Vaspitanje deteta

Napadi besa kod dece - koji su razlozi i kako iz sprečiti?
Foto: Shutterstock

Napadi besa kod dece - koji su razlozi i kako iz sprečiti?

Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresivnost je deo ljudske prirode i, u većoj ili manjoj meri, posedujemo je svi. Tako je i za svako dete karakteristično (bilo ono sklono napadima besa ili ne), da oseća određenu agresiju.

Već u uzrastu od dvanaest meseci se mogu uočiti prvi znaci agresije, da bi se sa četiri godine ovakvo ponašanje već stabilizovalo kao crta ličnosti. Kada, koliko često i koliko burno će se inaćenje, bes, negativizam, pojavljivati kod vašeg deteta, uveliko zavisi od njegovog karaktera ali i od vašeg stava.

Agresija,napadi besa i inaćenja kod dece mogu se javiti iz više razloga:

1. Nagomilane emocije

Kada se spomene agresivnost, najčešće se pomišlja na nekontrolisane izlive fizičkog besa. Međutim, agresivna dečja ponašanja su i tužakanje, ogovaranje, diskriminacija...

Osim toga, možemo biti agresivni i u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Za decu predškolskog uzrasta je karakteristično da bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje se javlja i kao nemogućnost da dete rečima razreši svoj problem, jer još uvek nije verbalno vešto.

Vaš izbor: Predložite detetu da, kada se nađe u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokuša da najpre izbroji do 10. Biće mu teško da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kritičnom trenutku, ali će vaše uporno ponavljanje i podsećanje doneti rezultate.

Jastuk za udaranje. Izdvojte jedan jastuk i proglasite ga vašim porodičnim džakom za udaranje, ili pak odredite to kao detetov lični jastuk ukoliko ono jedino u vašoj porodici ima potrebu za ovakvim pražnjenjem.

Igrajte se besa. U igrama sa detetom postavite vaše svakodnevne situacije u kojima dete besni. Na primer: "Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući, a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa!" Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas. Uvek koristite realne situacije iz vaše svakodnevice.

2. Pridobijanje pažnje

Jedan od razloga za agresiju je i pokušaj pridobijanja roditeljske pažnje. Kada dete shvati da njegovi ispadi u ponašanju primoravaju roditelje na reakciju (na primer, počnu više vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponašanja, pokazuju veće interesovanje za detetov unutrašnji svet...), ono nastavlja da pridobija njihovu pažnju, makar i na ovaj negativan način. U očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.

Vaš izbor: Uvek imate izbor kako ćete na neko dečje ponašanje vi da odreagujete. Ali, ponekad najlakši izbor snosi najveće posledice. Na primer, kada vaše dete u samoposluzi urla od besa jer hoće baš određenu čokoladu koju vi ne želite da kupite, koji su vaši izbori?

Kupite čokoladu. U tom trenutku pozitivni aspekti ovakvog vašeg izbora su: dete prestaje da viče, smiruje se, niko vas ne posmatra sa sažaljenjem, i sve se završava relativno mirno. Negativni aspekti ovog vašeg izbora su: dete spoznaje da sa vama može manipulisati, pronašlo je način ispunjenja svojih želja i ubuduće vaš autoritet se opasno poljuljao... Odnosno, kada mu jednom "upali", i u sledećoj sličnoj situaciji postupiće na isti način.

Ne kupite čokoladu. Sada rizikujete da napad besa potraje, i da vaši živci budu sasvim blizu "pucanja". Pozitivno je što će dete shvatiti da postoje granice ponašanja koje vi ne dozvoljavate, da vi niste ravnopravni i da ste u određenim prilikama vi uporniji od njega.

Objasnite. Izbor je i da prilikom besa vi čučnete do njegovog nivoa (da budete u istoj visini) i kažete mu: "O ovome ćemo razgovarati kada stignemo kući. Možemo se o svemu dogovoriti ali u ovom trenutku ne mogu (ne želim, nemam novca, imamo kući već jednu čokoladu... ) da kupim to što ti želiš..." Uverite ga da se neka vaša odluka neće promeniti samo zato što on plače ili stalno nešto traži.

Nečinjenje je, takođe, činjenje. Kada ignorišete napade besa svog deteta, na prvi pogled može izgledati da ne činite ništa. Međutim, to je često najviše što možete da učinite, i upravo ono što je za dete najbolje. Ovim 2nečinjenjem" vi mu poručujete da neko njegovo ponašanje nije prihvatljivo. Za dete predškolskog uzrasta, kada su napadi besa i najizraženiji, vaše ignorisanje predstavlja veliku kaznu. Dete tada ne dobija pažnju koju želi da privuče, a bol koji zbog toga oseća će upamtiti. Zato što ne želi da ga ponovi, nesvesno će u sledećim sličnim situacijama potražiti sopstveno drugačije ponašanje.

3. Nepostojanje granica

Detetu su potrebne jasne granice o tome koje je ponašanje dozvoljeno, a koje ne. Kada toga nije svesno, ono lako postaje razdražljivo, jer veruje da mu je sve dopušteno. Zato, u prvoj prilici (najčešće je to vršnjačko okruženje) gde njegova reč nije zakon, ono postaje agresivno. Tada se javlja i prva frustracija, jer dete ne razume zašto vršnjaci ne ispunjavaju njegove želje, kada to mama i tata uvek čine. Jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate svoj autoritet.

Vaš izbor: Objasnite detetu zašto nešto od njega zahtevate. Važno je da razume da vaši zahtevi nisu rezultat vašeg trenutnog raspoloženja, već da za njih imate odgovarajuće razloge.

