Kada se priča o šećernoj bolesti većina prvo pomisli na bake i deke, ali kao i većina bolesti koje ne biraju uzrast, dijabetes se javlja i kod dece.Tačno je da je manji broj dece pogođen ovom bolešću, u poređenju sa odraslima, ali kada se postavi dijagnoza većina roditelja veoma teško prihvata istinu i činjenicu da je, uz lečenje, potrebna bitna promena načina života. Bez obzira na činjenicu da se radi o dugotrajnoj bolesti, savremena terapija šećerne bolesti omogućava normalan život i razvoj dece.

Šta je dijabetes melitus
Dijabetes melitus je latinski naziv za šećernu bolest čija je glavna odlika stalno povećanje koncetracije šećera (glukoze) u krvi. Podvukli smo stalno povećanje, zato što je uobičajeno da šećer “skoči” posle jela (ali i posle stresa). Zato je pravo vreme za kontrolu nivoa šećera u organizmu (kada se govori o postavljanju dijagnoze šećerne bolesti) jutro – “na prazan stomak”

Ipak, povećanje koncetracije šećera u krvi je samo posledica PRAVOG uzroka šećerne bolesti kod dece, a to je nedovoljna količina hormona insulina koji je svakako jedan od najvažnijih regulatora veoma komplikovanih metaboličkih procesa u organizmu. Jedna od glavnih funkcija insulina je da “uvodi” glukozu u ćelije našeg organizma. Ovo je izuzetno važno jer je šećer (glukoza) NEOPHODNA za život kao glavni izvor potrebne energije za većinu ćelija, a bez te “biološke energije” nema života. Dakle, kada nema dovoljno insulina javlja se naizgled paradoksalna situcija u organizmu – u krvi je šećer u višku, a u ćelijama (kojima je preko potreban) je u manjku. Zato je suština dijabetesa kod dece nedostatak (ili smanjenje količine) insulina. Pankreas (gušterača) je žlezda u kojoj postoje posebne grupe ćelija koje stvaraju i u krv izlučuju hormon insulin.

Koje su vrste (tipovi) djabetesa
Postoje dva osnovna tipa šećerne bolesti, a podela je napravljena prema uzročniku oboljenja.

Kod većine dece radi se o propadanju ćelija pankreasa koje stvaraju insulin, pa zato nema dovoljno ovog važnog hormona u organizmu. Ovo je dijabetes mellitus tip I (prvi tip bolesti) koji traži obaveznu nadoknadu (supstituciju) insulina jer vrlo brzo dolazi do skoro potpunog nedostatka ovog hormona.
Tip 2 šećerne bolesti je češći kod starijih osoba i karakteriše se smanjenjnem (ali ga ipak ima) količine insulina u organizmu. Ovde se (bar za neko vreme) mogu koristiti lekovi (u obliku tableta ili kapsula) koji pomažu iskorišćavanje onog preostalog insulina. Iako je ređi kod dece, ima ga kod adolescenata, naročito kada se radi o gojaznim pacijentima. Zato će nastavak priče o dijabetesu kod dece biti posvećen samo prvom tipu šećerne bolesti (koji se naziva i insulin zavisni dijabetes).

Zašto nastaje insulin-zavisni dijabetes (tip I)
Nedostatk insulina u organizmu deteta je direktna posledica odumiranja (nestanka) ćelija koje stvaraju ovaj važni hormon, a to su “specijalizovane” ćelije koje se nalaze u pankreasu (gušterači), a nazivaju se beta ćelije. Postoji mnogo potencijalnih uroka izumiranja ovih malih fabrika insulina.

Nasleđe (genetska predispozicija) ima veliki uticaj na pojavu ove bolesti. Ako u bližoj familiji ima šećeraša postoje izgledi i da dete ima “gene za dijabet” što naravno ne znači da je obavezno da dete oboli. Kao i za druge genetske bolesti NE nasleđuje se bolest već SKLONOST ka bolesti. Zato je jasno da mora postojati još nešto iz okoline (ili organizma) što može započeti proces propadanja beta ćelija, pa tako započeti dijabetes.
Virusi su među “prvooptuženijima” za nastanak šećerne bolesti kod dece, i to oni koji imaju osobinu da napadnu tkivo pankreasa gde se nalaze ćelije – fabrike insulina. Pomenućemo samo neke od mnogih virusa – influenca (grip), parainfluenca, varičela … Sada će roditelji da se prepadnu – pa ovo su veoma česti virusi. Srećom EKSTREMNO RETKO se desi šećerna bolest posle ovih infekcija, a i kada se desi skoro uvek nađemo da u porodici ima šećeraša. Dakle potrebna je kombinacija genetske predispozicije i “spoljnog” faktora za nastanak dijabetesa.
Kako u svetu ima ogroman broj dece sa dijabetesom urađen je i ogroman broj epidemioloških studija koje se bave uzrocima šećerne bolesti kod dece. Tako su nađene brojne veze, kao na primer da deca koja umesto majčinog mleka koriste adaptirane formule imaju veće izglede da obole od dijabetesa. Ove i slične studije su zanimljive, ali imaju jednu “manu”- bave se verovatnoćama u procentima (koji su usput rečeno veoma mali). Kako su za roditelje njihova deca 100% onda nema mesta za preterano pričanje o epidemiološkim aspektima šećerne bolesti.

