Ne samo da vikanje na dete ne znači da ste u pravu već upotreba visokog tona kao edukativne metode može da bude potpuno kontraproduktivna. Kada vičemo na decu priznajemo da smo svi izgubili kontrolu – i deca i mi.

Vikanje je u stvari znak da smo očajni i da ne znamo šta da radimo. Osim toga, dokazano je da deluje negativno na razvoj mozga dece.

Puno je situacija u kojima roditelji mogu da povise glas, ali je ustanovljeno da su izolacija majke i nervna iscrpljenost glavni razlozi. Veliki broj roditelja priznaje da se iza njihovih vrisaka kriju stres i umor. Ovo znači da uzrok našeg vikanja nije toliko ponašanje deteta koliko naša nemoć da se izborimo sa situacijom, verovatno zato što su naši emotivni i kognitivni resursi na izdisaju.

Vikanje utiče na psihološki i umni razvoj dece
Američka studija vođena na Univerzitetu Pitsburg otkrila je da je redovno vikanje na decu, radi uvođenja discipline, rizično za njihov psihološki razvoj i izaziva ili agresivno ili previše povučeno ponašanje. Svakodnevno podizanje glasa uzrokuje probleme u ponašanju kod adolescenata od 13 godina ili simptome depresije kod onih od 14.

Povrh toga, otkriveno je i da vikanje ima tendenciju da pogorša poslušnost dece, umesto da smanji probleme. Konstantovano je i da toplina, ljubav i emotivna podrška roditelja ne smanjuju psihološki efekat vikanja. Ovo znači da se ožiljak koji ostavlja vikanje ne uklanja zagrljajem ili iskazivanjem ljubavi.

Još jedna studija Medicinske škole Harvard (Harvard Medical School) napravila je korak napred i upozorila da verbalno zlostavljanje, kao i vikanje i ponižavanje, može značajno i trajno da izmeni strukturu dečijeg mozga.

Zašto vikanje ovoliko utiče na decu?
Kada su deca mala ona nisu u stanju da razlikuju vikanje i ljubav. Ona u stvari ne razumeju da to što roditelj viče ne znači da ga ne voli i da može da bude umoran ili da grdi dete zbog pogrešnog ponašanja. Ovo nerazlikovanje može da izazove osećanje straha i stres. Stručnjaci smatraju da su promene u strukturi mozga uzrokovane preteranim oslobađanjem kortizola, hormona stresa, tokom prvih godina života.

Kako prestati sa vikanjem na decu?
Zapamtite da vikanje znači gubitak kontrole. Vika nije nikakva edukativna ili vaspitna strategija već znak da je situacija izmakla kontroli. Ako ste svesni ove razlike možete bolje rešiti situaciju.

Obratite pažnju koji su to momenti ili situacije u kojima najviše vičete. Istraživanja su pokazala da roditelji obično viču u određenim momentima u toku dana – za vreme doručka, pre odlaska u školu ili uveče. Obraćanje pažnje na vašu “šemu vikanja” će vam pomoći da otkrijete uzroke tog ponašanja. Najčešću uzroci su žurba, stres ili umor.

Dajte sebi dovoljno vremena da se smirite. Veoma je važno da obratite pažnju na znakove koji vam pokazuju da gubite kontrolu. Pre nego što dopustite da emotivna strana mozga preuzme kontrolu, odvojite nekoliko trenutaka da se smirite. Dišite duboko i, ako je potrebno, izađite iz prostorije.

Ne očekujte previše. Nekada je glavni izvor frustracije razlika između očekivanja i stvarnosti. Moguće je da ste iznervirani jer ste, na primer, očekivali da dete uradi samostalno svoj domaći ali nije. Zbog ovoga je bolje da uvek imate na umu da je dete samo dete i da ne radi stvari zbog nepoštovanja ili neposlušnosti već zato što još uvek nije sazrelo.

Ne osećajte se krivim. Oslobodite se osećanja krivice jer ono samo povećava tenziju. Svakome može da se desi da nekad podigne glas, važno je samo da to ne postane pravilo. Nije lako biti roditelj i ne treba težiti savršenstvu, dovoljno je samo da težite ka tome da uvek pokažete najbolju stranu sebe.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kada deca osete da ih čujemo i razumemo ona su spremnija da nas saslušaju. Na ovaj način produbljujemo konekciju i povećavamo kooperativnost.

Da li želimo da naša deca kao tinejdžeri i odrasli ljudi budu autentični, znaju šta su njihove vrednosti, govore svoju istinu, ne plaše se da izraze svoje mišljenje i stav? Da li želimo da pronađu profesiju koja ih ispunjava, koja u njima budi kreativnost i želju za učenjem? Ili želimo da se uklope u društvo, a mi znamo baš kakvi treba da postanu da bi se uklopili, postali uspešni, a sreća ih čeka sa druge strane uspešnog posla, braka ili nečeg trećeg što smo mi odredili, ili nam je društvo odredilo.

Da bi deca postala ljudi koji imaju svoj glas, moramo ih slušati sada. Ne treba odmah da suzbijamo inicijativu i samo njihovu posebnost.

To ne znači da ćemo uraditi sve što dete kaže i ispuniti mu svaku želju, ali znači da ćemo ga saslušati do kraja, da ga ne posramimo, postidimo, da ga ne osuđujemo i donosimo prevremene zaključke. Da slušamo otvorenog srca sa empatijom i zahvalnošću što nam naše dete otkriva informacije o sebi, što nam daje uvid u svoj svet, što smo privilegovani da ga upoznamo, da budemo otvoreni da saznamo nešto novo i naučimo. A kada smo čuli naše dete, razumeli njegov položaj, njegova osećanja isto tako i mi možemo podeliti naše mišljenje, naša osećanja, našu zabrinutost ili ushićenje.

Kada pokažemo detetu da su nam njegov stav i osećanja važni, šaljemo mu poruku da je nam je on važan.
Kada podelimo sa njim naša osećanja i razmišljanja šaljemo mu poruku da smo i mi sebi važni, da svi podjednako zaslužujemo da budemo saslušani, poštovani.
Kada razgovaramo sa detetom i cilj nam je rešenje koje je dobro za sve, rešenje kojim su sve strane zadovoljne učimo ga rešavanju konflikata, traženju rešenja, učimo ga veštini koja će mu koristiti ceo život. Učimo ga da se potrebe ne zadovoljavaju svađom, da nije cilj biti u pravu, da ne mora samo jedan biti pobednik. Učimo ga da je uspeh pronaći zajedničko rešenje u kojim su svi učesnici zadovoljni.
S druge strane, kada deca osete da ih čujemo i razumemo ona su spremnija da nas saslušaju. Na ovaj način produbljujemo konekciju i povećavamo kooperativnost.

Kada mi pokažemo spremnost da slušamo, kada pokažemo deci da ni mi nismo savršeni, da grešimo, ali preuzimamo odgovornost, popravljamo stvari, učimo i napredujemo, dajemo im dozvolu da i oni učine isto.

Naravno to ne znači da ćemo decu opterećivati, niti prebacivati na njih odgovornost za naše emocije i potrebe, ali da ćemo im pokazati da i mi imamo mane, imamo osećanja, da prihavtamo i volimo sebe. Tako ih učimo da i oni prihvate sebe, da znaju da imaju svoj glas i da je taj glas važan.

