Roditeljstvo današnjice odlikuje veliki trud i želja da se dete zaštiti od nezadovoljstva, razočaranja ili bilo kakve frustracije. Dovoljna je samo naznaka nezadovoljstva da bi roditelj potrčao da izgladi situaciju.
Namera je opravdana, jer niko ne želi da mu dete pati, ali posledice neprekidne zaštite štete detetu u odrastanju. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da dete mora samo da se suoči sa usponima i padovima, da prepozna emocije koje prate neuspeh i uspeh, kako bi u životu moglo da računa samo na sebe. Kada dete spozna svoju unutrašnju snagu i izdržljivost, neće upasti u zamku da zavisi od spoljašnjih faktora koji bi ga umirili, piše magazin goop.com

Biti nesrećan: Ključ za odgajanje srećne dece
Na pitanje šta žele za svoje dete većina roditelja odgovora da žele da bude srećno.
Istraživanja su pokazala da roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu. Kao rezultat takvog roditeljstva imamo mlade članove društva koji su preosetljivi i neretko depresivni kada odrastu.
Gde se krije tajna: da biste imali srećno dete, morate da ga naučite da reguliše svoje emocije i da zna da se izbori sa trenucima kada je nesrećno. Osećanja ne treba prikrivati, niti gutati. Čitava lepeza osećanja počevši od frustracije, preko ljutnje, razočaranja, te besa mora da bude dozvoljena. Moraš da osetiš da bi prevazišao.
U poslednje dve decenije javio se fenomen helikopter roditeljstva koje odlikuju roditelji koji zapeti kao puške čekaju da umire svoju decu. Kao što je bebi ponekad potrebna cucla radi utehe, tako roditelji utrčavaju nudeći utehu da se dete ne bi uznemirilo. Od naših roditelja, preko njihovih roditelja, naredbe: „Idi u svoju sobu, jer ja tako kažem” zamenili smo pitanjima i utehom u stilu: „Ne spava ti se? Hajde da pričamo o tome naredna dva sata!” praćeno zajedničkim odlaskom u krevet, i iskradanjem iz sobe, nečujno poput mačke kada dete zaspi. Jer, kao dobar roditelj vi ste dužni da poremetite svoj san. Naravno da ne.
Kada postanete roditelj, uz tu titulu gratis dobijate i titulu emotivnog i ličnog trenera svog deteta. Doduše, nigde se jasno i precizno ne spominje niti ističe važnost „veštine upravljanja emocijama“. Primetićete i sami, da roditelji vreme posvete edukaciji, obrazovanju, prihvatanju i usavršavanju novih veština poput baleta, fudbala, stranog jezika, crtanja, dok sa druge strane stoji veština koja je u životu svakog odraslog bića neophodna – upravljanje emocijama. Šta se dešava sa emocijama? Gde je trening za osećanja i regulisanje istih? Složićete se da se mnogi odrasli i dalje suočavaju sa izazovima kada nalete jake emocije.
Nikada nije previše rano, niti je dete previše malo da nauči kako da reguliše svoja osećanja. Dete uči na primeru. Roditelji su kalup, a dete vosak koji zauzima oblik prema kalupu. Roditelj je prvi kalup koji će dete preslikati. Taj kalup sadrži sva ponašanja, reakcije, reči, pa i dela. Neretko se dešava da roditelji shvate koliko njihov emotivni sistem nije dovoljno razvijen, onog trenutka kada dobiju dete. Shvate da nemaju dovoljno strpljenja, da ne umeju da komuniciraju kako bi trebalo. Onda kada roditelji nauče ili već praktikuju dobru praksu reagovanja i regulisanja emocija pred decom, ona takav stav preuzimaju i postaju stabilna i jaka.
Najvredniji dar od svih koji roditelji mogu da daju svom detetu nije materijalne prirode. Daleko od toga. Najvredniji dar su mudra i promišljena uverenja i emotivni regulator. To je dar koji će u toku životu neprekidno darivati dalje, samim tim što je dobra osnova za stabilan, ispunjen život, gde se vrednost ne prepoznaje u mišljenjima okoline već u samom sebi. Istraživanja su pokazala da deca koja prihvataju osećanja i znaju da se izbore sa njima imaju više uspeha u životu, u odnosu sa prijateljima pa i u ljubavi, jer su stabilna i jaka. Ona znaju da su neprijatna osećanja samo pokretač ka boljem. S druge strane, deca i odrasli koji ne mogu da se izbore sa emocijama na zdrav način neprekidno traže utehu negde drugde – u hrani, alkoholu, narkoticima, postaju zavisni partneri u vezi.
Svakodnevno nailazimo na ponavljanje loših šablona. Koliko puta u parku vidite majku ili oca koji viču na dete i grde ga da je jedino koje plače u parku i da niko od drugara neće da se igra sa plačljivkom? Koliko puta ste čuli da neko od roditelja preti detetu da će ga ostaviti u prodavnici zato što se ne ponaša lepo?

