ZA razliku od odraslih, deca brže gube tečnost jer imaju veću površinu tela u odnosnu na težinu, pa na vrućini najbrže dehidriraju.

Razlozi dehidratacije su uglavnom povraćanje i proliv. Ali, tečnost nestaje i usled direktne izloženosti suncu, visoke vlažnosti vazduha, gojaznosti i nedavno preležane bolesti. Deci koja su u lošijoj fizičkoj formi, kao i ona koja piju antihistaminike i diuretike potrebno je s većom pažnjom nadoknađivati tečnost.

Simptomi dehidratacije su zamor, suve usne i jezik, tamnija žuta prebojenost urina, slabije mokrenje i osećaj vrućine.

Doktori Stefan Đorđević i Goran Milošević iz Univerzitetske dečje klinike u Tiršovoj obašnjavaju da telo nije u mogućnosti da obavlja sve potrebne funkcije, kada je dete dehidrirano, a što je teža dehidratacija, telo teže funkcioniše.

Žeđ je često najraniji simptom i može da se javi već kod blagog deficita tečnosti.

Međutim, kako dalje upućuju lekari iz "Tiršove", trebalo bi imati u vidu da ni prekomerno unošenje tečnosti nije dobro za zdravlje. Rizik od viška je u tome da su simptomi prekomerne hidriranosti nespecifični i čak postoji izvesno preklapanje sa simptomima dehidratacije.

- U rane znake preopterećenosti tela vodom spadaju mučnina i opšta slabost - navode stručnjaci iz "Tiršove". Kako se stanje pogoršava, mogu da se jave poremećaji stanja svesti i povraćanje, a u najtežoj situaciji dolazi do pada nivoa natrijuma u krvi što može da dovede do otoka mozga, konvulzija, kome i fatalnog ishoda.

Nadoknadom vode i pravilnom ishranom deca dobijaju minerale neophodne za rast i razvoj. Među esencijalne ubrajaju se natrijum, kalcijum, kalijum i magnezijum, ali i jod koji je izuzetno važan između ostalog i za inteligenciju. Joda u hrani nema dovoljno, a najlakše ga je unositi kroz vodu bogatu ovim mineralom.

Neka deca u toku putovanja kolima, brodom, vozom, avionom imaju vrtoglavicu, muka im je, povraćaju, znoje se i pada im pritisak. Ali, ne treba biti preterano zabrinut jer ovo stanje prestaje čim se putovanje završi

Bolest putovanja javlja se kod kretanja kada se poremeti mehanizam ravnoteže u unutrašnjem uhu. Iako se oko naviklo na kretanje, uho nije. Pojava je češća kod dece jer imaju osetljiviji mehanizam ravnoteže.

U najblažem obliku, tegobe se manifestuju blagom glavoboljom, a jači simptomi su znojenje, povraćanje i pad pritiska. Zagušljivost, pun želudac, miris hrane mogu pogoršati stanje. Pre putovanja treba izbegavati obilne obroke.

Treba uzimati lekove koji potiskuju nadražaj za povraćanjem, koji imaju smirujuće delovanje na mozak. Uzimanje leka preporučuje se pola sata pre putovanja.

Preporučuje se uzimanje tečnosti i nadoknada elektrolita, čime se može smanjiti kasnija slabost.

U toku putovanja treba detetu da savetujete da se skoncentriše na čvrstu tačku na horizontu koju ne treba gubiti iz vida. Pri ruci treba imati plastične kese za slučaj povraćanja i vlažne maramice.

Osobe, aposebno deca, osetljive na bolest putovanja trebalo bi da odaberu vid putovanja koji im najviše odgovara.

U automobilu
– Automobil neka bude provetren i čist.
– Dobro je imati klima-uređaj.
– Stanite i odmorite se svaki put kad dete oseti mučninu.
– Ako putujete s malom decom, stavite ih u sedeljku i odmarajte s vremena na vreme.

U avionu
– Rezervišite mesto blizu krila, u sredini.
– Nemojte dati detetu da sedi do prozora, niti da gleda kroz njega.
– Uključite ventilaciju iznad glave.

Na brodu
– Uzmite kabinu u sredini broda jer tu najmanje ljulja.
– Ako je kratko putovanje, sedite sa detetom na palubu.
– Pogled usmerite prema horizontu, ili još bolje – prema nekoj nepomičnoj tački na nebu ili prema zemlji u daljini.

Pri ovim tegobama može da pomogne akupresura. Pritiskajte tačku između tetiva, za dve širine palca iznad nabora zgloba na ruci sa unutrašnje strane podlaktice.

Rešite jedan od najčešćih problema dečjeg doba

Noćno mokrenje je jedan od najčešćih problema dečjeg doba. Najveći broj dece koja noću mokre nikada nisu uspostavila kontrolu noćnog mokrenja ili, preciznije rečeno, nije postojao period duži od pola godine da se dete nije umokrilo noću.

– Prema podacima iz svetske literature u uzrastu od pet godina svako četvrto dete ima enurezu – najčešći oblik primarnog noćnog mokrenja kod zdrave dece – kaže za „Blic“ prof. dr Mirjana Kostić, rukovodilac Centra za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
– Pri polasku u školu svako deseto dete noću mokri, a sa uzrastom se broj dece sa enurezom smanjuje. Tako u uzrastu od 10 godina 7% dece ima ovaj problem. Slikovitije rečeno, u svakom razredu osnovne škole dvoje-troje dece noću mokri. Prema svetskim statistikama, 1-2% dece nastaviće noću da mokri i u odraslom dobu – kaže ona.
Kod dece sa enurezom funkcija mokraćne bešike je potpuno normalna, pražnjenje mokraćne bešike je kompletno, ali se dešava mimo volje deteta, u snu. Tokom dana, u budnom stanju, dete je suvo i nikada nema problema sa mokraćnim infekcijama.