Kako posumnjati na dijabetes
Kod starijih se relativno lako posumnja na šećernu bolest jer se javljaju prilično jasni simptomi i znaci: uzimanje mnogo tečnosti (stručno se ovaj simptom zove polidipsija), pojačan apetiti i uzimanje hrane (polifagija), ali je prisutno i češće i obilno mokrenjne (poliurija).

Kod dece važi pravilo – što je dete mlađe to je teže na vreme otkriti šećernu bolest. Kod adolescenata se mogu javiti gore pomenuti znaci bolesti, ali kod male dece nastaju veliki problemi u ranom otkrivanju dijabetesa. Ako jedna beba mnogo pije i jede to se (skoro uvek s pravom) pripisuje zdravom apetitu, a ne bolesti. Sa druge strane nema rutinskih laboratoriskih kontrola nivoa šećera u krvi (kao na primer krvna slika ili pregled urina) koje bi možda nagovestile pojavu ove bolesti.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine. Veća deca se požale da ih grlo prvo grebe, a potom i boli, povišena telesna temperatura se vrlo brzo javlja, a kod manje dece je ona često prvi znak bolesti.

Šta je angina, ko je «krivac» što muči decu?
Angina je gnojno zapaljenje grla, pre svega krajnika, a streptokoke su najčešći prouzrokovač. To ne znači da druge bakterije (Haemophilus influenzae, Moraxella…) «nemaju pravo» da napadnu grlo, ali je ipak najveća verovatnoća da je baš streptokoka «krivac» za ovu bolest. Beta hemolitični streptokok je najčešći uzročnik. Ali, Str. pneumoniae takođe voli da se napadne grlo i krajnike.

Odakle bakterije dolaze?
Ubedljivo najčešće od bolesne dece, koja su pravi «rezervoari» bakterija. Naravno, te bakterije se nalaze i u našoj okolini, pa mogu dospeti i u namirnice – odakle, naročito leti, lako stižu do dece. Nekada su i roditelji izvor infekcije, naročito ako nemaju simptome i znake oboljenja, ili ako su u periodu inkubacije (to je vreme od ulaska bakterije do pojave prvih simptoma bolesti). Tada se streptokoka, prilikom ljubljenja ili maženja, može preneti na dete. To se, ipak, ređe dešava, tako da decu ne treba zapostaviti i uskratiti im nežnost. Ako roditelji imaju crveno grlo, ili grebuckanje u grlu koje im smeta, treba da urade jednostavan bris grla, čak i kada nemaju povišenu temperaturu. Na svakom koraku ima laboratorija gde se to obavi za pet minuta!

Kako se dete zarazi?
Kontakt sa obolelim detetom je najčešći način prenošenja angine. To ne mora uvek da bude direktan kontakt, a kašljanje i kijanje (takozvani kapljični put) je čest način prenošenja u kolektivima. Streptokoke se lako prenose i prljavim rukama, a izuzetno lako i ako deca piju iz iste čaše, ili koriste iste kašike ili viljuške.

Kako posumnjati na anginu?
Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine. Veća deca se požale da ih grlo prvo grebe, a potom i boli, povišena telesna temperatura se vrlo brzo javlja, a kod manje dece je ona često prvi znak bolesti. Ako se ne počne sa terapijom, detetu biva sve gore, gubi uobičajenu živahnost i postaje čas nervozno, čas potpuno klonulo. Iako su deca vruća, veoma su bleda, sa izraženim podočnjacima. Neretko deca povraćaju, naročito mlađa, što dodatno pogoršava već veoma loše stanje. Apetit je katastrofalan – što zbog bola u grlu, što zbog iscrpljenosti deteta. Sve se odvija za dan-dva, a uzrok ovako lošeg izgleda deteta je toksin koji bakterija stvara, a koji se iz grla putem krvi raznosi po organizmu.

Kako se stiže do dijagnoze?
Lekar pri pregledu vidi zažareno ždrelo, ogromne krajnike sa gnojnim čepićima. Na nepcima se neretko vide i mala «ostrva» krvarenja – petehije. One, isto kao i gnojni čepovi, ukazuju da se javila streptokokna infekcija. U baš zapuštenim slučajevima bolesti, krajnici su toliko uvećani da se vazduh teško probija ka plućima. Limfni čvorovi na vratu su uvećani, mada nisu ogromni (kao, na primer, kod infektivne mononukleoze, koja nekada može da se «pomeša» sa anginom).

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Veliki broj pitanja upućenih pedijatru je vezan za uvećane limfne čvorove (“žlezde”) na vratu, baš kao i strah, pa smo rešili da vam približimo ovu aktuelnu temu.

Limfne žlezde ili čvorovi, šta je pravilno
Radi se o limfnom tkivu koje je grupisano u čvoriće, pa je limfni čvor pravilan naziv. Nisu žlezde, jer ne luče hormone, kao ni druge “produkte” žlezda. Naravno, to nije od presudnog značaja, a termin “limfna žlezda” se odomaćio pa nam ne smeta.

Čemu služe limfni čvorovi
To su prave fabrike ćelija (vojnika) i hemijskih supstanci (oružja) koje zajedno učestvuju u odbrambenoj (imunološkoj) reakciji organizma. Zato je jasno da je njihova uloga u zaštiti detetovog tela od infekcija veoma važna. Kad ih ne bi bilo odbrana organizma od neželjenih “mikronapadača” bi bila daleko teža, zapravo nemoguća!
Svaka grupa limfnih čvorova ima “zaduženje” da skuplja limfu (tečnost koja se “cedi” iz tkiva) iz određenog dela tela. Limfne žlezde vrata “pokrivaju” gornji deo želuca, jednjak, grlo, nos i meka tkiva i kožu lica.

