Ako je vaše dete po prirodi stidljivo, ne trudite se da ga promenite, jer je to unapred osuđeno na neuspeh. Ali, možete mu pomoći da u određenim situacijama to prevlada kako ga ova osobina ne bi ometala u socijalnim odnosima.

Za početak, razmislite da li je dete oduvek takvo ili je postalo nakon nekog traumatičnog iskustva (dešavanja u školi, razvoda roditelja, bolesti, smrti bliske osobe, problema u porodici…) U drugom slučaju razgovarajte sa njim i ako je potrebno, potražite stručnu pomoć kako biste rešili uzrok.

Urođena stidljivost ima svoje prednosti, takvo dete je manje problematično u školi, uglavnom je saosećajno i sklono promišljanju. Ali, ne snalazi se najbolje u novim situacijama i ima manje drugova od svojih vršnjaka.

Bernardo Kardući, sa Instituta za istraživanje stidljivosti na Indijana Univerzitetu, savetuje mame i tate da ne vrše pritisak na dete, već da ga nauče veštinama komunikacije.

– Dajte mu šansu da vežba tako što će u prodavnici on platiti račun ili u kafiću naručiti sok. Pohvalite ga kad to uradi kako treba i ne kritikujte kad “omane”. Jačajte mu samopouzdanje podsećajući ga na ranije situacije u kojima se lepo snašlo. Kažite mu da ste se i vi kao dete slično osećali i objasnite kako ste uspeli da prevladate stidljivost – savetuje američki psiholog.

I najvažnije, pokažite ljubav i razumevanje. Jasno stavite malom stidljivku do znanja da nije lošiji od druge dece, jer ako oseti da ga gledate ispod oka što nije pričljiv i harizmatičan, verovatno će se još više zatvoriti u sebe.

Da li se vaš mališan ikada požalio da mu je teško? Duhovita mama otkriva razloge šta sve može da pokvari dan njenom dečaku…

“Moj dvogodišnjak mi je rekao, vragolastog pogleda: ‘Mamice. Imao sam težak dan'”, počinje svoj blog mama Meredit Etington.

Meredit priznaje da je ostala zatečena ovim priznanjem i da se zapitala da li je moguće da njen sin tako rano u detinjstvu misli o tome koliko težak život ume biti. I zbog čega bi uopšte dvogodišnjak imao loš dan, zapitala se.

Međutim, onda se setila svega što se tog dana dogodilo i pomislila da bi njen sinčić ipak mogao biti u pravu i da mu tog dana, možda, i nije bilo lako.

Pogledajte spisak razloga do kojih je ova mama blogerka došla.

1. Morao je da ustane u devet sati nakon kratkog sna od svega 14 sati.

2. Nisam mu dopustila da jede čips za doručak.

3. Usudila sam se da mu kažem da je cucla samo za noć i uzela je kako bi mogao da pojede svoj pravi doručak, o kojem je promenio mišljenje oko deset puta. Izgleda da mu ništa nije zvučalo primamljivo nakon što je čips zabranjen.

4. Obukla sam, što uvek čini i moj dan malo napornijim.

5. Bio je primoran da, za vreme ručka, pije iz žute čaše, a hteo je iz plave.

6. Nisam mu dopustila da svog brata poprska u oko.

7. Nije mu dozvoljeno da skače po stočiću u dvorištu.

8. Nisam mu dopustila da obmota traku za roletne oko vrata.

9. Nisam mu dopustila da se igra nožem.

10. U principu, sprečila sam njegove različite načine da ugrozi svoj život.

11. Promenila sam mu pelenu kad je počela da se oseća.

12. Naterala sam ga da obuje cipelice kada je napolju bilo hladno.

13. Vezala sam ga u njegovom auto-sedištu.

14. Greškom sam ga pokrila na pogrešan način dok je dremao.

15. Nisam ga držala 25 minuta nakon dremanja dok se razbudi i ponovo bude veseo. Ipak je dremao samo dva sata nakon kratkog sna od 14 sati tokom noći.