Savršeno roditeljstvo ne postoji, savršen roditelj ne postoji, postoji težnja da budemo bolji. Svi grešimo. I cilj ovog bloga je da pokaže drugi ugao, drugi pogled na roditejstvo, drugi pogled na decu i ponašanje. Ovde nema mesta krivici i osuđivanju. Kao što je cilj da decu bezuslovno volimo, podržavamo, ne krivimo, ne sramimo, ne osuđujemo tako je cilj i da roditelje oslobodimo krivice. Svi radimo najbolje što možemo sa infomacijama koje imamo.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Jasno je da se temelj uspešnog života postavlja u detinjstvu. Način na koji naša deca interpretiraju naše i postupke drugih ljudi iz njihovog okruženja u velikoj meri utiče na to kako će se sami ponašati kad odrastu. Iz tog razloga, važno je naučiti ih nekim lekcijama dok su još mala. U narednim redovima ćemo pobrojati 5 istina koje bi trebalo da prenesete svojoj deci, ako vam je stalo do njihove budućnosti.

1. Uspeh nije sve

Uspeh je važan, ali nije sve.

Što pre naučite svoju decu da nije sramota doživeti poraze, to će im biti lakše da se kasnije suoče sa neizbežnim razočaranjima. Jednako je bitno i da im stavite do znanja da uvek mogu da računaju na vašu ljubav, a posebno posle neuspeha.

2. Obrazovanje i sticanje veština je važno

Objasnite značaj obrazovanja

Odlazak u školu nije prijatan za mnogu decu. To je razumljivo. Njima je prirodnije da su napolju, da se igraju i trče sa vršnjacima, nego da satima budu prikovani za stolicu. Na vama je da im objasnite značaj obrazovanja i sticanja veština za njihovu budućnost. Naučite ih da se ne nerviraju oko nečega što uostalom ne mogu ni da promene i da se koncentrišu na dobre stvari u vezi sa školom.

3. Biti saosećajan i emotivan nije sramota

Učite dete empatiji

Pravljenje boljeg sveta nije moguće ako mi sami nismo empatični u svom privatnom životu. Od malih nogu naučite svoje dete da poštuje druge i pomaže onima u nevolji. To nije samo recept za skladniji život u zajednici, već i njegovu ličnu sreću u odraslom dobu.

4. Poželjno je biti samostalan

Gradite samostalnost

Deca treba da poštuju starije i osobe od autoriteta, ali ona moraju da nauče i da misle svojom glavom. Savetujemo vam da negujete kritičko razmišljanje kod vašeg mališana, ali i da mu objasnite da neće uvek zavisiti od drugih. On mora da se navikava na donošenje samostalnih odluka i preuzimanje odgovornosti za njih.

5. Mišljenje drugih o njima nije ključno

Ljudi su društvena bića, pa bi bilo sociopatski reći da je potpuno nebitno šta ljudi iz našeg užeg i šireg okruženja misle o nama. Uostalom, mnogi od njih nam misle dobro, pa ako nekima od njih nešto smeta u vezi sa nama, trebalo bi obratiti pažnju na to što kažu. S druge strane, nije ni poželjno biti opterećen svojom reputacijom, posebno kada na nju utiču ljudi s kojima niste ni bliski. Bilo bi dobro da vaše dete bude upoznato sa ovom lekcijom.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Roditelji se obično nerviraju kada se deca igraju sa hranom i prave nered.

Ipak, stručnjaci tvrde da bi trebalo da ih pustite da se igraju i uživaju u svom obroku, čak iako vas posle čeka dodatno čišćenje.

Kler Bejsli je nutricionista i ona kaže: "Roditeljima je često teško da upoznaju decu sa novom hranom, posebno kadje u piranju povrće. Da li ste znali da je potrebno 8-12 puta da dete proba nešto kako bi ga prihvatilo?"

Ona dodaje kako je važno da pustimo da dete pravi te face da mu se ne sviđa i da budemo strpljivi. "Zabava i uživanje sa hranom će kod deteta stvoriti želju da isprobava nove ukuse", dodala je.

Studija je pokazala da čak 41 posto dece oseća veći stres zbog probanja nove hrane nego kada odlaze zubaru ili menjaju mesto stanovanja.

"Želimo da se deca zaljube u dobru hranu i uživaju u njoj", rekla je Kler.

Pozitivno vaspitanje ne znači biti permisivan i dopuštati deci da rade šta god hoće. Roditelji koji primenjuju pozitivno vaspitanje su aktivno uključeni u učenje dece o posledicama koje ima njihovo ponašanje.

Kako koristiti pozitivno vaspitanje? Evo nekoliko strategija:

1. Postavite granice
Postavljanje granica je od velike važnosti za učenje dece o posledicama njihovog ponašanja. Autoritarni roditelji postavljaju granice ako deca ne slušaju, kažnjavaju ih ili grde. U permisivnom roditeljstvu, roditelji se plaše da preduzmu bilo kakvu meru kada deca pređu granice jer se plaše da ih deca više neće voleti.

U pozitivnom roditeljstvu granice se postavljaju i definitivno postoje mere, ako i kada ih deca pređu. Jedina razlika je što se sve radi sa empatijom. Deca shvataju da je njihovo ponašanje izazvalo posledicu i da će ponavljanje tog ponašanja ponovo dovesti do iste posledice. Kada primenjuju posledicu, roditelji ne ponižavaju dete već nude empatiju, nežnost i ljubaznost.

Primer:

Zamislite da vaše dete žvrlja po zidu.

Prva stvar koju mu kažete je: “Zidovi nisu za crtanje, možeš da koristiš papir”.

Ako ono nastavi, podsetite ga ponovo gde se crta i kažete mu da ćete, ako opet bude crtalo na zidu, morati da mu oduzmete boje. I ako ono nastavi, onda odete do njega i oduzmete mu boje.

Dete će da protestvuje i plače, ali ne treba da odustanete. Umesto toga, ponudite mu empatiju.

Kažite mu: “Znam da je za tebe teško da ne crtaš na zidu, ali ja ne mogu to da ti dozvolim. Pokušaćemo ponovo sa crtanjem kad budeš spreman da koristiš papir.”

Bez pretnji, bez kazni i bez grdnje. Iako ste mu oduzeli bojice ono zna da ste na njegovoj strani i nije osetilo poniženje.

2. Pričajte manje, primenjujte više
Veliki broj nas roditelja samo priča i priča, a malo primenjuje to što priča. Ono što se često čuje jeste:

“Ovo ti je poslednji put, neću dozvoliti da se ovo ponovi.”

“Imaš samo deset minuta, posle ti uzimam tablet.”

“Nema više slatkiša.” i sl.

Ali da li to stvarno i uradimo posle? Ne. Nije ni čudo što nas deca ne shvataju ozbiljno.

U pozitivnom roditeljstvu se postavljaju granice koje se zatim i primenjuju. Ne pružaju se nove šanse. Roditelj ostaje čvrst.

To ne znači da treba biti okrutan. Često nam bude žao deteta pa ni ne damo upozorenje. Ali, čak i kada stojimo iza naših reči možemo uvek da iskažemo empatiju i pokažemo mu da smo na istoj strani.

U suprotnom, deca ne nauče da kršenje nekog pravila vodi ka određenoj posledici i nastavljaju da prave iste greške, samo zato što ih nam je bilo žao.

3. Ponudite izbor
Nuđenje izbora je još jedna tehnika pozitivne discipline uz pomoć koje se izbegavaju sukobi, naročito kod mlađe dece.

Na primer:

“Da li želiš da ideš odmah u krevet ili za 10 minuta?”