Komunikacija. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključni su za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Uvažite njegovo mišljenje. Na primer, ako je želja vašeg deteta da još malo ostane kod druga da se poigra, možete mu dozvoliti kratko produženje. Međutim, kada istekne vreme tog prvog produženja, pokažite doslednost.

Budite dobar, neagresivan primer. Isključite fizičko kažnjavanje. Dečja agresivnost je najčešća kada i ono samo doživljava nasilje. Deca uče oponašajući, ali ne ono što im govorite da treba da rade, već ono kako se vi sami ponašate.

Pronađite drugi način. Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da izbaci iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku...

Preusmerite njegovu energiju. Uključite dete na sportske aktivnosti. One će mu pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

Negujte pozitivan stav. Podržavajte pozitivno ponašanje svog deteta. Kada pristane da deli sa vršnjacima svoje igračke, pokaže empatiju ili nekome ukaže pomoć – pohvalite ga. Takođe, kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško i da, u nekim za njega nezgodnim situacijama, odreaguje na drugi način, osim agresijom, pohvalite ga.

Kako bi reagovao neko drugi. Predložite detetu da, kada se oseti besno, pokuša da se seti kako bi u istoj situaciji reagovao neko u koga ima poverenja, na primer mama ili neki njegov uzor...

Kontrola kvaliteta vremena. Agresivni vršnjaci će pružiti model za oponašanje i vašem detetu. Neprimerena količina filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja predstavljaju destruktivne sadržaje koji se skladište u dečjoj podsvesti. Rasterećenje podsvesti najčešće znači sve destruktivnije ponašanje dece.

Samopouzdanje. Iako često izgleda potpuno suprotno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato, pružite podršku svom detetu. Ono razmišlja i oseća drugačije nego vi. Pokušajte da se barem na trenutak stavite u njegovu kožu, i shvatićete da biste možda i vi rado vrištali od besa. Pri tom, ono još uvek ne poznaje mehanizme suočavanja sa sopstvenim željama i potrebama. U mnogo čemu ono potpuno zavisi od vas, i to ga može činiti dodatno nesigurnim. Sa druge strane, omogućiti detetu da ispoljava svoje emocije je veoma važno. Zaslužuje da se potrudite i uložite svoje vreme i napor.

Ukoliko detetu pomognete da svoju agresiju usmeri na odgovarajući način, podržite ga da je ne potiskuje, već ispoljava, budete mu podrška i sagovornik, a pri tome postavite jasne granice ponašanja – do eksplozivnog ispoljavanja besa ne mora ni doći.

Jelena Holcer, pedagog
Izvor: yumama.com

Greške koje većina roditelja ponovlja u vaspitanju
Foto: Flickr

Greške koje većina roditelja ponovlja u vaspitanju

Deca rade iste stvari kada su umorna, gladna ili im je jednostavno dosta svega, a ignorisanje znakova koje vam dete pokazuje je jedna od čestih roditeljskih grešaka. Popravljanjem istih može se stvoriti velika razlika u odnosu sa detetom

“Nisam bila u pošti od incidenta. Bila sam jedna od onih žena koja pored sebe ima dete koje vrišti. Ljudi ispred mene su me puštali kako bi što pre mogla doći na red i otići iz pošte”, ispričala je svoje iskustvo Michele Borba, savetnica za roditelje i autorka knjige The Big Book of Parenting Solutions za portal Parents.

Deca rade iste stvari kada su umorna, gladna ili im je jednostavno dosta svega, a ignorisanje znakova koje vam dete pokazuje je jedna od čestih roditeljskih grešaka. Popravljanjem istih može se stvoriti velika razlika u odnosu sa detetom

Previše ste negativni
“Ne udaraj sestru”, “Prestani vuči psa za rep”, su samo neke od stvari koje kažete svom detetu.

Niko ne želi vaspitati dete koje ne razume granice, ali roditelji govore reč “ne” toliko puta da se deca ogluše na to pa sama reč “ne” gubi na snazi.

Umesto da deci kažete: “Nemoj stajati u kadi”, recite: “Sedi u kadu zato što je jako klizavo”.

Očekujete previše od svoje dece
Sigurno ste se našli u nekoj situaciji s vašim detetom gde vreme i mesto zahteva da budete tiho, ali vaše dete to nikako da shvati.

Fokusirajte se na to da pokažete detetu kako želite da se ponaša. Takođe, potrebno je vreme i ponavljanje kako bi se deca naučila nekim stvarima.

Intervenišite kada vas deca “jednostavno nerviraju”
Jeste li ikada vikali na svoju decu samo zato što su bili jako glasni dok su se igrali?

“Ako vaše dete radi nešto što nema smisla, pokušajte ne vikati. Pratite ga šta radi ali nemojte intervenisati, osim ako je u pitanju njegova bezbednost”, kaže Borba.

Najverovatnije, ako ne odgovorite, na kraju će prestati a vi ćete se osećati mirnije, izbeći vikanje.

Samo pričate ali ne pokazujete primerom
Vaša deca nastavljaju loše ponašanje kada su upozorenja nejasna. Postavite ograničenja i držite ih se. Da biste naučili decu da slede pravila, objasnite svoja očekivanja a zatim preduzmite mere ako ih prekrši.

Ako želite da dete nešto obavi recite mu da prestane sa igrom i odradi posao. Ako vas posluša, zahvalite, a ako vas ignoriše uzmite igračke i recite da dok se ne završi posao, privilegije poput igračaka neće biti.

