Bebe ipak nisu zaštićene majčinim imunitetom od malih boginja tokom prve godine života. Prema novoj studiji taj period je samo tri meseca, što je problem, jer su kod beba moguće komplikacije ove bolesti, a vakcinišu se tek sa 12 meseci.

Istraživači iz Kanade analizirali su krvne uzorke 200 beba u bolnici u Torontu, a tražili su broj antitela koja se bore protiv malih boginja, što je indikacija imuniteta.

Nedovoljne količine antitela pronašli su kod 20 odsto novorođenčadi, 90 odsto beba starih tri meseca i kod svih beba starih šest meseci.

"Rezultati su nas iznenadili. Pre ovog istraživanje pretpostavljali smo da je većina novorođenčadi imuna na male boginje barem prvih šest meseci života", rekla je Šeli Bolotin, naučnica sa Univerziteta u Torontu.

Bolotin je objasnila da su ranija istraživanja rađena u područjima gde su male boginje češće nego u Torontu, pa su zbog toga majke bile više izložene bolesti, i njihovo telo je samim tim stvaralo više antitela za borbu protiv malih boginja. To je razlog zašto majke nisu ni mogle deci da prenesu toliko antitela koliko je to bio slučaj u područjima gde su male boginje češće.

"Ako je nizak nivo antitela kod majke, biće nizak i kod bebe, što automatski znači da i sama zaštita kraće traje", zaključila je Bolotin i naglasila da je i ovo istraživanje pokazalo koliko je bitno vakcinisati se protiv malih boginja, jer bebe sa manje antitela može sačuvati jedino sigurno okruženje.

Izvor: N1

Zašto roditelji žure da im dete prohoda?

Od momenta kada se beba rodi većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje kada će da prohoda. Tako često možemo da čujemi usputne komenatare ‘Samo da prohoda, ostalo nije važno’. Iz ove svoje nerazumne potrebe čine sve kako bi se to što pre desilo.

U tome im svesrdno pomažu babe, dede i ostala rodbina tvrdnjama kako su oni sami prohodali jako rano, mnogo pre prvog rođendana ili neprestano porede dete sa nekom drugom decom koja su već prohodala…

Proizvođači opreme za decu uz pomoć reklama a bez kritičnog učešća stručnjaka podržavaju ova nastojenja raznim pomagalima koja na žalost donose detetu više štete nego koristi. To je pre svega hodalica ili dubak sa točkićima, sprava koja ne samo da neće pomoći da dete prohoda već će u mnogome negativno uticati na njegov psiho-motorni razvoj. Da su ove tvrdnje tačne govore istraživanja koja su u nekim zemljama kao što je npr. Kanada dovela do zabrane proizvodnje, uvoza i reklamiranja dupka.

Prerano postavljanje deteta u uspravan položaj je beskorisno i može biti opasno. Bebina stopala nisu u potpunosti razvijena na rođenju, mekana hrskavica umesto kostiju i mišići koji se tek formiraju, delovanjem spolja mogu da se oštete i iskrive što se dešava preranim postavljanjem na noge i forsiranjem hoda. Zbog nedovoljne čvrstine može doći do deformiteta stopala i kolena, a pod težinom tela potkolenice se krive što na kraju dovodi do deformiteta kičmenog stuba.

Negativne posledice korišćenja dupka

Korišćenjem sprava kao što su hodalice ili skakalice lišavamo dete neophodnih iskustava kroz koje treba da prođe u procesu prohodavanja. Dete mora da nauči da se podiže samo u uspravan položaj i da u njemu ovlada održavanjem ravnoteže.

Deca koja su provela neko vreme u hodalici, kada prohodaju često padaju zbog gubitka ravnoteže i imaju poteškoće pri ustajanju. Ako pri tom nisu prošli kroz fazu puzanja problem će biti i savladavanje prepreka, zapinju o ivičnjake i pragove i najčešće padaju na glavu jer nisu naučila da se dočekaju na ruke.

Ovo su očigledne posledice i problemi sa kojima će se sresti roditelji dece koja su koristila sprave za pomoć pri hodanju, ali njihova štetnost je daleko veća jer suzbijaju kod dece prirodan nagon za kretanjem što ometa pravilan psiho-motorni razvoj. Neka istraživanja u Americi su pokazala da su deca koja su koristila dubak sa velikim poslužavnikom na kome su se igrala igračkama, kasnije počela da brbljaju, sede, hodaju i bila su trapavija od dece koja ga nisu koristila.

Ako stavite u dubak bebu od 6 meseci ona će se stajati oslanjajući se vrhovima prstiju opruženih kolena (zdravo dete opruža kolena tek sa sedam meseci) o podlogu što će imati negativne posledice po motorni razvoj. Ako se korišćenjem dupka nastavi i dalje i na taj način će se formirati pogrešna šema hoda. U isto vreme će izostati spontano kretanje na boku na čvrstoj i ravnoj podlozi (najbolje na podu), koje omogućava normalan razvoj kretanja.