Šta možete i treba da radite:

Šta možete da učinite da vaša deca ne preuzmu obrazac koji vodi u neprekidni krug nestabilnosti, nepoverenja i lošeg upravljanja emocijama?
Dajemo vam par predloga:
Tolerišite negativna osećanja vašeg deteta tako da ne preuzimate odgovornost za njih. Kada imate loš dan želite da se izjadate partneru ili bliskoj osobi. Ne želite da neko zasuče rukave i reši vaše izazove, već samo da vas neko sasluša i pokaže empatiju. Deca se ne razlikuju u tome od odraslih. Ako je vaše dete tužno zbog loše ocene, nemojte da komentarišete kako ne možete da podnesete učitelja/icu. Oduprite se potrebi da zaustavite tugu i suze, pokušajte afirmativni pristup. Recite detetu da razumete zašto se loše oseća i pitajte ga šta će drugačije uraditi u budućnosti? Ne želite da naučite dete da ćete uleteti i rešiti svaki problem koji bude imalo.
Kako biste razvili i ojačali unutrašnju snagu deteta, i otpornost, morate da naučite da tolerišete detetove velike emocije. Morate da izađete iz zone intuitivnog komfora koji nalaže da zaštitite dete. Kao što svaki pad sa bicikla u toku vožnje uči dete kako da vozi bicikl, tako i samostalna borba sa velikim emocijama uči regulisanju osećanja i upornosti da se prevaziđu na zdrav način. To je veština koja će mu služiti za života.
Ako na dete stavite etiketu „lomljivo i krhko” moguće je da će takvo i biti. Usmerite detetovu pažnju na njegovu unutrašnju snagu, ne slabost. Na primer, možete mu reći: „Znam da je veoma teško da kažeš drugu ili drugarici da te je to što se desilo uznemirilo, ali sam siguran/a da ti to možeš, i videćeš da će vas to zbližiti”. Dozvolite detetu da preskoči emotivne prepreke i jasno izrazi svoja osećanja. Malo po malo, i doći ćete do stadijuma gde dete sasvim slobodno i nesmetano prolazi kroz emotivne izazove.
Najbolju referencu možete naći kod majke svih majki – Majke Prirode. Da li znate da ako kokoška pokuša sama da razbije ljusku jajeta da bi pile izašlo, pile umire? Ako roditelji neprekidno obleću oko svoje dece, oni ih onesposobljavaju da iskuse i žive život.
Morate biti učenik da biste bili predavač. Šta ovaj korak zahteva? Težak je i zahteva samorefleksiju roditelja. Roditelj je najbolji mogući roditelj kada je svestan sebe. Roditelj mora da zna kakav je uzor, a kakav uzor želi da bude i da se prema tome i ponaša. Ne želite da vičete na dete kako bi ono prestalo da viče. Uvedite „time-out” za sebe umesto za dete. Kada vidite da se situacija zagrejala, sklonite se da se ohladite da ne biste zažalili jer ste nešto ishitreno rekli i možda uvredili dete. Kako biste naučili dete kako da se nosi sa emocijama, vi morate da budete vladar svojih. Priznaćete, roditeljstvo je sjajna prilika ponovne izgradnje svoje ličnosti.
Budite empatični i ne poričite tuđa osećanja. Poricanje osećanja ne znači da će ona nestati. Govoriti detetu da prestane da plače, te umanjivati njegov osećaj bola kada se udari, izjavama da to ne može toliko da boli, ili da se ne plaši, nije utešno, niti će učiniti da brže prođe. Empatija koju pokazuju roditelji čini da se dete oseća bezbedno i slobodno. Videti, razumeti i čuti su osnovne akcije za sigurnost koju će dete osećati uz roditelja.
Empatija je osnovna jedinica razumevanja emocija. Empatični roditelj je poput Turingove mašine za kodiranje emocija za dete. Kada ste odlučni, a pri tom pokazujete empatiju, komunikacija sa detetom je mnogo lakša.

