Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu.

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu. Posledice po razvoj i odrastanje mališana čiji su mama i tata nastavili život odvojeno mogu da budu opasne. Zato je spisateljica Onore Korder u knjizi "Ako je razvod igra, ovo su pravila" napisala pismo iz ugla deteta.

 "Dragi mama i tata,

Razumem da se nešto događa, ali ne razumem šta. Život se promenio, a ja se plašim smrti i nesiguran sam po pitanju budućnosti. Roditelji, ovo mi je potrebno:

*Želim da oboje budete deo mog života. Kada nisam s vama, molim vas, pišite mi, zovite me telefonom i postavljajte mi pitanja. Kada to ne činite, budite uključeni i kada se ne čujemo, jer se u suprotnom osećam kao da nisam važan i kao da me ne volite. Moram da vas vidim. Izdvojte vreme za mene, bez obzira na to koliko smo udaljeni ili koliko ste zauzeti ili siromašni. Nedostajete mi kada nismo zajedno. Kada vas nema na vidiku, pomišljam da ste me zaboravili i da me ne volite.

*Potrebno mi je da prestanete da se svađate i potrudite se da se složite jedno s drugim. Pronađite način da se složite po pitanjima koja se tiču mene. Kada se zbog mene svađate, mislim da sam sam nešto zgrešio i osećam krivicu. Želim da osećam da je u redu da mi bude prijatno u društvu i jednog i drugog. Molim vas, podržite me. Ako se budete ponašali ljubomorno ili tužno, osećaću se kao da moram da zauzmem nečiju stranu i da jednog roditelja volim više. Potrebno mi je da pronađete način da pozitivno i direktno komunicirate jedno sa drugim o meni. Molim vas, ne stavljajte me između sebe i ne koristite me kao glasnika. Potrebno mi je da jedno o drugom govorite samo lepe stvari jer sam ja po pola od svakog od vas i volim vas jednako. Kada govorite zločeste i neprijatne stvari o mom drugom roditelju, osećam da vam se ne dopada i da vam se zbog toga ni ja ne dopadam. Osećam i da me stvaljate između vas i terate da biram jedno od vas dvoje.

Potrebna su mi oba roditelja. Molim vas, setite se da ja želim da oboje budete deo mog života. Računam na mamu i tatu da me vaspitavaju, da me nauče šta je važno i da mi pomognu kada imam probleme. Hvala vam".

Srdačno,

Vaše dete

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod “svešću” i “savešću”. Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku autoriteta, gomile ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, ispiranju mozga i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle “svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo – adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: Šta ja mogu da uradim?, Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?, Šta iz svega mogu da nučim? Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: Kako bih se ja osećao da… ? i Kako bi se drugi osećali da …? učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.

Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je “normalno” da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo “sebični” ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina “sebičnosti” u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.

Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo zagušenim gomilom znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.

Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim hemikalijama kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.

Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i da je dobro čuti šta ono misli. Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.

Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da detetu daju lekcije jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja prelazna čak i između potpunih stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti … Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju…

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu…

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
sposobnija da bolje rešavaju konflikte
manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
srećnija, zdravija i uspešnija
Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): “Ona glumica u seriji je ljubomorna”, “otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu”, i slično.
2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.
Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, sastavljena samo od emocija odnosno sunđeri koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah usisati. Izraz lica roditelja, ton glas, način govora je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.

Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele da ga čuju, da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

Modrozelene okice na predivnu mamu ili nebeskoplave na tatu zavodnika? Koje boje očiju može imati vaša beba?

To zavisi od kombinacije gena. Za svaku osobinu je odgovorna grupa gena, a ne samo jedan gen. Tako je i za boju očiju.

Recimo, roditelji s crnim, izuzetno tamnim očima, ne treba da očekuju plavooko dete. Osobe s smeđom kosom i očima, mogu dobiti dete s plavim očima, ali ipak su češći slučajevi da njihova deca imaju oči kao i roditelji, odnosno smeđe. Osobe sa svetlim očima i kosom, imaju najveće šanse da im i dete ima plave ili zelene oči. Ako jedan od roditelja ima svetlosmeđe oči, a drugi plave, onda oči deteta mogu imati bilo koju od boja.

Istraživači kažu kako su velike usne obično nasleđene od oca, a da u globalu, devojčice uvek više liče na očeve, a dečaci na majke.

Dečaci dobiju od majke jedan hromozom X, koji im određuje izgled, a devojčice dobiju po jedan X hromozom od oba roditelja.