Pretpostavljate da će vaspitne metode biti iste za svako dete
Svako dete je drugačije i na vama je da otkrijete koja metoda vaspitanja najbolje odgovara vašem detetu.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Ovih 15 stvari treba da govorite deci
Photo by Jonathan Daniels on Unsplash

Ovih 15 stvari treba da govorite deci

Ne zaboravite da deca upijaju energiju roditelja i mnogo uče od njih

Kada vaspitavate dete, uvek se plašite da u nečemu ne pogrešite, pa iz straha zadržavate stvarne emocije u sebi, umesto da ih pokažete deci.

Deca upijaju energiju roditelja i mnogo uče od njih, zato je jako važno da sa decom imate iskren i otvoren odnos, piše Pop Sugar. Mnogi roditelji zbog obaveza i nedostatka vremena deci uskraćuju emocije i iskrene savete.

Nađite vremena da vašoj deci kažete koliko ih volite i naučite ih da pokazuju osećanja i bore se za njih. Ovo su samo neke od važnih stvari koje vaše dete mora da čuje od vas.

Zahvalan sam na tome što te imam i veoma sam ponosan na tebe.
Tvoje reči imaju smisla za mene i imaš odlične ideje.
Volim što sam baš tvoj roditelj i ne moraš da budeš savršen/a da bi bio/bila sjajan/sjajna.
Tvoje mišljenje mi je jako važno, a najvažniji/najvažnija si mi ti.
Voljen/a si i verujem u tebe.
Ova porodica ne bi bila ista bez tebe i mnogo nam značiš.
Imaš pravo i možemo da uradimo to kako ti kažeš.
Veoma mi pomažeš, činiš me srećnim roditeljem i volim tvoju kreativnost.
Nemoj da se bojiš da budeš svoj/a, jer možeš mnogo toga da promeniš.
Volim što vidim svet tvojim očima jer je odlično to što si kreativan/kreativna.
Divim ti se i tvoji prijatelji su srećni što te imaju.
Verujem ti jer znam da ćeš napraviti najbolji izbor.
Kada si ti srećan/srećna i ja sam jer me činiš boljom osobom i uvek budi svoj/a.
Opraštam ti jer svako od nas pravi greške.
Dobro ti ide, a ako ne uspeš uvek možeš da probaš ponovo sutra.

Izvor: Superzena.B92.net

Ne ismevajte mališane
Foto: Depositphoto

Ne ismevajte mališane

Mnogo bolje ćete ga vaspitati ako ga budete manje kritikovali za pogrešne poteze, a više hvalili za dobra dela. Uzajamno poštovanje i saosećajnost su temelji dobrog vaspitanja

SVAKI put kada verbalno napadnete svoje dete, pogotovo ako se ono nalazi u uzrastu između 11 i 14 godina, rizikujete da ugrozite njegovo mentalno zdravlje. Tako poručuju naučnici sa Kraljevog koledža iz Londona, koji su na osnovu studije zaključili da je dečji um izuzetno osetljiv na vređanje i ismevanje.

Stručnjaci su magnetnom rezonancom snimali mozak mališana koji su bili izloženi verbalnom zlostavljanju. Ispostavilo se da kod njih postoje promene u strukturi veza između dve moždane hemisfere, a upravo one nagoveštavaju da se kod te dece češće javljaju brojni psihički problemi.

- Zato ne prisiljavajte dete da ispuni sva vaša očekivanja, nego ga prihvatite onakvim kakvo jeste - kaže Džon Kabat-Cin, direktor Klinike za smanjenje nivoa stresa iz Masačusetsa. - Mnogo bolje ćete ga vaspitati ako ga budete manje kritikovali za pogrešne poteze, a više hvalili za dobra dela. Uzajamno poštovanje i saosećajnost su temelji dobrog vaspitanja.

Izvor: novosti.rs

Dr Rajović: Kako svojoj deci postavljam granice

Dr Ranko Rajović gostovao je nedavno u emisiji RTS Ordinacija, gde je govorio o tome kako se okruženje promenilo, šta je zadatak roditelja i nastavnika danas, kako se postavljaju granice deci i na koji način treba da se pobrinemo da napravimo balans između onog vremena koje deca provede ispred ekrana i u nekim fizičkim aktivnostima.

Na prvo pitanje voditeljke, kakva su deca danas i da li su drugačija od prethodnih generacija, doktor kaže:

„Da li je okruženje danas isto? Nije, a okruženje je 100% važno. Svaka nova generacija upisanih u prvi razred malo je slabija od prethodne. Pa šta će onda biti s decom ako budemo i dalje uporno koristili iste metode? Biće sve lošiji. Dakle, moramo da menjamo metode.”

Dr Rajović kaže da je danas motorika kod dece osetno lošija, opšte znanje takođe, pažnja slabija, rečnik siromašniji. To znači da je problem nastao pre škole. I za to ne možemo kriviti samo roditelje jer je veliki problem i okruženje. Onda dolazi novi problem, a to je škola. Deca, zbog nepravilnog razvoja ne mogu da održe pažnju, ne mogu da čitaju, da pišu, iako su inteligentna.

O manipulaciji i granicama
„Dete kad je srećno i mi smo. I tu je prostor za manipulaciju. Što je dete starije više kontroliše roditelje ako nisu postavljene granice. Tu dolazimo do problema mobilnog telefona. Armija roditelja ne zna šta će sa decom. Detetu je teško postaviti granice, pa oni idu do toga da se bude noću da igraju igrice. Dete kad igra igricu dobija endorfin u više navrata i postaje takoreći zavisno. Endorfinski stimulansi su morfijumski, to je kao droga.” – upozorava doktor Rajović.

Govoreći o majkama koje neumorno paze da dete dok prohodava ni slučajno ne padne, doktor kaže da je to velika greška.