Osećanja se ne kupuju i ne jedu.
Ne mešajte svoja osećanja sa detetovim. Vrlo često se dešava da roditelj osećanja svog deteta reflektuje na sopstvena iskustva u detinjstvu. Kada je dete uznemireno, a vi osetite anksioznost zapitajte se šta vama to znači. Šta vama predstavlja razočaranje ili tuga, nervoza ili strah? Ako vaše dete neprekidno traži nešto od vas, a vas to uznemiri, da li to možda znači da vi kao dete niste imali glas ili vam roditelji nisu dozvoljavali da budete zahtevni? Kaže se da je „histerija deo (h)istorije“. Upravo to nam govori da se vaša, lična istorija ponavlja, i da kroz detetove emocije proživljavate ponovo neke svoje emocije za koje ste verovali da su zakopane. Prihvatite svoja osećanja, to će vas osloboditi.
Osećanja se ne kupuju i ne jedu. „Ako prestaneš da plačeš, daću ti keks/kupiću ti igračku/daću ti telefon da igraš igrice” i ostale vrste dečijeg mita nisu potrebne. Ne uslovljavajte svoje dete. Ne učite ga da emocije nisu važne i da za njih postoji adekvatna zamena u vidu hrane, igračke ili igrica. Osećanja su da se osećaju, da se gužvaju i lome da bi se osetila. Ne postoji nagrada niti kazna koja može da umiri osećanja. Pustite ih da budu slobodna. Ako ti se plače, isplači se. Ako ti se tuguje, tuguj, oseti svaki atom svojih emocija ma koliko neprijatno bilo. Jaki ljudi su svesni svojih osećanja. Oni se trude da ih razumeju, jer tako upoznaju sebe. Nećeš se slomiti ako se isplačeš, već sasvim suprotno, bićeš još jači. Bitan deo mentalne higijene je biti u miru sa svojim osećanjima, ne izbegavati ih, niti pritiskati.
Zamislite kako bi svet bio divan kada bi svi umeli da regulišu svoje emocije, i takav šablon preneli na svoju decu. Imali bismo društvo gde bi konflikti bili svedeni na minimum. Naravno da bismo se i dalje suočavali sa razočaranjima i gubicima, ali bismo hitnu pomoć za saniranje osećanja imali u sebi.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Scena je poznata – našla sam se tu bar hiljadu puta, prvo kao dete a sada i kao roditelj.
Privodimo kraju sjajnu večeru i druženje sa prijateljima ili porodicom. Obrazi su nam svima malo rumeni od smeha i vina, stomaci su nam puni a srca ispunjena i radosna. A onda se neko nagne ka jednom od moje dece i kaže: „Hajde, zagrli me pa da idem!“
Moj sin se lagano odmakne unazad i stidljivo ali odlučno promrmlja: „Ne želim.“
I onda su odjednom svi pogledi uprti u mene. Rođak koji žudi za trenutkom nežnosti sa ovom malom osobom koju toliko voli me pogleda i čeka da kažem: „Hajde dušo, zagrli je!“. A moja mala osoba pozornim očima gleda i mene očekujući vođstvo i zaštitu.
Iste sekunde biram stranu, istu stranu svaki put. „U redu je, bebo. Ne moraš je zagrliti.“
I postane pomalo neugodno. A to je sasvim u redu.
Ovaj jednostavni čin se može posmatrati kao nepristojna neugodnost rođaki koja samo želi malo nežnosti, ali je zapravo jedno od čvrstih stanovišta mog vaspitnog stila dece – nešto na šta sam ponosna i što podstičem svakog roditelja da razmotri.
Ja sam prevashodno odgovorna za svoju decu. Moj posao je da im pomognem da se zauzmu za sebe i da ja to uradim za njih kada oni ne mogu.
Meni veruju više nego bilo kome drugom na svetu. Neću izneveriti to poverenje time što ću insistirati na tome da urade nešto što im je neprijatno.
Zapravo sam izrazito ponosna na njih kada odbiju da zagrle nekoga. Treba imati petlje da se zauzmu za sebe i inače, a naročito kad je reč o blago pripitoj tetki Seli.
Želim im svojim delima pokazati da im je dozvoljeno i da želim da kažu šta misle i da se zaštite od stvari koje ih čine nervoznima.
Granice treba da ispituju sa mnom. Odgovaranje i rasprave vežbaju sa mnom. Laganje i kršenje pravila vežbaju sa mnom. A kada sa mnom vežbaju kako da kažu ne moram uraditi sve što je u mojoj moći da ih ohrabrim i podstaknem.

„Ja gospodarim svojim telom.“

Moram to reći 243 puta dnevno. Uglavnom jer moj trogodišnjak insistira na tome da sedi na glavi mog dvogodišnjaka ili zato što moja kćerka insistira na tome da na meni demonstrira da je pekmez sjajna senka za oči.

„Ali maaamaaaaa, to je jagoda!“

„Ko gospodari mojim telom, dušo?“

„Ugh, TI.“ Uzdahne, frkne i odjuri dalje.

Ali razlog za opštu sveprisutnost ove izjave u mojoj kući je nastojanje da postane duboko utkano znanje da im niko nikada ne može reći šta da rade sa svojim telom – nikada.
Uporno slušamo o tome kako je doslednost važna za decu, a ni ovo nije izuzetak. Previše je zbnjujuće da ih učimo: „Ne možeš zagrliti drugare u školu ako oni ne žele da ih se grli, ali moraš zagrliti tetku Seli kad ti to kaže.“
Ne znači ne. Tačka.
To znači ne kada kažem: „Ne, ne možeš dirati šporet.“. To znači ne kad ti sestra kaže: „Ne, ne možeš me nastaviti golicati.“ To znači ne kad ti prva devojka kaže: „Ne, zapravo još uvek nisam spremna.“ I to znači ne kad kažeš rođaku da ne želiš zagrljaj.
To je jasna poruka. Nema tu sive zone.
Muka mi je od same pomisli na to, ali ovo je istina:
Statistike pokazuju da će se jedno od moje dece verovatno nekako naći u neprijatnoj situaciji u vezi sa svojim telom. Ja neću biti sa njima kada se to desi.
Ali jesam sa njima sada i potrudiću se da to bude značajno. I možda će negde u dubini svoje podsvesti uspeti čuti moj glas, pronaći snagu da kažu: „Ja gospodarim svojim telom“ i biti u mogućnosti da odu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li se često dešava da vaše dete ugrize svoje drugare, ili pak vas? Pogledajte zbog čega dolazi do ovakvog ponašanja, ali i kako da rešite ovaj problem.
Još od malena deca vole da stavljaju u usta sve što dohvate. Na ovaj način oni pokušavaju da nauče svoju okolinu. To svakako ne prestaje kada dete napuni godinu dana. Može se desiti da ujedaju drugare za ruku ili pak dok ih dojite.

