i prkosni, lupaju vratima i prevrću očima, i to sve kako bi postigli nezavisnost i individualnost. Glumeći kako obavljaju svoje poslove oni pokazuju svoj način ignorisanja roditelja.
Očekujte glavobolje i pripremite veliku količinu strpljenja. Ipak, posle teškog dana, ovi mališani će ipak želeti samo vaše zagrljaje.
Teško je biti roditelj osmogodišnjaka, ali teško je biti i osmogodišnjak, ne zaboravite to.

Imajte razumevanja!

Izvor: www.yumama.com

Komunikacija majke i deteta počinje još u maminom stomaku, u intrauterinoj fazi. Dete osluškuje mamine pokrete, disanje, otkucaje srca, a majka oseća bebine pokrete i razgovara s njom. Međutim, za razvoj govorno-jezičnih sposobnosti odnosno govora, ključna je prva godina života.
Beba upija brojne zvukove iz okoline i vezuje se pre svega za glasove iz najbližeg okruženja. Glavnu ulogu u ostvarivanju komunikacije imaju roditelji koji kroz igru i jednostavne vežbice podstiču razvoj jezičkih veština.
U periodu do tri meseca ne treba očekivati da će beba ponoviti ono što radite. Bitno je, prema rečima logopeda Vanje Nikolić, da se uspostavi kontakt očima i da beba reaguje smeškom ili ispuštanjem glasova.

- U tom prvom periodu najvažnije je da oponašate zvukove koje beba proizvodi, zviždućete i šaljete joj tiše i glasnije poljupce ili joj brže i sporije izgovarate pojedine glasove. Ali, od samog rođenja potrebno je da što više pričate s detetom dok ga kupate, hranite, presvlačite… - ističe logoped.
U periodu od tri do šest meseci bebe reaguju na okolinu i na glas odraslih odgovaraju glasovima, kao da razgovaraju. Ovaj period je prelazna faza iz gukanja u brbljanje.
Od šest do devet meseci bitno je da uočite koje glasove dete već samo proizvodi kako bi vežbicama obogatili njegov vokabular novim glasovima. Ne pričajte tiho i monotono, menjajte tempo i melodiju govora. Izgovarajte detetu razne slogove (ma-ma, la-la i sl.) uz pokret, bilo da mu oponašate pticu, dodajete igračku ili se igrate loptom. U ovom uzrastu preporučuju se zvučne igračke.
Poslednja tri meseca prve godine mnoga deca već znaju nekoliko reči. Imenujte predmete uz različite intonacije (upitna, uzvična i izjavna). Pri dodavanju loptom ili drugim igrama pričajte šta radite i podstičite ih da razumeju šta želite (npr. hvataj loptu, donesi mi knjigu, upali svetlo). Iznenadiće vas kojom brzinom uče.
Između 9. i 15. meseca javlja se prva reč sa značenjem i dete počinje da se aktivno služi govorom i jezikom.
Posle 18 meseci dete počinje da slaže prve rečenice i naglo proširuje rečnik sa oko 50 novih reči na mesec dana. Sa dve i po godine zna ih oko 1.000.

Izvor: zena.blic.rs

Što je emotivni odnos sa partnerkom kvalitetniji, otac će više biti kod kuće i baviti se decom

Savremeni otac smatra da je njegova dominantna uloga da bude hranitelj porodice. Uprkos činjenici da ne postoje nikakvi biološki ni psihološki dokazi da majka bolje od tate hrani dete, povija ga, oblači i uči, najveći broj očeva ne učestvuje u većini aktivnosti oko novog člana porodice. Njihov angažman uglavnom se svodi na zabavljanje i uspavljivanje bebe. Tek kad dete počne da raste, očevi počinju da preuzimaju pojedine roditeljske obaveze, ali su i dalje u poziciji da biraju čime će se baviti – najveći broj njih nastavlja da zaobilazi dosadne i repetitivne aktivnosti kao što su hranjenje, oblačenje, kupanje i uspavljivanje i najčešće vodi decu u vrtić, školu i na vannastavne aktivnosti.

Ovim rečima očeve nove generacije portretiše dr Dragan Stanojević, docent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji u svom doktorskom radu pod nazivom „Novo očinstvo u Srbiji – sociološka studija o praksama i identitetima očeva” dokazuje da je tek svaki dvadeseti otac u našoj zemlji kompletno uključen u roditeljstvo.