Uzroci
Od brojnih razloga za koje se verovalo da su uzrok enureze, danas se zna da su najznačajniji porodični, odnosno genski faktori, čvrst san, povećano stvaranje mokraće u snu i/ili relativno manji kapacitet mokraćne bešike. U bližoj ili daljoj familiji dece sa enurezom obično postoje i drugi članovi familije koji su u detinjstva imali isti problem. Zna se da je, ukoliko su oba roditelja noću mokrila kao deca, verovatnoća da će i njihovo dete mokriti čak 75%.
Poslednjih desetak godina identifikovano je nekoliko gena koji su od značaja za nastanak enureze. Što se sna tiče, deca sa enurezom su čvrsti spavači, teško se razbuđuju. Kod najvećeg broja dece sa enurezom tokom noći postoji povećano stvaranje mokraće. Ovo nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja jednog neuropeptida, vazopresina, koji se luči u mozgu i koji na nivou bubrega reguliše količinu i gustinu stvorene mokraće u snu.

Zablude
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za enurezu je da je enureza posledica psiholoških problema ili psihološkog profila deteta. Istina je da deca sa enurezom, posebno ako se lečenje ne započne na vreme, te duže traje, imaju brojne psihološke probleme, emotivne i sociološke poremećaje, ali oni su uvek posledica, a ne uzrok enureze. Česta je zabluda da se enureza ne može izlečiti ili da je ne treba lečiti jer će sama prestati. Enureza se kod najvećeg broja dece može izlečiti. Enureza koja duže traje nosi rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Deca sa enurezom se osećaju različitom od svojih vršnjaka koji taj problem nemaju, te se kod te dece razvija osećaj krivice. Ona pokušavaju da sakriju svoj problem od okoline, povlače se u sebe, postaju nesigurna, izbegavaju kontakte sa vršnjacima, što vodi u njihovu socijalnu samoizolaciju. Ukoliko se sa terapijom započne na vreme, svi ovi problemi su prolazni, te se detetu pruža mogućnost da odraste u psihički zdravu i sociološki dobro adaptiranu osobu. Često se veruje i da je enureza posledica svesne reakcije deteta, njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje kako bi ostvarilo neki svoj cilj. Ovo je jedna od veoma ozbiljnih zabluda zbog koje roditelji neretko pribegavaju kažnjavanju deteta.

Enurezu treba lečiti
Decu sa enurezom treba lečiti. Roditelji deteta koje mokri treba da se obrate pedijatru koji će iz razgovora sa njima i detetom, na osnovu pregleda i malog broja neinvazivnih ispitivanja, utvrditi o kom tipu mokrenja se radi i započeti odgovarajuću terapiju. Optimalno vreme za započinjanje terapije kod dece sa enurezom procenjuje se individualno, ali lečenje daje najbolje rezultate ako se započne do polaska u školu. Izbor terapije kod dece sa enurezom zavisi od prirode osnovnog poremećaja koji je doveo do enureze. Savremena terapija (enureza alarm, dezmopresin) zasnovana je na preporukama Svetske zdravstvene organizacije i internacionalnog udruženja. Lečenje se sprovodi pod nadzorom lekara.

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba što više razgovarati, voditi ih tamo gde ima više i dece i odraslih. Veoma je važno da dete sluša pravilan izgovor, a ne da mu se tepa, kaže logoped Bojana Vulić.

Kada dete kasni s progovaranjem ili izgovaranjem glasova, roditelji su često skloni da se pred sobom ali i pred drugima teše i opravdavaju time da je njihovo dete samo lenjo i da će se stvari popraviti same od sebe. Međutim, takav pristup, ukazuje logoped Bojana Vulić, vlasnica centra „Spik ap“ u Beogradu, nije dobar pošto ćutanje ili mucanje mogu da znače da dete ima problem u razvoju jezičkog sistema, sluha ili motorike koji zahteva stručnu pomoć.

Roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje se da se obrate psihologu ili logopedu.

POSLEDICE ZA CEO ŽIVOT

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre jer oni mogu da ostave i brojne psihološke posledice. Deca vrlo lako osete kada se po nečemu razlikuju, a kada imaju govorni problem, nemoguće je da to ostane neprimećeno. Zato se često povlače u sebe, postaju stidljiva i nesigurna. A sve to može da se reši s nekoliko logopedskih tretmana.
– Recimo, šuškanje petogodišnje devojčice možda može da bude simpatično, ali ako se na vreme ne ispravi, postoji veliki rizik da je druga deca počnu zadirkivati kada pođe u školu. Ona će zbog toga sigurno patiti i biti nesigurna. Izbegavaće sve situacije u kojima bi trebalo javno da nastupa, a možda baš ima talenta za glumu ili bi bila vrstan profesor – objašnjava Vulićeva.

ČETIRI RAZLOGA ZA UZBUNU

Na sporije progovaranje i nepravilan izgovor može da utiče i način ishrane, kaže Bojana Vulić. Ona objašnjava da se zbog brzog tempa života maloj deci sve češće daje mekana hrana koju ne treba žvakati, kao što su razne kašice i hrana iz flašica. Na taj način mališani se kasno navikavaju da žvaću, piju na slamčicu i iz čaše.
– A upravo tako se vežba motorika jezika, usana, obraza, organa koji su nam neophodni za govor – kaže naša sagovornica.