Boja kose takođe prati slična pravila prisutna kod određivanja boje očiju. Tamnije ili svetlije nijanse zavise od količine melanina.

U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije. Dovoljno dobro roditeljstvo, šta je to?

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto (dobro roditeljstvo). Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno.

KAKO NASTAJU RANE MALADAPTIVNE SHEME?

Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

PROGRAM “DOVOLJNO DOBRO RODITELJSTVO”

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program – „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas (Dovoljno dobro roditeljstvo).

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema.

PRIMERI RANIH MALADAPTIVNIH SHEMA

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju.

Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

USLOVI ZA RAZVOJ MALADAPTIVNIH SHEMA

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod.

Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

Autor: dr Tijana Mirović Psihološko savetovalište Mozaik

Studija je pokazala da se najstarija deca osećaju voljenije, dok mlađi smatraju da im se posvećuje manje pažnje i da su roditelji prema njima stroži

NA pitanje koje dete više vole, svaki roditelj će odgovoriti da ne pravi razliku. Međutim, sociolog Ketrin Kondžer je, na osnovu istraživanja kojim je obuhvatila 384 ispitanika, zaključila da nisu sva deca u porodici jednako voljena. Tim stručnjaka koji je predvodila, mališanima je postavio pitanja o tome kako se roditelji ponašaju prema njima, da li se isto ophode prema braći i sestrama, a potom su isto pitali mame i tate, da provere podudarnost u odgovorima.

Studija je pokazala da se najstarija deca osećaju voljenije, dok mlađi smatraju da im se posvećuje manje pažnje i da su roditelji prema njima stroži. Iako su odrasli ispitanici negirali da vole više sina ili ćerku, čak 70 odsto očeva i 74 odsto mama je priznalo da su jednom detetu, ipak, naklonjeniji nego drugom.

Jedna od top tema u roditeljstvu je bila i ostaće ishrana. Ishrana, pa kao podtema hranjenje. Neke mame su priznale da imaju i tremu od hranjenja svojih mališana, dok su neke odlučne i nepokolebljive. Jedno važi za sve, dečicu treba hraniti pravilno, zdravim i ispravnim namirnicama, a oko celog procesa ne bi trebalo dizati paniku.

Neverovatno je da klinci u tom periodu, nakon napunjene godine, stalno menjaju stavove u ishrani, ako i možemo da ih nazovemo stavovima. Prepričavaju mame da im je jedno vreme dete u slast jelo neku namirnicu i onda preko noći ni da čuje za nju, pa opet u krug...

I dok traje ta bitka, lista omiljenih namirnica jela se menja iz dana u dan. Ono što stoji na listi jeste Čokolino. Kada jednom dođe na listu, ostaje tu zasigurno do pod stare dane.

Ono što je novo na listi pored Čokolina je i Čokolino Junior kaša koja se bazira na pet vrsta žitarica i sadrži pšenicu, pirinač, kukuruz, proso i zob. Puna vitamina i minerala, neophodnih za razvoj mališana idealna je za svakodnevnu ishranu. U cilju obezbeđivanja besprekorne zdravstvene ispravnosti, hranljivosti i kvaliteta, kontrolišu se sirovina, okolina, tehnološka oprema, proces proizvodnje, proces pakovanja, kao i funkcionalne i nutritivne vrednosti proizvoda.

I dok se Meda Lino smeška sa kutije ovih kaša, mališani u slast jedu svoju kašastu večeru, doručak ili užinu, roditelji neretko tvrde da ih uhvati neka nostalgija za detinjstvom, pa i sebi naprave jednu porciju.

Ukoliko još niste pronašli svoj savršeni recept za Čokolino posetite http://coko.lino.eu/ i saznajte koji recept je idealan za vas!

U periodu od 1931. godine pa do danas jedno muško ime ubedljivo je najduže bilo popularno među mamama i tatama u Srbiji, a evo i koje...

Muško ime Nikola ubedljivo je na tronu najpopularnijih imena u Srbiji poslednjih 20 godina. U proteklim godinama raste učestalost imena Luka i Petar, dok je u predratnim godinama najpopularnije bilo ime Milan.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Beogradu je najviše Aleksandara, Dragana ima najviše u centralnoj Srbiji, ali i na jugu.

Najpopularnija muška imena u periodu 1931.-1940.
U predratnim godinama u Srbijom je ubedljivo "vladalo" muško ime Milan. U centralnoj Srbiji zastupljeno je bilo i ime Miodrag, a u južnoj Srbiji najčešće ime do 1940. godine bilo je ime Stojadin.