Zašto deca ujedaju?
Važno je da razumete razloge zbog kojih mališani imaju ovu agresivnu naviku. U većini slučajeva to mogu biti ovi razlozi:

- Pokušavaju da nauče svet.
Deca vole da osete stvari oralno, i tako ih razumeju, objašnjava Džudit Džerard, psiholog i profesor javnog zdravlja sa Univerziteta u Minesoti.

- Na taj način komuniciraju.
Pokazivanje osećanja može biti teško jednogodišnjacima, jer ne mogu da ih iskažu verbalno. Oni nemaju jezičke sposobnosti da pokažu kako se osećaju, pa ujedaju kako bi pokazali uzbuđenje, frustraciju, anksioznost, pa čak i dosadu.

- To im je način odbrane.
Nekada, njihovo ujedanje je opravdano. Možda im je neko dete uzelo flašicu, vuklo ih za kosu i slično. Deca još uvek nemaju osećaj samokontrole. Ovo najčešće objašnjava ujedanje po vrtićima.

- Testiraju uzroke i posledice.
Jeste li se ikad pitali zašto je toliko igračaka dizajnirano da stvara zvuk pri dodiru? Deca ovog uzrasta proveravaju koje akcije izazivaju kakvu reakciju. Testiraju kako mogu da utiču na svet.

- Premoreni su.
Često nakon previše stimulacije dolazi do ujedanja. Zato radije nakon iscrpljujuće igre i zabave pustite dete da se smiri ili odspava.

Kako rešiti problem ujedanja
Dete jednostavno misli da je ujedanje sasvim dobra reakcija na zbunjenost ili frustraciju. Vaš posao je da ga na siguran način odvratite od ovakvog ponašanja.

- Odmah reagujte.
Koristite kratke reči i glasan ton. "Ne ujedaj. To povređuje", reči su kojim ćete dete usmeriti na nešto drugo, predlažu pedijatri. Iako deca još uvek ne razumeju vaše reči, uskoro će to moći. Do tada, razumeće vaš ton.

- Ohrabrite dete da koristi reči.
Dajte detetu do znanja da, kada se naljuti ili uznemiri, postoji drugi način sem ujedanja. Može reći Neću to, Ne želim, Ne, ili potražiti vašu pomoć.

- Pokažite da su njihova osećanja u redu.
Pokažite mu da razumete njegove frustracije, recite mu to. Zagrlite ga, to će ga umiriti.

- Potražite uzroke
Na primer, ako primetite da dete planira da ujede drugara koji mu uzme omiljenu igračku, prosto mu dajte drugu sličnu i predupredite problem.

- Ne dozvolite da profititra od napada.
Nemojte dozvoliti da dobije igračku posle ujedanja ili agresivnog ponašanja. Ako mu strategija uspeva, ono će nastaviti to da radi.

- Više pažnje obratite na žrtvu nego na napadača.
Na taj način ćete biti model ponašanja detetu. Pokažite saosećanje i dajte detetu pozitivan primer.

- Nadgledajte dete koje ujeda.
Naravno da je lepše igrati se sa njima, ali je važno da budete jedan korak ispred, da primetite kada će doći do lošeg ponašanja i sprečite ga. Možete skloniti i igračke koje izazivaju konflikte.

- Nađite zamenu za ujedanje.
Dajte detetu glodalicu i sprečite ga da napada druge.

- U teškim trenucima pružite dodatnu pažnju.
Hronično ujedanje moće biti pokazatelj da dete ima poteškoće u prilagođavanju. Dolazak drugog deteta ili neka promena u životu može uzdrmati i najjaču decu.

- Budite dobar model.
Dete prati vaše ponašanje. Izbegavajte igre koje uključuju ili simuliraju ujedanje, na primer, detetovih prstiju. Ovako šaljete dvostruku poruku, pa dete lako može primenjivati slično ponašanje.
Osnovna stvar koju treba da razumete jeste da ovo nije stvar detetove ličnosti. Shvatite to kao neki način komunikacije, poruku koju šalju zubima. Ukoliko budete uporni, vremenom ćete doći do deteta čija je jedina poruka osmeh.