Ona navodi nekoliko situacija kada treba hitno reagovati kako bi se što pre utvrdio uzrok poremećaja i u skladu s njim pomoglo detetu. To treba uraditi kada:
– dete ne gleda u vas kada mu se obraćate (ovde se misli na kratkotrajnu pažnju, a ne na to da li je usredsređeno na priču o Ivici i Marici od početka do kraja)
– dete vas ne razume (ako je u prostoriji lopta, a vi pitate „gde je lopta“, neće se prema njoj okrenuti sve dok na nju ne pokažete rukom)
– dete ne pokušava da govori, ne ponavlja za vama reči ni u igri, a ako nešto želi od vas, isključivo se služi gestom ili vas vuče za rukav
– dete govori, ali vrlo nerazumljivo i kao da vas ne čuje ako vas istovremeno i ne gleda
Posle drugog rođendana alarmantnim situacijama se osim ove četiri smatra i uporno mucanje, a kod dece starije od tri godine i izgovaranje reči i rečenica bez poštovanja pravila maternjeg jezika.

SVI PRIČAJU, ON ĆUTI

Najčešći govorni poremećaji, ističe naša sagovornica, jesu kasno progovaranje, nepravilan izgovor glasova i mucanje.
Kada je o kasnom progovaranju reč, ona kaže da nema jedinstvenog pravila kada dete treba da progovori. Zato roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje da je bolje da se obrate psihologu ili logopedu da vide o čemu se radi nego da paniče upoređujući svoje dete s njegovim vršnjacima.
– Svako dete je priča za sebe. Iz brojnih razloga razlike među njima mogu da budu ogromne tako da se događa da od dvoje dece istog uzrasta jedno tepajući izgovara svega par reči, a drugo uveliko sklapa rečenice – ukazuje ona.
Prema njenim rečima, dosta dece u uzrastu između dve i pet godina muca više ili manje, s tim što se u najvećem broju slučajeva mucanje spontano izgubi, a kod neke dece ostane.
– Hoće li mucanje prestati, mnogo zavisi i od ponašanja okoline. Ponekad je potrebno samo ignorisati mucanje, ponekad izbegavati situacije koje dete uznemiravaju. Pogrešan pristup može da dovede do još većih problema i, da ne bi napravili grešku, za roditelje je najbolje da se posavetuju s psihologom ili logopedom – smatra Vulićeva.
Roditelji, navodi ona, mogu dosta da učine da do ovih poremećaja ne dođe tako što će puno pričati sa svojim detetom, upućivati dete da što više vremena provodi u društvu druge dece i odraslih. I što je veoma važno, da ne tepaju detetu, već da pravilno izgovaraju reči. To će i njemu pomoći da i samo pravilno govori.

Roditelji se odmah uspaniče kad dete zaboli stomak jer to, skoro istog trenutka, povezuju sa zapaljenjem slepog creva ili nekim opasnim poremećajem. Međutim, bol u trbuhu je najčešće bezazlen, ili je posledica virusne i bakterijske infekcije.

Dete najčešće odjednom i snažno zaboli stomak u toku noći, za vreme praznika, neretko daleko od pedijatra. Roditelji se odmah uspaniče, brzo se spreme i požure kod dežurnog doktora. Teško da postoji porodica koja nije prošla kroz ovakav scenario. Ipak, nije uvek tako dramatično, pa smo rešili da vam rasvetlimo ovaj, zaista čest problem.

*Koji su najčešći uzroci bola u trbuhu?
Iako većina roditelja strahuje od zapaljenja slepog creva, to zaista nije najčešći uzrok bola u trbuhu kod dece. Kada bi nabrajali sve razloge koji mogu da dovedu do bolova u trbuhu kod dece, bio bi to nepregledan spisak. Zato ćemo se zadržati na najčešćim, a ujedno i najvažnijim.

Bezazleni bolovi
Ovi bolovi su, srećom, najčešći kod dece. Radi se o bolovima koji se obično javljaju u “napadima”, prilično su jaki, imaju “probadajući” karakter, a dete uglavnom nije u stanju da lokalizuje mesto u stomačiću gde ga najviše boli. Mališani su često veoma uznemireni, manja deca plaču, a veća viču, bez suza. Sve to ne traje duže od nekoliko minuta, a kada bolovi prođu, detetovo stanje se naglo popravlja, kao da se ništa nije dogodilo.
Obično se sve ponavlja nekoliko puta, ali se ne javljaju dodatni problemi, pa se mališan veoma lepo oporavlja i bez pomoći lekara. Ovaj fini obrt – brzi nestanak neprijatnih bolova je jedna od karakteristika bezazlenih (funkcionalnih) bolova u trbuhu. Tačan uzrok ove vrste bolova nije do kraja razjašnjen, ali postoje situacije kada ih možemo očekivati:

* Jedna od tih neprijatnosti je aktuelna baš ovih dana. Virusi, uključujući i virus gripa, vole da “udare” i na stomačić i creva, tako da skoro svaki mališan ima stomačne ili crevne tegobe tokom težih virusnih infekcija. Stomak (želudac) je direktna meta virusa, pa nastaje pravo virusno zapaljenje – gastritis. Zato dete gubi apetit, ponekad povraća, a često se žali na bolove u gornjem delu trbuha. Pored želudačne i crevna sluzokoža može da bude mesto ataka virusa, mada aktuelni virusi više vole da se razbaškare u limfnim čvorovima koji se nalaze u trbuhu. Kao što postoje na vratu, i u unutrašnjosti trbuha se nalazi veliki broj limfnih “žlezda”. Kada virus napadne limfni čvor, nastaje zapaljenje a limfne žlezde se uvećavaju. Veliki limfni čvor pritiska crevo, dovodi do njegovog suženja, pa crevni sadržaj otežano prolazi kroz taj suženi segment. Crevo se muči da “pročisti” suženi deo, pa se njegov rad ubrzava, crevo se naizmenično skuplja (spazam) i opušta, a to veoma boli. Kada crevni sadržaj prođe taj deo, crevo se opušta i bol prolazi kao rukom odnešen. Ovo uvećanje limfnih čvorova u trbuhu (stručno se naziva mezenterijalni limfadenitis) je relativno čest pratilac brojnih infekcija disajnih organa i nije privilegija virusa, već se javlja i u sklopu bakterijskih infekcija. Zato nije retkost da se dete žali na bolove u trbuhu kada ima, na primer, streptokoknu anginu.