Najpopularnija muška imena u periodu 1941.-1950.
Za vreme Drugog svetog rata omiljeno ime među roditeljima u Srbiji bilo je Slobodan. Popularnost imena Milan održala se u Vojvodini dok je u Pirotu tih godina najčešće bilo muško ime Petar.

Najpopularnija muška imena u periodu 1951.-1960.
Deceniju posle 50-ih godina svakako obeležava ime Dragan, a u južnijim delovima zemlje mame i tate se često odlučuju i za ime Zoran.

Najpopularnija muška imena u periodu 1961.-1970.
Šezdesetih godina prošlog veka u Srbiji su na "tronu" najčešćih imena Dragan, Zoran, Goran. Na skali popularnosti ova imena se smenjuju, a neretko se dečacima u tom periodu daju i iimena Ivan i Aleksandar.

Najpopularnija muška imena u periodu 1971.-1980.
U deceniji koja sledi muško ime Dejan potpuno preovladava, a ime Dragan ostaje popularno u zapadnoj Srbiji, dok se na jugu sve češće pojavljuje ime Saša. Dečaci u Beogradu u tom periodu najčešće dobijaju ime Aleksandar.

Najpopularnija muška imena u periodu 1981.-1990.
Trend muškog imena Aleksandar se polako iz Beograda širi na čitavu Vojvodinu, a sve popularnije ime 80-ih godina je Marko.

Najpopularnija muška imena u periodu 1991.-2000.
Apsolutnu "prevlast" do 2000. godine ima ime Nikola koje je bez premca tada omiljeno roditeljima u Srbiji.

Najpopularnija muška imena u periodu 2001.-2010.
Ništa lošije ime Nikola nije kotirano ni u narednoj deceniji, a polako svoju populartnost počinje da stiče i ime Luka.

Najbolja kazna za dete jeste da ga lišite nečeg lepog, a ne pričinite mu ništa ružno.

Julija Borisovna Hipenrejter poznati je ruski psiholog i porodični psihoterapeut, kao i autor brojnih knjiga o roditeljstvu.

U svojim knjigama ona savetuje i podučava roditelje kako da grade odnos s decom i kako da razgovaraju s njima. Ovo su uporišne tačke njenog učenja o psihologiji roditelja i deteta i boljem međusobnom razumevanju.

1. Prihvatati dete bezuslovno – to ne znači voleti ga zato što je ono lepo, pametno, spretno, odličan đak, pomaže drugima itd. – nego voleti ga samo zato što postoji.

2. Ne mešajte se u ono što dete radi ako ne traži pomoć. Nemešanjem mu poručujete: “S tobom je sve u redu. Naravno da ćeš se snaći!”

3. Ako je detetu teško i spremno je da prihvati vašu pomoć, obavezno mu pomognite. Pritom na sebe preuzmite samo ono što dete ne može da obavi samo, a ostatak neka radi ono. Kako osvaja nove radnje, tako mu postepeno prepuštajte sve više toga da obavlja samo.

4. Dete će sutra raditi samo ono što je danas radilo s mamom i to baš zato što je to radilo “s mamom”. Količina onoga što smo uradili „zajedno“ postaje zlatna rezerva za dete, njegov potencijal za blisku budućnost.

5. Polako, ali sigurno skidajte sa sebe brigu i obaveze o ličnim stvarima deteta i prepuštajte ih njemu.

6. Ličnost i sposobnosti deteta se razvijaju samo u onoj oblasti koju je samo odabralo jer je baš to želelo i jer ga baš to interesuje.

7. Ne postoji situacija u kojoj se dete udara.

8. Možete izražavati nezadovoljstvo zbog nekog detetovog postupka, ali ne zbog samog deteta. Možete osuditi detetove postupke, ali ne i detetova osećanja, koliko god da su nepoželjna ili nedopustiva. Nezadovoljstvo detetovim postupcima ne bi smelo da bude sistematsko, inače se pretvara u detetovu muku.

9. Grlite dete više puta dnevno – 4 zagrljaja su neophodna za puko preživljavanje, a za lepo raspoloženje potrebno je najmanje 8 zagrljaja dnevno! I to ne samo detetu nego i odraslima.

10. Osmislite nekoliko poslova s detetom ili nekoliko porodičnih akcija, koji će formirati zonu radosti. Nešto od toga neka postane „ritual“, neka ga dete iščekuje znajući da će sigurno doći ako ne uradi nešto loše. Otkažite ih samo ako je uistinu „počinilo prekršaj“.