16. Naterala sam ga da večera testeninu koja je imala zelene tačkic, zbog čega je bila očigledno nejestiva.

17. Rekla sam mu da udaranje brata u glavu predmetom koji je držao u ruci u tom trenutku nije u redu (i ponovila to deset puta).

18. Držala sam ga za ruku dok smo silazili niz stepenice.

19. Nameravala sam da mu zaista operem zube, umesto da mu dopustim da sisa četkicu za zube deset minuta.

20. Rekla sam mu da bude tih i da spava.

“Kada sam malo bolje razmislila, shvatila sam da mu je dan bio zaista naporan. Nadam se da ću sutra ispuniti njegova očekivanja”, našalila se Meredit. “Ali iskreno sumnjam.”

Igračke nisu samo igračke, stvorene zarad igre. Pored te uloge, kroz igru i odnos prema njima, deca uče o svetu i o sebi, izgrađuju svoj sistem vrednosti. Ovako bi trebalo svaki mudar roditelj da misli o igračkama koje kupuje svojoj deci.

Mudri roditelji isto tako razmišljaju i o broju igračaka koje su deci date. Dok većina roditelja u veku konzumerizma natrpava igračkama sobe do plafona, mudri roditelji znaju da će ograničavanje broja igračaka naučiti decu drugim stvarima.

1. Deca uče da budu kreativna

Previše igračaka sprečiće decu da u potpunosti razviju maštovitost. Dvoje Nemačkih zdravstvenih radnika (Strick i Schubert) sproveli su eksperiment u kome su u jednom vrtiću uklonili sve igračke na tri meseca. Iako je dosada kod dece u toku početne faze eksperimenta bila očigledna, ubrzo su počela da koriste maštu da izmisle igre, zaboravljajući na dosadu i odsustvo igračaka.

2. Deca sa manje igračaka razvijaju dužu koncentraciju

Kada previše igračke uvedemo u život deteta, njihova pažnja počinje da popušta. Dete ne zna šta bi pre pogledalo ili sa čime bi se igralo, i vremenom to prelazi u naviku. Dete neće znati da ceni igračku ispred sebe kada ga mami još bezbroj opcija.

3. Deca više razvijaju socijalne veštine

Deca sa manje igračaka brže i lakše nauče kako da razviju međuljudske odnose sa drugom decom i odraslima. Ona znaju i dati i uzeti iz dobrog razgovora. A studije su pripisale prijateljstvima iz detinjstva značajnu ulogu kao i veće izglede na uspeh u akademskim i društvenim situacijama u odraslom dobu.

4. Deca uče da preuzmu brigu o stvarima

Kada deca imaju previše igračaka, ona će naravno voditi manje računa o njima. Ona neće naučiti da ih cene, ako uvek postoji zamena spremna na dohvat ruke. Ako imate dete koje je stalno lomi i kvari igračke, znate u čemu je problem..

5. Deca sa manje igračaka pre će razviti veću ljubav za čitanje, pisanje i umetnosti

Manje igračaka omogućava deci da obrate veću pažnju i na knjige, muziku, bojenje i slikarstvo. A ljubav prema umetnosti će ih naučiti da više cene lepotu, emociju i komunikaciju u svom životu.

6. Deca postaju snalažljivija

U obrazovanju, deci se ne daje samo odgovor na pitanje ili rešenje zadatka, već im se prvo nudi znanje, odnosno alat da pronađu odgovor. U zabavi i igri, treba primeniti isti princip. Manje igračaka izaziva decu da postanu domišljata i snalažljiva i da rešavaju problem samo sa materijalom pri ruci. I snalažljivost je poklon sa neograničenim potencijalom.

7. Deca se manje svađaju između sebe

Ovo može izgledati neobično jer mnogi roditelji veruju da će više igračaka dovesti do manje borbe, jer ima više opcija. Međutim, sasvim je suprotno. Braća i sestre sa puno igračaka će se više raspravljati oko njih. I svaki put kada uvodimo novu igračku, mi im dajemo još jedan razlog da se otimaju. Sa druge strane, braća i sestre sa manje igračaka su primorani da dele, sarađuju i rade zajedno.