* Jedan broj mališana zaista ima bolove u trbuhu, iako nema pravog organskog razloga za to. Kod starije dece, naročito u predpubertetskom i pubertetskom dobu, bolovi u trbuhu mogu biti uzrokovani burnim promenama u psihološkom profilu deteta. Deca često proživljavaju konflikte sa okolinom kroz različite “bolove”. Uz glavobolju i grudobolju, bolovi u trbuhu su najčešće mesto gde se projektuju problemi koje dete proživljava. Nekada je to način da se skrene pažnja na sebe, a inteligentna deca brzo nauče da manipulišu suptilnim osećanjima roditelja koji su zabrinuti za “strašne” bolove u stomaku. I ovi bolovi spadaju u funkcionalne (znači bezazlene) i prolaze kada se reši psihički problem koji muči dete. Naravno, pedijatar treba da isključi neku od bolesti koje mogu biti uzrok bolova, a tek onda se savetuje odlazak kod dečjeg psihologa.

* Postoje bolovi u trbuhu i kod dece koja nemaju ni znake bolesti, a ni psihološke probleme. I oni su bezazleni (funkcionalni), a javljaju se periodično, sa dužim intervalima bez ikakvih tegoba. Kada se dese, veoma su jaki ali, srećom, brzo prolaze. Ako se ispita – svi nalazi su uredni, ali dete i dalje povremeno boli stomak. Posle nekog vremena obično nestaju, pa im ne treba pridavati veliki značaj. Važno je u tim trenucima ohrabriti dete, objasniti mu bezazlenu prirodu bolova, pa će lakše prebroditi neprijatnost.

* Bolovi u trbuhu udruženi sa prolivom
Skoro uvek, kada dete ima proliv, ima i bolove u trbuhu. Razlog je veoma očigledan, jer je proliv i nastao zbog problema u crevima koji se manifestuju prebrzim crevnim radom. Pojačana peristaltika (kako se medicinski zove rad creva) je ujedno i bolna, jer se u zidu creva nalaze nervni završeci koji su zaduženi za prenos bolnih osećaja. I ovi bolovi su prilično bezazleni, jer je njihov uzrok očigledan, pa kada proliv prođe, nestaje i bol u trbuhu. Pedijatri vole kada dete koje ima bolove u trbuhu dobije proliv, jer tada najčešće nestaje strah da se radi o nekom hirurškom oboljenju. Kao i svako pravilo i ovo ima izuzetaka, ali većina hirurških oboljenja trbuha ipak nije praćena prolivom.

* Bolovi u trbuhu koji “traže” pregled hirurga
Trbuh je najčešće mesto u dečjem organizmu u koje “zaviruje” hirurg. Teško je naći nekoga u familiji, među komšijama i prijateljima ko nije operisao “slepo crevo”. Ova negativna popularnost zapaljenja slepog creva je i uzrok straha od hirurških oboljenja koja mogu biti uzrok bola u trbuhu.

* Druge hirurške bolesti
I druge, brojne hirurške bolesti mogu biti uzrok veoma jakih bolova u trbuhu. Ipak, za skoro sve je karakteristično da se bol progresivno pojačava, a opšte stanje deteta pogoršava.
…
Trbuh nema prozor pa da se vidi šta se unutra zbiva, zato je važno pratiti dete i konsultovati lekara blagovremeno. Nekada je neophodno pregledati dete više puta za dan – dva, a često se rade i rutinske laboratorijske analize (krvna slika i pregled mokraće) koje pomažu u postavljanju prave dijagnoze.
Većina dece sa bolovima u stomačiću ne završi kod hirurga, ali je potrebno biti strpljiv i pažljiv u praćenju bolesnika, naravno, uz stručnu pomoć lekara. Čak i kada se čini da je sve u redu, a mame i tate strepe za dete, treba bar porazgovarati sa pedijatrom koji će umiriti uplašene roditelje i proceniti da li je neophodan pregled.

Virusi, uključujući i virus gripa, vole da “udare” i na stomačić i creva, tako da skoro svaki mališan ima stomačne ili crevne tegobe tokom težih virusnih infekcija.

Zapaljenje slepog creva obično počinje povišenom telesnom temperaturom, mukom i povraćanjem, kao i bolom u predelu pupka. Dete je naizmenično razdražljivo i klonulo, a stomak polako postaje sve tvrđi.

Apendicitis – upala “slepog creva
To je jedna od najčešćih hirurških bolesti koje uzrokuju bolove u trbuhu kod dece. Iako se ovaj naziv – slepo crevo, prilično odomaćio, on je anatomski pogrešan (ali ćemo ga ipak koristiti). Naime, slepo crevo je jedan kraj debelog creva koji se “slepo” završava. Na njemu se nalazi apendiks – crvuljak crevnog tkiva koji nema drugu funkciju nego da pravi probleme. Ovaj deo creva je zaista beskoristan u funkcionalnom smislu, ali se u njemu nalazi dosta tkiva koje je podložno zapaljenju.