Pre hodanja…

Pokreti koje bebe prave pri okretanju su od velike važnosti jer predstavljaju elemente hoda. Ako pogledamo faze ovog složenog pokreta kada se nađe na boku sa podignutom glavom u vazduhu, osloncem na ramenu i na opruženu nogu to odgovara oslocu pri hodu, dok je gornja ruka pružena ka drugoj strani, gornja noga savijena kao da se kreće u napred, tako da izgleda kao da dete korača.

U osmom mesecu će naučiti da se sa stomaka okreće na leđa čime će u potpunosti uvežbati automatizam koračanja. U isto vreme se kroz okretanje sa leđa na stomak i obratno angažuju svi mišići koji učestvuju kasnije u hodu, odnosno jačaju se što je neophodno za stabilan uspravan položaj. Tek kada u ležećem položaju savlada sve elemente potrebne za uspravan stav beba će početi da se podiže.

Kada bi dete trebalo da prohoda?

Ne postoji tačno određeno vreme kada dete treba da prohoda, to se najčešće dešava između 14 i 16 meseca, sa tolerancijom i do 4 meseca, što znači da je sve u redu ako dete počne samostalno da hoda sa 10 meseci, a takođe i ako prohoda u 21 mesecu.

Svako dete ima svoj ritam sazrevanja koji treba poštovati i pomoći mu da uspešno savlada sve faze razvoja motorike. Dete će prohodati kada bude dovoljno sazrelo i uvežbalo sve neophodne elemente samostalnog hoda, uspravljanje iz klečećeg položaja, hodanje uz pridržavanje, najpre noga do noge, zatim noga ispred noge, održavanje bočne ravnoteže sa prebacivanjem težine, i na kraju ravnotežom napred-nazad.Postepeno će smanjivati površinu oslonca i gegajući hod se polako gubi, dete počinje da spušta ruke dole i sve više hoda kao odrasli. Kada napravi 8 samostalnih koraka može se reći da je prohodalo. Sve ovo traje i po nekoliko meseci ali roditelji moraju biti strpljivi, naročito babe i dede koji često vode dete držeći ga za ruke podignute visoko u vazduhu. Ovo ne samo da remeti normalan hod već može da dovede do preteranog istegnuće zglobova ramena i laktova (a vrlo često i do bolova u leđima onoga ko vodi dete).

Roditelji uglavnom nisu upoznati sa normalnim razvojem motorike deteta i njenim zakonitostima pa često greše tako što decu dovode u položaje za koje oni nisu spremni, zato je neophodno posavetovati se sa fizioterapeutima koji će vas kroz odabrani program vežbi uputiti u smeru pravinog motornog razvoja.

Prerano sedenje je takođe štetno

Pored preranog postavljanja na noge, stavljanje u sedeći položaj sa 6 meseci pa i ranije je takođe štetno. Često nakon drugog ultrazvučnog pregleda kukova kada su oni u redu, lekar kaže da dete može da sedi. To uglavnom znači da je sedenje dozvoljeno što se kukova tiče, ali nikako nije dobro zbog kičmenog stuba. Krajem 5 meseca beba “sedi” u ležećem položaju na leđima posmatrajući stopala i dodirujući bedra. Ovako trenira mišiće koji će kasnije održavati uspravan sedeći položaj. Ako bi smo je sada stavili da sedi to bi bilo sa povijenim leđima. Krajem 6 meseca hvata stopala i igra se njima, stavljanjem u sedeći položaj došlo bi do preopterećenja kičmenog stuba i sabijanjem slabinskog dela kičme, što se kasnije više ne može popraviti. Preko bočnog uspravljanja krajem 8 i 9, i sedenja ukoso iz četvoronožnog položaja, dete će sesti na bok krajem 10 meseca kada je pravo vreme za to. Deca koja puze na kratko se zadržavaju u sedećem položaju jer imaju veliku potrebu za kretanjem.

Ukoliko dete mlađe od šest meseci uz minimalnu pomoć dolazi u sedeći položaj ili se uspravlja u stojeći svakako treba konsultovati dečjeg fizijatra koji će utvrditi uzrok ovome i preporučiti odgovarajući fizikalni tretman. Istovremeno nikako ne treba forsirati ove pokrete i položaje. Stavljanjem deteta na pod bez mogućnosti da se uz nas ili nameštaj uspravi sprečićemo ga da to radi i u isto vreme omogućiti razvoj kretanja u položaju na stomaku koje mu očigledno nedostaje.

