ADHD – Hiperkinetski poremećaj - dr Aneta Lakić, dečiji psihijatar

Profesor dr Aneta Lakić, neuropsihijatar, o hiperkinetskom poremećaju, zbog kojeg svako drugo dete sa ovim sindromom napušta školovanje. Ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu nastavnici označavaju kao nevaspitanu.

Od hiperkinetskog poremećaja pati 12 odsto mališana

Barem jedno dete u razredu ima hiperkinetski poremećaj (ADHD) od kojeg pati pet do 12 odsto mališana u svetu, a karakterišu ga hiperaktivnost, poremećaj pažnje i impulsivnost. Početak ovih simptoma otkriva se do sedme godine života. Gotovo polovina dece sa ovim sindromom bude izbačena iz školskih klupa, a 35 odsto samo napusti školu, najčešće zbog toga što ih vršnjaci ne prihvataju.

Iako deluje kao moderan termin, ADHD poremećaj datira još od 19. veka, a intenzivnije se o njemu govori od pedesetih godina prošlog veka. Kontroverza oko postojanja poremećaja zasniva se na pogrešnom definisanju, jer se tokom proteklih decenija ovaj sindrom nazivao raznim imenima, a najčešće se nazivao i ubrajao u grupu minimalne cerebralne disfunkcije. Danas pak postoji sve manje kontroverzi, a potpuno je jasno i dokazano da poremećaj postoji, kaže u intervjuu za “Novosti”, prof. dr Aneta Lakić, neuropsihijatar i dečji psihijatar, načelnik Službe psihijatrije na Klinici za neurologiju i dečju psihijatriju Kliničkog centra Srbije.

Postoji li danas jasna razlika između ovog i drugih poremećaja?
– Postoji, ali mora vrlo precizno i brižljivo da se uradi diferencijalna dijagnoza, da se eliminiše ono što “liči, a nije”. Jer, ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu vrlo često vaspitači i nastavnici označavaju kao bezobraznu i agresivnu. A zapravo, ona to nisu, već imaju teškoće da obuzdaju impulse i idu bezglavo u akciju.

Po čemu se onda razlikuje od poremećaja ponašanja?
– Kod poremećaja ponašanja imamo akciju i ponašanje koje je agresivno u odnosu na okolinu, kod ADHD sindroma to ne postoji. I ako postoji, agresija je nusprodukt njihove nemogućnosti kontrole ponašanja i uvida u sopstveno ponašanje.

Da li je to razlog što se pre nekoliko decenija gotovo nigde nije pričalo o takvoj deci ili su se samo podvodila pod “bezobrazna”?
– Kako su se saznanja povećavala tako se i prepoznavao ovaj poremećaj. U jednom trenutku se smatralo da je to psihološki problem. Međutim, danas znamo da se radi o biološkom problemu i to, o disfunkciji u prefrontalnim regionima kore velikog mozga gde se dešava obrada informacija.

Kako to utiče na ponašanje deteta?
– Ti regioni su zaduženi za procesiranje i obradu informacija, zahvaljujući njima dete može da zna da li je nešto korisno ili opasno za njega, da li i kako treba u kojoj situaciji da reaguje. Kod dece sa ADHD poremećaj je upravo u funkcionisanju u ovim regionima.

Šta aktivira poremećaj?
– Na samom početku istraživanja smatralo se da su krivci virusi, uticaji pojedinih vrsta hrane, toksina iz okoline. Ali, prava etiologija se još uvek ne zna. Pokazano je da u porodicama ove dece ima mnogo više osoba sa ovim poremećajem, ali da je kod njih poremećaj bio izražen u različitom stepenu.

Kad poremećaj počinje da se prepoznaje?
– Najčešće oko treće godine života. Međutim, pošto svi shvataju da su deca u ovom uzrastu živahna i nemirna, onda ovaj sindrom uglavnom ostane neprepoznat. Tek kad dođu u školu, gde se traži određena disciplina i zahteva da dete sedi mirno 45 minuta, poremećeno ponašanje postaje vidljivo.

Koliko dugo treba da traju simptomi da bi se poremećaj jasno dijagnostikovao?
– Simptomi treba da traju najmanje šest meseci. Ali jedan od jasnih parametara da postoji poremećaj, jeste da dete ove simptome treba da ima i u školi, kod kuće, u igri sa drugovima. Znači, ako se učitelji žale na dete u školi, ili u društvu, a ono je sasvim drugačije kod kuće, ili obrnuto, onda poremećaja nema.