„Dete kada prohodava treba da padne 500 puta u tri meseca. Pa mora da nauči da padne! Na jednu ruku, na drugu, na obe… ako ne nauče, onda kad dođu u vrtić, zalepe se kao daske. Jer ne znaju da padnu, nisu naučili. Roditelji moraju da shvate, zaštićivanje je dobro, prezaštićivanje je loše po dete. Dobar primer je instinkt koji majke imaju. One kada uzmu svoju bebu one je nose tako što je okrenu ka sebi i prislone na grudi. To je majčinski instinkt. A kad tata tako nosi bebu? Samo kad mama gleda. Tata je prebacuje iz jedne u drugu ruku, igra se s njom, vrti je i tako aktivira vrlo važne regije u mozgu. Pustite tate da rade ono što je njihovo.” – kaže doktor, koji je neuroendokrinolog i osnivač NTC programa učenja.

Kako se gradi autoritet
Doktor Rajović tvrdi ono što svi mahom već znamo, a to je da dete mora da ima granicu.

„Moj sin Danilo je za 5. rođendan dobio neku video-igricu i pošto ja nisam baš za to pitao sam rođaku koja je to kupila – zašto? Ona mi kaže: Pa Ranko nemoj da si primitivan, svi to imaju, kako će da se igra s drugom decom, ako ne zna ništa o tome? Pa vi vidite gde je tu logika, kad on tu igricu igra sam.”

Doktor kaže da je odlučio da sinu dozvoli da igra pola sata dnevno, ali je to ubrzo počelo da izmiče kontroli.

„Pokušao sam da mu objasnim da neće imati dobru akomodaciju oka, da će imati problem s pažnjom kad krene u školu, neće moći da čita duže od 15 minuta i da se to zove disleksija, on me je pustio da završim i pitao: ‘Je l mogu sad da igram?’. Ja vidim da ne vredi.

Dobro, kažem, pošto si me prevario par puta, sad ću da ti uzemem ovo dok se ne dogovorimo. ‘Tata, vrati, dogovorićemo se.’ Pitam ga ja onda:

‘U redu, hoćeš da igraš ovo jednom ili dva puta nedeljno?’

‘A ne, ja hoću svaki dan.’

‘Jednom ili dva puta nedeljno? Ako se ne dogovorimo uzeću ti. Imaš 10 sekundi. 10, 9, 8…’

‘Dva puta.’

Onda smo dogovorili, po istom principu, da to bude pola sata, ponedeljak i četvrtak. Potpisali smo ugovor, koji sam fotografisao. Već sutra je on prevario. Uzeo sam mu telefon, plakao je raznim vrstama plača. Sledeći put kad je prevario, plakao je sat vremena. Treći put nije ni plakao. Shvatio je da postoji granica i da kad je pređe nema nazad. To je mudrost roditeljstva, postavljanje granica. Roditelji moraju da se edukuju, da čitaju, da vide šta je novo da bi naučili da se na pravi način postave.” – tvrdi doktor Rajović.

Nije problem da dete gleda pola sata u ekran pa da posle toga ode pola sata ili sat napolje da se istrči to nekako nadoknadi. Problem je ako nema kretanja, već se sve svodi na gledanje u ekran, glavna je poruka koju doktor želi da pošalje roditeljima.

Na pitanje kada je u redu dati detetu uređaj, doktor Rajović kaže da on pre škole nikako ne bi davao deci telefone u ruke, iako zna da je nemoguće.

„Dete ima dosadu kao faktor razvoja. Kad mu je dosadno ono mora da misli, da smišlja, da koristi igračke za zabavu. Kad mu uključite crtani, ono ne mora ništa da radi, rešen je problem dosade. Detetu se to dopadne, hoće da sve probleme rešava tako, odmah i sad. Kao što crtani rešava problem dosade odmah i sad.”

Govoreći dalje o važnosti pokreta kod dece on dodaje da su najvažniji predmeti do 12. godine fizičko, muzičko i likovno. Glavna aktivnost je kretanje, a mozak se razvija u pokretu, zato je posao deteta da se kreće. Ako dete ne može da se kreće u nazad, ono sutra neće razumeti matematiku u minusu. Deca treba da budu od jutra do mraka u pokretu. To im omogućava razvoj. Park, igrališta. Što im više otežamo pokrete, ono se bolje razvija. Šetnja po ivičnjaku, pentranje, to je ono što im treba.

„Ja sam svestan da ne može baš svaki dan u školi fizičko, ali postoje načini da deci obezbedimo kvalitetan razvoj i na redovnoj nastavi. Na primer, neki učitelji s kojima ja radim, uzeli su lastiš, povezali klupe njime, tamo gde deca prolaze i okačili zvončiće. Onda, kad dete ide na tablu, prolazi tuda, preskačući prepreke, i u rikverc ide nazad. Cilj je da zvonce ne zazvoni. Tako se može nadoknaditi taj nedostatak kretanja.”

„Uroš Petrović je na jednoj radiionici osmislio zagonetku: U kakvoj su vezi albastros i broj 40? Niko ne zna, ali kreće pogađanje:

Raspon krila, ima 40 dm? – Odlično zapažanje, ali nije, nego 35.
Toliko godina živi? – Aha, dobro razmišljaš, on živi na moru, zdravo se hrani i dugo živi. Čak 80 godina.
Toliko dana leži na jajima? – Super ideja, a zato što je velika ptica, dugo leži, i to 60 dana. Kokoška je manja, ona leži 21 dan, a albatros 60.