Sve u svoje vreme…

Da bi se dete nesmetano razvijalo nikako mu ne treba nametati prinudne položaje za koje ono nije spremno, niti ga prerano stimulisati na aktivnost za koju nije zrelo. Za to postoje određeni uzrasni okviri ali ne treba da brinete ako se vaše dete ne uklapa u njih, važno je da prođe sve faze razvoja utvrđenim redosledom. Najpre treba da se okrene sa leđa na stomak pa tek obratno, da zauzme četvoronožni položaj i puzeći iz koga će da sedne, da se uspravi u stojeći položaj pa da napravi prve korake. Remećenjem ovog redosleda ili preskakanjem faza može da se izazove ozbiljan funkcionalan poremećaj u razvoju. Kako je ovo period intezivnog razvoja mozga i celokupnog organizma mnogi poremećaji će proći neprimetno ali će se manifestovati kasnije uglavnom u školskom uzrastu u vidu raznih poteškoća u učenju i savladavanju gradiva ili u odraslom dobu kada će se javiti problemi na koštano mišićnom sisitemu ili radu unutrašnjih organa.

Pravo vreme da kupite prve cipele za hodanje je kada dete samostalno počne da pravi prve korake. One su podjednako važne za pravilan hod kao i sve faze pripreme. Pre svega treba da podupiru skočne zglobove koji još uvek nisu dovoljno čvrsti. Cipela koja to ne obezbeđuje može da dovede do deformiteta stopala i nepravilnog hoda što se kasnije teško koriguje. Kako hod postaje sigurniji tako postepeno postaje automatizovan, odnosno stvara se šema hoda u mozgu koja se aktivnira svaki put kada poželimo da do nečega dođemo. Način kako hodamo kao i ostale automatske radnje ostaje za čitav život, koliko je jedinstven za svakoga od nas vidi se kada nekoga u daljini prepoznamo po hodu pre nego što vidimo njegov lik. Da li će hod vašeg deteta biti trapav, neskladan ili sa uravnoteženim i koordinisanim pokretima dobrim delom zavisi od toga da li je razvijen prisilno uz mnogo muka i nerviranja vas i vašeg deteta ili spontano sa svim potrebnim elementima.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Ovaj “set” pitanja je posvećen jednom veoma čestom problemu, koji je izvor brojnih briga, ali i zabluda. Na pitanja je odgovorio dr Miroslav Đorđević, specijalista dečje hirurgije – urolog

• Zašto nastaje vodena kila kod dece? Šta je uzrok?

Vodena kila («popularno») ili hidrokela (hidrocela) predstavlja kolekciju tečnosti koja se iz trbušne duplje spušta preko produžetka trbušne maramice u omotače testisa. Predstavlja urođeni nedostatak, u stvari posledicu nezatvaranja kanala, odnosno produžetka trbušne maramice, kroz koji tečnost cirkuliše iz trbuha ka testisu/testisima i obrnuto. Ovaj kanal se zatvara spontano u normalnim uslovima trudnoće.

Da li je tačno da od toga češće boluju dečaci?
To je bolest dečaka. Postoji slično stanje kod devojčica, koje se naziva Nuckovom cistom, ali je dosta retko.

Zašto se operacija preduzima što kasnije? Šta se čeka?
Lečenje nije hitno i obično se čeka prve tri godina života, jer je u tom periodu moguće spontano zatvaranje kanala. Ukoliko se to ne desi, preostaje hirurško lečenje. U retkim slučajevima, lečenje može da se preduzme i u ranijem periodu, ako je količina tečnosti tolika da deformiše skrotalne kesice (u kojima su testisi).

Da li može nešto da se iskomplikuje ako se ništa ne preduzima?
Potrebno je da se adekvatno utvrdi dijagnoza i dete prati svakih šest meseci, kako bi se isključile neke druge promene ingvinalnog kanala, koje mogu da budu udružene sa vodenom kilom. Uvek treba utvrditi položaj testisa, a ako je to onemogućeno – potrebno je da se dete uputi na ehosonografski pregled.

Da li kila može da se uklješti?
Uklještenje je stanje kada se neki od delova creva nađe u kilnoj kesi pa, zbog nemogućnosti da se vrati u trbuh, zaostaje u ingvinalnom kanalu, predstavljajući akutno stanje. Kod vodene kile, uklještenje nije moguće. Ponekad se veća količina tečnosti zadrži na nivou ingvinalnog kanala, što može da izgleda kao uklještenje, ali se to pregledom isključuje.

Da li postoji neki «lek», a da to nije hirurški zahvat?
Lečenje je, ako se postavi indikacija, isključivo operativno.

Koliko traje sam operativni čin?
Operacija se izvodi u opštoj anesteziji i traje između 20 i 30 minuta. Inače, radi se o jednodnevnoj hirurgiji, kada dete napušta bolnicu istog dana, nekoliko sati nakon zahvata.