“Izgleda da izbegavaš da jedeš povrće koje preporučuje tvoj doktor. Da li to znači da treba ja da te hranim ili ćeš ipak sam da jedeš?”

Nudite varijante koje su vama prihvatljive. Ako vam se neki izbor ne dopada, nemojte ga ni nuditi.

Nuđenje izbora čini da se deca osećaju kao da upravljaju situacijom i da su ona ta koja su donela odluku. To smanjuje otpor i sukobe.

4. Napravite “DA” okruženje
Ljudi ne vole da budu kontrolisani. To važi i za decu. Da li ste ikada primetili kako deca imaju tendenciju da uvek rade više onoga što im je rečeno da ne rade?

Kada detetu kažemo “ne”, ono iskazuje više odbijanja i pokušava da ispolji snagu. Ako ćemo da budemo iskreni, i nas zamara da stalno slušamo “ne, ne, ne…”. Pravila su dobra da nam pomognu da se ponašamo kako treba, ali previše pravila nas čini buntovnicima.

Kako obično dajemo uputstva deci?

“Nemoj da skačeš po krevetu.”

“Nema sad napolje.”

“Nema crtanih posle 9 uveče.”

“Nema udaranja.”

Međutim, ako napravite “DA” okruženje u vašem domu, možete da očekujete više saradnje od strane deteta. To je jako jednostavno i lako uraditi.

Preformulišite prethodne rečenice na sledeći način:

“Krevet je za spavanje, ako voliš da skačeš možeš da skačeš po podu."

“Sada je previše toplo da bismo išli napolje. Uđi unutra, uživaćemo u igrama za u kući.”

“Gledanje crtanih do kasno izaziva umor i bićeš nervozan ujutru. To ne želimo, je l' tako? Isključićemo i televizor i tablet u devet.”

“Udaranje boli! Ljutnju iskazujemo rečima, ne rukama.”

Umesto da odmah kažete “ne”, objasnite vaše razloge za izgovaranje tog “ne”.

A kada dete traži od vas da se igrate zajedno, umesto da kažete “ne”, možete da kažete “U sred sam kuvanja jela za tebe. Dolazim da se igramo čim završim.”

5. Umesto vikanja koristite čvrst glas
Pozitivno vaspitanje treba da je čvrsto i nežno u isto vreme.

Kada kažete detetu da nešto ne može, to i mislite. Ali ako ono ljutito odgovori ili počne da plače, saosećate sa njim. To znači da ste čvrsti ali i nežni.

Ako se dete buni što ste mu oduzeli kašiku, možete da kažete:

“Znam da si se zabavljao lupajući kašikom o sto, ali kašika služi za jelo a ne za lupanje, zato je uzimam.”

Kada ste nežni i čvrsti, vaša poruka dopire do vašeg deteta. Vikanje nikada ne može da prenese vašu poruku jer se dete ne oseća shvaćeno i sluša vas iz straha.

Da li možete nekome da prenesete pozitvnu lekciju kada ste ljuti ili kad osećati adrenalin u telu? Ne, a to se dešava kada vičete. Dakle, vikanje je uzaludno.

6. Radite zajedno sa decom na pronalaženju rešenja
Odličan primer pozitivnog roditeljstva su porodični razgovori, npr. jednom nedeljno, o izazovima u porodičnim odnosima.

Na primer, ako su u datom periodu problem dečije svađe onda se porazgovara o situaciji. Deca treba da nauče da žive jedno sa drugim ali im je potrebna pomoć u tome. Naravno da ne vole da im brat ili sestra upadaju nepozvani u igru ili sobu i uzimaju šta god hoće. To niko ne bi voleo. Zato je potrebno povesti razgovor o ponašanjima koja ih iritiraju i postaviti granice da bi svako znao šta se od njega očekuje.

Ovaj razgovor ne treba da traži krivca. Zato su tu roditelji, da obezbede fer odnose i poštovanje.

Deca treba da odgovore na pitanja kao što je “Šta misliš da možemo da uradimo kada se ova situacija ponovi?” i sl.

Ona će nešto predložiti, slobodno to zapišite i isprobajte. Ceo ovaj proces uči decu kritičkom razmišljanju i veštinama rešavanja problema. Takođe, ona uče da na neki izazov gledaju iz perspektive nalaženja rešenja umesto da budu ljuta i nervozna. A to je važna životna veština.

Takođe, kada su deca uključena u rešavanje problema, shvataju da ona nisu problem već deo rešenja.

7. Usmerite se na rešavanje uzroka pre nego na simptome
Razgovori sa decom su važni jer možete da čujete njihovo mišljenje i razloge koji stoje iza nekih ponašanja.

Na primer, ako vam dete kaže da ne voli da deli odeću sa sestrom jer joj ona ne vraća stvari kako treba i da, čak i kad ih vrati po dogovoru, obično to više nije u istom stanju.

Ako ne odvojite vreme da vidite o čemu se radi, dete vam neće ni reći. Što dovodi do nesporazuma. Ovako, pričajući o određenom ponašanju možete da nađete rešenje. Dete će tako naučiti da je neko ponašanje moguće ispraviti i poboljšati.
Neka vam svaka greška bude prilika za vođenje i učenje deteta. Umesto da im sve vreme govorite šta da ne rade, objasnite šta da rade.

8. Neka znaju da ih čujete i imenujete njihova osećanja
Ljudska bića imaju potrebu da ih neko sasluša. Zamislite da se vi borite sa teškim osećanjima a nema nikoga pored ko je voljan da vas sasluša. Ako vas pored toga osuđuju jer ste tužni ili ljuti, kako se osećate? To je upravo ono što mi odrasli radimo deci. Govorimo im da su sebična, nestašna, da traže pažnju i sl. Sve to a da nismo ni saslušali šta imaju da nam kažu.

Zato, zastanite na trenutak i saslušajte vaše dete. Pomozite mu da prebrodi svoja osećanja tako što ćete mu reći da je u redu da se bude ljut ili tužan. Kada oseti da ga čujete, vaša veza će biti jača i dete će imati jak osećaj pripadanja. Povezivanje je najvažniji deo pozitivnog roditeljstva.

Imenovanje emocija pomaže detetu da bude u skladu sa svojim osećanjima, da ih razume i upravlja njima na pravi način. Različite studije su pokazale da su deca koja znaju da imenuju i verbalno izraze svoja osećanja manje podložna anksioznosti kada odrastu. Takođe, ona mogu da razumeju osećanja drugih ljudi i odgovore empatijom.

9. Zamenite sramljenje, pretnje i podmićivanje učenjem
Pozitivno vaspitanje NE PRIMENJUJE sramljenje, pretnje, podmićivanja ili bilo kakvo telesno kažnjavanje. Umesto toga, koristi svaku priliku da detetovo ponašanje koriguje učeći ga šta je dobro a šta ne.

U pozitivnom roditeljstvu dete i roditelj su na istoj strani. Roditelji obično požele da kazne dete i besno reaguju na detetovo neprikladno ponašanje. Umesto toga, neka vam svaka greška bude prilika za vođenje i učenje deteta. Umesto da im sve vreme govorite šta da ne rade, objasnite šta da rade.

10. Budite konzistentni
Konzistentna očekivanja pomažu deci da budu poslušna i bolje prate pravila. Pre nego što kažete “ne” nečemu, razmislite da li stvarno mislite “ne”. Ako se predomislite dok dete protestvuje, ono će naučiti da je moguće menjati i manipulisati odluke.