Izvor: www.yumama.com

Postoji potreba da se deci neke stvari ublaže ili približe kako bi ih oni lakše prihvatili i razumeli. I to je ne samo prihvavtljivo, već često i neophodno i nema roditelja koji takve strategije nije koristio sa svojom decom. Međutim, kako ističe psihoterapeut Radmila Grujičić, tanka je granica u "bojenju istine" i ublažavanja, sa jedne strane, i laganja sa druge.
- Laganje je neprihvatljivo i svavako neisplativo, a često i kontraproduktivno u vaspitanju. Deca, posebno ona starosti iznad tri godine uviđaju razliku između istine i laži. Ukoliko se dečije poverenje izigra, dete postaje nepoverljivo i vremenom gubi poverenje u roditelje, a odrastanjem taj stav prenosi na svet oko sebe, što razvija kod deteta nesigurnost. Dete, dakle, oseća da živi u nesigurnosti, a onda svakako i samo razvija laganje kao prihvatljiv način komunikacije – ističe psihoterapeut.
Prema njenim rečima, roditeljima se savetuje da nađu načina da detetu kažu ublaženu istinu ili da se dogovore da nagrade dete za uložen trud i napor da se ponaša zrelo u nekim životnim situacijama, kao što je na primer primanje injekcije ili odlazak kod zubara.
- Nije lako uvek biti direktan i iskren sa detetom, jer dete često nije u stanju da razume mnoge situacije i da racionalno upravlja svojim ponašanjem. Zato sve laži koje ne povređuju dete i ne čine mu nikakvu štetu, a doprinose da se ono oseća sigurno i umireno mogu biti dozvoljene. Neki traumatični događaj detetu treba objasniti na njemu prihvatljiv način. Tako u slučaju smrti bliske osobe, roditelji detetu najčešće govore da je ona sada na nebu, u društvu anđela, iako ne možemo biti sigurni da li je to tako. Ipak, nikako nije poželjno deci obećavati nešto za šta smo unapred sigurni da nećemo moći da ispunimo. Takva uzaludna obećanja nisu dobra. Okvir u kome su laži dozvoljene je uvek takav da se gleda dobrobit deteta – smatra psihoterapeut.

RODITELJI IZGOVORE 3.000 LAŽI U TOKU DETETOVOG ODRASTANJA

Tragajući za odgovorom na pitanje “Koliko puta roditelji slažu decu u toku njihovog odrastanja?”, britanski istraživači došli su do zaključka da mame i tate izgovore oko 3.000 neistina, a najčešća laž koja dospeva do dečjih ušiju glasi da Deda Mraz “donosi poklone samo dobroj deci”. Ovoj laži pribegava čak 84 odsto učesnika ankete kada pokušavaju da motivišu svoje mališane na poslušnost. Skoro polovina roditelja priznala je da svoju decu uverava da će dobiti mišiće od spanaća, a isti procenat mama i tata decu uverava da će im porasti rep ako piju kafu. Rezimea radi, čak 66 odsto roditelja priznaje da svakodnevno izgovori laž, posebno kada istina ne pomaže, i slaže se da je to dobra vaspitna mera.

Radmila Nikolić

Izvor: zena.blic.rs

Mladi i neiskusni roditelji često nisu sigurni da li njihova beba previše plače. Naučnici Univerziteta Kingston i Varvik sproveli su istraživanje i došli su do podataka koji su im pomogli da naprave dijagram koji prikazuje koliko vremena bebe od rođenja do trećeg meseca starosti u proseku porvedu plačući u toku dana.
Stručnjaci su posmatrali ponašanje 8.700 beba i uočili da se bebe različito ponašaju u različitim zemljama kada su u pitanju plač i grčevi.
Zaključili su da najviše plaču bebe u Velikoj Britaniji, Italiji, Kanadi i Nizozemskoj, a najmanje u Danskoj, Nemačkoj i Japanu. Grčevi, koji su uzrokovali barem tri sata plača tri dana u nedelji, najčešći su kod beba u Kanadi, Velikoj Britaniji i Italiji, dok su najređi u Japanu i Danskoj.

- Trajanje plača je duže tokom prvih šest nedelja života, a onda se značajno smanjuje - izjavio je profesor psihologije na Univerzitetu Kingston, Mutana Samara.

Prema istraživanju, normalno je da bebe stare do dve nedelje plaču 120 minuta dnevno. Bebe stare između deset i 12 nedelja u proseku plaču 65 minuta dnevno, osim u slučaju kada ih muče grčevi pa je normalno očekivati da plaču i više od tri sata u toku dana barem tri puta nedeljano.
Ovaj dijagram može da posluži roditeljima i profesionalcima koji brinu o zdravlju beba kako bi lakše uočili da li bebe plaču više nego što je uobičajeno.
- Čak iako beba ne plače koliko je očekivano, to može biti znak da je treba pregledati ili potražiti savet medicinskog stručnjaka - dodaje.
- Roditelji u Danskoj brže reagiraju na plač od onih u Velikoj Britaniji. To je otkrilo jedno ranije istraživanje. Zapravo, Britanci ostvaruju manje fizičkog kontakta sa bebama i kada plaču i kada su budna i smirena - kaže Samara i dodaje kako je mogući razlog i to što očevi u Danskoj rade manje u prvim mesecima nakon rođenja deteta kako bi pomogli svojim ženama.
Analizom su došli i do zaključka da dojene bebe više plaču. Profesor Samara kaže kako je razlog tome što se adaptirano mleko duže vari i bebe su duže site, a dojene bebe se češće bude i samim tim i češće plaču.
Želja ovog profesora je proširiti istraživanje na istočne zemlje i Aziju kako bi dobili širu sliku o kulturološkim razlikama i socio-ekonomskim faktorima, odnosno njihovom uticaju na ponašanje beba.