Bolest obično počinje povišenom telesnom temperaturom, mukom i povraćanjem. Veće dete prvo prijavi da ga stomačić boli u predelu pupka. Bol se potom seli u donji desni deo trbuha i najčešće pojačava. Ono što je prilično karakteristično je da dete za dan – dva prilično “kljokne”. Naizmenično je razdražljivo i klonulo, neće da jede, jedva i pije, a stomak polako postaje sve tvrđi. Ako pokušamo da ga pipnemo, dete oseća jak bol i brani se. Najveći broj mališana sa apendicitisom nema proliv, već obično zatvor. Nije retko da je stolica u početku uobičajene konzistencije.
Ovo su tegobe koje su karakteristike tipičnog zapaljenja slepog creva. Treba imati u vidu da jedan broj dece ima netipični oblik bolesti, kada se slepo crevo ne nalazi na uobičajenom mestu. Tada se i tegobe razlikuju od tipičnih. Što je dete manje, teže je postaviti dijagnozu, jer su i simptomi manje karakteristični.

Da li vam je poznata scena teranja deteta u krevet? Prvo vam treba dugo da ga namolite da obuče pidžamu, zatim ga taman smestite u krevet, ušuškate ga, pročitate priču i poljubite za laku noć kad eto ga opet okolo.

Smeštanje deteta predškolskog uzrasta u krevet može da bude izazov za svakog roditelja. Međutim, iako jednostavnog rešenja nema, postoje strategije koje možete da primenite i okušate vašu sreću.

Neki od razloga zašto vaše dete neće u krevet

Mora da prekine ono čime se do tada bavilo. Ako je vaš mališan pred spavanje bio u sred neke uzbudljive i napete igre, teško ćete ga zaustaviti i poslati u krevet. Pokušajte da deci u vreme pred spavanje privučete pažnju nekim mirnijim aktivnostima kako bi bila smirenija i opuštenija.
Plaši se da ostane samo. Ako jeovo razlog, u koje god vreme da pošaljete dete na spavanje, neće biti srećno. Pokušajte da ostavite neko blago svetlo ili tihu muziku uključnu u sobi tokom noći. Često se deca koja se plaše mraka i neće da ostanu sama osećaju sigurnije kada su vrata njihove sobe širom otvorna i tako mogu da vas čuju i vide dok se krećete po kući.

Dete je imalo jako uzbudljiv dan prepun dešavanja. Ponekad je nemoguće smiriti dete koje je imalo neuobičajeno uzbudljiv dan i njegova usplahirenost može da potraje. Tim danima ćete morati da se naoružate dodatnim strpljenjem. Predložite mu kupanje i čitanje omiljene knjige pre odlaska u krevet ili čak neku mirniju igru.

Ne postoji rutina odlaska u kreveet u određeno vreme. Ako vaše dete nema ustaljenu rutinu i utvrđeno vreme odlaska u krevet, ono verovatno i nije svesno da je vreme za spavanje. Ako utvrdite večernju rutinu pripreme za san, dete će i samo pratiti korake i shvatiće da nakon pranja zubića sledi vreme za čitanje knjige u krevetu. A potom ušuškavanje i spavanje.

Ide isuviše rano u krevet. Budite realistični kad određujete vreme odlaska u krevet. Sigurno biste voleli da je već u 7 u krevetu, ali ako vaše dete svako veče skače po krevetu i ne smiruje se još sat vremena nakon vremena određenog za spavanje, sve ukazuje na to da trenutak ušuškavanja treba pomeriti za malo kasnije.

Šta raditi ako vas dete redovno zove iz sobe nakon odlaska u krevet

Pre svega se potrudite da imate jasno ustanovljenu rutinu odlaska na spavanje.

Pre nego što isključite svetlo, proverite da li dete ima sve što mu je potrebno i podsetite ga da je vreme za spavanje.

Kad vas dete prvi put zove, otiđite do njega i proverite da li mu stvarno nešto treba (možda mora da ide u kupatilo ili mu treba omiljeni plišani meda) ili samo traži vašu pažnju. Kada ustanovite da ima sve što je potrebno i da je dobro, poželite mu laku noć i izađite iz sobe.

Bez obzira koliko je dete glasno ili uporno pokušajte da ne odgovarate na pozive, nakon što ste utvrdili da mu je samo potrebna pažnja. Ako odgovorite tako što ćete doći da obiđete mališana u krevetu svaki put kad vas zove, taj obrazac ponašanja ponavljaće se svake noći i tako odlagati vreme kada zaista zaspi.

Ako vaš predškolarac deli sobu sa starijim bratom ili sestrom, razmislite o tome da pomerite vreme za spavanje starijeg deteta malo kasnije ili ga smestite privremeno u drugu spavaću sobu dok mlađe dete ne shvati da krevet znači spavanje. I da ste vi ozbiljni u tome.

Šta ako dete ponovo izlazi iz sobe nakon odlaska na spavanje

Ponekad deca stvore naviku da ponovo ustaju i izlaze iz svoje sobe nakon što su već svima poželela laku noć. Važno je da ubeđivanje sa detetom da se vrati u krevet i pokušaji da ga nagovorite da tamo i ostane ne postanu nova rutina odlaska na spavanje.

Kako biste okončali ovakvu situaciju, neophodno je da pošaljete mališanu jasnu poruku da mu ustajanje iz kreveta i izlazak iz spavaće sobe ne vrede jer na taj način neće zadobiti vašu pažnju.