Kako deca sa sindromom “prođu” psihološke testove pre polaska u školu?
– Poremećaj nema direktne veze sa intelektualnim kapacitetima iako ova deca pokazuju izvesne kognitivne deficite. Može da prođe psihološki test za polazak u školu pod opisom “emocionalne nezrelosti”. Ova deca imaju normalne intelektualne sposobnosti i koeficijent inteligencije. Ali nekada njihov uspeh nije odgovarajući njihovom koeficijentu inteligencije jer ih upravo ADHD ometa da ispolje svoje kapacitete.

Da li se dijagnoza uspostavlja samo po proceni stručnjaka?
– Po kliničkoj proceni stručnjaka na osnovu specijalizovanih znanja i korišćenjem instrumenata (dijagnostičke skale). Rade se testovi kojima se utvrđuje prisustvo elemenata neophodnih za postojanje poremećaja.

Kako izgleda terapija?
– Terapijski pristup je kompleksan. Roditelji se obučavaju kako da rade sa takvim detetom, u smislu kako da se organizuju dnevne aktivnosti. Ovo su deca koja ne mogu na duge staze da planiraju, dakle ona moraju da imaju više kratkih aktivnosti tokom dana. Drugi deo priče je edukacija učitelja. Nastavnik će ovakvom detetu, koje šeta po razredu, češće davati da obriše tablu, da nešto donese, zaposliće ga tako da poremećaj bude manje vidljiv. Učitelji ovoj deci treba da daju kraće, ali ne i lakše zadatke. Jer njihova pažnja nije dovoljno postojana za dugačke zadatke.

Kakvu ulogu imaju psiho i medikamentna terapija?
– Vrlo je značajna bihejvioralna trerapija, ali i terapija lekovima, ako se proceni da je neophodna. Za lekove se odlučujemo kad procenimo da dete ne postiže odgovarajuće rezultate, i kada poremećaj u znatnoj meri onemogućava svakodnevno funkcionisanje deteta.

Koje lekove dete sa ADHD mora da pije?
– Lekovi izbora su zapravo, psihostimulansi. Ali oni ne leče poremećaj. Oni deluju samo onog dana kada su dati. Znači, ako se lek popije ujutru, već uveče nestaju njegovi efekti. To znači da se poremećaj ne leči već samo kontroliše.

Od psihostimulansa se razvija zavisnost?
– I tu postoje kontroverze, međutim, istraživanja su pokazala da ova deca ne razvijaju zavisnost. A pokazalo se i da su deca koja su na tretmanu ovim lekovima manje podložna uzimanju psihoaktivnih supstanci u adolescentnom dobu, ili kasnije.

Da li to znači da poremećaj ostaje i u odraslom dobu?
– Da, iako se oblik ispoljavanja menja. Hiperaktivnost je više izražena u detinjstvu, i to više kod dečaka. Kasnije, tokom života, hiperaktivnost postaje manje upadljiva, a više dominira poremećaj pažnje, nemogućnost da se koncentrišu na posao. Zato je važno da se ove osobe na vreme upute na zanimanja koja mogu da obavljaju u pokretu, sa više aktivnosti.

Može li pažnja da se popravi usmeravanjem deteta na sport?
– Sport se svakako preporučuje, ali i tu postoji problem jer ova deca često nemaju interesovanje za sport. Inače, veoma mnogo može da se postigne sa ovom decom, da se poremećaj uspešno kontroliše, ali samo uz saradnju roditelja i stručnjaka.

RAZLIČITI PARAMETRI
Mnogi pedagozi i stručnjaci smatraju da je ovaj sindrom “uvezen” iz Amerike, jer tamo znatno više dece pati od ovog sindroma?
– Tačno je da u SAD znatno više dece ima hiperkinetski poremećaj, ali to je jednim delom što je poremećaj mnogo ranije prepoznat u njihovoj sredini, a sa druge strane dijagnostički kriterijumi su blaži od evropskih. Mi tražimo znatno više elemenata da bi dijagnostikovali problem.

BEZ REDA I MIRA
Kako se poremećaj ogleda u ponašanju?
– Hiperaktivnost se definiše kao dezorganizovana, dete juri “ko muva bez glave”, po čemu se razlikuje od nemirnog deteta koje je živahno, ali zna šta radi. Deca sa hiperkinetskim poremećajem ne znaju da se čuvaju, lete u opasnost. Javlja se i poremećaj pažnje, što znači da se dete vrpolji na mestu, ustaje na času, ima tzv. leteću pažnju, i reaguje u trenutku, impulsivno. Često se svađa sa drugarima, prekida druge, nameće se drugima, lako zaplače.