Zato, birajte koje bitke vodite.

I ako vam nije drago da neka pravila budu prekršena, budite čvrsti kada su vaše granice na testu. Ako menjate vaše odluke u zavisnosti od raspoloženja, to šalje zbunjujuću poruku deci.

11. Napravite atmosferu koja vam ide na ruku
I vaša energija ima granice, nemojte misliti da je neiscrpna. Ako je atmosfera predodređena za neuspeh, teško je biti kozistentan.

Na primer, ako napunite ormane brzom hranom i grickalicama, teško ćete formirati zdrave navike kod vašeg deteta. Slično tome, ako ne isključite televizor, ali kažete deci da idu na spavanje, njima će biti teško da vas poslušaju.

Zato, organizujte njihovu sredinu i rutinu tako da ide u prilog svima i tako ćete smanjiti prepirke i neposlušnost. Postavite jasno definisana pravila koja se tiču obroka, odlaska u krevet, jutarnje pripreme za izlazak iz kuće i sl. da bi deca znala šta se od njih očekuje.

12. Gledajte na dete odvojeno od njegovog ponašanja
Deca se stide i razvijaju osećanje bezvrednosti kada koristimo nazive kao što su “bezobrazna devojčica” ili “bezobrazan dečak”. Ovim rečima mi im, umesto da im objasnimo da je njihovo ponašanje pogrešno, govorimo da su loše osobe.

Ove reči imaju ogroman efekat koji može na njih da utiče ceo život.

Nijedna osoba ne može da ostane večno dobra ili loša. Svi mi radimo dobre ili loše stvari, svesno ili nesvesno. Kada dete koje je ove reči slušalo odraste, osećanje da ne vredi ga proganja i blokira da izrazi svoj pun potencijal.

Zato, kada je dete neposlušno, možemo da istaknemo njihove greške ali istovremeno izrazimo i koje je to bolje ponašanje za sledeći put. I takođe, da pričamo samo o tome šta su radili a ne o njima.

Na primer, možemo da kažemo:

“Loše je povređivati ljude. Očekujem da ćeš sledeći put biti nežniji prema tvom bratu.”

Ova jedna rečenica detetu govori da je ono što je uradilo pogrešno, ali da može da se popravi u budućnosti. Nema nikakvog sramoćenja nazivanjem da je “bezobrazan dečak”.

13. Primenite posledice
Kada se govori o posledicama, postoje prirodne posledice i logične posledice nekog ponašanja. Kao što samo ime sugeriše, one prirodne se dešavaju prirodno ili spontano.

Prirodna posledica:

Primer:

Marko svakodnevno zaboravlja da radi domaći. Vi mu kažete da se od njega očekuje da radi domaći uveče, u vreme koje zajedno dogovorite. Ali, on i dalje zaboravlja. Umesto da mu ponavljate, solite pamet i slično, vi odlučite da ga jednog dana ne podsetite. On mora da se suoči sa posledicama sledećeg dana u školi.

Ovo mu pomaže da nauči lekciju i bude proaktivniji. U ovom slučaju, roditelj mora da zaboravi na svoju brigu oko domaćeg da bi dete naučilo da povezuje svoje akcije sa njihovim posledicama. Ako nastavite sa podsećanjem i naređivanjima, dete će naučiti da radi samo onda kada mu pridikujete ili ga podsećate.

Logička posledica je ona koju staratelj primenjuje kada dete prekrši neko pravilo ili se loše ponaša.

Primer:

Milici je rečeno da ne može da koristi telefon posle 9 sati uveče. Ona i njena mama su se dogovorile da, ako Milica prekrši to pravilo, njena mama uzima telefon.

Ovde je posledica unapred dogovorena pa nije viđena kao kazna. Dete uči da mora da plati za nepoštovanje pravila i postaje odgovornije.

U oba scenarija, posledice su povezane sa pogrešnim ponašanjem. Dozvoljavajući detetu da oseti ove posledice, omogućujete mu da nauči kroz iskustva a ne kroz emocije.

Suprotno raširenom verovanju, dete ne mora da pati da bi naučilo lekciju. Ono MOŽE da nauči iz iskustva, koje je najbolji učitelj.

14. Govorite na nivou vašeg deteta
Kada želite da disciplinujete dete, prvo treba da zadobijete njegovu punu pažnju. A to je jako teško postići ako stojite visoko i vičete najjače što možete.

Najbolji način da dobijete detetovu pažnju je da se spustite na njegov nivo i gledate ga u oči. Pošto ste mu blizu, nije potrebno da vičete. Dete se oseća sigurnije i povezano sa vama. Zbog toga ćete dobiti bolji odgovor.

Vikanje čini da se vaš glas čuje, ali je vaša poruka utišana.

15. Verujte u vaše dete
Koliko god dece da imate, ponašajte se prema svakom od njih kao prema posebnoj osobi. Odvojite svakodnevno posebno vreme za svako dete, čak i ako je to samo pet minuta.

Potrebno je da znate ko je vaše dete, da znate njegove probleme. Samo onda kada efikasno komunicirate sa njim, možete da znate kako razmišlja. Takođe, ako neka disciplinska mera funkcioniše sa jednim detetom to ne mora da znači da će i sa drugim. Jedno može da bude jako osetljivo, drugo tvrdoglavo i sl.

Da biste znali šta misle i šta žele, uđite u njihov svet beskrajno radoznali. Vodite ih nežno da bi ih oblikovali u osobe koje oni žele da budu, umesto da kažnjavate njihov jak duh jer ne shvatate njihove snove.

I na kraju…
Ove tehnike su isprobali roditelji širom sveta u svakodnevnom životu i funkcionišu mnogo bolje od strogih, konvencionalnih, metoda vaspitanja. Možete da očekujete više saradnje od dece, a kao roditelj postići ćete veliko zadovoljstvo koje dolazi iz jake veze sa vašom decom.

Jer ono što svi želimo jeste da odgajimo srećnu i obzirnu decu koja se osećaju voljeno i cenjeno na ovom svetu.

Evo o čemu je reč i kako NLP (Neuro lingvističko programiranje) može da pomogne.

U različitim uzrastima, deca često imaju problema sa ponašanjem na koje roditelji ne znaju uvek kako da odreaguju na pravi način. Najčešći problem jeste kontrola emocija i samopouzdanje kod deteta.

Veoma je važno kako komunicirate sa detetom u najranijem uzratu, jer ono što im ponavljate može uticati na njihov dalji razvoj i sliku koju će imati o sebi.
Ipak, šta ako vam kažemo da postoji rešenje?

Tehnike za kontrolu emocija i jačanje samopouzdanja
Srećom po sve nas, postoje efikasne tehnike koje vašem detetu mogu pomoći da ovlada svojim emocijama i, što je bitnije, da ih pravilno razume.

Takve su, na primer, NLP tehnike za decu koje im kroz niz radionica pomažu da ojačaju samopouzdanje i nauče kako da pravilno iskažu svoje emocije.

Svakako, potrebno je da deca istovremeno i kod kuće imaju pravilan pristup kontroli svojih emocija. Zato sa vama sada delimo 10 najbitnijih saveta kako da naučite svoje dete da bolje kontroliše svoje emocije i ojača samopouzdanje.

1. Ne vičite
Prvo i osnovno jeste da upamtite da ste vi glavni uzor na koji će se vaše dete ugledati. Zbog toga je bitno kako vi sami kontrolišete svoje emocije.