Šta se, konkretno, postiže operacijom?
Odstranjuje se postojeći kanal, kroz koji cirkuliše tečnost, čime se postiže stanje kao prilikom normalnog razvoja ploda u trudnoći.

Da li vodena kila može da se «vrati»?
Ponekad se može desiti da, nakon operacije, zaostane određena količina tečnosti među ovojnicama testisa, pa se – ako ne dođe do spontane resorpcije, to stanje poistovećuje sa vodenom kilom odraslih.

Koliko dugo posle intervencije dete mora da miruje?
Mirovanje je stanje koje zavisi od samog deteta. Obično su deca sposobna za uobičajene aktivnosti dan, dva nakon operacije.

Kada dete može da ide na plivanje?
Sportske aktivnosti (u punom obimu) su moguće nakon dve nedelje.

Izvor:mojepedijatar.co.rs

10 do 30% svih beba na svetu ima kolike, a verovatno je taj broj i veći, a podjednako se javlja kod dojenih beba i dece koja su na formuli. Ovo sasvim jasno pokazuje da je ovo ozbiljna situacija, iako se kod skoro svih beba NE radi o bilo kakvom oboljenju, već o “običnim” grčevima (kolikama).

 Pa hajde da razjasnimo o čemu se zapravo radi!

 Kada počinju i kada prestaju?
Retko počinju pre pune dve nedelje života, a obično prestaju (ili se značajno smanjuju) kad beba napuni tri meseca.

 Ipak, ovo je individualno (kao i skoro sve kod beba), tako da ima potpuno zdravih beba koje se muče sa grčićima i nekoliko nedelja posle puna tri meseca!

 Šta su u stvari infantilne kolike?
Definicija staje u pravilo trojke: inače zdrava beba iznenada počinje da plače i to traje bar 3 sata na dan, najmanje 3 dana u nedelji, a traje bar 3 nedelje! I sve to u intervalu od dve nedelje do četiri meseca života.

 Dakle, radi se o zdravim i naprednim bebama, koje lepo jedu, ali se uklapaju u “pravilo trojke”!

 Zašto nastaju grčevi kod beba?
Najpoštenije rečeno – NE zna se pravi uzrok!

 A kad nema jasnog uzroka, postoje brojne pretpostavke, ali se sve mogu sažeti u jednu konstataciju: radi se o normalnoj, razvojnoj pojavi gde se bebin sistem za varenje “navikava” i prilagođava ishrani deteta. Nagomilava se gas u crevima (koji nastaje u procesu varenja mleka), on “rasteže” crevni zid, a to boli – tako nastaju kolike (grčevi).

 Da li se radi o bolesti?
NE – ovo, sasvim jasno NIJE bolest, iako bebe snažno plaču!

 Još jednom, radi se o plakanju kod inače zdravih beba, koje lepo jedu i napreduju.

 Kako da znamo da nije nešto drugo?
Kad beba neće da jede, ili ima sluzave i tečne stolice, ili NE napreduje kako treba – vreme je da se obavi pregled i vidi o čemu se radi! To onda NISU obični grčevi, već beba ima neki drugi problem.

 Da li beba može da bljucka ili povraća zbog grčeva?
Može, zato što grčevi jesu zapravo napinjanje bebe, a to može da “pogura” mleko iz želuca, pa da beba bljucne, a ređe da povrati.

 Ipak, ako beba lepo napreduje – NEMA mesta za brigu!

Da li se grčevi mogu javiti i tokom podoja ili neposredno posle obroka?
Da, to se može desiti, pošto bebin želudac (koji prima mleko) može pokrenuti “talas” kontrakcija creva (stručno se naziva perostaltički talas) pa to ume da zaboli bebu. Srećom i to je potpuno normalna pojava, baš kao i pojava stolice (koja NIJE prolivasta) posle obroka!

 Da li je izbacivanje gasova iz creva znak grčeva?
Jeste!

Beba se neretko grči, pa čujno izbaci gas i onda se smiri – to je sasvim jasan pokazatelj kolika. Naravno, roditelji ovo ne moraju uvek da primete, ali kada se desi – to je dobar razlog da se svi smire!

Mogu li se potpuno izlečiti – eliminisati?
Grčevi (kolike) NISU bolest, već normalna i prolazna pojava! Zato se NE mogu potpuno “izlečiti” – eliminisati.

 Pa da li uopšte treba nešto preduzimati? Bez dileme treba, kada su grčevi česti, ometaju normalan bebin san, a i stepen uzmenirenosti roditelja je takav da se nešto ipak mora preduzeti!

 Kako pomoći bebi koja ima grčeve?
Prvi korak je usmeren ka roditeljima – lekovito je objasniti mami i tati da se NE radi o bolesti, već o normalnoj i prolaznoj pojavi! To jeste posao pedijatra koji prati bebu, a roditelji spoznaju istinu o grčevima – sve će biti lakše!