Tako se uči. Svaki put kad daju odgovor ja ih ohrabrim time da dobro razmišljaju, ali onda kad shvate da odgovor nije tačan osete ono uzbuđenje kao kad otvarate poklon a ne znate šta je unutra, pa jedva čekate da otkrijete. Tako dobijene informacije deca pamte, tako se uči. Ne daje mu se informacija na tacni kao u školi. Važan je put do znanja.

Kad sam ih posle pitao koliki je raspon krila, koliko leži albatros na jajima, svi su u glas odgovarali. Inače, albatros može da leti 40 kilometara na čas.”

Sve što dete kaže, svaki odgovor koji da, treba da se ohrabri. Kada pogrešno odgovori, ne morate ni da kažete da je to netačno, dovoljno je da prevrnete očima, da se dete obeshrabri. Dete treba učiti da misli, tvrdi doktor Rajović.

„Roditelji kad imaju malu decu kupe one zaštite za utičnice. Čemu ste vi naučili dete? Pa otići će kod babe i dede, kod tetke, tamo neće biti zaštita. Dete treba učiti odmah uzročno-posledičnoj vezi. Ako krene da gura prste, bolje je da ga odmah pecnete po prstićima, da shvati da ako bude dirao utičnicu, da će to biti neprijatno.” savetuje ovaj stručnjak za dečji razvoj.

Govoreći o tome za koja zanimanja spremamo decu danas, doktor Rajović podseća na to da, od 10 zanimanja koja su danas najtraženija, devet ih nije postojalo pre 10 godina. To znači da mi danas decu pripremamo za zanimanja koja još ne postoje!

„Šta vam to govori? Pa da naš prvi cilj treba da bude da decu naučimo da misle.”

Izvor: Zelena učionica

Foto: Pixabay

Strategija odlaganja odlaska u krevet

Šta su sve klinci u stanju da kažu da izbegnu odlazak u krevet.

Vreme za spavanje počinje oko osam. Plan je da im uvalite večeru, okupate ih, naterate ih da operu zube i budu u krevetu najkasnije do jedanaest. Ili, bar pre nego što počne sledeći dan. Ako sve izvedete do ponoći, dobri ste. Deca su otišla u krevet istog dana kad su iz njega ustala…

Ali, ne ide sve uvek tako jednostavno. “Samo još pet minuta”, “kad će da dođe tata, moram nešto da mu pokažem”, “rekao sam NE”, “pročitaj mi samo ovu enciklopediju do kraja i krećemo”, “zašto moram da se kupam, kupao sam se juče”, “je l’ ne peremo kosu, je l’ ne peremo kosu”… I tako…

Onda, konačno: svi su okupani i u krevetu. “Piški mi se”, “ne, hoću još mleka”, “u stvari hoću vodu”… i, konačno “gde mi je onaj mali kajman” (ili, ako niste fanovi kajmana, upišite vrstu sami, za neupućene, evo objašnjenja: UVEK se radi o igrački koja nije veća od tri centimetra).

Ako ste se prepoznali, niste jedini.

Evo šta kažu mame, šta sve deca izmišljaju da bi izbegla odlazak na spavanje.

Strategija odlaganja odlaska u krevet ima nekoliko elemenata koji su zajednički (skoro) svoj deci:

1) Želim da ostaviš upaljeno svetlo, plašim se mraka (i roditelj i dete znaju da je taj strah upravo izmišljen da bi se kupilo još malo vremena)

2) Piški mi se (i roditelj i dete znaju da će piškiti uz isvestan napor, ili neće ni piškiti jer je piškenje obavljeno pre kupanja, dakle pre pola sata u najgorem slučaju, ali, čik imajte srca da detetu kažete da ne može da piški)

3) Ozbiljna dehidratacija (‘hoću vode’ glasom malog očajnika koji kao da nije popio ni kap od juče uveče, ali čik imajte srca da detetu kažete da ne može da dobije vodu).

Konačno je sve ispunjeno, ali posle dvadesetak minuta čuje se glasić iz mraka “mamaaaaaa”…

“Šta ako sanjam nešto ružno?”

Kažete detetu da prvo mora da zaspi da bi uopšte moglo da sanja nešto ružno, a da ćete ako se to desi smisliti nešto.

Evo šta još kažu mame:

“Ne mogu da spavam, mama, nedostajaću mojim igračkama”, rekla je trogodišnja ćerka Mariji Hagis, blogerki sa Happy Mummy bloga.

“Ali mama, mislim da imam nešto da ti pokažem, u mom rancu/kupatilu/kolima je”, je omiljeni izgovor devojčice čija mama Loren piše blog Scrapbook.

Evo još nekih zabavnih tema koje decu muče i ne daju im da spavaju: “Kako ribe gledaju pod vodom”, “ko spušta Sunce dole”… Kako stvarno da se spava kad ima toliko pitanja bez odgovora.

A ako dobiju odgovore… možda “krevet želi da ih pojede”. Ili će vam objasniti daprosto ne mogu da spavaju jer je to DOSADNO.

Izvor: mondo.rs

Foto: Shutterstock

Vratimo se navikama naših roditelja - šaljimo decu da se igraju napolju!

Boravak u prirodi donosi ogromne benefite za zdravlje i pravilan razvoj naših mališana.

Zdravlje našeg deteta je uvek na prvom mestu, a nismo ni svesni koliko jednostavno možemo obezbediti svom mališanu dobar i kvalitetan razvoj. Jedna od najvažnijih stvari je pružanje prilike detetu da što više vremena provodi igrajući se napolju.