– Ova studija pokazuje da četvrtina očeva uopšte nije uključena u negu dece, 12 procenata je veoma nisko uključeno, a trećina je visoko uključena. Nega dece podrazumeva hranjenje, kupanje, zabavljanje i čitanje, prepovijanje i uspavljivanje. Očevi koji su učestvovali u ovom istraživanju pokazali su niži stepen uključenosti i u indirektne aktivnosti oko deteta, u smislu čišćenja, pranja odeće, peglanja, spremanja obroka, odvođenja deteta u vrtić. Najviše deljene aktivnosti su odvođenje deteta kod lekara, odvođenje dece na vanškolske aktivnosti, odlazak na roditeljske sastanke i pomaganje detetu oko školskih zadataka. Kad je reč o velikom detetu, sa povećanjem godina starosti oca dolazi do smanjenja njegove uključenosti u obaveze. Zanimljivo je, međutim, da muškarci smatraju da je mali korak koji naprave u pravcu rodne ravnopravnosti sinonim za punu ravnopravnost polova – primera radi, ako sa decom rešavaju samo domaće zadatke smatraju da sto odsto učestvuju u roditeljstvu – u šali ističe dr Stanojević.

Iako su kroz našu sredinu počeli da duvaju neki novi vetrovi emancipacije, stiče se utisak da je roditeljstvo i dalje „žensko” zanimanje. U prilog toj tezi govori i podatak da tek svaki dvestoti otac uzima porodiljsko, odnosno odsustvo radi nege deteta, iako je zakonodavac još 2001. godine dozvolio očevima ovu mogućnost. Studija Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da se prosečni otac roditeljstvom bavi – jedanaest minuta dnevno.

Mada ne postoji formula na osnovu koje se može izračunati verovatnoća da će se otac baviti detetom, praksa govori da su angažovaniji oni muškarci čije su majke bile zaposlene, a očevi radili kućne poslove.

– Ako su odnosi u porodici skladni i ako među supružnicima postoji viši stepen intimnosti, to u velikoj meri utiče na uključivanje očeva u roditeljstvo. Zanimljivo je da su očevi koji su imali loše iskustvo sa svojim roditeljima mnogo bolji i brižniji roditelji. Treba reći i to da je za skladan partnerski odnos veoma važno da partneri odvoje vreme samo za sebe, odnosno da imaju bake i deke koje mogu da preuzmu dete vikendom ili tokom nedelje. Ipak, mislim da je od ključne važnosti motivacija samog oca – ako on nije motivisan, „slučajno” će mu zagoreti mleko, razbiće tanjir, zaboraviće da promeni pelene... Dokazano je i da postoji direktna veza između kvaliteta intimnosti, seksualnog života i uključenosti oca u roditeljstvo. Što je emotivni odnos sa partnerkom kvalitetniji, on će više biti kod kuće i baviti se decom. Ako nije, on će „bežati” u kafanu ili na fudbal. Međutim, važan deo motivacije je i strah od razvoda, odnosno odvajanje od deteta – objašnjava naš sagovornik.

Dr Dragan Stanojević smatra da za muškarce najsnažniju motivaciju da se bave očinstvom predstavlja saznanje da brak više nije sigurna luka na duži rok, da raste broj supruga koje traže razvod i da je veza sa detetom – jedini stabilni odnos.

– To je emocionalno sidro muškarca. Zbog toga menjaju svoje ponašanje u pravcu rodne ravnopravnosti. Oni znaju da moraju da vode računa o potrebama svog partnera, budu uključeni u roditeljstvo i čuvaju partnerski odnos nezavisno od porodice i dece – objašnjava dr Stanojević i dodaje da je našim muškarcima i dalje veoma važna uloga hranioca, odnosno onoga ko donosi novac u porodicu.

– Roditeljstvo nije trka na sto metara već doživotni maraton, a da bi uspešno istrčali taj maraton partneri moraju da dele obaveze. Naša istraživanja govore da se dečaci ne uče rodnoj ravnopravnosti u svojoj porodici, jer su naša deca, a posebno sinovi, oslobođena gotovo svih kućnih obaveza. Prve lekcije o rodnoj ravnopravnosti srpski muškarci uče kada počnu da žive sa svojim partnerkama, a gradivo apsolviraju – kada dobiju dete – zaključuje dr Stanojević.