Nemojte vikati kada ste ljuti ili uznemireni, naročito ne pred detetom. Stručnjaci preporučuju da uvedete nešto što se zove “roditeljski tajm-aut”.

Drugim rečima, dajte sebi par trenutaka da se smirite i napustite prostoriju.

2. Važna je uteha
Za emotivni razvoj svakog deteta, važna je povezanost sa roditeljima i osećaj da u njima može naći utehu i siguran prostor.

Sve su šanse da vaše dete koristi napade besa i nekontrolisanih emocija da vam pokaže kako se oseća otuđeno. Uradiće sve samo da privuče vašu pažnju. Ukoliko dete oseća da ste se udaljili, logično je da je prvi korak ponovno uspostavljanje bliskosti.

3. Prihvatite njihove emocije
Najbitniji korak u učenju deteta da se nosi sa svojim emocijama jeste da ih prihvatite takve kakve jesu. Tako ih i samo dete može prihvatiti i ovladati njima.

Ključ je u empatiji i tome da ne definišete pojedine emocije kao nužno loše i opasne. Dete mora da stekne utisak da je u redu da se oseća tako kako se oseća, ali da je važno da te emocije može da kontroliše i ispolji na drugačiji način.

4. Kažnjavanje ne dolazi u obzir
Ništa ne utiče tako pogubno na samopouzdanje kod deteta kao kažnjavanje u ranom uzrastu. Zbog toga je bitno da izbegavate da ga kaznite, posebno zbog izražavanja emocija, ma kakve one bile.

Ovo se opet tiče opisivanja pojedinih emocija kao loših, što nije prava poruka za dete, jer će početi da potiskuje emocije zbog kojih se boji da će biti kažnjeno.

5. Ograničite im nasilno ponašanje
Iako dete treba da shvati da je u redu da se oseća tako kako se oseća, to ne znači da treba da mu se dozvoli nasilno ponašanje.

Bitno je deci reći da su emocije u redu, ali je istovremeno bitno ne dozvoliti im da udaraju, bacaju stvari ili skaču okolo kako bi iste emocije iskazali. Najbolje je da ih ohrabrite da plaču umesto da se ponašaju nasilno. Ne samo što će se osetiti bezbednije, nego će ih brže proći to što se loše osećaju.

6. Razgovarajte o emocijama
Čak i onda kada vaše dete ne pokazuje nužno da nema kontrolu nad svojim emocijama, važno je da o njima razgovarate.

Od najranijeg uzrasta, deci treba predočiti povezanost između određenih emocija i načina ponašanja (ili izraza lica dok su baš mali). Tako ćete im pomoći da prepoznaju emocije i kod sebe i kod drugih, da reaguju na njih i ovladaju njima.

7. Razvijte strategije
Dobar pristup kontroli emocija jeste da za svaku razvijete sa svojim detetom mehanizam i strategiju koja će pomoći da se sa njima nosi.

Svako dete je drugačije, pa tako ne postoje univerzalni mehanizmi delovanja. No, bilo da se radi o slušanju muzike, igranju lopticama za oslobađanje od stresa, vežbama disanja, opuštanja ili nečem drugom, postoji mehanizam baš za svakoga.

8. Pišite priče
Jedna od strategija za kontrolu emocija ukoliko imate maštovito dete može biti pisanje priča. Naravno, priča treba da uključi sve ono zbog čega je dete uznemireno, tj. sve ono što je izazvalo negativne emocije.

Sedite i napišite priču zajedno o tome kako bi neki lik iz priče reagovao na te stvari i kako bi idealno trebalo da reaguje. Ne samo da će to umiriti dete, već će mu pomoći da sagleda situaciju trezvenije.

9. Ponavljanje je ključ uspeha
Uvek možete da privolite dete da ponavlja kako bi trebalo da se u nekoj situaciji ponaša tako što ćete sa njim odglumiti određene situacije.

Razgovor unapred o potencijalno problematičnim situacijama pre nego da se one dese može pripremiti dete da adekvatno odreaguje na njih.

Samo pažljivo sa davanjem saveta. Umesto da im nudite gotova rešenja, bolje ih pokrenite na razmišljanje i promenu neprimerenog ponašanja postavljanjem preciznih pitanja. Trebalo bi da dozvolite svom detetu da samo dođe do zaključka koja je reakcija najadekvatnija

10. Pohvalite napredak
Konačno, deca bolje uče kako da se ponašaju ako ih pohvalimo kad nešto dobro urade. Stavite svojoj deci do znanja da ste primetili kada su kontrolisali svoje emocije i kada su odreagovali kako treba.

Sama činjenica da ste primetili značiće mnogo u vašem odnosu, a pohvala će svakako biti podsticaj za buduće primereno ponašanje.

izvor: mojpedijatar.co.rs

Puno roditelja se susrelo s ponašanjem svog (ili tuđeg) deteta, a koje je uključivalo udaranje, čupanje, griženje, pljuvanje, vrištanje, grebanje, prostačenje, razbijanje, kidanje, bacanje, suprotstavljanje i slično.

Sve navedeno opisuje neki oblik agresivnog ponašanja, u čijoj pozadini su vrlo jake neugodne emocije – nezadovoljstvo i ljutnja.
Agresija je jedan od prvih načina suočavanja sa frustracijom koji mala deca nauče.

Osnovna karakteristika agresivnog ponašanja svesno je i namerno nanošenje štete nekome ili nečemu kako bi se zadovoljila neka potreba. Drugim rečima, dete se ponaša agresivno jer želi nešto do čega ne može doći, odnosno jer je naišlo na prepreku i to ga frustrira – a frustracija dovodi do agresije jer ona služi kao sredstvo za uklanjanje prepreke.

Agresivno ponašanje može biti fizičko, verbalno, pasivno, direktno, indirektno ali i namerno, nenamerno i potisnuto. Namerna agresija često je podstaknuta spoljnim nadražajima, odnosno uznemirujućom situacijom. Nenamerna se obično javlja zbog unutrašnje napetosti i neugodnih osećanja, a potisnuta – usmerena prema unutra – zbog „progutane“ uvrede, velikog straha od kazne i slično.

Agresija je jedan od prvih načina suočavanja sa frustracijom koji mala deca nauče. Upravo su grebanje, udaranje, griženje i guranje posebno uobičajeni kod dece koja još nisu razvila verbalne sposobnosti dovoljno da bi se izrazila na taj način i objasnila šta žele i šta im smeta.

Između 3. i 5. godine, agresivnost je relativno uobičajen način komunikacije. Međutim, agresija može da bude i posledica nedostatka vaspitanja. Prestrogost, često kažnjavanje, naročito udaranje, previsoka očekivanja, emocionalno neprihvatanje i nesigurna okolina, ljubomora, nedostatak pažnje – faktori su koji pospešuju agresivno ponašanje. Razlog tome je taj što svi ti faktori izazivaju nezadovoljstvo, ljutnju i frustraciju.

Roditelji/učitelji/staratelji često, zapravo nesvesno, nagrađuju detetovo agresivno ponašanje. Naime, dete koje se ponaša agresivno dobija najviše pažnje – ono koje se na igralištu progura da bi se spustilo niz tobogan – često na kraju dobija tobogan samo za sebe.

Jedan od najtežih problema s kojim se odrasli suočavaju u zaustavljanju agresivnog ponašanja jeste taj što kratkoročno dete zapravo dobije upravo ono što želi. Odrasli urade sve kako se dete ne bi ponašalo agresivno i omoguće upravo ono što je dete sebi zacrtalo. Dugoročno gledano, takvo ponašanje dovodi do toga da dete gubi prijatelje, na lošem je glasu u vrtiću ili školi i susreće se s brojnim drugim negativnim posledicama koje mogu ponovo da izazovu frustraciju i dovedu do – već dobro naučenog – agresivnog ponašanja, čime se zatvara krug.