11. Najbolja kazna za dete jeste da ga lišite nečeg lepog, a ne pričinite mu ništa ružno.

12. Deci je daleko potrebnije da se kreću, istražuju predmete, oprobavaju snagu. Zabraniti im tako nešto isto je kao pregraditi nabujalu reku. Bolje će biti da se pobrinete da tok bude ugodan, a korito bezbedno.

13. Ne samo da su deci potrebni red i pravila ponašanja, nego ih ona i žele i očekuju! Tako lakše razumeju život i snalaze se u njemu, to im daje osećaj sigurnosti.

14. Detetu je milo kada razumemo njegove potrebe. Jedna od najvažnijih je da istražuje svet i ređa utiske. Dete istražuje svoje mogućnosti i polako pomera granice. Kada je malo, hoće da se popne što više na drvo, kad malo poraste – hoće da pobegne s drugarima u tuđe dvorište, zatim da se vrati kući kasnije nego obično. Veoma mnogo zavisi od toga kako se ponašaju roditelji. Pridike i zabrane su nemoćne.

15. Sve što bismo kod deteta želeli da promenimo najpre bi trebalo pažljivo proveriti da nije to upravo ono što bi bilo dobro promeniti kod nas samih. Na primer naš pedagoški entuzijazam. Verovatno ga je bolje usmeriti na samog sebe.

Izvor: B92

Brzina razvoja deteta nije pokazatelj njegove inteligencije, a što više vremena beba provede u igri i u društvu brižnih roditelja to je njen psihički i fizički razvoj brži.

Razvoj deteta najlakše je meriti visinom i težinom, ali i posmatranjem načina na koje se ono ponaša i komunicira s drugima. Tačke kognitivnog razvoja uz pažljiv nadzor, procenu i ranu intervenciju uz pomoć pedijatra mogu pomoći detetu da ostvari svoj puni razvojni potencijal, kaže pedijatrica dr Kori Vaserman.

Standardni način za procenu razvoja deteta je korišćenje prekretnica ili skokova u razvoju tj. stvari koje većina dece može učiniti u određenom dobu. Recimo, razvoj govora, izgovaranje prvih slogova i reči, prevrtanje, puzanje, hodanje i druge, fine motorne veštine poput hvatanja, kao i društveno-emotivne veštine poput osmeha i imitacije izraza lica, pomažu u određivanju stepena razvoja deteta, piše “Fox News”.

Šta je skok u razvoju?

To su dani u kojima dete iznenadno razvojno i motorički napreduje, a kao posledica se javlja uznemirenost, promena u navikama spavanja i hranjenja kao i povećanje apetita. Skokovi u razvoju obično traju nekoliko dana, pa se nakon toga rutina ponovo ustaljuje.

Roditelji ne moraju da se brinu ako se dete ne razvija dovoljno brzo

Kašnjenje u razvoju opisuje se kao nedostatak veština opšte zadatih za određenu starost deteta, ali važno je znati da ona ipak nisu merodavna i jednaka za svu dece, naglašava Kori. Posebno je važno prilagoditi standarde ako je dete rođeno prevremeno ili pati od tegoba koje mogu usporiti razvoj, a individualne razlike u razvoju obično nestaju do četvrte godine života.

Studije pokazuju da nema dokaza da su deca koje se ranije razviju inteligentnija ili kasnije uspešnija u životu, pa poneki zastoj u razvoju ne treba da opterećuje roditelje.

Igre, rad i pesma mogu podstaći razvoj

Pravilne vežbe koje će podstaći motoriku, kao i rad s detetom koji obuhvata imitiranje i što više pričanja detetu mogu ubrzati njegov razvoj. Igra, pesma, dovoljne količine sna i adekvatna ishrana, kao i ustaljeni dnevni ritam pomoći će detetu u njegovom razvoju i ukupnom zdravlju.

Detetov razvoj govora najviše je zavisan od količine vremena posvećenog njemu i celokupnog porodičnog okruženja. Odojčad kojima roditelji posvećuju više vremena i s njim više razgovaraju su razgovorljivija. Igranje sa svojim rukicama i ispuštanje glasova često je najdraža zabava bebama.

Nije nam uvek potrebno da čujemo ŠTA treba da radimo. Ponekad su nam dovoljne samo poruke kao što su Proći će! Znam kako ti je!.