Izvor: www.prva.rs

Ako ste pomislili da su druga i treća godina detetovog života teške, čekajte tek da vidite šta sledi...
Nedavno istraživanje organizacije OnePoll, koje je sponzorirao Mixbook, otkrilo je da većina roditelja smatra da su druga, treća i četvrta godina samo uvod u ono što donosi osmi rođendan. Tada su deca dovoljno velika, imaju svoju ličnost i stav, a osećaju se i dovoljno samostalno, ali svejedno žele dan da završe zagrljajem mame ili tate. Osim toga, njihovo telo se tada već polako priprema za pubertet i hormone koji dolaze s njim, piše Parents.
Zapravo, osma godina detetovog života je toliko teška da se čak dve hiljade roditelja koji su učestvovali u ovoj anketi složilo s tim, a istaknuli su kako je šesta godina bila puno bolja od očekivanog.
Osmogodišnjaci mogu da budu tvrdoglavi i prkosni, da lupaju vratima i okreću očima u nastojanju da ostvare svoju nezavisnost i individualnost. Uobičajeno je i da se ponašaju kao da je ispunjavanje njihovih obaveza ravno mučenju, a nije im strano ni ignorisanje roditelja. Zato, roditelji moraju da imaju mnogo strpljenja, ali i budu spremni na brojne glavobolje. Ipak, ono najvažnije, uvek trebaju da imaju na umu da njihova deca, čak i nakon veoma napornog i teškog dana, ipak samo žele zagrljaj.
Iako je teško odgajati osmogodišnjake, zapamtite da je ponekad i teško biti osmogodišnjak.

Izvor: zena.blic.rs

Mislili ste da su dvogodišnjaci ili četvorogodišnjaci najneposlušniji? Varate se, najteže vas tek očekuje.Mislili ste da je dvogodišnjak neverovatno nestašan? Posle ste smatrali da četvorogodišnjaci daju najveće glavobolje. Nažalost, najteže vas tek očekuje. Većina roditelja, međutim, smatra kako će najteži period biti kada dete bude imalo 2, 3, 4 godine.
Ne, ipak je to dete od 8 godina. I to je zaista teško. Sa osam, to je veliko dete. Osmogodišnjaci imaju i autonomiju i svoju ličnost i svoj stav, a opet uveče žele da legnu uz zagrljaje i igračkice. Tada se telo priprema za pubertet i hormoni se zato menjaju.
Mnogi roditelji složili su se sa činjenicom da je osma godina najteža, nakon što je šesta prošla lakše nego što su mislili i posle sedme, kada su najčešći napadi besa.
Ako vaše dete nema još osam godina, ovo može biti pravo iznenadjenje.
Osmogodišnjaci mogu biti tvrdoglavi i prkosni, lupaju vratima i prevrću očima, i to sve kako bi postigli nezavisnost i individualnost. Glumeći kako obavljaju svoje poslove oni pokazuju svoj način ignorisanja roditelja.
Očekujte glavobolje i pripremite veliku količinu strpljenja. Ipak, posle teškog dana, ovi mališani će ipak želeti samo vaše zagrljaje.
Teško je biti roditelj osmogodišnjaka, ali teško je biti i osmogodišnjak, ne zaboravite to.

Imajte razumevanja!

Izvor: www.yumama.com

Komunikacija majke i deteta počinje još u maminom stomaku, u intrauterinoj fazi. Dete osluškuje mamine pokrete, disanje, otkucaje srca, a majka oseća bebine pokrete i razgovara s njom. Međutim, za razvoj govorno-jezičnih sposobnosti odnosno govora, ključna je prva godina života.
Beba upija brojne zvukove iz okoline i vezuje se pre svega za glasove iz najbližeg okruženja. Glavnu ulogu u ostvarivanju komunikacije imaju roditelji koji kroz igru i jednostavne vežbice podstiču razvoj jezičkih veština.
U periodu do tri meseca ne treba očekivati da će beba ponoviti ono što radite. Bitno je, prema rečima logopeda Vanje Nikolić, da se uspostavi kontakt očima i da beba reaguje smeškom ili ispuštanjem glasova.

- U tom prvom periodu najvažnije je da oponašate zvukove koje beba proizvodi, zviždućete i šaljete joj tiše i glasnije poljupce ili joj brže i sporije izgovarate pojedine glasove. Ali, od samog rođenja potrebno je da što više pričate s detetom dok ga kupate, hranite, presvlačite… - ističe logoped.
U periodu od tri do šest meseci bebe reaguju na okolinu i na glas odraslih odgovaraju glasovima, kao da razgovaraju. Ovaj period je prelazna faza iz gukanja u brbljanje.
Od šest do devet meseci bitno je da uočite koje glasove dete već samo proizvodi kako bi vežbicama obogatili njegov vokabular novim glasovima. Ne pričajte tiho i monotono, menjajte tempo i melodiju govora. Izgovarajte detetu razne slogove (ma-ma, la-la i sl.) uz pokret, bilo da mu oponašate pticu, dodajete igračku ili se igrate loptom. U ovom uzrastu preporučuju se zvučne igračke.
Poslednja tri meseca prve godine mnoga deca već znaju nekoliko reči. Imenujte predmete uz različite intonacije (upitna, uzvična i izjavna). Pri dodavanju loptom ili drugim igrama pričajte šta radite i podstičite ih da razumeju šta želite (npr. hvataj loptu, donesi mi knjigu, upali svetlo). Iznenadiće vas kojom brzinom uče.
Između 9. i 15. meseca javlja se prva reč sa značenjem i dete počinje da se aktivno služi govorom i jezikom.
Posle 18 meseci dete počinje da slaže prve rečenice i naglo proširuje rečnik sa oko 50 novih reči na mesec dana. Sa dve i po godine zna ih oko 1.000.