Zašto se nekad napipaju pa se povuku
Zato što limfni čvorići otiču kada dete ima neku infekciju (najčešće grla), a kad ona prođe dolazi do smanjivanja vratnih čvorića. Veliki broj virusnih infekcija grla kod dece prođe bez povišene temperature i bez većih tegoba, tako da jedina manifestacija bolesti mogu biti lako uvećani limfni čvorići.

Da li su uvek znak bolesti
NISU!
Kod dece je vrat mesto gde se limfni čvorići inače nalaze. One se često mogu napipati, a nekada se “pojave” pa se posle nekoliko dana povuku. Neke od njih se mogu videti, a neke su dublje pod kožom pa se ne vide (ali se mogu napipati).
Uobičajeno je da su te “normalne” limfne žlezde na vratu bezbolne, mekane, “beže” pod prstima pa se dete ne buni kada ih pregledamo. One su male – do 1 centimetar su u prečniku, a koža iznad njih ima normalnu boju (nema crvenila).
Kada su limfni čvorovi veći od jednog centimetra treba ih smatrati uvećanim, što naravno ne znači da je dete ozbiljno bolesno.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Šta kada dete legne zdravo, a ustane crvenog i gnojavog oka? Većina mama se prestravi i odmah povede dete pedijatru ili specijalisti za očne bolesti (oftalmologu). To ne mora tako, mada nije greška posavetovati se sa doktorom, ali šta ako vam se ovo desi na odmoru, daleko od Vašeg pedijatra.
Pokazaćemo vam da ovo nije opasna bolest, ali ćemo vas naučiti kako da pomognete detetu bez trčanja kod doktora.

Zašto se oko zacrvenelo?

Najčešće se leti desi infektivni (bakterijski ili virusni) konjunktivitis (conjunctivitis), koji deca «zarade» prljavim rukama. Igranje u pesku, ponekad i prljava morska voda, zaboravno dete koje ne pere baš redovno ruke i eto problema. Između kapka i očne jabučice se nalazi fina vežnjača, koja se stručno naziva konjunktiva. Ona je prepuna malih krvnih sudova, koji donose neophodne hranljive materije i kiseonik. Ovi krvni sudići daju vežnjači zdravu, crvenkastu boju. Kako je ona prva na udaru bakterija i virusa, ali i prašine, ona se brani tako što proširi svoj krvne sudove, pa se oko zacrveni.
Ponekad alergija, ali i sunce može dovesti do sličnih problema, ali tada nema krmelja koji su pratilac infekcije vežnjače. Leti se deci ređe zapuši nosić koji može doprineti nastanku zapaljenja vežnjače (zato što je tada zapušen i suzni kanal, pa suze teže otiču iz oka i tako nastaje infekcija). Ipak, ovo se može desiti na planini, gde može biti značajno niža temperatura pa se deca ponekad i prehlade.

Kako prepoznati konjunktivitis?

Dijagnoza se lako postavlja – okce je crveno, dete žmirka, a suza je na pretek. Manja deca su nervozna, nekontrolisano trljaju oči i tako pogoršavaju situaciju. Svrab i peckanje oka su nekad veoma dosadni, gotovo nesnosni.

Zašto se sve desilo ujutro?

Naročito je dramatično jutro jer infekcija počela prethodnog dana, a razvijala se tokom noći dok dete spava. Oko može biti potpuno zatvoreno, kapci su otečeni – zato što se infekcija veoma često i lako širi na kapak. Često su prisutni žućkasti krmelji koji su, u stvari, gnoj – koji je još jedan od svedoka žive borbe naših imunoloških ćelija sa nezvanim gostima u oku.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Petnaestogodišnji dečak trenira vaterpolo četiri godine. Treninzi su skoro svaki dan, a leti i po dva treninga dnevno. Na sistematskom pregledu, pedijatar je utvrdio da ima usporen srčani rad (50 otkucaja u minutu). Po njegovim rečima, sve drugo je u redu. Urađen je EKG – nije bilo nikakvih promena (osim sporijeg srčanog rada). Dete je bez smetnji, zašto se ovo dešava? Vaše dete ima usporen srčani rad, što se stručno naziva bradikardija. Većina dece uzrasta vašeg sina ima «brzinu srčanog rada» preko 60 otkucaja u minutu. Ipak, usporen rad srca kod vašeg deteta nije bolest – već normalna, zdrava reakcija (adaptacija) detetovog srca na dugotrajnu sportsku aktivnost. Pošto se veliki broj roditelja interesuje za ovaj fenomen, rešili smo da malo detaljnije objasnimo o čemu se, zapravo, radi.

 Kako srce normalno radi?
Srce je jedna izuzetno precizna i komplikovana pumpa, koja snabdeva krvlju svaki delić našeg tela. Ovaj organ ima četiri šupljine – dve pretkomore i dve komore. U «gornjem» delu srca, u desnoj srčanoj pretkomori – postoji «ostrvce», ne veće od nekoliko milimetara, koje stvara «pokretačku srčanu struju». Ova mini centrala (stručno se naziva sinusni čvor) je povezana finim žičicama (sprovodni sistem), koje ovu «struju života» rasprostiru po celom srcu. Ta se struja «ispaljuje» po određenoj pravilnosti, koja obezbeđuje ritmičnost srčanog rada. Kada dete spava ili se odmara, srce normalno radi sporije, a pri naporu brže. To je omogućeno posebnom – veoma komplikovanom regulacijom rada pomenute «mini centrale».