 Drugi korak je da se objasne i pokažu postupci koji ublažavaju kolike: mamina (ili tatina) ruka na stomačiću, topla pelena preko trbuha, nežno ljuljuškanje bebe, a neretko pomažu i “neutralni” zvuci – šumovi, vibracije koje smiruju bebu. Položaj bebe na strani, sa skupljenim nogama (kolena ka grudima) i dodatno pokrivenim stomačićem takođe mogu da pomognu!

Sve ovo roditelji treba da rade smireni i svesni da beba NIJE bolesna!

 Da li se koriste lekovi?
Lekovi kod kolika NE pomažu!

Pre više od dve decenije je završeno veliko istraživanje koje je pokazalo da lekovi (koji razbijaju gasove u crevima) pomažu ISTO kao i placebo (“vodica” bez leka)! Pa zašto ih onda davati – obično zato što je roditeljima lakše kada “nešto daju bebi”! Ipak, ovo se ne čini smisilen i racionalan razlog!

 Da li se preporučuju čajevi?
Ogromna većina pedijatar i gastroenterologa NE preporučuje BILO KAKAVE čajeve u prvim mesecim života! Za to postoje dobri razlozi, pa ni “čajeve protiv grčeva” ne treba davati bebama.

 Zašto se sada preporučuju probiotici?
Za to postoje dva dobra razloga:

 Prvi razlog leži u činjenici da se radi o preparatima koji sadrže dobre – korisne bakterije koje imaju brojne korisne efekte na zdravlje beba i dece! Jedna od tih koristi JESTE ublažavanje grčeva!

 Još 2007. je objavljeno istraživanje gde se pokazalo da su probiotske bakterije korisne za ublažavanje grčeva, a ista grupa italijanskih autora je ovo potrvrdila 2010. na velikoj studiji gde su bebe podeljene u dve grupe: prva je dobijala probiotik, a druga placebo (“vodicu” bez leka). Već sedmog dana terapije probiotikom je došlo do značajnog smanjenja inteziteta i učestalosti plača kod beba koje su dobijale probiotik! Ovo se NIJE desilo kod beba koje su dobijale placebo! Od tada je bilo još istraživanja, a većina njih je potvrdila dobar efekat probiotika u ublažavanju kolika kod beba.

 Drugi razlog je jednostavan: probiotik praktično NEMA neželjenih dejstava – dakle, NE šteti bebi, a pomaže!

 Koliko dugo treba davati probiotik za grčeve­?

 Koliko je potrebno – dok grčevi ne prođu! Nema ograničenja u primeni, a važno je da se ne prekoračuje dnevna preporučena doza. Svakako je važno da se sve nedoumice razmotre sa pedijatrom koji prati bebu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Bebe koje majke doje mogu biti osetljivije na alergene od ostalih.

Bebe koje majke doje duže možda imaju veće šanse da imaju probleme sa alergijama jer kasnije dolaze u kontakt sa potencijalnim okidačima za alergiju.

Japanski naučnici otkrili su da su deca koje majke doje mogu biti dva puta više podložna da razviju alergije na hranu. U istraživanju je posmatrano 46.000 dece, a eksperti kažu da deca koja su dojena možda imaju veće šanse da razviju alergije na neke proteine ukoliko nisu ranije izložena njima.

Na Univerzitetu Okajama otkrili su da su bebe koje nisu imale ekcem imale povećani rizik na alergiju, dok su one koje su imale ovaj problem sa kožom i dojene su imale 36 odsto manje šansi da razviju alergiju na hranu.

Postoji mišljenje da dojenje pojačava toleranciju kod dece koja imaju problema sa kožom. Veruje se da je dojenje najbolje, sa dokazima da majčino mleko štiti od infekcija, gojaznosti i dijabetesa.

Svetska zdravstvena organizacija savetuje da se u prvih šest meseci života bebe isključivo doje. Kako bi došli do podataka, istraživači su zamolili roditelje da popune upitnike sa pitanjima vezanim za njihovu bebu.

Kolostrum je tečnost koju dojke novopečene majke proizvode u prvih par dana od početka dojenja. Veoma je koncentrovana hrana, bogata proteinima, supstancama za jačanje imuniteta i dobrim bakterijama. Istraživanje je pokazalo da su bebe koje su isključivo dojene i nisu imale ekcem dva puta mogle da budu osetljivije na alergije na hranu od drugih.

Do toga navodno dolazi usled disbalansa između osetljivosti kože i oralne tolerancije. Bebe sa ovim disbalansom mogu imati oslabljenu zaštitu kože i mogu da profitiraju od dojenja i da održavaju njihovu oralnu toleranciju. Majčino mleko, a naročito kolostrum, sadrže dosta supstanci koje jačaju detetov imuni sistem koji se bori protiv alergija. Zašto je to tako još nije jasno.

