Kako pomoći detetu sa neprijatnim osećanjima

Teško je kada vidimo da naše dete pati, kada vidimo da mu je teško. Koliko god da znamo da je to sastavni deo života i da ne možemo sačuvati dete od svakog razočerenja ipak želimo da znamo da smo uradili ono što je do nas.

I postoje stvari koje možemo da uradimo i postoje stvari u koje ne treba da zalazimo.

Većina se bavi ovim drugim.

Bilo da dete nije pozvano na rođendan, da je dobilo lošu ocenu, da se posvađalo sa najboljom drugaricom, da ga je neko zadirkivao u školi... roditelji često pokušavaju da izbave dete od neprijatnih osećanja.

Izbegavanje neprijatnih osećanja uči decu da su neprijatna osećanja opasna, strašna, da oni nisu jaki da se nose sa njima i razvijaju različite mehanizme odbrane od tih osećanja.

Kada dete dobije nisku ocenu, roditelji rade dve stvari, jedni optužuju dete da nije dovoljno učilo, da je lenjo i neodgovorno, kažnjavaju ga i pri tome propuštaju da vide kako se dete oseća zbog niske ocene, kako je dete doživelo to iskustvo.

Drugi, uveravaju dete da će sve biti u redu, da će ocenu popraviti, da to nije strašno. Ponovo ne dopuštajući detetu da bude sa tim iskustvom, da proživi te emocije.

Pitanje se nameće, a šta da radimo?

Evo par koraka koje možete da pratite:

1. Dozvolite detetu da ispriča svoj doživljaj. Postavljajte dodatna pitanja.
Kako taj dijalog može da izgleda (ovo je primer koji se stvarno desio):

“Šta se desilo?”

“Dobio sam 2 iz matematike.”

“Kako se osećaš zbog toga?”

“Prvo sam se osećao zbunjeno i začuđeno. Mislio sam da je neka greška i da sanjam.”

“A onda?”

“Zabrinuo sam se kako ćeš ti odreagovati.”

“A sada?”

“Osećam olakšanje jer me ne grdiš”

“Kako se još osećaš?”

“Razočarano i tužno.”

A onda je počeo da plače.

Bio mi je potreban zagrljaj i sigurno mesto da ispusti sva pomešana osećanja.

Pokažite detetu kako da oseti emocije

2. Pokažite detetu kako da oseti svoje emocije u telu.
Emocije su u telu, osećamo ih kao senzacije. Dok su osećanja rezultat misli.

Na primer, začuđeno je osećanje, a emocija je iznenađenje.

Razočerenje je osećanje, a emocija je tuga.

“Lezi i zatvori oči. Stavi jednu ruku na stomak, drugu na grudi. Diši duboko. “

Dišite zajedno sa detetom. Udah na stomak kroz nos i dug izdah na usta, 5-7 puta.

Pitajte dete da opiše razliku u senzacijama u telu pre i posle disanja. Da li je intenzitet emocija manji? Najverovatnije jeste.

Ukoliko je potrebno vratite se ponovo na korak jedan, jer je korak 1 mnogo značajniji od koraka 2. Ako se fokusirate samo na korak 2 to detetu ponovo može izgledati kao beg od neprijatnih osećanja. Jer osećanja su u glavi, da bi osvestilo i procesuiralo svoja osećanja dete mora da priča o njima. Ili piše, vodi dnevnik.

 3. Ovo je teško.
Da, recite detetu “Ovo je teško, ali ja znam da ti možeš da radiš teške stvari. Jak si da se nosiš sa ovim neprijatnim osećanjima. I ja sam tu da ti pomognem.”

Kada dete prođe kroz neprijatna osećanja ono gradi svoju rezilijentnost, ono postaje otpornije i jače, njegovo samopouzdanje raste.

 4. Razgovarajte o daljim koracima
Tek kada je dete imalo priliku da prođe kroz iskustvo neprijatnih osećanja možemo razgovarati o daljim koracima. Ne žurite. Ovaj korak može da sačeka i sledeći dan.

Dajte prostora detetu da nauči lekciju iz svoje greške ili lekciju iz životnog iskustva.

Pomozite mu da sagleda svoj uticaj na celu situaciju.

Pomozite mu da sagleda svoje akcije i ponašanje i posledice istih.

Bez osuđivanja.

Bez “rekla sam ti...” “trebalo je da...” “da si više...”

I naravno možete i treba da ga usmerite ka rešenjima i novim mogućnostima.

“Koji je tvoj plan za dalje?”

“Kako ćeš to da uradiš?”

Na ovaj način deca uče važne lekcije, napreduju, grade unutrašnju motivaciju, preuzimaju odgovornost i jačaju samostalnost. A sve počinje sa prihvatanjem neprijatnih osećanja.

Sada ostaje pitanje, da li ste vi spremni da prihvatite neprijatna osećanja, da ih prigrlite i da iz njih učite? Kako neprijatna osećanja svoje dece, tako i svoja.

izvor:naboljamamanasvetu.com