Kako to da srce sportista radi sporije, kada se oni izlažu velikim naporima?
Srce kod sportista, a ovo važi i za decu, radi brzo kada treba – tokom fizičke aktivnosti, jer tada organizmu treba više krvi – energije i kiseonika. Ali, kada se dete sportista odmara, onda se i srce odmara, pa radi sporije. To je, kako se stručno kaže, fiziološka adaptacija srca na napore koje sportisti imaju. Što je dete utreniranije, to srce sporije radi – to je tako, i tu nema bolesti. Naprotiv, to je znak zdravlja!

Postoji li «donja granica» broja srčanih otkucaja?
Naravno. Postoje tablice koje za svaki uzrast deteta definišu donju granicu srčane frekvence, ali su i te vrednosti niže za decu sportiste. Vaše dete nije ispod te granice – za dete sportistu tog uzrasta je dozvoljeno da (u potpunom mirovanju) ima frekvencu do 40 otkucaja u minutu. Ipak, to je individualno i zavisi od telesne mase i visine, ali nije presudno! Najvažnije je da vaše dete nema nikakvih smetnji! Sa druge strane, treba imati u vidu i «stres» od lekara. Većina dece ima (prirodni, potpuno razumljiv) strah od doktora. To je naročito prisutno kod dece sportista, koja se plaše da neće «proći» pregled, pa će izgubiti mesto u timu. Tako se dešava da velika većina dece ima ubrzan srčani rad zato što se «prepadne» od doktora, ali ima i dece čije srce sporije radi kada stignu u ordinaciju! Ovo važi i za decu koja nisu sportisti.

Kada je neophodan pregled dečjeg kardiologa?
Usporen srčani rad kod dece sportista, koja nemaju tegoba – jeste normalna pojava! Nije dobro ako dete ima vrtoglavice i nesvestice, koje su udružene sa bradikardijom (usporenim srčanim radom). Tada se treba obratiti pedijatru, a on će da uputi mališana dečjem kardiologu, koji se bavi decom sportistima. U tom slučaju, obavi se pregled i određene dijagnostičke procedure (24-očasovni EKG – Holter, ultrazvuk srca i test opterećenja), pa se donosi odluka o daljem bavljenju sportom, ili o eventualnoj terapiji. Jasno je da, što se tiče vašeg deteta, nema razloga za zabrinutost. Dovoljne su redovne sportske i pedijatrijske kontrole, a ako se dete požali na neke tegobe – obratite se vašem pedijatru.

Da li je potrebno da dete malo prekine treninge?

Ne!
Kada dete nema tegoba, a ima normalan pedijatrijski nalaz, kao i EKG – nema razloga za bilo kakvo smanjenje aktivnosti. Lepo ste istakli da je «sve drugo u redu», a sada smo videli i da je broj otkucaja očekivan, pa nema potrebe da se detetu uskrati sportska aktivnost.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li je moguće da i deca mogu dobiti sinuzitis – da, jeste! Upala sinusa nije “ekskluziva” odraslih, već se javlja i kod dece.Hladni dani jesu promoter različitih infekcija, pa i sinuzitisa. Školska deca (adolescenti) su najčešća meta sinuzitisa, a to je obično neprijatna bolest, naročito kada se ne otkrije na vreme i ne leči kako treba. Priča o sinuzitisu kod dece ima, kada se poredi sa ovom bolešću kod odraslih, pojedine specifičnosti, pa da krenemo:

Kako se dobije zapaljenje sinusa?

Jednostavno – mikrorganizam stigne u sluzokožu koja oblaže sinuse “iznutra”, tamo se razmnožava, oštećuje je i nastaje zapaljenje. Kod dece, to su uglavnom virusi, ali se ponekad bakterije mogu nadovezati na virusnu infekciju (sekundarna bakterijska infekcija) kada nastaje gnojni sinuzitis. Alergija može doprineti nastanku sinuzitisa – otok sluznice nosa se neretko “prebaci” i na sinuse, pa eto problema. Polen ponekad izaziva “direktnu” alergijsku reakciju sluznice sinusa, naročito kod starije dece koja imaju ponavljanju polensku kijavicu.

Šta još doprinosi nastanku sinuzitisa?

Zapušen nos je glavni „promoter“ upale sinusa! Razlog je jednostavan – nema oticanja sekreta iz nosa, pa se sluzavi sekret nakuplja i u sinusnim šupljinama. Staro medicinsko pravilo glasi “gde je zastoj, tu je infekcija” pa se zapaljenje sinusa lako razvije kad je nos duže zapušen. Tu je i predispozicija (skolnost) za nastanak ove bolesti – obično neko od roditelja (ili bližih srodnika) ima probleme sa sinusima, pa je veća verovatnoća da će i dete imati problem.

Kako se prepoznaje sinusitis?

 Glavobolja u čeonom predelu, zašušen nos iz koga se “cedi” sekret, ali i noćni kašalj mogu ukazati na sinuzitis. Kada se ove smetnje produže, a naročito ako se pojavi povišena temperatura, dete stiže na pregled kod lekara

Ko postavlja dijagnozu?