Naučnici smatraju da je to zbog kasnijeg uvođenja određenih namirnica u ishranu deteta, piše Dejli mejl (Daily mail).

"Ovo je veoma važno jer majke treba da znaju kada i kako da hrane svoje bebe. Potrebno je uraditi još istraživanja u ovoj oblasti. Dojenje je veoma važno za bebu, a mnoge koristi vide se i u odraslom dobu. Na majkama je da odluče da li će da doje bebu, da je hrane samo formulama ili da kombinuju ova dva načina", rekla je profesionalni nadzornik polisa na Kraljevskom koledžu Kler Livingston.

Kompletno istraživanje možete da pogledati OVDE.

Izvor: b92.net

U prvih nekoliko nedelja i meseci bebinog života događa se dosta velikih promena

Ono što novi roditelji možda ne očekuju jesu dlačice koje ostaju na dušeku njihovog novorođenčeta. Tačnije, nekada puna glava kose njihove bebe postaje gotovo ćelava. Srećom, gubitak kose kod novorođenčeta retko je kada zabrinjavajuće stanje. Fetusu počinju da rastu dlake tokom prvog tromesečja. Ali, bilo da se novorođenče rodilo s vrlo malo kose ili dugom i gustom kosom, ono će izgubiti veliku količinu vlasi tokom vremena. U stvari, gubitak kose jednostavno znači da novorođenče vrši ogromno prilagođavanje na život van materice.

Na glavi odrasle osobe svaki pramen kose prolazi kroz fazu rasta i fazu mirovanja, a kada kosa ne raste može doći do njenog opadanja. Kako god bilo, retko se dešava da kod odraslih ljudi kosa opada i onda kada je u stanju mirovanja, a dnevno se izgubi samo oko 50 do 100 vlasi. Međutim, to ne važi za novorođenče.

— Veliki hormonski pomaci se događaju u detetovom telu nakon što se rode, što može uzrokovati da sve njihove dlake uđu u fazu mirovanja istovremeno i da sve opadnu u vrlo kratkom vremenu — objasnio je Saž Timberlajn, pedijatar s Univerziteta u Kaliforniji.

I majka i beba prolaze kroz ogromne hormonske promene tokom porođaja, što je potrebno za uspešan porođaj. Početak porođaja upozorava bebino telo da počne da proizvodi hormone koji su ključni za život van maternice. Neki hormoni pomažu detetovim arterijama i venama da se razvijaju, osiguravajući tako da organi dobijaju dovoljno krvi tokom porođaja i nakon što se pupčana vrpca preseče, izjavio je Timberlajn za Live Science.

— Jedan hormon, nazvan kortizol, pomaže bebinim plućima da odmah udahnu — rekao je on.

Takođe, kortizol pomaže bebinom telu da proizvede vlastitu energiju i toplinu. Kortizol kod odraslih ima ulogu u velikom broju fizioloških funkcija. Smatra se hormonom stresa, a u vreme stresa kortizol pomaže da se usmeri energija prema vitalnim funkcijama i udalji se od manje važnih zadataka.

— Porođaj uzrokuje pozitivan šok na bebu. Taj šok pokreće proizvodnju kortizola, koji energiju usmerava prema razvojnim promenama koje su ključne za opstanak, a u isto vreme ih udaljava od nebitnih funkcija kao što je, između ostalog, rast kose — kaže Timberlajn.

Posle rođenja, sva bebina kosa ostaje u fazi mirovanja. Kosa obično počinje da intenzivno opada od 8. do 12. nedelje, a počinje ponovo da raste oko 3 do 7 meseci života deteta. Sve u svemu, tek oko druge godine života se pojavljuje gusta kosa. Specifično vreme i obrazac gubitka i rasta kose zavisi od brojnih faktora, uključujući pol, etničku pripadnost, genetiku, uslove rođenja (prerano, rano ili kasno rođenje, vaginalni ili carski porođaj) kao i ishrana deteta.

Izvor: Klix.ba

Autizam je razvojni poremećaj gde je narušen razvoj komunikacije i socijalnih veština. Znakovi i simptomi autizma variraju, kao i njihovi efekti.

Neka autistična deca imaju samo blage poremećaje, dok druga imaju velike prepreke tj. svako dete sa autizmom ima probleme i to u:

verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji,
odnosima s drugima i svetom oko njih,
u razmišljanju i ponašanju

Postoje razna mišljenja među doktorima, roditeljima i ekspertima o uzrocima autizma, ali u jednom se svi slažemo da rana i intenzivna intervencija pomaže. Roditelji su u najboljoj poziciji za rano otkrivanje znakova autizma jer prate svoje dete i uočavaju njegovo ponašanje i pokrete.