Da biste to postigli predlažemo sledeće:

odmah uzmite dete u ruke i odnesite ga ili odvedite nazad u krevet
ne ulazite ni u kakve pregovore ili razgovor sa detetom osim da ga podsetite da je vreme za spavanje
izbegavajte kontakt očima
budite dosledni
ostanite smireni i fokusirani na cilj. Ako se naljutite ili dozvolite sebi da budete isfrustrirani time, samo ćete otežati situaciju.
Ukoliko se držite ove rutine, dete će uskoro početi da ostaje u svojoj sobi nakon što ga zagrlite i ugasite svetlo. Tačno je da možda neće ostati u krevetu, ali sve dok je u sobi, možete računati da je to vaša pobeda.

Pogledajte šta decu najčešće plaši i pomozite im da savladaju svoje strahove…

Šta je koristan strah?

Roditelji svoju decu od najmlađeg uzrasta uče da budu oprezni i razvijaju im strah od specifičnih opasnosti poput vatre, vode i prelaska ulice. U ovim slučajevima strah je koristan, jer pomaže da se deca sama zaštite od opasnih situacija i povreda. Međutim, deca mogu biti u strahu od raznih drugih stvari na koje ih roditelji nisu upozoravali niti su ih sa tim plašili.

Šta decu najčešće plaši?

Izvor straha se menja, kako dete sazreva. Na primer, strah od mraka ili čudovišta ispod kreveta može se tumačiti kao strah od provale ili nasilja. Zato pomozite detetu da se nosi sa strahom uzimajući njegova osećanja ozbiljno. Ohrabrite ga da vam ispriča sve o svojim strahovima. Takođe trebalo bi da detetu date priliku da se suoči sa svojim strahovima.

Kako prepoznati plašljivka?

Neka deca su plašljivija od druge. Kod dece se strah najčešće javlja kada je reč o genetskoj osetljivosti ( neka deca su generalno osetljivija i emotivnija). Recimo ako se majka boji insekta, verovatno će se plašiti i dete. Takođe plašljivija su deca koja imaju roditelje koji su stalno u strahu i kada pokazuje preteranu zabrinut ( deca uče pravila ponašanja gledajući roditelje). Preneglašeno roditeljstvo i stresni događaji ( razvod braka, povreda ili boravak u bolnici) mogu da budu okidač za strah..

Uobičajeni strahovi za bebe

Kada beba napuni šest ili sedam meseci starosti tada formira jaku povezanost i vezanost sa roditeljima ili starateljima. Odvajanje od svojih “posebnih ljudi”, čak i za kratak vremenski period, može izazvati značajnu anksioznost koja se manifestuje kroz jako plakanje. Mnoge bebe u tom uzrastu vole ekskluzivno društvo svojih posebnih ljudi, toliko da razviju strah od nepoznatih. Međutim, kako beba raste od ova faza vremenom prolazi.

Kako pomoći bebi da savlada strah?

Prevazilaženje straha možete da uvežbate sa svojom bebom. Ako je vaša beba uznemirena kada odete iz sobe, a da nju niste uzeli u naručje, recite joj da napuštate prostoriju, ali i najavite svoj povratak. To će joj pomoći da stekne povrenje u vaše reči. Dozvolite bebi da upoznaje nove ljude dok vam sedi u krilu. Beba mora da upoznaje nove osobe, jer samo će tako strah nestati. Ako je vaša beba uznemirena, uzmite je u naručje. Ostavljajući bebu u sobi da plače učiniće samo da strahovi postanu još gori.

Uobičajeni strahovi za malu decu

Deca uzrasta od dve do tri godine tek počinju da uče kako da se nose sa svojim jakim osećanjima, kao što je bes. Zajednički strah za decu ovog uzrasta je da imaju iracionalne strahove. Pojedina deca se plaše vožnje biciklom, jer se boje pada i povrede, a neka se plaše da sama uđu u kupatilo, jer misle da ih tamo čeka čudovište.

Kako pomoći detetu?

Podstaknite dete da razgovara o svojim strahovima. Ako se dete plaši da će pasti niz stepenice, opravdajte to, jer deca u ovom uzrastu još uvek nemaju pojam o veličini i prostoru. Nemojte silom dete da suočavate sa njegovim strahom, jer to može pogoršati stvar. Pomozite detetu da se navikne na novu situaciju. Prihvatite i vi da ćete morati da pomognete detetu da jedno vreme izbegava “strašan objekat”.

Uobičajeni strahovi za decu školskog uzrasta

Kako dete sve više uči o svetu i ljudima, svojoj okolini, spisak stvari koiih se plaši raste. Neki strahovi su stvarni, a neki imaginarni. Uobičajeni strahovi uključuju strah od mraka, provale, rata, smrti, odvajanje ili razvod svojih roditelja. Imaginarni strahovi su od nadprirodnih bića poput duhova i čudovišta.

Kako pomoći detetu?

Neka vaše dete zna da uzmete njegove strahove vrlo ozbiljno. Dajte detetu istinite informacije o temama kao što su smrt ili rat i neka zna da ste spremni da odgovorite na sva pitanja. Podstaknite svoje dete da se suoči sa njihovim strahom, recimo psom. Na primer, možete početi sa slikama, onda pokušajte da ima kontakt sa štencima, pa sa malim rasama pasa i ako vidite da strah nestaje odvedite ga u park gde ljudi istrčavaju svoje ljubimce.

Dozvolite svom detetu da u drži stvar pod kontrolom. Na primer, ako se plaši uljeza, pustite ga da zatvori svoj prozor i ugasi svetlo, jer na taj način uči i o svojim odgovornostima.