 Dijagnozu postavlja pedijatar ili specijalista za uho, grlo i nos. Dobto obučen lekar opšte prakse takođe može postaviti digakgnozu ove bolesti. Obično je dovoljan jednostavni pregled, a samo ponekad (obično kod veće dece sa težom formom oboljenja) je potrebno uraditi rentgenski snimak sinusa, kao i osnovne laboratorijske analize.

Kako se leči sinuzitis?

 Na početku zapaljena sinusa se sprovodi takozvana simptomatska terapija – nos se mora “pročistiti” i držati prohodnim (dekongestija nosa), a terapija upale i bola je veoma važna. Ovo je veoma važno početi što pre, da bi se detetu olakšale tegobe i omogućilo detetu da se dete izbori sa sinuzitisom.

Zašto je ibuprofen “lek izbora” kod sinuzitisa?

Odgovor je veoma jednostavan – nije bol glavni cilj terapije ibuprofenom već zapaljenje sluzokože sinusnih šupljina. Ono je zapravo i uzrok bola, tako da treba lečiti i zapaljenje i bol! Baš to postiže ibuprofen, ali da bi se ispoljio antizapaljenski (antiinflamatorni) efekat ibuprofena, potrebno je davati ga redovno – tri puta na dan (najbolje posle obroka), obično pet do sedam dana (nekada i duže). Ibuprofen tako smanjuje otok sluznice sinusa (to je antizapaljenski efekat) i tako pomaže izlečenju, ali i bol je manji što je otok sluznice sve manje izražen. To omogućava i bolju eliminaciju sekreta iz upaljenih sinusa! Dakle, ibuprofen „jednim udarcem ubija dve muve“ i bol i upalu! Doza prati težinu deteta, a najbolje je da je odredi lekar, pošto su prvih dana terapije obično potrebne nešto veće doze.

Kakva je uloga paracetamola?

Paracetamol je odličan analgetik, ali nema antizapaljenski (protivupalni, antiiflamatorni) efekat! Zato paracetamol NIJE zamena za ibuprofen, ali može biti odlična “dopuna” ibuprofenu. Ako su bolovi veoma jaki, i dete ih ima i pored davanja ibuprofena (ovo se ipak ne dešava često, ali ima dece sa zaista jakim i upornim glavoboljama), paracetamol se može dati između doza ibuprofena. Radi se o dva različita leka koja se dobro upotpunjavaju, pa je ova kombinacija bezbedna. Naravno, paracetamol se ovde daje po potrebi, a ne kao preventivna terapija.

Da li treba odmah dati antibiotik?

 NE treba!

 Odluka o započinjanju antibiotske terapije kod sinuzitisa nije uvek laka! “Pucanje u prazno” jakim antibioticima je veoma opasno jer dovodi do rezistencije (otpornosti) bakterija, ali i ispoljavanja neželjenih desjtava. Sa druge strane, kada je sinuzitis uzrokovan virusom nema potrebe da se daju antibiotici jer one ne mogu da eliminišu viruse. Pokazalo se da većina dece, koja imaju prvu epizodu sinuzitisa, sami pobede bolest – bez antibiotika, kada se terapija ibuprofenom (uz “servis” nosa) započne na vreme.

 Kad se ipak mora početi sa antibiotskom terapijom?

Antibiotik se daje onda kada postoje jasni znaci sekundarne bakterijske infekcije – da su se bakterije namnožile u upaljenim sinusima. Kada se to desi, pedijatar će videti gnojni sekret koji se sliva iz sinusa niz grlo, ali je i izgled deteta drugačiji – dete je bledo, neretko se pojavi povišena temperatura, a umesto smirivanja glavobolja je sve jača. Kada se uradi krvna slika onda se obično vidi povećan broj belih krvnih ćelija (leukocita). Naravno, kada za prepisivanje antibiotika postoje jasni razlozi, on se daje, ali to nikako ne treba da rade roditelji sami, “na svoju ruku”. Pedijatar ili ORL specijalista su nadležni da prepišu antibiotik, ako posle pregleda procene da je bakterijska infekcija prisutna kod deteta.

Da li su korisni antihistaminici?

 Oni su OBAVEZNI deo terapije kod dece sa sinuzitisom koja imaju aleergijski rinitis. Jedan broj lekara voli da da antihistaminik i kod nealergijskog sinuzitisa, jer se tako pomaže smanjenje zapaljenja u sluznici. Antihistaminik se može dati oralno (sirupi ili tablete), ali i u vidu spreja.

Može li se sprečiti ponovna pojava upale sinusna kod dece?

 Najvažnija preventivna mera je održavanje nosa prohodnim, tokom uobičajenih infekcija. Nos je prvi na udaru virusa, ali i alergija, a kad je “blokiran” stvaraju se uslovi za nastanak sinuzitisa. To je jedan od razloga zašto lekari insistiraju da se nos redovno čisti. Kod alergijskog sinuzitisa je dobra kontrola polenske kijavice (alergijskog rinitisa) ključni faktor sprečavanja nove epizode neprijatne upale sinusa.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Malo toplo, malo hladno, tako se “zaleću” i bolesti disajnih organa. Ovog puta vam pišemo o bolesti – bronhiolitisu, koja se pretežno javlja kod beba, ali baš starija deca (kao i odrasli) mogu doprineti nastanku ove neprijatne bolesti.
Zar to nije isto što i bronhitis?
NIJE!