Postoji mnogo stvari po kojim se današnje generacije razlikuju od prethodnih., ali najveći kontrast koji primećujemo jete upravo po tome koliko vremena provode napolju. Postoji mnogo razloga što današnji mališani manje provode vreme van kuće, što uključuje upotrebu elektronskih uređaja, preotperećen raspored aktivnosti i obaveza, briga zbog izloženosti suncu, pa i to što mnoge porodice nemaju siguran prostor za igru. Nije to samo do dece, i odrasli su se sada previše zatvorili unutar zidova i manje provode vreme napolju.

Izdvojićemo šest osnovnih razloga zbog kojih bi dete trebalo da provodi više vremena napolju.

1. Sunčeva svetlost. Da, izloženost suncu, kako svi znamo, može prouzrokovati rak kože. Ipak, našem telu je sunce zaista potrebno. Izlaganje sunčevim zracima dovodi do stvaranja D vitamina, koji je od životnog značaja u mnogim procesima u telu, od razvoja kostiju pa do razvoja imunog sistema. Izlaganje sunčevoj svetlosti takođe ima značajnu ulogu i na druge načine, te kao i zdrav san poboljšava raspoloženje. Naše telo mnogo bolje radi kada je svakodnevno u dovoljnoj količini izloženo sunčevim zracima.

2. Trening. Trebalo bi da naši mališani budu aktivni bar sat vremena dnevno, a izlazak napolje će ih svakako aktivirati. Naravno da mogu vežbati i u kući, ali boravak na vazduhu, naračito uz loptu ili bicikl, podstiče aktivnu igru, što je zaista najbolji trening za dete.

3. Predvodničke funkcije. Postoje određene sposobnosti koje nam pomažu da planiramo, pravimo prioritete, problematizujemo, pregovaramo, radimo više stvari u isto vreme, a krucijalne su za uspeh. U ovaj spisak možemo ubrojati i kreativnost, kao i upotrebu mašte prilikom rešavanja problema ali i zabavljanja sebe. To su sposobnosti koje se uče i vežbaju, a da bi to mogli, potrebno im je slobodno vreme. Treba da provode vreme sami i sa drugom decom, i da im bude dozvoljeno da sami smišljaju svoje igre, otkrivaju, razumevaju stvari oko sebe, da sami sebe zabave. Boravak napolju im daje priliku da vežbaju ove za život bitne veštine.

4. Rizikovanje. Potrebno je da nekada rizikuju. Kao roditelje, naravno da nas ovo plaši, jer svi mi želimo da naše dete bude sigurno. Ipak, ukoliko ih previše čuvamo i ne dozvoljavamo im da pomalo rizikuju, neće znati za šta su sve sposobni, a uz to neće ni steći samopouzdanje i hrabrost da se suočavaju sa raznim izazovima u životu. Da, zaista mogu polomiti ruku ukoliko padnu sa drveta, i da, i mi isto možemo biti poniženi ukoliko nas neko odbije. Pa opet, sve to ne znači da ne treba pokušati, lekcije koje naučimo iz poraza su isto značajne koliko one koje naučimo kroz uspeh.

5. Socijalizacija. Deca moraju da nauče da rade u grupi. Treba da upoznaju drugu decu i stvaraju prijateljstva, da nauče da dele i budu kooperativni, da znaju da poštuju druge. Ukoliko dolaze u odnos sa drugima samo kroz organizovane okolnosti, kao što su škola ili spotska ekipa, oni neće moći da nauče sve što bi trebalo.

6. Poštovanje prirode. Naš svet se konstantno menja, i to ne na bolje. Ukoliko dete odraste bez šetnje kroz šumu, kopanja vlažne zemlje, gledanja životinja u svom prirodnom okruženju, bez penjanja na planinu ili posmatranja prostranstva mora, možda nikad neće razumeti šta sve može biti izgubljeno. Budućnost naše planete zaista zavisi od njih, stoga treba da nauče da je cene.

Dakle, pokušajte. Radite ono što su i naši roditelji - pošaljite dete napolje. Još bolje je da odete i vi sa njima. Ne samo da ćete zajednički provesti vreme, nego će i to vreme biti kvalitetno iskorišteno, a doneće ogromne dobrobiti razvoju vašeg mališana.

Izvor: yumama.com

7 saveta kako da disciplinujete dete uzrasta od dve do četiri godine

 

Kako mnogi stručnjaci smatraju, disciplina je postavljanje pravila iz preventive kako ponašanje vašeg mališana ne bi postalo agresivno (udaranje i ujedanje), opasno (istrčavanje na ulicu) i nepristojno (bacanje hrane, pleženje, mljackanje).

Predstavljamo vam sedam načina da postavite granice i zaustavite loše ponašanje.

1. Odredite šta je zaista važno
Ukoliko uvek i za sve govorite “ne”, vaše dete će oguglati na “ne” i neće razumeti vaše prioritete.

Odredite šta vam je bitno, odredite granice spram toga i odgovarajuće posledice. Potom popustite na malim stvarima koje vas možda nerviraju ali spadaju u manje bitnu kategoriju, odnosno navike koje će vaše dete verovatno prerasti npr. insistiranje na nošenju ljubičastog i samo ljubičastog.

2. Otkrijte šta izaziva lošu reakciju kod deteta
Neki nestašluci se mogu sprečiti ako znate šta da očekujete, a onda i napravite plan i uklonite potencijlna iskušenja.

Ukoliko je vaš mališan sklon pravljenju haosa u supermarketu – ponesite igračke koje znate da voli dok vi obavljate kupovinu.

Ukoliko vaše dete ne želi da deli svoje igračke sa drugom decom – sklonite ih na drugo mesto pre nego što vam druga deca dođu u goste.

Ako vaše dete voli da crta po zidovima – sklonite voštane bojice van njegovog domašaja i dozvolite mu da ih koristi samo pod nadzorom.