8. Deca se uče istrajnosti

Deca koja imaju previše igračaka odustaju prebrzo. Ako oni imaju igračku sa kojom se baš in ne snalaze ili im bilo šta u vezi nje ne odgovara , brzo će biti odbačena zbog neke lepše i bolje. Dok će se deca sa manje igračaka učiti istrajnosti, strpljenju i odlučnosti.

9. Deca postaju manje sebična

Deca koja dobiju sve što žele veruju da uvek mogu da imaju sve što žele. Ovakav stav će brzo dovesti do nezdravog (i nedostojnog) načina života.

10. Deca borave više u prirodi

Deca koja nemaju magacin igračaka su sklonija da se igraju napolju i razviju zahvalnost prema prirodi. Ona su takođe spremnija da se uključe u fizičku aktivnost koja rezultira zdravijim i srećnijim organizmom.

11. Deca uče da pronađu zadovoljstvo izvan prodavnice igračaka

Istinska radost i zadovoljstvo nikada ne borave trajno u prodavnici igračaka. Deca koja veruju da sve želje mogu ispuniti novcem ista su kao njihovi roditelji. Umesto toga, decu treba naučiti da nalaze radost u malim i svakodnevnim stvarima, kao i da sama kroje svoju percepciju stvarnosti.

12. Deca žive u čistijim i urednijim kućama

Ako imate decu, znate da igračke znaju da zaposednu svaki kutak, a što ih je više – više je i posla i prašine. Manje igračaka dovodi do manje pretrpane, čistije i zdravije kuće.

Samo da za kraj objasnim da nisam protivnik igračka. Ja sam samo pristalica pravog detinjstva. Učinite vašem detetu uslugu već danas i ograničite njihov broj igračaka. (Samo, nemojte im reći da je ideja potekla od mene!)

Društvo je sklonije popustiti devojčicama da se igraju autićima ili da igraju fudbal, nego dečacima tolerisati igranje lutkama iako to razvija empatiju, govor i finu motoriku.

Dečake su oduvek obeshrabrivali kad je reč o igranju sa lutkama i igračkama “za devojčice”, uglavnom iz straha da će to uticati na njihovu seksualnu orijentaciju i razvoj. Društvo je sklonije popustiti devojčicama da se igraju autićima ili igraju fudbal nego što će dečacima tolerisati interes za lakove, igre frizera ili pravljenje kućica za lutke. Ipak, kako možemo očekivati od modernih očeva da se kvalitetno brinu o svojoj deci, a u isto vreme zabranjivati malim dečacima da se igraju lutkama? Upravo kroz takvu igru vežbaju “roditeljske veštine”, isto kao i devojčice.

– Iako igra izgleda kao nešto banalno, radi se o biološkom nagonu koji se javlja kod sve dece urednog razvoja i predstavlja glavni način učenja i komunikacije – objašnjava psiholog Sanja Ivanušević Grgas, praktičar terapije igrom.
Istina je da je igra devojčica smirenija, a igra dečaka je praćena višim nivoom energije te uključuje aktivne i fizičke igre. Ipak, mnoga deca ne žele da ih ograničavaju. Da li ih sputavati ili pustiti da izaberu svoje interese?

– Ako deci damo priliku, bez prenošenja svojih očekivanja ili zabranjivanja, videćemo da će svi rušiti stereotipe – napominje psiholog Sanja Ivanušević Grgas dodajući da korišćenje raznolikih i drugom polu namenjenih igračaka nema veze sa negativnom uticajem na razvoj deteta nego mu itekako doprinosi.

Kontrolisanje ili ograničavanje načina igre jednako je kao i kada odrasloj osobi pokušamo “narediti” šta da misli i govori. Svako dete treba bi ima pravo da zaroniti u svet mašte i igra se kako želi – pa bilo to devojčice akcionim figurama a momci Barbikama.
– Veštačka podela igračaka na muške i ženske ograničava decu u igri, a time i razvoj veština, interesa i talenata. Očekivanja zasnovana na polu i pritisci na decu da se ponašaju prema veštačkim društvenim normama, a ne onako kako oni zaista jesu, veoma snažno deluju na njih i oblikuju ih te često imaju negativne posledice – naglašava psiholog Ivanušević Grgas.