Svako dete se razvija drugim tempom, što znači da malo kašnjenje govora i motorike nije razlog za paniku. Kad se radi o zdravom razvoju postoji široki raspon u definiciji što je “normalno”. Ipak ukoliko vaše dete kasni u postizanju ciljeva za svoj uzrast , ili posumnjate da postoji problem, odmah podelite vašu zabrinutost sa lekarom. Ne treba čekati !

Često zabrinutim roditeljima okolina i prijatelji sugerišu, “Ne brini” ili “Sačekaj progovoriće”, a zapravo čekanje je najgora stvar koju možete učiniti. Čekanjem gubite dragoceno vreme u uzrastu deteta kad postoji najveća šansa da nešto uradite u govorno jezičkoj stimulaciji i ponašanju.

Slušajte vaše instinkte budite uporni i redovno kontrolišite svoje dete!

Svaki gubitak govora, pokreta, ili socijalnih veština treba ozbiljno shaviti.

Što se tiče socijalnog funkcionisanja, kod dece (2-3 godine) može se primetiti da ne uspostavljaju kontakt očima, ne imitiraju radnje drugih (npr.ne tapšu rukama), ne pokazuju interes za drugom decom ili odraslima, više vole biti sami (ne maze se), ne reaguju na tuđi smeh ili plač. Kod dece od 6 godina, primjećuje se da se loše uklapaju u grupu vršnjaka, npr. ne žele da igraju društvene igre, ili ne mogu da shvate pravila. Sa odraslima su preemotivni, ili ne pokazuju interes za njih.

U govoru i jeziku prisutne su poteškoće ili ne brbljaju (12 mesec) ili ne govore nikakve reči (18 mesec). Nemaju fraze od dve reči (24 mesec), ne odazivaju se na ime, čini se da ne razumeju govor. S druge strane, moguća je pojava stalnog ponavljanja jedne reči ili fraze umesto normalne govorne komunikacije.

Važno je uočiti pojavu stereotipija – ponavljanih, uvek istih, radnji i ponašanja. Ponekad autistična deca mogu biti toliko zavisna da svako, i najmanje, odstupanje od dnevnog rasporeda, bilo kakvo menjanje, dovodi do frustracija i nepredvidivih reakcija. Mogu biti izražene i motorne stereotipije – konstantno klaćenje , pljeskanje rukama i slično.

Neka deca nemaju razvijen govor, ali svima nedostaje sposobnost da vode obostranu dvosmernu komunikaciju. Stil i sadržaj njihovih jezičkih veština uključuje izmišljanje reči, i eholaliju koja se ispoljavaju kroz ponavljanje reči ili kraćih rečenica npr. Na pitanje “Jesi li gladan?” dete ogovara “Jesi li gladan?”. Emocionalne reakcije na verbalno i neverbalno obraćanje su neodgovarajuće. Razvoj govora kod autističnih osoba može biti prekinut ili u regresiji.

Tretman deteta sa autizmom sprovodi tim stručnjaka. Ishod zavisi i od nivoa sposobnosti svakog pojedinca i porodične atmosfere u kojoj dete živi.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Gestovi igraju veliku ulogu u razvoju govora i jezika kod dece jer nam pokazuju na koji način će se ekspresivni govor razviti. Da bi se ekspresivni govor razvio neophodno je da dete razume govor. Kada dete razume govor tada je stvorena baza da to što razume upotrebi u svojoj ekspresiji.

Govoru prethodi iskustvo koje dete stiče u svom senzomotornom i ranom psihomotornom razvoju. Pokaznim gestom dete razvija svoje želje i potrebe.

U period od 9 do 12 meseca dete sve više pokazuje interesovanje za predmete, naročito one u pokretu. Roditelji treba tada da imenuju igračke kojima se dete igra, hranu koju uzima, i sve osobe iz okruženja. Treba često pokazivati na pojedinačne objekte ,životinje i ljude uz postavljanje pitanja : Gde je…?, i davanje odgovora : Evo je…? ,a beba će za koji mesec svojim prstićima pokazati na izgovorenu tj.imenovanu sliku.

Kako treba podsticati dalji razvoj govora?

Čim dete počne da spaja slogove i izgovara prve reči,treba ih uzvraćati, jer se tako pravi povratni sistem između deteta i okoline. Potrebno je da roditelji imenuju sve što se nalazi u detetovom okruženju i da pokazne gestove deteta prate rečima. Detetovim rukama treba prelaziti preko delova telai imenovati ih. Dete treba često pozivati imenom da bi se razvio osećaj o sopstvenom identitetu.

Dete sve više reaguje na intonaciju i boju glasa, kao i na značenje reči. Za razvoj govora je potrebna razvijena sposobnost imitacije. Između prve i druge godine života (faza progovaranja) potrebno je da detetu skrećete pažnju na različite zvukove iz prirode tj.onomatopeju. Radnje i gestove treba uvek propratiti govorom.