Takođe, neka deca imaju običaj da ispolje loše ponašanje kada su gladna, umorna ili izostavljena iz neke situacije. Pobrinite se da vaše dete jede zdrave i hranljive namirnice, ima dobar režim spavanja (najmanje deset sati noću plus 1-2 sata preko dana) i da se igra napolju kako bi izbacilo višak energije.

3. Budite dosledni
Deca starosti između 2 i 3 godine pokušavaju da nauče kako to njihovo ponašanje utiče na ljude oko sebe. Ako se vaša reakcija na određenu situaciju menja svakodnevno – jedan dan mu dozvoljavate da šutira loptu po kući a drugi ne, zbunićete ga svojim ponašanjem.

Ne postoji određeno koliko puta mora da se desi neki incident i posledica toga da bi vaše dete naučilo lekciju i promenilo svoje ponašanje. Ali ukoliko vi uvek odreagujete na isti način, verovatno će naučiti lekciju posle četvrtog ili petog puta.

Neka deca već u drugoj godini nauče kako da se izvuku iz nevolje samo zato što su slatka ili umiljata, ne dozvolite da to koriste kao vašu slabost.

4. Ne dozvoljavajte emocijama da vas obuzmu
Verujemo da je teško ostati smiren kada vaš dvogodišnjak vuče psa za rep ili već deseto veče odbija da pere zube. Ali ako vi pobesnite i počnete da vičete, sve što ste imali da mu kažete gubi smisao jer on neće čuti ni reč samo će videti vaše emocije.

Udahnite duboko, izbrojte do deset, spustite se tako da vam oči budu u nivou očiju vašeg deteta i budite brzi, jasni i ozbiljni kada ga prekorevate i stavljate do znanja šta je pogrešio.

5. Budite jasni i glasni
Ako ste isti kao i većina majki, u stanju ste da se raspravljate sa svojim detetom do iznemoglosti kada napravi neki nestašluk. Pričaćete šta je uradio pogrešno, dajući mu detaljno objašnjenje zašto je to loše kao i kakve su mu privilegije ukinute zbog takvog ponašanja.

Takav razvoj situacije vama ne ide u korist, prvenstveno zato što deca uzrasta 1,5-2 godine godine nemaju sposobnost da odmah razumeju i shvate o čemu vi govorite niti da shvate suštinu tako dugih rečenica. Budite jasni, koristite kratke rečenice i upotpunite ih odgovarajućom intonacijom i mimikom.

6. Pošaljite ih na “pauzu”
Ukoliko vaša priča, kazne i gubici privilegija nisu urodile plodom i dete nije promenilo svoje ponašanje razmislite o slanju na “pauzu”, naravn u skaldu sa godinama.

Pre nego što ga pošaljete u ćošak, napravite ozbiljnu facu i povisite ton. Ukoliko ne posluša, nađite miran deo kuće i namestite tajmer. Kada vreme istekne pitajte dete da se izvini za svoje ponašanje i kao nagradu zagrlite ga kako bi shvatio da niste ljuti.

7. Ostanite pozitivni
Nezavisno od toga koliko ste iznervirani ili povređeni ponašanjem svog deteta, nemojte o tome drugima da pričate pred njim. Ukoliko deca čuju roditelje kako negativno pričaju o njima izgubiće poštovanje, osećaće se nadmoćno i nastaviće da ponavljaju iste postupke.

Isto tako, sasvim je u redu da ste uznemireni, ako dođe do toga, obratite se za pomoć, najbolje supružniku, ali i najbližem prijatelju ili pedijatru.

Izvor: Yumama

Foto: Shutterstock

Saveti pedagoga: Podstičite empatiju kod svog deteta

Zbog čega je važno da naučite dete da saoseća sa drugim ljudima i na koji način možete razviti empatiju kod mališana, savetuje pedagog Jelena Holcer.

Empatiju, to jest osobinu da saoseća sa drugima, možete kod svog deteta podsticati na više načina:

1. Prezaštićivanje. Pokušajte da ne prezaštićujete svoje dete. Iako je ovo lakše reći nego učiniti, imajte na umu da će ovakav vaš stav dete umeti da prepozna i osloni se na vaše prisustvo prilikom rešavanja ličnih konflikata sa vršnjacima. Za njega je bolje da se ponekad i sam "opeče", kako bi naučio neku važnu lekciju iz socijalne komunikacije.

2. Vršnjačko okruženje. Upišite dete u vrtić kada bude bilo emotivno i fizički spremno za to. Vršnjačko okruženje će razviti brojne osobine emocionalne inteligencije, ne samo empatiju.

3. Lični primer. Budite dobar primer. Pokazujte empatiju za druge, jer je takvo ponašanje roditelja jedan od najefikasnijih načina za učenje empatije kod deteta. Na primer, kada se brinete za svoje prijatelje, rodbinu, bližnje - uputite u to i svoje dete.

4. Razgovarajte. Kada čitate slikovnice ili gledate filmove sa sadržajem koji bi mogli da probude empatiju kod vašeg deteta, pokušajte da ga stavite u položaj glavnog junaka. Razgovarajte o konkretnim situacijama, pitajte dete: "Kako bi se ti osećao da se to tebi dogodi?". Posmatrajte situacije iz svoje svakodnevice i razgovarajte: "Šta misliš, zašto se rasplakalo ono dete u parku? Da li si video šta se dogodilo? Da li je to dete palo? Da li ga je neko povredio tako što mu je uzeo igračku bez pitanja? Kako bi se ti osećao na njegovom mestu? Da li misliš da postoji nešto što ti možeš da uradiš kako bi to dete prestalo da plače?".