Izvor: Politika.rs

Bilo da su vam roditelji najbolji prijatelji ili ih jedva poznajete, vaša veza s majkom i ocem ima uticaj na to kakva ste osoba danas. To je tvrdio Sigmund Frojd, a to su pokazala i brojna istraživanja.

Ovo je deset načina kako vas je oblikovalo vaspitanje vaših roditelja.

1.Ako su vam roditelji kritikovali izgled, verovatno je da ćete imati nisko samopouzdanje.
Negativni komentari na račun izgleda uticat će na samopouzdanje te osobe. Isto važi i kad su deca u pitanju.

“Ako stalno slušate da ste debeli ili drugačiji od drugih, nećete biti sigurni u sebe”, ističe psihoterapeut Christine Scott-Hudson.

2. Ako su roditelji od vas imali velika očekivanja, verovatno ste bili bolji u školi.
Istraživanje iz 2015. otkrilo je da su deca čiji roditelji imaju velika očekivanja ostvarivala bolje rezultate u školi. Taj trend se odnosi i na porodice s većim, ali i s manjim primanjima.

3. Ako je vaša majka završila fakultet, verovatno ćete to učiniti i vi.
Deca čije majke nisu završile fakultet ili srednju školu takođe imaju manju verovatnoću da će to učiniti, otkrilo je istraživanje iz 2014. koje je vodila Sandra Tang sa Univeriziteta Michigan.

4. Ako je vaša majka stalno pod stresom, verovatno je da ste loši u matematici.
Vreme koje roditelji provode s decom u uzrastu od tri do 11 godina ne utiče na njihov akademski uspeh koliko njihovo mentalno stanje, posebno majke.

Istraživanje koje je 2015. objavljeno u magazinu Journal of Marriage and Family otkrilo je da deca čije su majke pod stresom, teskobne ili neispavane, imaju problema s ponašanjem i emocijama, ali postižu i lošije rezultate u ispitima iz matematike.

5. Ako ste devojčica, a vaša majka radi van kuće, verovatnije je da ćete zarađivati više od drugih žena.
Istraživanje s Harvarda otkrilo je da kćerke zaposlenih majki u odrasloj dobi imaju 23 posto veća primanja nego devojčice čije su majke vreme provodile kod kuće.

6. Ako vam je majka pružala ljubav i pažnju dok ste bili beba, verovatnije je da ste bili bolji učenik.
Kad roditelji osiguraju deci toplo okruženje puno ljubavi i pažnje do treće godine, ona će postizati bolje rezultate tokom školovanja, navodi istraživanje iz 2017., a koje je objavio US National Library of Medicine.

7. Ako su vas roditelji učili da iskažete emocije, manja je verovatnoća da ćete se razvesti.
Dečji psiholog Rebecca Bergen za MyDomaine je otkrila da se deca koja znaju pokazati emocije i objasniti kako se osećaju bolje snalaze u romantičnim vezama u odrasloj dobi.

“Stil komunikacije često je rezultat iskustva i uzora u dečjem uzrastu”, kaže.

8. Ako su vas roditelji terali da obavljate kućne poslove, verovatnije je da ćete zadatke obavljati nezavisno od drugih.
Ako ste u detinjstvu stalno slušali da morate namestiti krevet, roditelji su vam učinili uslugu. Deca koja obavljaju kućne poslove odgovornija su kasnije na poslu i ne čekaju da im se zadaju radne obveze, smatra Julie Lythcott-Haims, autorika knjige “How to Raise an Adult”.

“Takve osobe bolje sarađuju s kolegama i imaju veću empatiju. Takođe, deca tako uče da su deo tima i da moraju odraditi neki deo posla”, smatra.

9. Ako su vas roditelji učili društvenim veštinama, veća je verovatnoća da ćete završiti fakultet i imati bolje plaćen posao.
Jedno istraživanje pratilo je 700 Amerikanaca tokom 20-godina. Pokazalo se da deca sa boljim društvenim veštinama više pomažu i kooperativnija su i do 25. godine češće završavaju fakultet i imaju posao s punim radnim vremenom.