Ovo je period brze izgradnje govora. Dete sve više učestvuje u komunikaciji i tako vežba govor. Govor se lakše usvaja ako su rečenice odraslih kraće i gramatički jednostavnije.Treba ih emitovati u trenutku kada je detetova pažnja usmerena i vezana za predmete i događaje.

Dete voli i pevanje i muziku koja treba da bude propraćena gestom.

Dete ponavlja sve što čuje ili brblja samo sa sobom dok se igra. Postavlja pitanja :Ko je to? Šta je to? ..Stimulacija deteta ne sme da bude stereotipna već raznovrsna sa novim stimulativnim zadacima. Detetu treba približiti svet njegovog iskustva kroz slike i predmete.

Ako dete ne pokazuje predmete iz svoje okoline, ne pokazuje delove tela, ne imitira jednostavne aktivnosti koje se od njega traže – to je znak da odstupa od razvojnih normi.

Dete ne treba da provodi dosta vremena ispred TV-ekrana i da gleda crtane filmove. Roditelji treba da pričaju sa decom koristeći jednostavne rečenice i da ih uključe u dnevne aktivnosti. Ukoliko primete da njihovo dete ne učestvuje u igri i komunikaciji, ne prati ih pogledom potrebno je da se jave stručnjaku –logopedu za adekvatnu pomoć.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Ako primetite da vaša beba ima žućkasti, masni i ljuskavi kožni osip na temenu glave, znajte da se radi o temenjači. Ne brinite, temenjača je uobičajena pojava kod novorođenčadi i ne svrbi i ne smeta bebi.

Otkrivamo šta uzrokuje temenjaču i kako se pravilno tretira.

Zašto nastaje temenjača?

Treba znati da temenjača nije uzrokovana bakterijskom infekcijom, alergijom ili lošom higijenom i nije zarazna.

Temenjača je upalno stanje.

Podeljena su mišljenja lekara u vezi uzroka temenjače. Ali dve najčešće hipoteze su preaktivne lojne žlezde i gljivična infekcija.

Jedan od faktora koji doprinosi pojavi temenjače mogu biti majčini hormoni koji prelaze iz majke u bebu pre porođaja. Ovi hormoni mogu izazvati preveliku proizvodnju ulja (sebuma) u uljnim žlijezdama i folikulima kose. Tada žlezde oslobađaju masnu supstancu koja čini da stare ćelije kože ostanu pričvršćene na koži bebine glave, umesto da otpadnu kada se osuše.

Drugi faktor može biti kvasac (gljivica) koji raste u sebumu.

Ponekad je moguće da se temenjača pomeša sa drugim stanjem kože, najčešće atopijskim dermatitisom. Glavna razlika između ovih stanja je ta što atopični dermatitis obično izaziva značajan svrab.

Kako se pravilno tertira temenjača?

Temenjača obično ne zahteva medicinski tretman, jer u najvećem broju slučajeva prolazi sama od sebe.

U međuvremenu, perite kosu bebe jednom dnevno sa blagim šamponom za bebe. Budite oprezni - preterano šamponiranje može osušiti kožu bebe. Ako je temenjača uporna, nanesite mineralno ulje na vlasište par sati pre pranja. Zatim operite kosu kao i obično i lagano četkom očistite kožu da biste uklonili vlagu. Trudite se da ne ogrebete temenjaču, jer to može dodatno iziritirati bebinu kožu glave.

Ako temenjača vaše bebe i dalje ostaje na glavi ili stanje postane još gore, obratite se lekaru koji će vam preporučiti odgovarajući šampon, losion ili neki drugi tretman koji bi mogao pomoći.

Pored šamponiranja, da bi se rešili temenjače, roditelji mogu lagano masirati bebinu kožu glave prstima ili mekom četkom kako bi omekšali ljuske.

U velikom broju slučajeva mala količina čistog biljnog ulja (kokosovo ulje, čisto maslinovo ulje, bademovo ulje) može se utrljati na bebinu glavu i ostaviti 15 minuta. Nakon 15 minuta, pahuljice lagano pročešljajte četkom od mekih vlakana. Pobrinite se da isperete svo ulje kako ne biste pogoršali situaciju.

Kada temenjača nestane, perite bebinu kosu svakih dva do tri dana blagim šamponom kako biste spriječili nakupljanje masnoće.

Kada ići kod doktora?
Obratite se pedijatru ako ste bezuspešno tretirali temenjaču kod kuće ili se ljuspice šire na lice ili telo vaše bebe.

Izvor: bebac.com

Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?

Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.
Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.
Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?

Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).
Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?

Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?

U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?

U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?

Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.
Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Izvor: mojpedijatar.co.rs