Većina roditelja je čula za bronhitis i upalu pluća (potpuno različite bolesti), ali bronhiolitis zvuči nekako neobično, kao da je to neka nova bolest. Ipak, radi se o bolesti disajnih organa, koja je dugo prisutna, ali se neretko pogrešno protumači kao bezazlena prehladica, pa je moguće da se dijagnoza ne postavi na vreme. Imajući u vidu da je bronhiolitis baš sada aktuelan sledi detaljan prikaz ove bolesti kroz odgovore na najčešća pitanja roditelja.

Šta je zapravo bronhiolitis?
Bronhiolitis se prevodi kao zapaljenje bronhiola, malih po prečniku, ali veoma velikih po ukupnoj dužini (i površini). Zato je veiki deo pluća (preciznije rečeno disajnih puteva u plućima) u problemu. Zapaljenje znači da je sluzokoža bronhiola zadebljala, pri tom stvara veliku količinu sekreta, koji dodatno komplikuje situaciju i doprinosi suženju (opstrukciji ili spazmu).

Ko je kriv za nastanak bronhiolitisa?
Naravno, glavnooptuženi su virusi, koji vole da usele u ćelije disajnih organa, pa ih zovemo i respiratorni virusi. Jedan od njih je “šampion” u izazivanju bronhiolitisa – zove se respiratorni sincicijalni virus (RSV). I jedan virus srodan gripu – virus parainfluence je na crnoj listi, mada ima i drugih mikronapasnika koji uzrokuju ovu neprijatnu bolest (na primer, adenovirusi). Svi ovi virusi imaju jednu nezgodnu osobinu – dugo se zadržavaju u sluznici disajnih organa. Tako da stara izreka: “Virus prolazi za sedam dana uz terapiju, a za nedelju dana bez terapije”, nažalost odavno ne važi! Ovi mogu da borave nedeljama i mesecima u disajnim organima deteta.

Zašto najviše dece oboljeva u hladnom periodu godine?
Ovim virusima prija hladnoća, ali i nagle vremenske promene, tako da su obično aktivni potkraj jeseni i tokom cele zime, mada se sporadično javljaju tokom cele godine. Zato je sada “udarno doba”, a kao što smo napomenuli, boravak u zatvorenim prostorijama pogoduje širenju virusa i oboljevanju.

Zašto su bebe najviše pogođene?
Ova bolest nije retka već u prvim mesecima života, ali može da se javi u toku cele prve godine, nekada i nešto kasnije. Bebe imaju veoma slabašan imunitet, pa su virusi veoma opasni kada stignu u disajne organe. Pored “tankog” imuniteta, disajni putevi su manjeg promera nego kod veće dece, a snaga mišića koji učestvuju u disanju (respiratorna muskulatura) – kod beba je prilično mala.

Kako izgleda beba koja ima bronhiolitis?
Kod većine beba bolest počne nekako bezazleno (podmuklo), kao obična kijavica – nosić curi, čuje se da se dete malo muči dok diše, ali je apetit očuvan i deca prvih dana nemaju većih problema. Potom je količina sekreta u plućima sve veća, dete se bori da savlada gust i leplji sekret, pa počinje sve teže da diše i sve slabije da jede. To je jedna od karakteristika ove bolesti – otežano disanje sa šištanjem. Kada se to desi, deca gotovo ništa ne mogu da jedu, neretko povraćaju sluzav sekret, veoma su nervozna i loše spavaju (stalno se bude). Telesna temperatura obično nije visoka, a ako i poraste, obično ne ide preko 38,5 stepeni.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kašalj je zapravo refleks – odbrambeni mehanizam koji želi da “istera” problem iz disajnih organa. Dakle, nešto (sekret, zapaljenje, strano telo…) što se nalazi u disajnim putevima nadraži posebne nervne završetke (takozvane receptore za kašalj) kojih ima skoro svuda u sluznici disajnih organa (u nosu slični nervni završeci započinju kijanje). Oni preko posebnih nervnih puteva dovode prvo do dubokog udaha, a potom i do snažnog i zvučnog izdaha – kašlja. Ako se problem koji je započeo refleks odmah ne reši (a obično se tako desi), kašalj se ponavlja i svima je jasno da dete ima problem. Kada dete kašlje kapljice sekreta iz disajnih puteva lete brzinom i do 150 km/sat, pa kašalj ima i epidemiološki značaj – mikroorganizmi se od jednog deteta lako šire ka ostalima i tako se problem usložnjava. Dete može kašljati zbog običnog grebanja grla, ali i zbog zapaljenja pluća, pa je spektar njegovih uzroka povezan i sa tipovima (vrstama) kašlja kod dece, zbog čega ćemo ih tako i opisati. Ipak, ove tipove moramo uzeti uslovno, jer se često desi da se različite vrste kašlja kombinuju u okviru iste bolesti kod jednog deteta.

Koje vrste kašlja se javljaju kod dece?

* Suvi ili nadražajni

Ovo je definitivno najčešći tip kašlja kod dece!

Kod većine mališana je prouzrokovan “slivanjem” sekreta iz nosa niz grlo. U skoro celom sistemu disajnih organa se nalaze pomenuti nervni završeci koji započinju refleks kašlja, ali su oni naročito “gusti” u grlu i dušniku. Kada se dosadni sekret iz nosa tamo slije i nakupi, počinje kašalj. On je uporan, suv i dovodi do još većeg oštećenja sluzokože grla i dušnika pa ovaj začarani krug samo pogoršava stanje deteta. U početku je ovaj kašalj vlažan, pa se roditeljima čini da dete ima šta da izbaci. Ali, ubrzo se vidi da se radi o klasičnom nadražajnom fenomenu.