5. Emocije prema vama. Zahtevajte empatiju prema vama. Ako se vi rasplačete, a dete ne reaguje, pitajte da li mu je zaista svejedno što ste vi tužni. Podsetite ga da, kada se ono rasplače, vi uvek priđete i pitate šta nije u redu, pokušate da ga utešite. Nemojte pri tome biti kritični ili strogi, jer postoji mogućnost da dete ne reaguje na vaše emocije - ne zato što nema empatiju, već zato što ne zna kako bi reagovalo.

6. Potrebe drugih. Omogućite mu što više prisustvo druge, po mogućstvu i mlađe dece. Socijalna interakcija će omogućiti vašem detetu da nauči da deli svoje igračke, da se igra po opšte važećim pravilima, umeću komunikacije... Mlađa deca, posebno bebe, pružiće mu uvid da postoje i oni koji su još više od njega samog onesposobljeni da samostalno zadovoljavaju svoje potrebe. Trogodišnje dete može da zadovolji svoju potrebu - na primer, glad, tako što će se samostalno hraniti, ali beba to ne može jer je još uvek zavisna od odraslih osoba. Kada vaše dete to uvidi, postepeno će stvarati osećaj hijerarhije moći u zadovoljavanju potreba (svojih i tuđih) i ispoljavanju emocija.

Pored ovih sugestija za razvoj empatije kod vašeg deteta, imajte na umu da se ova osobina razvija tek od treće godine. Uz vašu podršku i usmerenje, vaše dete će odrasti u emotivno toplo dete, koje će zahvaljujući upravo ovoj svojoj osobini imati razvijene socijalne kontakte, biti omiljeno u društvu i pravilno raspoznavati kako lične želje, tako i umeće poštovanja tuđih.

Jelena Holcer, pedagog

izvor: yumama.com

foto: Shutterstock

Mala sprava, velika opsesija

Mališani i mobilni telefon: Psihijatri upozoravaju da stalno korišćenje telefona od mališana pravi nesposobne odrasle ljude

Mobilni telefon se u dečji svet ušunjao na mala vrata, postajući velika opsesija. Studije su ogolile poražavajuću istinu da mališani sve ranije počinju da koriste digitalnu spravicu, postajući “smombiji” - zavisnici od smartfona. Čim se probude, uzimaju telefon u ruke, “surfuju” po internetu, igraju igrice, lišavaju se stvarne u korist virtuelne komunikacije, slikaju se za društvene mreže. I u san odlaze sa mobilnim pored glave. Pametni telefon je postao i stvar prestiža, pa se deca utrkuju ko će imati bolji i skuplji, a roditelji ne uspevaju da postave granice, nego podležu pritisku da, ako im ne kupe taj i taj telefon - klinci će biti odbačeni od društva. Nemački dečji psihijatar Mihael Vinterhof upozorava da ovaj trend od mališana pravi nesposobne odrasle ljude.

- Deca postaju žrtve, jer se kod njih još uvek nije u potpunosti razvila samokontrola - kaže Vinterhof. - Živimo u stresnom vremenu u kojem ljudi imaju sve manje snage da trpe hirove mališana, pa im brže-bolje daju ono što hoće samo da bi bili mirni. A to je - mobilni telefon. I tako se on odomaći u svakoj porodici, svakom domu.

Preporuke stručnjaka su da, pošto ne možete da ih lišite mobilnog telefona, barem im ograničite vreme koje će potrošiti uz mobilni telefon.

Šta kažu deca?

Koliko je ova pojava uzela maha i kod nas, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa učenicima trećeg razreda Osnovne škole “Sava Šumanović” u Zemunu. Na pitanje “Možete li da zamislite kakav bi vam bio dan bez mobilnog telefona?”, mališani su odgovorili:

- Ko nema mobilni, znači da mu je dosadno u životu. Kao da drugi nešto imaju, a on nema. Ne bi znao šta da radi sa rukama. (Stefan Danilović)

- Kada ne bih imao telefon, osećao bih se tužno, jer sam navikao na njega. Koristim ga da pozovem drugare da dođu kod mene, mada bi to umesto mene mogli da urade i roditelji. (Filip Makivić)

- Nisam razmišljala o tome zato što svi imaju mobilni, i gde god da se okrenem, neko telefonira, kuca poruke ili igra igrice. (Maja Narančić)

- Ne znam tačno kako bi mi izgledao dan bez telefona, ali mislim da bih u tom slučaju imala više vremena da se sa društvom igram napolju. Verovatno ne bih bila nesrećna bez njega. (Sofija Mandić)

- Obožavam svoj mobilni, jer volim da igram igrice. Roditelji mi kažu da smanjim to, a ja se onda sakrijem ispod stola i krišom se igram. Kada ne bismo imali telefon, ne bismo mogli da pozovemo roditelje ako se izgubimo. (Uroš Varkašević)

- Ako izostanemo iz škole, a nemamo telefon, ne možemo da saznamo šta smo tog dana učili. (Iva Todorović)

- Ne volim telefon, jer on kvari oči. Ne bih bila tužna kada ga ne bih imala, pošto bih više izlazila napolje i igrala se sa kucom. (Una Blagojević)

- Bilo bi mi prazno bez mobilnog, ali ne bih bio nesrećan da ga nemam, zato što bih se više igrao sa drugovima. Uostalom, najviše ga koristim da pozovem roditelje kada sam negde, pa bih se valjda snašao da ga nemam. (Marko Vukadin)

- Ne bi mi bilo dosadno bez njega, zato što više volim da čitam knjige, jer tako kvalitetno provodim vreme i bogatim rečnik. (Ana Mrđa)

Izvor: novosti.rs