Igračka nije bejbisiterka i druge najveće greške koje roditelji prave kada kupuju igračke
Roditelji prečesto igračke koriste kao bejbisiterke. Dok deca sede na podu i igraju se, roditelji proveravaju i-mejlove ili peru sudove. Očekuju da će igračka dete toliko privući da će ono biti hipnotizirano. Ali, stručnjaci kažu da roditelji moraju da sednu na pod i igraju se sa detetom.
„Vrhunac posete logopedu za moga sina je bila vreća igračaka. Pre nekoliko godina, kada je moj sin još bio beba, logoped bi došao kod nas kući, vadio bi igračke iz vreće, a moj bi ga sin pažljivo pratio te bi tako vežbali govor. Htela sam da moj sin što brže napreduje, pa sam zapisala imena igračaka koje je u svom radu koristio logoped. Otišla bih u prodavnicu igračaka, ali bih skoro uvek iz nje izašla praznih ruku. Velike prodavnice igračaka su, izgleda, najgora mesta za kupovinu igračaka“, napisala je Džen Čoi, majka dvoje dece, na svom blogu na kom promoviše edukativne igračke.
Igračke se prečesto koriste kao bejbisiterke
Ona navodi kako roditelji i prodavači igračaka moraju da razumeju da igračka može biti edukativna samo ako dete, nakon što je primi u ruku, ima potrebu da postavi pitanja i samo pokuša da odgovori na njih. Današnje su igračke sušta suprotnost tome, to su uređaji koji postavljaju sva pitanja.
„Mora da se promeni“, upozorava Čoi, „i način na koji se roditelji igraju sa decom. Za početak, moraju sa njima da sednu na pod. Roditelji prečesto igračke koriste kao bejbisitere. Dok deca sede na podu i igraju se, roditelji proveravaju i-mejlove ili peru sudove. Očekuju da će igračka dete toliko privući da će ono njome biti hipnotizirano. Kvalitetne igračke za roditelje su one za koje tvrde da ih deca „ne ispuštaju iz ruku." Ali, svi koji tako misle, greše.“
Roditelji treba da se igraju sa svojom decom
Roditelji, kažu stručnjaci, treba da se igraju sa svojom decom. To je važno za njihovu socijalizaciju, kompetitivnost, odnosno budućnost u celini. Umesto da svu svoju pažnju usmeravaju na „mašine koje govore“, deca bi trebalo da vežbaju da što duže zadržavaju pažnju. Ta će veština uticati na njihovu sposobnost učenja u školi, a kasnije na veštinu govora i prezentacija na sastancima, kao i argumentovanog učestvovanja u raspravi.
Dobra je vest da postoje igračke koje su odlične za kvalitetno učenje. Postoji i niz radnji koje roditelji mogu da preduzmu i bez igračaka. Čoi piše kako je i sama u početku grešila. Na primer, sa sinom, u vreme dok mu je još čitala, nikada nije razgovarala o sadržaju pročitanog. A kada bi mu kupila neku igračku, stavila bi igračku ispred njega i otišla, misleći da se tu njena uloga završila.
Ako je njen sin imao problema sa igračkom, rekla bi mu da dete njegovog uzrasta treba da može samo to da reši. Ali, to što na kutiji piše da je igračka namenjena detetu starom četiri i više godina, ne znači da dete koje je staro četiri godine i ono od šest godina mogu s tom igračkom isto da se igraju.
Podstaknite dete na igru kockama i igre ređanja
U uzrastu od tri do šest godina, jako dobre edukativne igračke za decu su svakako kocke. Najbolje su one bez ikakvih oznaka i crteža, jer oznake i crteži deci samo odvraćaju pažnju. Za dete je dovoljno izazovno već samo to da slaže kocke u neku konstrukciju, a da one pritom ne padnu.
Stručnjaci ističu kako bi decu trebalo podsticati da se što više igraju sa igračkama za ređanje i sortiranje, jer im one jačaju motoriku i muskulaturu gornjeg dela tela. Upravo oni mišići koji se tako jačaju deci će kasnije pomoći da imaju bolji rukopis. U ovome će vam pomoći i sve igračke koje pomažu razvoj fine motorike.
Što deca više slažu i ređaju, lakše će kasnije shvatiti i moć gravitacije, te način na koji se nešto strukturira, a da pritom ostane integrisano. Čoi tvrdi i kako roditelji najčešće greše tako što detetu pokažu najtežu radnju koju mogu da urade sa nekom igračkom, umesto da mu daju šansu da samo dođe do tog zaključka. To je, upozorava, velika greška.
Roditelji, navodi, sa decom moraju da rade tačno one radnje koje je s njenim sinom radio logoped: moraju sa njima da sednu na pod i igraju se! Pritom treba da opisuju radnje koje radi dete, kao i one radnje koje radi osoba koja se sa njim igra. Važno je i ne zatrpati dete odjednom sa previše igračaka.
Nemojte obavljati radnje umesto deteta
U igri sa decom treba biti strpljiv i nikada ne treba osuđivati decu. Roditelj ne bi trebalo nikada da obavlja radnje umesto deteta. Treba mu pustiti da ono samo dođe do nekih rešenja, ma koliko to iziskivalo vremena. Čoi posebno vrednim smatra igračke geometrijskih oblika, budući da detetu daju osećaj za simetriju i proporciju, sve kroz igru.
Kada dete prestane da se igra sa nekom igračkom, roditelji najčešće krive igračku. U realnosti niko nije kriv, jer dete ne može baš u svakom momentu da se oseća kreativno i inspirisano za igru. A kada se deca, pa čak i odrasli, ne osećaju inspirativno, tu prazninu žele da nadomeste tako što će kupiti nešto novo.
Čoi predlaže da, kada vidimo da decu igračke više ne zanimaju, jednostavno počnemo sami da se igramo. Deca će nam se u toj igri spontano pridružiti, čak je poželjno da ih ignorišemo i ne pozovemo na igru. Deca će sama doći, a inspiracija će im se vratiti bez ikakve prisile. Sve što treba uraditi je sesti na pod i početi sa igrom. Uvek pali!