Strah od mraka

Najčešći strah kod dece je strah od mraka. Deca predškolskog i ranog školskog uzrasta najčešće imaju tendenciju da se plaše nepoznatih stvari koje oni ne razumeju ili ne mogu da kontrolišu. Njihova aktivna mašta i njihova nesposobnost da još uvek razlikuju stvarnosti od fantazije, mogu da dovedu do situacije da se plaše čudovišta ispod kreveta. Ovaj strah bi zapravo trebalo i najpre iskoreniti, jer on može poremeti detetovu rutinu pred spavanje. Postoji mnogo načina da roditelji pomognu svom detetu da prevaziđe strah od mraka.

Kako pomoći detetu koje se plaši mraka?

Kao i kod drugih strahova, važno je da priđete detetu da simpatijama i razumevanjem. Nemojte nipošto da ga ismevate ili odbacujete osećanja, jer će u pritivnom postati frustrirano i ljuto. Prvi korak u pomaganju prevazilaženja straha jeste da iracionalni strah prihvati kao svoja osećanja.

Evo nekih predloga:
– Zamolite dete da vam opiše strah i da vam kaže šta ga plaši.
– Pokažite detetu da razumete njegov strah.
– Uverite ih da su bezbedni i recite im da ne postoje čudovišta.
– Ne pokušavajte da uverite svoje dete da čudovišta nema tako što ćete proveriti ormar ili se zavući ispod kreveta.
– Ako se vaše dete plaši mraka zbog mogućih provalnika možete mu pokazati mere bezbednosti koje ste preuzeli poput zaključanih vrata.
– Recite detetu da vam predloži šta da uradite da bi se osećalo sigurnije.
– Saznajte da li je njegov strah od mraka dolazi zbog drugih briga. Na primer, neka deca se plaše mraka, jer misle da će im se roditelji razvesti ili da im roditelji umiru. Taj strah se samo povećava kada ostanu sami u mraku. – Razgovarajte iskreno sa detetom kako bi saznali šta ga zaista muči.

Praktični načini oslobađanja od straha

– Uspostavite rutinu pred spavanje – čitanje knjige je izuzetno dobro za opuštanje i uživanje. Stavite noćnu lampu u sobu deteta ili neka ostane upaljeno svetlo u hodniku koje će mu obasjavati sobu. Neka gleda samo crtane filmove za njihov uzrast, dok vesti, filmovi ili zastrašujuće knjige mogu lako da ga uplaše. Osvrnite se po dečjoj sobu noću u pokušajte da vidite iz njihove perspektive. Da li postoji slika ili igračka koja baca senku i izgleda jezivo. Redovno vežbanje pomaže da se smanji nivo stresa. Proverite da li vaše dete ima dosta fizičke aktivnosti tokom dana. Nemoj ismevati ili omalovažavati strah.

Kada je potrebna profesionalna pomoć?

Ponekad se dete toliko plaši da to ometa njihov svakodnevni život i igru. U tom slučaju potražite stručnu pomoć. Deca mogu da nauče kako da upravljaju sopstvenim anksioznostima, a roditelji mogu da nauče strategije u pomoći prevazilaženja straha.

Vrištanje, histeričan plač i potpuno nekontrolisano ponašanje su epizode sa kojima se svaki roditelj deteta od jedne do tri godine ponekad sretne. Roditelji različito reaguju na takvo ponašanje, od ignorisanja deteta do momentalnog udovoljavanja svakom zahtevu. Bez obzira gde se nalazite u momentu kada dete napadom besa reaguje na neku zabranu, teško je ostati miran i reagovati na pravi način. Ne samo da osećate da svi koji prisustvuju toj sceni ocenjuju i sude vaše roditeljske sposobnosti, već je ovakva situacija veoma stresna kako za roditelje, tako i za dete.

U periodu od jedne do tri godine deca prolaze kroz veoma brz psihofizički razvoj. To je period kada se usvajaju brojne motorne veštine, dete uči jezik i usvaja načine za rešavanje problema, pa nimalo ne čudi da brzina kojom se ove promene dešavaju i eksplozivan razvoj zbunjuju dečiji um. Upravo taj brzi razvoj i jeste razlog za frustracije koje ponekad završe pravim napadima besa.

Iako fizički već podsećaju na male ljude, dečiji um je u ovoj fazi još uvek u razvoju, pokreću ga emotivne, instinktivne, primarne reakcije. Kako američki pedijatar, doktor Karp objašnjava, reakcija u besu je zasnovana na primarnim instiktima, ponašanju koje nam je urođeno, čak i kod odraslih čije ponašanje obično regulišu društvena pravila. Ovo je još izraženije kod dece koja još nemaju usvojene šeme prihvatljivog ponašanja, a suočavaju se sa brojnim novim iskustvima.

Metoda doktora Karpa

Čuveni američki pedijatar, doktor Karp, čija je knjiga „Najsrećnija beba“ postala gotovo neizostavna na policama porodica koje čekaju bebu ili su je tek dobile, u svojoj novoj knjizi „Najsrećnije dete“ se bavi između ostalog, upravo problemom napada besa kod dece.