Često se roditelji pitaju gde su pogrešili ili gde su propustili da urade nešto ispravno… Krive sebe. Ali, ono što još uvek mogu da urade jeste da nauče dete prihvatljivim oblicima izražavanja emocija u određenim situacijama i na određenim mestima.

Uočite obrasce koji izazivaju agresivnost
Prvi korak u pomaganju detetu da prevlada i usmeri svoju ljutnju na prihvatljiv način jest uočavanje obrazaca ili situacija koje su okidači za agresivno ponašanje. Drugim rečima, važno je primetiti kada i gde se takvo ponašanje najčešće javlja. Na primer, da li se javlja agresija samo kod kuće ili samo na javnim mestima? Da li je uobičajena poslepodne? Da li je češća kada je prisutan veći ili manji broj ljudi? Da li se javlja samo u društvu određenih ljudi?

Većina dece prolazi kroz vrlo predvidive oblike ponašanja pre nego što izgubi kontrolu.

Važno je da im se osigura jasna struktura i dnevna rutina jer predvidivost pomaže deci da ostanu mirna – osećaju sigurnost jer znaju šta da očekuju od osobe ili situacije.
Odolite iskušenju da udarite dete
Verovatno je većina roditelja došla u iskušenje ili čak podlegla iskušenju da udari dete zbog takvog njegovog ponašanja, ali upravo to dovodi do puno veće štete, nego do pozitivnih posledica. Mnogi veruju da je batina izašla iz raja i da je to način na koji će dete naučiti zašto se smeje, a zašto ne. Međutim, udaranje je reakcija kojom detetu dajete primer kako se ponaša kada se oseća ljutnja. Setite se da deca puno lakše i brže uče imitacijom tuđih postupaka, dakle, ono na taj način uči da je udaranje prihvatljivo kad god se oseća ljutito i da je to način rešavanja problema.

Pokažite detetu gde da izrazi ljutnju
Mlađoj deci, koja još nemaju dovoljno razvijene govorne sposobnosti, uz vežbanje verbalnog iskazivanja emocija, treba pružiti praktične načine za izražavanje ljutnje koji su prihvatljivi. Važno je da znaju da osećanja nisu dobra ili loši i da osete kako ih uprkos njihovim osećanjima prihvatate. Ono što im treba objasniti jeste kada, gde i na koji način mogu da izraze svoja osećanja. Na primer, za neposredno izražavanje ljutnje mogu da posluže lopta za šutiranje, jastuk za udaranje, papir za cepanje ili žvrljanje, prostor za trčanje.

Za posredno izražavanje ljutnje mogu poslužiti ekspresivne tehnike kao što su crtanje, igranje lutkama, modelisanje i slično pomoću kojih bi mogli da prikažu i izraze svoju ljutnju.

Kada je reč o primerenom mestu za izražavanje ljutnje – deca treba da znaju granice i pravila ponašanja u određenim situacijama. Zato je korisno odrediti mesto na kom deca mogu da izraze emocije kako žele, na primer: „ljutilište“ ili „vikalište“, gde deca mogu da odu i „izduvaju se“.

Razgovarajte
Iako je sa mlađom decom teže, svakako treba podsticati razgovor i kroz njega pokazati prihvatanje deteta sa svim njegovim emocijama. Na taj način oni grade samopoštovanje, pozitivnu sliku o sebi i osećaju se vrednim.

Važno je uvek reagovati, odnosno jasno pokazati da agresivno ponašanje nije prihvatjivo. Zato je dobro uvek biti u blizini kako bi se blagovremeno reagovalo.

Budite primer
Roditelji treba da budu primer svojim ponašanjem – drugim rečima – treba sami da zadrže kontrolu nad sobom i situacijom.

Takođe, oba roditelja treba da budu usaglašena u delovanju, odnosno, važno je da su dosledni. Treba da koriste iste posledice za iste postupke. Nikako nije dobro da se za nepoželjne detetove postupke nekad primeni posledica, a nekad ne ili da posledica svaki put bude drugačija.

U slučaju da je agresivno ponašanje način privlačenja pažnje, onda ga ipak treba ignorisati (osim, naravno, ako je to ponašanje opasno za dete ili okolinu).

Razvijajte socijalne veštine i empatiju kod deteta
Decu valja učiti prosocijalnom ponašanju i podsticati empatiju. To se može postići pričanjem priča u kojima se nalaze likovi sa kojima deca mogu da se poistovete, davanjem primera, igranjem uloga i sl.

U svakom slučaju, poželjna ponašanja valja pohvaliti, potvrditi i nagraditi.

Pomozite starijoj deci da nauče nove veštine
Za stariju decu i adolescente pomaže učenje novih načina dolaska do željenog cilja. Upravo je nepoznavanje adekvatnih načina nošenja s neugodnim emocijama vrlo često razlog zbog kog se ponašaju neprihvatljivo. Trening asertivnosti nije lak, ali ima za rezutat izuzetno poželjnu veštinu koja omogućava pojedincu da prevlada agresiju, da se izrazi, nikoga ne povredi i da uz sve to dobije ono što je hteo.

Biti samo roditelj je lako, ali biti dobar roditelj zahteva puno rada i napora. Prema tome, naoružajte se strpljenjem, razumevanjem i smirenošću jer je to najbolji put ka uspehu!

izvor: najboljamamanasvetu.com

Važno je da budete svesni - zbog ovih 6 stvari nikada ne treba da krivite sebe kao roditelja.
Roditeljstvo nije lako i često se možemo osećati loše što smo nešto uradili, ili pak što nismo.
Ako vas iko osudi zbog ovih nekoliko stvari, znajte da nema razloga da se osećate loše.

1. Zato što ste zaposlen roditelj

Ovakvi stavovi se obično odnose na majke koje su zaposlene. Nemojte se osećati kao da žrtvujete vreme provedeno sa detetom zarad posla. Kako se ne biste osećali loše, trudite se da ono zajedničko vreme provodite najkvalitetnije moguće. Nemojte tad čistiti, sređivati ili raditi nešto drugo. Budite sa detetom. Normalno je da morate da radite.

2. Zato što niste u stanju da mu pružite sve što zaželi

Sigurni smo da ste svom detetu obezbedili redovnu hranu, edukaciju, sve aktivnosti koje su dobre za njega. Nemojte meriti sebe kao roditelja na osnovu onog materijalnog što dete ima. Deca zahtevaju previše i sasvim je u redu da mu ne date baš sve što poželi u trenutku. To su vrlo korisne lekcije i za kasnije. Deca se lako zalepe jedan dan za jednu igračku, a već sledeći za drugu. Nemojte pridavati previše značaja dečjim prolaznim prohtevima.

3. Zato što ste vikali na dete

Osim ukoliko vaše dete nije pravi svetac, sigurno će imati s vremena na vreme neke pogrešne korake. Normalno je da mu ukažete šta ne treba da radi i gde zapravo greši. Šta možete uraditi? Preispitajte da li je vaša reakcija bila preterana ili ne. Možda se iza vaše reakcije krije neka druga frustracija. Ako smatrate da ste preterali, izvinite se detetu.