10. Ako su vas roditelji lagali, možda ćete teško verovati drugima.
Iako roditelji decu najčešće lažu da ih ne bi povredili ili jer ne znaju (ili ne žele) iskreno odgovoriti, to može učiniti više štete nego koristi.

“Roditelji misle da tako štite decu, ali kad saznaju istinu, osećaće da ne mogu verovati odraslima”, pojasnila je psihijatar dr. Carole Lieberman za Insider.

Izvor: Index

Kako bi u vašem domu rasli zadovolji i nasmejani mališani, a vaša porodica bila stabilna, pročitajte sledeće savete.

Ah, porodični život! Prljave čarape na podu, prazno mesto gde bi trebalo da stoji rolna toalet papira (opet!), razbacane igračke o koje se saplićete... mogu da postanu izvori stresa koji vodi u konstantno nezadovoljstvo. Dodajte tome "žongliranje" između vaše dece, roditelja, partnera i posla - i sve to za vreme privredne krize. Nije ni čudo što smo uskraćeni za zabavu i mnoge radosti.

Ipak, ne mora da bude tako. Jednostavni, svakodnevni "koraci" za jačanje porodičnih veza će vam pomoći u kreiranju pozitivne dinamike dešavanja - uspostavljanju dobre komunikacije, većeg razumevanja, stabilnijih odnosa. To će vam omogućiti da izgradite jaku, srećnu i zdraviju porodicu.

Zabavni porodični obroci

Dokazano je da zajednički obrok može da pospeši razvoj mališana, smanji mogućnost pojave poremećaja ishrane kod devojčica i dovede do niže stope depresije kod dece oba pola. Ali, to ne znači da obroci treba da budu ozbiljni ili da predstavljaju formalnost. Jednostavni, duhoviti rituali su ono što deca pamte kada odrastu. Uvedite jednom mesečno "dan natraške", kada ćete umesto večere da servirate doručak, i obratno. Ili, subotom ujutru, nakon doručka, svi zajedno gledajte crtane filmove. "Luckaste stvari ne koštaju ništa, a pomažu vam da ostvarite bliskost", kaže Mišel Borba, autor priručnika za mame i tate - Velika knjiga rešenja problema roditeljstva.

Budite "kul" roditelji

Stvaranje atmosfere dobrodošlice za prijatelje vaše dece je jedna od najpametnijih stvari koju možete da uradite. Iznesite igračke i video igrice, ponudite ih sendvičima i zdravim grickalicama, poslužite sokove... Kada deca poodrastu, težiće ka tome da se druže sa vršnjacima sličnih sistema vrednosti i interesovanja. Na osnovu toga sa kim provodi najviše vremena, možete mnogo da saznate o vašem detetu.

Postavite određene granice

Porodice u okviru kojih postoje striktna, jasna očekivanja kada su u pitanju deca, srećnije su u odnosu na druge. Dr Skot Halcman, autor knjige Tajne srećnih porodica, kaže: "Deca vam mogu reći da žele da budu slobodna, ali ta ideja im je zapravo zastrašujuća". U svakom slučaju, proverite da li vaša deca znaju koja su porodična pravila i da li ih zaista razumeju.

Putovanje kao vid zbližavanja

Godišnji odmor i raspust predstavljaju idealan period za jačanje porodičnih veza, jer ste tada i vi i deca oslobođeni jednog dela uobičajenih obaveza. Ako ste u mogućnosti da putujete, to je pravi pogodak. Naime, prema rezultatima skorašnje studije, boravak u mestu koje prvi put posećujete - povećava nivo dopamina u mozgu. U pitanju je hemijska supstanca zaslužna za dobro raspoloženje, koja podstiče osećaj bliskosti i zajedništva.

Naučite dete radosti davanja

Istraživanja pokazuju da su ljudi koji daju, odnosno poklanjaju - srećniji! Svejedno da li je reč o vremenu, novcu ili nekom predmetu. "Važno je da deca nauče da ona nisu centar univerzuma i da, stoga, ne mogu ni da imaju takav uticaj na svet oko sebe", kaže dr Halcman. Volonterski rad - briga o starim osobama, na primer, odličan je način da se dete uključi u zajednicu. Ukoliko nema mogućnosti za takve aktivnosti, može da odvoji deo džeparca u dobrotvorne svrhe - po svom izboru. Recite detetu da ćete mu se i vi pridružiti u toj akciji.