Ovaj stručnjak savetuje roditeljima da detetu koje plače, vrišti i histerično zahetva nešto ne pristupaju na racionalan, praktičan način, jer ono to tada ne može da prihvati. Umesto toga, savet doktora Karpa je da se detetu kaže upravo ono što želi da čuje. To podrazumeva da se mentalno i fizički spustite na nivo deteta kada je uznemireno. Cilj nije da popustite i date detetu sve što traži već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas ono razume:

ponavljajući reči koje dete koristi
koristeći kratke fraze sa dosta ponavljanja
reflektujući detetova osećanja u tonu glasa i izrazu lica.
Na primer, u situaciji kada vaše dete dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, dete će početi da vrišti “Hoću! Hoću! Hoću lizu!”. Ako pokušate, kao odgovoran i smiren roditelj da blagim i ljubaznim glasom odgovorite mališanu “Zlato, ne možeš da dobiješ lizalicu sada jer još nisi jeo. Pokvarićeš ručak.”, takav odgovor će sasvim sigurno samo pogoršati stvar.

Ovo jeste logičan, razuman odgovor roditelja koji voli svoje dete, ali za dete tog uzrasta je nešto što će ga samo razbesniti, objašnjava doktor Karp. Ono tada smatra da mora da ponavlja svoj stav sve glasnije i histeričnije kako biste ga čuli i razumeli. Umesto toga, ovaj pedijatar savetuje da ponovite reči koje vaše dete vrišti i to umirujućim tonom glasa: „Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada.“

Možda vam takav pristup deluje čudno, ali ovakav odgovor je, u stvari, samo verzija već dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima. Cilj naravno, nije samo da ponavljate reči, već da osobi sa kojom razgovarate bude jasno da ste razumeli na šta se ona žali. Kada razgovarate sa odraslom osobom koja je uznemirena i besna njoj biste rekli: “Razumem. Razumem. Shvatam te. Stvarno mi je žao. Žao mi je.“ Van konteksta ovakav odgovor zvuči nepovezano i besmisleno, a ipak osoba kojoj to govorite može da se smiri i prestane sa histerijom. Sasvim je slična i reakcija dece.

Doktor Karp je i praktično demonstrirao ovaj metod i pokazao kako se uplakano i histerično dete u roku od nekoliko sekundi kada dobije takav odgovor smiruje i upitno gleda odraslu osobu koja ponavlja njegov problem. Kada to postignete i prevaziđete napad besa, možete detetu koje se smirilo da objasnite razloge zašto ste mu rekli ne, da ga utešite i ponudite mu neko drugo rešenje, već u zavisnosti od situacije. Tek smireno dete će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje.

Ukoliko se intenzivni napadi besa javljaju veoma često, mogu da budu i znak nekih zdravstvenih problema, pa se ukoliko to primetite ipak posavetujte sa pedijatrom.

Nakon ishrane i napredovanja, pitanje spavanja jedno je od najbitnijih od kada dete dođe na svet, i podjednako okupira i roditelje i stručnjake. Na University College u Londonu sprovedena je interesantna studija koja je pokazala da je vreme odlaska na spavanje, kao i njegova ustaljenost, veoma bitno za kognitivni ( saznajni ) razvoj dece u ranom detinjstvu. Interesantno je da je studija otkrila da je ustaljeni režim naročito bitan za devojčice!

Studijom je obuhvaćeno 11178 dečaka i devojčica uzrasta 7 godina, koji su rođeni u Velikoj Britaniji u periodu od septembra 2000. do januara 2002.godine. Istraživače je zanimalo da li je vreme kada su deca odlazila na spavanje, kao i ustaljenost tih vremena, imalo uticaja na njihov intelektualni razvoj. Tražili su i odgovor na pitanja da li je potencijalno negativan efekat kumulativan ( da li se „sabira“ ) i da li je neki period ranog detinjstva kritičniji od drugih.

Analizirani su podaci o vremenu odlaska na spavanje od uzrasta od 9 meseci, a zatim i 3, 5 i 7 godina, kao i socioekonomski status, demografske karakteristike, porodične navike i psihosocijalno okruženje.

U uzrastu od 7 godina obučeni ispitivači sproveli su testiranje kojim je procenjivano čitanje, računanje i prostorno snalaženje.

Najneredovnije odlaženje na spavanje zabeleženo je u uzrastu od 3 godine, kada je takva navika bila prisutna kod 1 od 5 dece. Do uzrasta od 7 godina, više od polovine dece odlazilo je na spavanje između pola osam i pola devet uveče.

Trogodišnjaci koji nisu imali ustaljeno vreme odlaska na spavanje postigli su lošije rezultate u sve tri testirane oblasti, dok su u uzrastu od 7 godina lošiji rezultat imale samo devojčice, i to u sve tri oblasti, ali ne i dečaci!

Daljom analizom pokazan je i kumulativan efekat loših navika – devojčice koje su ovaj problem imale u uzrastu od 3, 5 i 7 godina imale su znatno lošije rezultate, dok su i dečaci koji su u dva uzrasta ( 3, 5 i/ili 7 godina ) u različito vreme odlazili na spavanje pokazali lošije rezultate od onih koji su imali ustaljeno vreme za spavanje.

Autori studije zaključili su da je loš rezultat trogodišnjaka pokazatelj da je upravo uzrast od 3 godine verovatno najosetljiviji period u kognitivnom razvoju dece. Oni dalje smatraju da je to zbog remećenja dnevnog ritma i/ili zbog uskraćivanja sna i posledičnih efekata na „plastičnost“ mozga ( spremnost „mozga“ da prima i obrađuje informacije iz spoljašnjeg sveta ).

“San je cena koju plaćamo za plastičnost prethodnog dana i investicija koja nam omogućava da budemo sveži za učenje narednog dana… Rani razvoj deteta bitno utiče na zdravlje i blagostanje tokom celog života. Zbog toga, nedovoljan ili isprekidan san, naročito u periodima ključnim za razvoj, može imati veliki uticaj na zdravlje kasnije tokom života,” zaključuju autori.