4. Zato što niste postavili stroge granice sa ekranima

Znamo da previše vremena ispred ekrana nije dobro za dete. Ipak, nemojte se kriviti. Nekada tehnologija zaista može biti od koristi.

Nemojte otići ni u drugu krajnost. Postavite jasne granice kada su televizori, telefoni, računari u pitanju.

5. Zato što se vaše dete loše ponašalo u javnosti

Deca imaju napade besa, to je normalna pojava. Nemojte tantrume shvatati kao svoju krivicu. Činjenica je da ovo deca rade. Probajte da otkrijete razlog zašto se dete ponaša na ovaj način i imajte strpljenja.

6. Zato što niste superroditelj

Ako pomislite da je neko, za razliku od vas, savršen roditelj, nemojte previše verovati tome. Samo ste uhvatili njegov dobar dan. Svaki roditelj ima neke svoje borbe i sasvim je u redu ao ne radimo sve savršeno. Imajte na umu da ste roditelj, a ne superheroj. Biće dana kada ćete moći da postignete mnogo, ali i onih kada ćete imati poteškoća. To je sasvim u redu.

izvor:yumama.mondo.rs

Zašto su svakodnevne porodične rutine važne za dete

Šta sve podrazumevamo pod terminom porodična rutina? Zbog čega je važno da dete odrasta u porodici koja ima redovan ritam i kako uspostaviti svakodnevnu rutinu za svoje dete u par lakih koraka?

Svakoj porodici su potrebne rutine kao bitan korak u uspostavljanju reda i organizacije života. Rutine pomažu da se sve obaveze obave na vreme, a da se dete pritom oseća sigurno. Deca se često plaše nepoznatog, bilo da je to brokoli ili neka druga nova namirnica u njihovom tanjiru ili pak velika životna promena, poput preseljenja u drugu kuću.

Iako promenu treba doživeti kao priliku za učenje, ona je takođe veoma stresna za decu. U tom smislu, uobičajena rutina donosi utehu i doslednost u detetov život i predstavlja okvir za njegov pravilan razvoj i rast. Kako svaki član porodice ima različite obaveze, potrebe i želje, može se reći da je jedan od najvećih izazova modernog roditeljstva uspostavljanje redovnih i efikasnih rutina koje svima prijaju.

Šta sve u stvari spada pod termin “porodična rutina” i zbog čega je važno da je uvedete u svakodnevicu vaše porodice?

Šta jeste, a šta nije porodična rutina?

Dnevne porodične rutine izgledaju različito u celom svetu i zavise od kulture i sredine u kojoj porodica živi, a pre svega od potreba svih njenih članova. Mogu uključivati raspored kućnih poslova, kuvanja i čišćenja, vreme za igru, porodično vreme i igru na otvorenom, ali i izuzetno važan jutarnji i večernji redosled aktivnosti – priprema za vrtić i školu, odnosno vreme kupanja, obroka i spavanja.

Rutine su zapravo obrasci i navike koje porodice koriste za upravljanje svakodnevnim životom. Kod njih je fokus na tome kako se stvari rade u domaćinstvu. Jako je važno razlikovati ih od rasporeda, koji su krući, imaju dodeljeno vreme i usmereni su na to kako porodica koristi sat da bi prebrodila svoj dan.

Koje su glavne prednosti upostavljanja dnevnih porodičnih rutina?

Rutina daje ritam

Rutine pomažu da dete uspostavi ritam
Dosledna rutina pomoći će vašem detetu i njegovim „telesnim satovima“ da uspostave red. Zahvaljujući predvidljivom rasporedu možete biti sigurni da će dete redovno i zdravo jesti, lakše zaspati i buditi se, te provesti dovoljno vremena u igri na otvorenom.

Na primer, zato što vaše dete i njegovo telo znaju da je vreme za spavanje, mališan se lakše može pripremiti za odmor. Večernja rutina može da počne na isti način, pevušenjem pesmice koja će biti znak za pranje zuba i tuširanje, odnosno kupanje. Udobna posteljina i pidžame visokog kvaliteta za devojčice i dečake neodoljivog dizajna svakako su deo ovog rituala. Mekane spavaćice od najfinijih materijala sa likovima omiljenih junaka postaće asocijacija na priču za laku noć i spavanje.

Rutine povezuju porodicu

Kada dete zna šta može da očekuje i primeti redovne porodične aktivnosti, počinje da shvata koje vrednosti se u njegovoj porodici naročito cene. Na ovaj način dobija priliku da aktivno učestvuje u jačanju zajedničkih uverenja i interesa. Jedan od jednostavnih primera jeste kada dete primeti da je važan porodični doručak subotom ujutro ili nedeljni ručak, jer su tada obavezno svi na okupu. Čak i ako je dete malo, lako će osetiti da je zajedničko porodično vreme nešto posebno. Porodica se povezuje kada redovno i zajedno radi važne stvari.

Dete utvrđuje svoje aktivnosti

Rutine pomažu detetu da se navikne da obavlja svoje obaveze u očekivano vreme. Umesto da se na kraju dana bori sa roditeljima oko skupljanja igračaka i odlaska na spavanje, dete će jednostavno znati da je došlo „vreme za sređivanje igračaka“ i „vreme za kupanje i spavanje“.

Kada deca počnu da očekuju, onda i dovršavaju sve svoje aktivnosti bez problema. Uz pomoć uspostavljenog ritma roditelj više nije osoba koja detetu izdaje naredbe i govori da „radi ovo“ i „ne radi ovo“, već partner u porodičnoj rutini.

Briga o zubima

Rutine kao put do sticanja zdravih navika
Od redovnog pranja zuba do obavljanja domaćih zadataka svakog popodneva, rutine pomažu u uspostavljanju zdravih i dobrih navika.

Deca koja se uče ovim veštinama moći će bolje da upravljaju svojim vremenom u odraslom dobu. Zapravo, kako odrastaju, razvijaće sve ozbiljniju samodisciplinu u pogledu lične higijene i zdravih navika u ishrani. Rutinama se postiže sve to: od redovne oralne nege, preko ustaljenog ritma obroka do uredne i čiste sobe.
Efikasna rutina stvara mirnije domaćinstvo
Stres, buka, plač i nervoza postali su podrazumevani deo svakodnevice modernih porodica. Rutine mogu pomoći da se stres i anksioznost smanje. Vreme za ručak, vreme za igru, veče za porodično gledanje filma ili neku društvenu igru – s obzirom na to da dete ali i ostali članovi porodice znaju šta mogu da očekuju – dan će biti manje haotičan. Ukoliko i dete uključite u pravljenje ovih planova, osetiće se cenjeno i važno, a ne kao da je primorano da nešto uradi.

Vreme za igru

Uz pomoć rutina dete stiče samopouzdanje i nezavisnost
Kada postaje ustaljen redosled aktivnosti, dete će vremenom naučiti kada je vreme za pranje zuba ili oblačenje pidžame. Biće ponosno što zna šta je to što treba da uradi, i to samo! Umesto da mu se uvek govori šta treba da se dogodi sledeće, dete će se osetiti samopouzdano da nastavi i bude odgovorno za sebe I svoje postupke.

Na ovaj način dete izrasta u nezavisno biće puno samopouzdanja. Oseća se sigurno u sebe ali i u svoje roditelje – upravo zato što mu veruju da može samostalno obaviti ove aktivnosti.