-Postoje respiratorni virusi koji pored stvaranja sekreta direktno “ogoljuju” sluzokožu gornjih disajnih puteva, pa se javlja ovaj tip kašlja. Dakle, upala (virusna i bakterijska) gornjih respiratornih puteva je najčešći uzrok nadražajnog kašlja.

– Ređe se sreće izolovana upala plućne maramice (pleuritis) koja je takođe puna receptora za kašalj i dete uporno (skoro neprekidno) kašlje. Ova vrsta upale je skoro uvek udružena sa zapaljenjem pluća, pa se javlja i produktivni (“vlažni”) kašalj.

– Strano telo je redak uzrok nadražajnog kašlja. Obično se komadić neadekvatne hrane (deo kikirikija ili drugi mali ali tvrdi komadići hrane) “udahne” u gornje disajne puteve i tada nastaje prilično dramatična situacija. Dete uporno kašlje, teško i nepravilno diše, a velika količina sekreta izlazi iz usta (često i nosa). Kod težih formi se javlja i plavilo (cijanoza) usana, što je po pravilu loš znak. Ovo je zaista hitno stanje, pa dete što pre treba odvesti u bolnicu ali se to, srećom, veoma retko dešava.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Deca su nestašna, radoznala i istraživačkog duha. Nemojte ih sputavati u igri i mašti, dovoljno je samo da ih budno pratite i pomognete im ukoliko je potrebno

Početak nove školske godine za decu i roditelje sa sobom nosi pregršt novih obaveza koje iziskuju da se više vremena provodi u zatvorenom prostoru, bilo u domu ili učionici. Upravo zbog toga roditelji se moraju potruditi da deci svakoga dana omoguće da određeno vreme provedu napolju, na svežem vazduhu.

Boravak dece napolju ima višestruko pozitivan efekat na dete i njegovo zdravlje, zato ga treba svakodnevno sprovoditi jer se tako u organizam unosi više svežeg vazduha, deca koja duže vremena provode na otvorenom otpornija su, zdravija, raspoloženija, imaju bolji san.

Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije, najmanje 60 minuta dnevno fizičke aktivnosti je neophodno za decu, a 30 minuta za odrasle, kako bi se smanjile posledice sedentarnog načina života a ujedno i rizici za nastanak određenih bolesti.

Boravak na otvorenom (u parku, na igralištu, u prirodi) pruža mogućnost svima, posebno roditeljima sa decom, da svoje slobodno vreme provedu na zabavan način, a ujedno se i dodatno međusobno povežu i zbliže.

Roditelji i staratelji sopstvenim primerom treba da motivišu decu na različite vidove kretanja (puzanje, hodanje, trčanje, skakanje, preskakaknje, dizanje, bacanje, hvatanje, penjanje i sl.) u skladu sa njihovim uzrastom.

Šta možete raditi sa detetom u parku/na igralištu?

Aktivno se igrati-spuštati ga niz tobogan, ljuljati, pomoći mu da se penje na penjalice
Igrati se loptom
Vrteti obruč, preskakati vijaču
Igrati se skrivanja predmeta
Organizovati potragu za blagom
Naučiti ga da vozi bicikl, rolere i kasnije ih voziti zajedno sa njima
Naučiti ga igrama koje ste vi igrali kao mali (lastiš, školice, ledenog čike i dr.)
Igrati se žmurke i sl.
Šetati ljubimce
Prirediti piknik – zdrav obrok na otvorenom za decu i odrasle
Igrati se u pesku, prskati se vodom
Slaviti rođendan

Boravak u parku i na igralištima pored zabave, nosi i izvestan rizik po decu od raznih povreda. Najčešće povrede na igralištu nastaju usled padova sa sprava, i to pre svega ljuljaški i klackalica, a vrlo su česte i povrede zbog loše održavane opreme kada se deca poseku ili ubodu na neki ekser ili iskidani deo opreme koji viri.

Kako biste boravak Vašeg deteta u parku ili na igralištu učinili što bezbednijim, a rizik od povreda sveli na minimum, pridržavajte se sledećih saveta:

Pre izlaska napolje vodite računa o dečijoj odeći, da na sebi nema pantljika ili kaiševa koji se mogu zaglaviti na penjalicama i drugoj opremi.
Izbegavajte da detetu stavljate šalove i marame, jer se njima može ugušiti ukoliko se oni upetljaju u sprave na igralištu.
Deca na igralištu ne treba da se igraju sa biciklističkim kacigama na glavi, kao ni da imaju bilo kakav nakit koji se može zaglaviti u spravama za igranje.
Uvek birajte igralište u skladu sa uzrastom i motoričkim sposobnostima Vašeg deteta.
Ukoliko imate mogućnost izbora, birajte ono igralište sa mekšom podlogom- pesak, gumena podloga, ili piljevina su mekani i dobro apsorbuju udarce, dok trava i zemlja, a naročito asfalt i beton, nisu bezbedni.
Uvek proverite ispravnost opreme na igralištu pre nego što dete stavite na istu- da li je ljuljaška dobro pričvršćena, da iz klackalice ne vire ekseri i sl.
Uvek budite u blizini deteta. Decu mlađu od 5 godina nikada nemojte ostavljati da se igraju bez nadzora.
Vodite računa da Vaša deca koriste sprave za igru u skladu sa svojim uzrastom i mogućnostima.
Naučite dete kako da prvilno i bezbedno koristi opremu.
Vodite računa o čistoći površine na kojoj se deca igraju. Budite i vi ti koji će igralište održavati urednim.
Uklonite iz prostra za igru sve ono o šta se dete može saplesti: kamenje, štapove, staklo i sl.
Uklonite smeće i izmet životinja sa igrališta.