Ponosni na svoje poreklo

Detaljna priča o vašem porodičnom stablu će pomoći detetu da stekne osećaj pripadnosti nečem mnogo većem nego što je njegov maleni svet, kao i osećaj da ima svoje "korene". Dr Dejvid Niven, autor knjige 100 jednostavnih tajni srećnih porodica, kaže da bi deca - ako iz opravdanih razloga ne mogu da razgovaraju sa dedom i bakom, trebalo da zajedno sa vama razgledaju njihove stare fotografije i podele porodične uspomene, priče i dogodovštine.

Zajedno za praznike - u svom domu

Provodite mnogo vremena sa telefonom? Ostavite pored telefona poruku na kojoj piše: "Ne!", kako bi vas upozorila da ga ne koristite previše, posebno za vreme praznika. Tako ćete imati više vremena za porodicu. Na primer, pravljenje novogodišnjih kolačića zajedno sa decom je odlična ideja. Ona će se sigurno radovati ukoliko za doček ostanete sa njima kod kuće, gledate prigodne filmove i zabavljate se. To može da bude mnogo bolje za porodicu nego odlazak sa mališanima na bučno slavlje, gde je velika gužva. Najmlađi vole i praznične priče i pesme: "Glasno čitanje je sjajan način da se stimuliše porodična konverzacija", kaže Mišel Borba.

Tekst priredila Snežana Damnjanović-Mitić
Izvor: yumama.com

Neka od pitanja o kojima treba govoriti, a čiji odgovori ne treba da budu obavijeni stidom

Roditeljstvo je najlepša stvar na svetu, ali ujedno je i teška. Često se izbegava razgovor o mnogim svakodnevnim stvarima sa kojima se zaposleni roditelji susreću, a ne bi trebalo. Te teme ne treba da budu tabu već normalne stvari o kojima treba diskutovati.

Na primer: Koliko vremena zaposleni roditelji zaista provode sa svojom decom, a ko ih čuva dok su mama ili tata na poslu? Šta mame koje rade van kuće i mame koje ostaju kod kuće zaista misle jedne o drugima? Koji su skriveni troškovi rađanja dece, emocionalni kao i finansijski?

Istraživanje koje je obuhvatilo više od dvadesetak majki, iz raznih oblasti poslova kao i društvenih staleža, dovelo je do stvaranja sveobuhvatne liste stvari o kojima ne govorimo kada govorimo o zaposlenim roditeljima.

Zaposleni roditelji, u nekim slučajevima, viđaju svoju decu malo, ili ih čak uopšte ne viđaju, u određenom danu u nedelji.
Ko čuva decu super-ostvarenih ljudi koji izgleda da imaju i neverovatne živote i uspešnu karijeru i malu decu?
Profesionalni napredak žena verovatno je ometen činjenicom da su one te koje svoje živote treba da podrede deci i da zapostave karijeru.
Praktični ishod razlike u platama: Po završetku školovanja, neke karijere žena zauzimaju zadnje sedište u odnosu na njihove muške partnere, pogotovo ako zarađuje više.
Napetost između majki koje rade van kuće i mama koje ostaju kod kuće je stvarna.
Postoje skriveni troškovi zaposlenih roditelja – posebno samohranih roditelja. Nikada se troškovi ne mogu svesti na hranu, račune i pelene. Kada imate decu, tu se uvek neki trošak dodatno provuče, što za lekara, cucle ili neke druge sitnice
Ideja da bi sve mame radije bile kod kuće sa svojom decom umesto da odlaze na posao je mit.
Zaposlenim mamama deca u toku dana nedostaju, ali noću ipak nemaju dovoljno energije da se brinu o njima.
Razgovor o čuvanju dece može stvoriti određenu neprijatnost.. Ljudima je često neprijatno da kažu da imaju dadilju jer ima onih koji odmah pomisle da je dadilja luksuz pa samim tim ti ljudi imaju i dosta novca. Stvarnost je ipak drugačija. U današnje vreme, zbog radnog vremena roditelja i prepunih vrtića, potreba za dadiljom je postala uobičajena.
Ponekad se javlja čežnja za životom pre dobijanja dece.

Izvor: Citymagazine.rs