Rutine kao put do radosti zbog onoga što sledi

Ako vaše dete zna šta je na rasporedu, onda se može radovati budućim događajima. To može biti odlazak u park petkom popodne, dan za pecanje sa tatom nedeljom ujutro ili porodično spremanje špageta četvrtkom. Kada se uspostave ove aktivnosti, dete se oseća voljeno, važno i poštovano u svojoj porodici.

Priča najavljuje spavanje

Dnevni rituali kao deo porodične rutine
Kada u svaki svoj dan uključite neku aktivnost kao što je maženje i čitanje detetu pre spavanja, vi zapravo gradite posebne trenutke ili „dnevne rituale“. Ovo posvećeno vreme ima veliku ulogu u povezivanju sa detetom i učvršćivanju odnosa roditelj-dete. Veoma je važno da u pretrpanom dnevnom rasporedu obaveza, poslovnih i školskih zadataka ostavite malo prostora za kvalitetno, opuštajuće vreme.

Rutina kao sigurnost u stresnim situacijama

Neznatne promene u školskom rasporedu ili veće i mnogo bitnije životne promene poput selidbe, razvoda ili rođenja brata ili sestre, i te kako utiču na detetov život i njegov osećaj sigurnosti u porodici u kojoj raste.

Međutim, kada porodica ima ustaljenu rutinu, normalan red je prisutan u detetovom životu, bez obzira na promene ili stres. Dete pronalazi smirenost, stabilnost i ljubav upravo kroz elemente rutine, kao što su porodične večere ili redovan odlazak na igralište sredom popodne.

Rutina pruža sigurnost

Fleksibilnost kao ključ porodične rutine
Uspostavljanje i održavanje rutine ima brojne benefite. Međutim, od vitalne je važnosti biti i fleksibilan, zbog toga što su spontanost i kreativnost su bitni faktori u detetovom životu. Primera radi, zajednički subotnji doručak se može odložiti nakratko ako je dete u dvorištu pronašlo neobičnu bubu ili puža. Takođe, nije strašno da propustite porodično igranje monopola petkom zbog gostujuće cirkuske predstave u gradu.

Rutine su korisne, ali sve dok su prilagođene porebama svakog deteta (kao i odrasle osobe). Ukoliko je raspored previše strog, dete se može osetiti kao da je pod kontrolom, a ne slobodno i rasterećeno, što je, na kraju, i jedan od glavnih ciljeva dobre porodične rutine.

Kako postaviti svakodnevnu rutinu za svoje dete?

Nikada nije kasno da stvorite efikasnu rutinu u svojoj porodici. No, što se ranije uspostavi, to je bolje i po dete i po roditelje. Prvi korak je svakako utvrđivanje “važnih vremena”. Ovde se misli na vreme glavnih obroka i užina, kao i vremena za popodnevnu dremku i spavanje. Prema vremenu za spavanje dalje možete ustanoviti vreme za kupanje, skupljanje igračaka i slično.

Uvođenje i postavljanje rasporeda za dete ponekad može biti teško, naročito u samom početku, ali imajte na umu da će se ono ipak navići. Zbog toga pokušajte da sačuvate strpljenje i izbegnete frustracije dok rutina ne postane redovna. Da biste održali rutinu, radite na doslednosti, ali ostavite prostora i za fleksibilnost, naročito u vreme praznika i nekih specijalnih događaja.

Neka vam fokus bude na stvaranju očekivanja i rutine kvalitetno provedenog porodičnog vremena. Bilo da je to redovno putovanje kod bake i deke, zajedničko šetanje psa ili vožnja biciklom – zabava je važna.

Na kraju, imajte na umu da rutina treba da pomogne porodici, a ne da je ometa. Budite sigurni da je vaša rutina zdrava i pozitivna za vaše dete i sve ostale članove porodice.

Kada roditelji razmišljaju o disciplini i kažnjavanju, brine ih to što je kazna po definciji okrutna ili zahtevna. Ali to nije poenta discipline.
Da li ste znali da reč disciplina potiče od latinskog glagola „discere“ što znači „naučiti“ a reč „kazniti“ od starogrčke reči za „plaćanje“ ili „penali“?
Istina je da postoji puno načina za sprovođenje discipline i kazni na pozitivan način koji će dosledno da ojača granice i stvarno pomogne deci da nauče.
Kao disciplinski metod, „tajm-aut” označava vreme u kome se detetu uskraćuje podsticaj, nagrada ili pažnja. Dete se izdvaja iz stimulativne i prijatne situacije u kojoj ispoljava loše ponašanje i nakratko se smešta u tih, dosadan prostor koji nije nimalo podsticajan i prijatan.
Čak i pravi anđeli od dece se nekad loše ponašaju. Kada deca pređu granicu lepog, kada su agresivna ili prekrše neko porodično pravilo (tzv. „crveno svetlo“) važno je da roditelji brzo sankcionišu takvo ponašanje određenim posledicama.
Tajm-aut (engl. “time out”) je jedan od načina da se obuzda loše ponašanje. S dobrim razlogom je ono dugo bilo glavni metod discipline za malu decu. Ako se počne na vreme i pravilno se sprovodi, tajm-aut je izuzetno efikasan. Ali roditelji imaju na raspologanju još jedan način obuzdavanja detetovog lošeg ponašanja – kaznu tj. penal.

Šta su “penali”?
Ova vrsta kazne je slična tajm-aut metodi. Dobro funkcioniše kod dece od najmanje 2 godine starosti a najbolje kod dece od tri godine i starije. Kada kaznite dete, vi kažnjavate njegovo ponašanje oduzimanjem igračke ili neke privilegije koja njemu znači. Kazna se direktno odnosi na njegovo ponašanje.
Na primer, ako se dete ljuti i baca igračke, oduzmite mu igračku. Kazne koje suzbijaju loše ponašanje često se zovu logične posledice.

Kako penali funkcionišu?
Ako dete uporno krši porodična pravila ili ignoriše vaša upozorenja uskratite mu privilegiju ili igračku koja je direktno povezana sa njegovim ponašanjem. Na primer, ako dete udara sestru sa lutkom uzmite joj lutku i recite: „Nema udaranja. Nema lutke ako udaraš“.
Ili, ako vaš dvogodišnjak uporno razbacuje pesak iz rupe sa peskom, sklonite ga odatle i kažite: “Pesak ne sme da se razbacuje. Nema više igranja u pesku. Idemo da operemo ruke.“
Kada detetu oduzmete ono što voli, privilegiju ili igračku, objasnite mu da razumete koliko je ono vezano za to što oduzimate ali da njegovo ponašanje nije u redu.
„Mami se ne sviđa kada tako govoriš.“
Ono što deca vole i što možete da im uskratite ponekad ste… vi! Na primer, ako vaš mališan govori ružne reči možete da mu kažete „ Mami se ne sviđa kada to govoriš. Para mi uši. Idem u drugu sobu i vratiću se kada počneš da govoriš lepe reči.“
Ako dete svakodnevno pravi nestašluke mirno mu objasnite kakva mu kazna sledi ukoliko i dalje bude ignorisao vaša upozorenja. „Srećo sećaš se kada si crtala po zidu bojicama i mama je rekla: NE? Sledeći put kad to uradiš uzeću ti bojice na ceo dan.“
Možete i indirektno da pokažete detetu kakvo ponašanje očekujete od njega uz pomoć igračaka, tačnije kroz igranje uloga sa igračkama. Na primer, mama meda može mečetu da objasni šta je lepo ponašanje.

Zapamtite!
Kada deca počnu lepo da se ponašaju obavezno ih nagradite jer time ih podstičete da poštuju pravila.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs