Nasilje u porodici je svakodnevnica i mediji se bave uglavnom roditeljima. Ali šta je sa decom? Kako deca proživljavaju sukobe roditelja i kako ih zaštititi?
Dete postaje žrtva porodičnog nasilja ako samo naslućuje da se nasilje u porodici dešava. Deca vide, čuju, osećaju i razvijaju brojne promene ponašanja, razvijaju konflikna osećanja, anksiozne i depresivne simptome.
Porodično nasilje poprima sve veće razmere i dok se o roditeljima piše i spekuliše, zaboravlja se na to da u porodičnom nasilju trpe i deca.
Kako da pomognemo deci koja gledaju roditelje koji se svađaju i tuku? Kako nasilje utiče na dete i da li je uopšte nasilje moguće sakriti od deteta?
Ne treba zaboraviti da se najveći broj slučajeva nasilja u porodici ne prijavljuje, što znači da su razmere porodičnog nasilja mnogo veće od naslova u medijima koji dopiru do nas.
Sakriveni od javnosti, iza zavesa i pod tepihom, mnogo je onih koji u tišini pate, trpe, a sve to na očigled sopstvene dece.
Žene često ostaju i trpe nasilje, neretko pod izgovorom da to čine samo zbog dece. A zapravo, majka koja trpi nasilje, detetu nanosi mnogo veću štetu.
Kada majka ode, napusti nasilnika, ostaje pitanje kako biti roditelj detetu zajedno sa počiniocem nasilja koga dete i dalje ima pravo da viđa. Kontakti dece i roditelja spadaju primarno u pravo deteta.
Kako se u ovakvim situacijama postaviti prema detetu, i kako nasilje među partnerima zapravo utiče na decu koja sve to gledaju, slušaju ili osećaju?
Kako nasilje u porodici utiče na dete?
Bez obzira na to koji oblik nasilja postoji u porodici (najčešće je partnersko nasilje prema ženama u 85% slučajeva), dete koje trpi, sluša, gleda nasilje ili samo naslućuje da nasilje postoji, ono i samo postaje žrtva porodičnog nasilja koje ostavlja dugoročne posledice po detetov razvoj.
Na ovu temu razgovarali smo sa psihološkinjom iz Sigurne ženske kuće, Nadom Padejski Šekerović koja pojašnjava na koje sve načine dete postaje žrtva nasilja, kako nasilje utiče na razvoj deteta i šta je u ovakvim situacijama najbolje uraditi kako bi se dete izvuklo iz „kandži“ porodičnog nasilja.
„Kada je dete izloženo porodičnom nasilju, gleda kako otac prebija majku ili samo naslućuje i oseća da nasilje postoji, ono trpi i pati. Često roditelji misle da ih deca ne čuju jer su tokom svađe bila u drugoj sobi, ali deca uvek znaju i osete. Čak i kad ne čuju oni vide da se raspoloženje majke promenilo, osećaju napetost i znaju da se nasilje dešava. Dete koje raste u ovakvoj porodici oseća strah za egzistenciju, strah od samog nasilja, razvija ansksiozne i depresivne simptome, kao i konfliktna osećanja prema roditelju koji je nasilan.„ – rekla je Nada Padejski Šekerović, za Bebac.
Konfliktna osećanja prema roditelju koji vrši nasilje izazivaju napetost u detetu koje ne zna kako da se izbori sa tim. U maloj glavi deteta javljaju se zbunjujuća pitanja i emocije koje ta pitanja prate: Da li treba da volim oca koji tuče moju majku? Šta treba da osećam i da li su moja osećanja u redu?
Deca koja su žrtve porodičnog nasilja često i sama postaju nasilna
Pored posledica na emocionalnom planu deca koja su žrtve nasilja u porodici ispoljavaju brojne promene u ponašanju. Reaguju tako što se povlače u sebe, ne uspostavljaju dobre socijalne odnose, ne veruju ljudima ili ispoljavaju izrazito agresivno ponašanje.
Prema rečima naše sagovornice, u kontekstu vršnjačkog nasilja, često su nasilna upravo ona deca koja su bila izložena nasilju u porodici.
Kod dece, žrtava porodičnog nasilja primećuje se pad kognitivne efikasnosti odnosno posledice po intelektualni razvoj ukoliko je dete dugo izloženo nasilju.