Igranje lutkama, na primer, nosi razvojne dobrobiti nezavisno od pola. Kroz odevanje lutaka razvija se fina motorika. Razgovaranje s lutkama pomaže razvoju govora, izražavanju osećanja i rešavanja problema. A saradnja s drugom decom u toj igri doprinosi razvoju socijalnih veština i veština pregovaranja.

– Ono što sigurno znamo je da ‘igračke za devojčice’ ne uzrokuju promenu polne orijentacije nego, naprotiv, podstiču razvoj – kaže psiholog, a da sve igračke trebaju biti jednako dostupni svoj deci misli i Marina Kubinčan Gruičić, vaspitačica-mentor u Dečjem vrtiću Iskrica.
dečaci i lutke
– Zabrana igre lutkama može imati negativne posledice na razvoj (zakidanje za vredno iskustvo, stvaranje osećaja nesigurnosti, loša slika o sebi). U vrtiću su igračke ponuđene po centrima bez podele na ‘muške’ i ‘ženske’, ali ih deca svejedno tako doživljavaju – rekla je Kubinčan Gruičić.

Bebe vole plavo, a ljubav prema ružičastom se uči.

Kognitivna istraživanja pokazuju da sve bebe vole plavo. Vanessa lobuli i Judi Deloach proučavale su grupu dece od sedam meseci do pet godina. Većina je birala plavu igračku, a tek oko druge godine devojčice su počele birati ružičastu.

Pobune protiv velikih lanaca donose promene

Srednjoškolka Antonia Aires-Brovn iz SAD-a imala je 11 godina kad je 2008. pokrenula kampanju protiv Mekdonaldsa jer su delili Happi Meal igračke na osnovu pola. Poznati lanac dečjih igračaka Tois’r’us takođe je nakon pobune roditelja promenio na svojoj veb stranici podelu na “muške” i “ženske” igračke.

Ružičasta je bila za dečake, a nežna plava za devojčice

Naše prabake verovatno su bile kao bebe odevene u bele haljinice. Baš kao i pradedovi. Tek 20-ih godina prošlog veka spominju se pastelne boje – i to ružičasta za dečake, jer je jača, i nežna plava za devojčice. Ipak, više se spominjala boja kose i očiju nego pol.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok ima starijima ograničenje treba da bude sat do dva tokom dana.

Čak i ako je TV samo uključen u prostoriji u kojoj se nalaze najmlađi članovi porodice, a oni ga ne gledaju, televizor ometa njihovu igru i utiče na razvoj pažnje, pokazala je studija američkih istraživača, koja je obuhvatila 50 malih ispitanika uzrasta od 12 do 36 meseci. Oni su snimani na video traci sat vremena, a pre toga su podeljeni u grupe. U prvoj prostoriji gde su se igrali, nije bio uključen televizor, a u drugoj jeste. Pokazalo se da je dečja igra trajala znatno kraće tamo gde je mali ekran radio.

– Televizija sprečava decu da održe pažnju, posebno ako imaju tri do pet godina – kaže autor studije Danijel Anderson, profesor psihologije na Univerzitetu Masačusets.

Iako roditelji misle da TV nema uticaja na klince, Američka akademija za pedijatriju preporučuje da se oni do treće godine uopšte ne izlažu malom ekranu, dok bi za stariju decu ograničenje trebalo da bude sat do dva tokom dana.

„To je moje!“

Bez obzira da li je vaše dete jedinče, ima starijeg ili mlađeg brata ili sestru, verovatno će u većini slučajeva odbiti da deli svoje stvari. To ne znači da je vaš mališan razmažen ili sebičan, već se dete plaši da ako nešto da bratu, sestri, drugaru, nikada više tu stvar neće videti. Zbog toga se može desiti da čak napravi scenu, vrišti i plače...