Skoro sam pisala o afirmacijama koje majke sebi mogu ponavljati kako bi izgurale dan, nedelju ili mesec. Dobila sam puno komentara majki o tome kako su im takve rečenice značile. U suštini ja tada nisam rekla ništa novo, samo sam na papir stavila potvrdu da se svima nama majkama u glavi roje slične misli i postavljaju slična pitanja. Znači nam kada čujemo da je i neka druga mama u sličnom problemu i izazovu, i korisno je da čujemo kako se ona sa tim izborila. Isto tako od jednakog značaja nam je i samo da čujemo da nismo sami u problemu, da postoje i drugi koji se suočavaju sa sličnim izazovima. Često znamo šta nam je činiti da izađemo iz problema, ali je isto tako to u praksi ponekad vrlo teško izvodljivo.

Nije nam uvek potrebno da čujemo ŠTA treba da radimo. Ponekad su nam dovoljne samo poruke kao što su Proći će! Znam kako ti je!.
Vrlo često ni ne znamo koja nas to suštinska uverenja koče da budemo srećne i zadovoljne. Na svesnom nivou nam vrcaju kojekakve misli i mi se trudimo da “se posvađamo” sa njima, da im stavimo do znanja da nam ne prijaju i da im pronađemo racionalnu alternativu, ali desi se da one i dalje budu uporne u upravljanju našim osećanjima i postupcima, ostavljajući nas pritom nezadovoljnima. To je zato što su one samo produkt nekih naših dubljih uverenja koja predstavljaju bazu za naše ponašanje.

Ta naša osnovna razmišljanja često su i na nesvesnom nivou, pa je potreban ozbiljan rad da bih ih otkrili, a potom i izmenili u pravcu funkcionalnijeg delovanja. Tako nešto često je luksuz obzirom na nedostatak vremena, naročito ako si majka. Zato smo moja koleginica i ja za potrebe jedne grupe koju smo organizovale izdvojile nekoliko bazičnih uverenja koja, iz našeg ličnog majčinskog, ali i profesionalnog iskustva najviše more majke. Odmah smo ih za vas pretvorile u zdrave racionalne alternative. Vama ostaje samo da ih iščitate, pronađete one za koje mislite da će vam najviše značiti, i ponavljate ih sebi svaki dan. Ako treba napišite ih i na papirić, koji potom stavite u džep tako da uvek bude uz vas kao podsetnik. Videćete da naredne rečenice ne obećavaju happy-endove, ne nude savršena rešenja i ne maze vas obećanjima da će sve uvek biti u redu. Jer neće uvek biti baš tako. Svako rešenje neće biti savršeno, jer da li savršenost kao takva uopšte i postoji u životu?

Ono što naredna razmišljanja krasi jeste njihova realnost, potvrda u praksi i njihova funkcionalnost. A takve misli su uglavnom one koje su dovoljne da osetimo boljitak i budemo srećnije majke.

Nisam sama, čak i ako se ponekad osećam veoma usamljeno.
Ja sam dobra majka, čak i kad sam umorna, mrzovoljna i nervozna.
Vreme radi za nas. Vremenom ćemo se beba i ja bolje upoznati. Vremenom ću znati da prepoznam šta mojoj bebi prija, a šta ne. Vremenom ću biti sigurnija u sebe, a samim tim i smirenija.
Ja nisam svemoćna, iako bih ponekad to želela. Ostaviću nešto i drugima da urade.
Svaka pomoć mi je dobrodošla. Treba da odmaram što više i čuvam snagu za bebicu/ bebice.
Ja sam ipak samo ljudsko biće. Dozvoljeno mi je i da plačem, i da kukam, i da budem neraspoložena.
Ne postoji savršena majka. Dovoljno je da to želim i da težim tome.
Ne postoji savršeno dete. Svaka beba je individua za sebe.
Postoje izvesne teorije koje mi pomažu da se beba i ja bolje snalazimo u prvim danima, ali to ne znači da ih moram slepo pratiti i da se moja beba mora potpuno uklopiti u njih.
Veći deo obaveza u prvoj godini je na meni, jer sam majka. Iako je suprug/ tata spreman uvek da pomogne i pruža mi podršku, na meni je puno toga.
Neću uvek imati savršeno rešenje u vezi sa bebom. Niko ga nema. To me ipak ne čini lošom majkom.
I mužu/tati je potrebno vreme da se navikne na novu ulogu i da se opusti.
Doći će dan kada ćemo muž i ja opet imati vreme “samo za nas”.
Roditeljstvo je prelepo, ali nije uvek “cveće i proleće”. Nisam loša majka ako ponekad kažem da je biti roditelj baš teško.
Ništa ja ne moram (osim da zadovoljim bebine osnovne potrebe).

Napisala: Sashkonela, autor bloga Creactive