Izvor: zena.blic.rs

Što je emotivni odnos sa partnerkom kvalitetniji, otac će više biti kod kuće i baviti se decom

Savremeni otac smatra da je njegova dominantna uloga da bude hranitelj porodice. Uprkos činjenici da ne postoje nikakvi biološki ni psihološki dokazi da majka bolje od tate hrani dete, povija ga, oblači i uči, najveći broj očeva ne učestvuje u većini aktivnosti oko novog člana porodice. Njihov angažman uglavnom se svodi na zabavljanje i uspavljivanje bebe. Tek kad dete počne da raste, očevi počinju da preuzimaju pojedine roditeljske obaveze, ali su i dalje u poziciji da biraju čime će se baviti – najveći broj njih nastavlja da zaobilazi dosadne i repetitivne aktivnosti kao što su hranjenje, oblačenje, kupanje i uspavljivanje i najčešće vodi decu u vrtić, školu i na vannastavne aktivnosti.

Ovim rečima očeve nove generacije portretiše dr Dragan Stanojević, docent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji u svom doktorskom radu pod nazivom „Novo očinstvo u Srbiji – sociološka studija o praksama i identitetima očeva” dokazuje da je tek svaki dvadeseti otac u našoj zemlji kompletno uključen u roditeljstvo.

– Ova studija pokazuje da četvrtina očeva uopšte nije uključena u negu dece, 12 procenata je veoma nisko uključeno, a trećina je visoko uključena. Nega dece podrazumeva hranjenje, kupanje, zabavljanje i čitanje, prepovijanje i uspavljivanje. Očevi koji su učestvovali u ovom istraživanju pokazali su niži stepen uključenosti i u indirektne aktivnosti oko deteta, u smislu čišćenja, pranja odeće, peglanja, spremanja obroka, odvođenja deteta u vrtić. Najviše deljene aktivnosti su odvođenje deteta kod lekara, odvođenje dece na vanškolske aktivnosti, odlazak na roditeljske sastanke i pomaganje detetu oko školskih zadataka. Kad je reč o velikom detetu, sa povećanjem godina starosti oca dolazi do smanjenja njegove uključenosti u obaveze. Zanimljivo je, međutim, da muškarci smatraju da je mali korak koji naprave u pravcu rodne ravnopravnosti sinonim za punu ravnopravnost polova – primera radi, ako sa decom rešavaju samo domaće zadatke smatraju da sto odsto učestvuju u roditeljstvu – u šali ističe dr Stanojević.

Iako su kroz našu sredinu počeli da duvaju neki novi vetrovi emancipacije, stiče se utisak da je roditeljstvo i dalje „žensko” zanimanje. U prilog toj tezi govori i podatak da tek svaki dvestoti otac uzima porodiljsko, odnosno odsustvo radi nege deteta, iako je zakonodavac još 2001. godine dozvolio očevima ovu mogućnost. Studija Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da se prosečni otac roditeljstvom bavi – jedanaest minuta dnevno.

Mada ne postoji formula na osnovu koje se može izračunati verovatnoća da će se otac baviti detetom, praksa govori da su angažovaniji oni muškarci čije su majke bile zaposlene, a očevi radili kućne poslove.

– Ako su odnosi u porodici skladni i ako među supružnicima postoji viši stepen intimnosti, to u velikoj meri utiče na uključivanje očeva u roditeljstvo. Zanimljivo je da su očevi koji su imali loše iskustvo sa svojim roditeljima mnogo bolji i brižniji roditelji. Treba reći i to da je za skladan partnerski odnos veoma važno da partneri odvoje vreme samo za sebe, odnosno da imaju bake i deke koje mogu da preuzmu dete vikendom ili tokom nedelje. Ipak, mislim da je od ključne važnosti motivacija samog oca – ako on nije motivisan, „slučajno” će mu zagoreti mleko, razbiće tanjir, zaboraviće da promeni pelene... Dokazano je i da postoji direktna veza između kvaliteta intimnosti, seksualnog života i uključenosti oca u roditeljstvo. Što je emotivni odnos sa partnerkom kvalitetniji, on će više biti kod kuće i baviti se decom. Ako nije, on će „bežati” u kafanu ili na fudbal. Međutim, važan deo motivacije je i strah od razvoda, odnosno odvajanje od deteta – objašnjava naš sagovornik.

Dr Dragan Stanojević smatra da za muškarce najsnažniju motivaciju da se bave očinstvom predstavlja saznanje da brak više nije sigurna luka na duži rok, da raste broj supruga koje traže razvod i da je veza sa detetom – jedini stabilni odnos.

– To je emocionalno sidro muškarca. Zbog toga menjaju svoje ponašanje u pravcu rodne ravnopravnosti. Oni znaju da moraju da vode računa o potrebama svog partnera, budu uključeni u roditeljstvo i čuvaju partnerski odnos nezavisno od porodice i dece – objašnjava dr Stanojević i dodaje da je našim muškarcima i dalje veoma važna uloga hranioca, odnosno onoga ko donosi novac u porodicu.