Tokom sportskih i rekreativnih aktivnosti dete treba da nosi odgovarajuću zaštitnu opremu – ukoliko vozi trotinet ili bicikl treba da koristi kacigu, a uz rolere i skejtbord i odgovarajuće štitnike za ruke i noge, i sl.

Prijavite nadležnim službama (u urbanim sredinama nadležno je gradsko zelenilo) sva oštećenja na opremi, kako bi što pre bila popravljena.

Ne zaboravite – provodeći vreme napolju deca mnogo bolje i brže razvijaju svoje psiho-motorne sposobnosti, bave se fizičkom aktivnošću neophodnom za zdrav rast i razvoj, i što je najvažnije – uživaju u svom detinjstvu.

O tome kako sprečiti povrede na igralištu i šta uraditi ukoliko do njih dođe možete se informisati putem aplikacije „Flasterko – Povrede kod dece od A do Š“.

Izvor: Zdravlje.org.rs

I naviku o održavanju oralne higijene deca usvajaju od roditelja

Baš kao u bilo kom drugom slučaju, dete će oponašati roditelja – kada roditelji usvoje zdrave i dobre navike u ishrani i dentalnoj higijeni, one će dugoročno čuvati i njihovo zdravlje, ali i zdravlje cele porodice.

Koliko god to zvučalo neobično, odlazak kod stomatologa ne mora svaki put da izazove pravu porodičnu dramu. Sasvim suprotno, to može biti i prijatno iskustvo, ukoliko sa svojim detetom uspostavite zdrave dentalne navike u najvažnijem periodu za zdravlje mlečnih zuba - trudnoći i do treće godine života, jer životne navike usvojene do treće godine života se zadržavaju za ceo život.

Usvojene pravilne navike postavljaju odličnu osnovu za njihovo dentalno zdravlje u budućnosti, a sačuvati zdrav osmeh znači sačuvati celokupno dobro zdravlje organizma!

Prema rezultatima istraživanja koje je sprovedeno na nacionalno reprezentativnom uzorku 2013. godine, samo 8,3% stanovnika Srbije starijeg od 25 godina ima sve svoje zube, a čak 91 odsto 12. godišnjaka u Srbiji ima jedan ili više zuba s karijesom.

Evo nekoliko ključnih saveta za pravilnu negu dečjih zubića oralne higijeničarke i dobitnice nagrade Srpskog lekarskog društva, Lidije Kruškonje, uz koje će njihov osmeh zasijati i pobeći od loše statistike.

Kod zubara i pre navršene godine: Stručnjaci preporučuju da dete u prvu posetu dečjem stomatologu treba odvesti odmah po nicanju prvih zubića, što znači već sa navršenih šest meseci. U toku života, opšta preporuka je da se na redovne preglede odlazi bar dva puta godišnje. Čak i uz guste rasporede – priznaćete da je ovo mala cena za prevenciju velikih kvarova.

Četkica je najbolji prijatelj: Pravilno i redovno pranje zuba ključna je navika, koju kod dece treba razvijati od malih nogu. Zube treba prati posle svakog obroka, a najmanje dva puta dnevno, posle doručka i pre odlaska na spavanje. Naravno, važna je i dobra četkica, pravilna tehnika pranja zuba, ali i dovoljno dugo pranje – barem dva do tri minuta!

Važno je šta jedemo: Pravilna ishrana još jedan je stub nosilac u prevenciji karijesa i drugih bolesti zuba. Deca treba da jedu hranu koja se ne lepi za zube, i koju je potrebno duže žvakati: voće i povrće, hranu bogatu belančevinama, vitaminima i mineralima, proizvode od žitarica... Savet stručnjaka je, takođe, da kada je to moguće treba jesti čvrste namirnice - naime, one razrađuju mišiće vilice i povećavaju njihovu pokretljivost, kao i pospešuju žvakanje i lučenje pljuvačke, koja je zaštitni činilac: čisti zube ispiranjem i smanjuje kiselost u ustima.

Slatkiši, slatkiši: Savet stručnjaka je da slatkiši mogu da se jedu, ali uz glavni obrok. Ishrana treba da sadrži pet obroka, jer čak i majčino mleko ili jabuka, koji su sinonim za najzdraviju hranu, ukoliko se konzumiraju u kratkim vremenskim razmacima doveli bi do karijesa tj. do ometanja mehanizama za uspostavljanje prirodne kiselosti u usnoj duplji. Pored industrijskih slatkiša treba obratiti pažnju i na suvo voće, smokve, kajsije, urme, suvo grožđe i med, koji su takođe potencijalna opasnost. Ipak, ističe se da su gazirana pića svakako jedna od najštetnijih namirnica - šećer i kiselost čine veoma lošu kombinaciju po zdravlje dečijih zubića.

Bez usputnog grickanja: Stomatolozi posebno podvlače značaj uobročavanja kod pravilne ishrane – to znači da bi deca trebalo da imaju tri glavna obroka i dve užine u toku dana. Dodatno, ističe se da bilo kakva noćna ishrana kada niknu zubi, a naročito zaslađene tečnosti koje se unose preko bočice, značajno povećava rizik za nastanak karijesa.

Izvor: Dnevnik.rs