Kako odreagovati:

Veoma je važno da „ne padate u vatru“ , budete neutralni i nemojte stati ni na čiju stranu. Ipak, teško da ćete moći ignorisati situaciju, zato je najbolje da pokušate da uverite dete da će mu stvar biti vraćena. U krajnjem slučaju možete da se dogovorite za koje vreme i da mu garantujete da ćete mu kupiti drugu ako ne bude vraćena.

„Dosadno mi je!“

Zajedno sa detetom napravite listu dostupnih igara, za slučaj dosade!

Verovatno se svaki roditelji iznervira kad ovako nešto čuje i pomisli koliko je raznih igara detetu u današnje vreme dostupno. Međutim, deca nisu kriva za to, jer se jednostavno u neko vreme zasite svih igrica ili traže društvo, jer im je ustvari dosadno da budu sami. Uostalom niko ne voli da se zabavlja i igra sam!

Kako odreagovati:

Najbolje je biti unapred spreman na ovakvu situaciju. Pre nego što dete izjavi da se dosađuje zajedno napravite listu svih dostupnih igara – društvene igre, karte, igračke, knjige, bojanke, muzika, takođe u obzir dolaze i aktivnosti poput igranja fudbala, preskakanja konopca... Bez obzira na to što vam je možda najlakše da pustite detetu crtani ili da mu dozvolite da igra igrice na kompjuteru, koliko je god to moguće izbegavajte ovaj vid zabave.

„Nije fer!“

Kada detetu zabranite nešto, u najboljem slučaju će se samo naduriti i odgovoriti da nije fer, ali se može desiti i da dete pokaže svoju „nezgodnu narav“. Bez obzira na to kako mališan odreaguje na zabranu, više nego očigledno je da je uznemiren, a vi ste obično isfrustrirani, u nedoumici da li da popustite, a u situaciji kada se sve dešava na javnom mestu pomalo se osećate i postiđeno!

Kako odreagovati:

Veoma je važno da ostanete mirni i staloženi i objasnite detetu da ne može uvek sve da bude po njegovom. Pokušajte što pre da promenite ambijent kako bi dete što pre zaboravilo na neprijatnu situaciju. Kasnije ukoliko je potrebno popričajte sa detetom o situaciji, dopustite mu da kaže šta mu je zasmetalo, a vi mu objasnite zašto ste nešto zabranili.

„Hoću sad!“

Roditelji veoma često popuštaju deci kada se rasplaču kako bi ostvarili svoje namere i želje

Deca su ponekad jako uporna u svojim namerama i željama. Ne prestaju da insistiraju da im recimo date slatkiš pre ručka. Bez obzira na to koliko ste odlučni da zadržite svoj stav, u većini slučajeva ćete popustiti, jer više nećete moći da slušate moljakanje, plač... Naravno sve uz obaveznu konstataciju da je ovo poslednji put, ili da može, ako pojede sve što ste mu spremili za ručak!

Kako odreagovati:

Ostanite dosledni! Ponovite dva puta ne, a zatim pokušajte detetu da odagnate misli o slatkišima tako što ćete započeti priču o nečem sasvim drugom!

„Ne možeš mi narediti!“

Najčešće u afektu deca govore stvari koje inače ne bi rekli, ljute se, govore vam da vas ne vole, a razlog za takvo ponašanje je vaša zabrana. U tim situacijama nikako ne treba odgovarati na „provokacije“, ma koliko želeli da mu kažete da možete da mu naredite!

Kako odreagovati:

Nikada nemojte odgovarati detetu i nastavljati raspravu. Bez obzira na sve vi ste ti koji odlučuju i svakako to treba detetu dati do znanja, ali na malo drugačiji način. Ponudite mu više opcija. Ako mu recimo ne date da ide napolje, ponudite mu da bira da li želi da gleda crtani, da čitate zajedno knjigu ili da slaže slagalicu. Na taj način će dete zadovoljiti svoju potrebu za uspostavljanjem kontrole i donošenja odluka.