– Roditeljstvo nije trka na sto metara već doživotni maraton, a da bi uspešno istrčali taj maraton partneri moraju da dele obaveze. Naša istraživanja govore da se dečaci ne uče rodnoj ravnopravnosti u svojoj porodici, jer su naša deca, a posebno sinovi, oslobođena gotovo svih kućnih obaveza. Prve lekcije o rodnoj ravnopravnosti srpski muškarci uče kada počnu da žive sa svojim partnerkama, a gradivo apsolviraju – kada dobiju dete – zaključuje dr Stanojević.

Izvor: Politika.rs

Bilo da su vam roditelji najbolji prijatelji ili ih jedva poznajete, vaša veza s majkom i ocem ima uticaj na to kakva ste osoba danas. To je tvrdio Sigmund Frojd, a to su pokazala i brojna istraživanja.

Ovo je deset načina kako vas je oblikovalo vaspitanje vaših roditelja.

1.Ako su vam roditelji kritikovali izgled, verovatno je da ćete imati nisko samopouzdanje.
Negativni komentari na račun izgleda uticat će na samopouzdanje te osobe. Isto važi i kad su deca u pitanju.

“Ako stalno slušate da ste debeli ili drugačiji od drugih, nećete biti sigurni u sebe”, ističe psihoterapeut Christine Scott-Hudson.

2. Ako su roditelji od vas imali velika očekivanja, verovatno ste bili bolji u školi.
Istraživanje iz 2015. otkrilo je da su deca čiji roditelji imaju velika očekivanja ostvarivala bolje rezultate u školi. Taj trend se odnosi i na porodice s većim, ali i s manjim primanjima.

3. Ako je vaša majka završila fakultet, verovatno ćete to učiniti i vi.
Deca čije majke nisu završile fakultet ili srednju školu takođe imaju manju verovatnoću da će to učiniti, otkrilo je istraživanje iz 2014. koje je vodila Sandra Tang sa Univeriziteta Michigan.

4. Ako je vaša majka stalno pod stresom, verovatno je da ste loši u matematici.
Vreme koje roditelji provode s decom u uzrastu od tri do 11 godina ne utiče na njihov akademski uspeh koliko njihovo mentalno stanje, posebno majke.

Istraživanje koje je 2015. objavljeno u magazinu Journal of Marriage and Family otkrilo je da deca čije su majke pod stresom, teskobne ili neispavane, imaju problema s ponašanjem i emocijama, ali postižu i lošije rezultate u ispitima iz matematike.

5. Ako ste devojčica, a vaša majka radi van kuće, verovatnije je da ćete zarađivati više od drugih žena.
Istraživanje s Harvarda otkrilo je da kćerke zaposlenih majki u odrasloj dobi imaju 23 posto veća primanja nego devojčice čije su majke vreme provodile kod kuće.

6. Ako vam je majka pružala ljubav i pažnju dok ste bili beba, verovatnije je da ste bili bolji učenik.
Kad roditelji osiguraju deci toplo okruženje puno ljubavi i pažnje do treće godine, ona će postizati bolje rezultate tokom školovanja, navodi istraživanje iz 2017., a koje je objavio US National Library of Medicine.

7. Ako su vas roditelji učili da iskažete emocije, manja je verovatnoća da ćete se razvesti.
Dečji psiholog Rebecca Bergen za MyDomaine je otkrila da se deca koja znaju pokazati emocije i objasniti kako se osećaju bolje snalaze u romantičnim vezama u odrasloj dobi.

“Stil komunikacije često je rezultat iskustva i uzora u dečjem uzrastu”, kaže.

8. Ako su vas roditelji terali da obavljate kućne poslove, verovatnije je da ćete zadatke obavljati nezavisno od drugih.
Ako ste u detinjstvu stalno slušali da morate namestiti krevet, roditelji su vam učinili uslugu. Deca koja obavljaju kućne poslove odgovornija su kasnije na poslu i ne čekaju da im se zadaju radne obveze, smatra Julie Lythcott-Haims, autorika knjige “How to Raise an Adult”.

“Takve osobe bolje sarađuju s kolegama i imaju veću empatiju. Takođe, deca tako uče da su deo tima i da moraju odraditi neki deo posla”, smatra.

9. Ako su vas roditelji učili društvenim veštinama, veća je verovatnoća da ćete završiti fakultet i imati bolje plaćen posao.
Jedno istraživanje pratilo je 700 Amerikanaca tokom 20-godina. Pokazalo se da deca sa boljim društvenim veštinama više pomažu i kooperativnija su i do 25. godine češće završavaju fakultet i imaju posao s punim radnim vremenom.

10. Ako su vas roditelji lagali, možda ćete teško verovati drugima.
Iako roditelji decu najčešće lažu da ih ne bi povredili ili jer ne znaju (ili ne žele) iskreno odgovoriti, to može učiniti više štete nego koristi.

“Roditelji misle da tako štite decu, ali kad saznaju istinu, osećaće da ne mogu verovati odraslima”, pojasnila je psihijatar dr. Carole Lieberman za Insider.

Izvor: Index