„Deca izložena nasilju su često dekoncentrisana, nepažljiva, nemaju podršku ni adekvatnu stimulaciju tokom razvoja. Nasilje narušava kapacitete čitave porodice! Treba imati u vidu da je svaki slučaj nasilja uvek individualan i porodičan i društveni problem jer pogađa čitavo društvo, a naročito individue koje trpe“ – ističe Padejski, Šekerović.
Kako porodično nasilje utiče na bebe?
Nasuprot mišljenju da beba ne razume ono što se oko nje dešava i da partnersko nasilje u porodici neće uticati na tako malo dete, bebe i mala deca takođe trpe posledice porodičnog nasilja i to čak u prenatalnom periodu.
Trudnica koja je izložena nasilju oseća strah, pod stalnim je stresom, a sve to ostavlja posledice na plod. Mamina osećanja i hormoni koji se tom prilikom luče dopiru do bebe.
Za razliku od svakodnevnih stresnih događaja kojim je gotovo svaka trudnica izložena (posao, nedostatak vremena, žurba, puno informacija i sl), nasilje je traumatski događaj koji sa sobom nosi dalekosežnije posledice, posebno u situacijama kada je buduća majka pod stalnim strahom i pritiskom.
Beba tako trpi nasilje pre nego što i ugleda ovaj svet, što će ostaviti posledice na celokupan budući razvoj deteta.
„Pre svega, nasilje negativno utiče na roditeljske kompetencije. U situaciji kad postoji nasilje, majka nije responzivna, ne prepoznaje i ne odgovara na bebine potrebe, a da ne pričamo o zvukovima i ostalim neprijatnim senzacijama kojima je beba izložena. Beba tako ne dobija ono osnovno što treba da dobije kao temelj budućeg razvoja. Zato je važno da majka što pre izađe iz nasilja kako bi svojoj bebi pružila ono što joj je potrebno. Majke se često plaše da neće uspeti same, a najčeše ostaju u nasilju iz finansijskih razloga, što je pogrešno. Siromaštvo nikada ne ostavlja ni blizu iste posledice po razvoj kao što je to slučaj sa nasiljem.“ – rekla je Padejski, Šekerović
Kako da pomognemo deci, žrtvama nasilja?
Kao što je naša sagovornica napomenula, nasilje je problem ne samo pojedinca i porodice već i čitavog društva. A jedini način da se pomogne, jeste da se izađe iz nasilja. Žene i muškarci koji su prošli kroz pakao nasilja znaju da to nije lako ali je uvek jedino ispravno rešenje. Žrtva treba da napusti nasilnika, a mi kao društvo smo dužni da je u tome podržimo i da joj pomognemo.
U domovima u kojima se nasilje dešava, pored roditelja koji je žrtva nasilja, stradaju i deca. A prvi korak u oslobađanju deteta iz takve situacije jeste da se nasilje prijavi. Svako od nas ko ima inofmaciju da nasilje postoji, nosi breme odgovornosti i moralnu obavezu da to nasilje prijavi.
Sigurne kuće obezbeđuju sigurnost, bezbedan i besplatan smeštaj i hranu, psihosocijalnu podršku (savetovanje, psihoterapija) i pravnu pomoć ženama koje se osećaju ugroženo, nemaju podršku okruženja ili finansijska sredstva zbog čega se veliki broj žene ne usuđuje da potraži pomoć.
Svakako da je za dete jedino ispravno da se iz nasilja izađe, a potom da se osnaži roditelj koji nije nasilan, a to je najčešće majka.
Kako razgovarati sa detetom o nasilju?
Sa detetom treba razgovarati otvoreno i predstaviti mu situaciju onakvu kakva jeste. Usmeriti ih da nikoga ne optužuju. Deca nisu sposobna da obrade na adekvatan način optužujuća osećanja prema nasilniku, ističe psiholog Nada Padejski Šekerović i dodaje:
"Važno pomoći detetu da iskaže svoja osećanja i pre svega razumeti stanje u kojem se dete nalazi. Pomoći detetu ali i osnažiti majku koja je žrtva nasilja. Jer, majka je najznačajniji agens detetovog razvoja."
Šta posle nasilja?
Nakon izlaska iz nasilja, ako je reč o roditeljima, priča sa detetom se na žalost ne završava. Najpre, postoji velika odgovornost suda da razmotri najbolje interese deteta u vezi sa slučajevima nasilja u porodici u predmetima starateljstva nad decom. To znači da sud mora doneti odluku koja je u najvećem interesu deteta.
Detetu, u zavisnosti od uzrasta treba predstaviti stvari što realističnije bez pozivanja deteta na optuživanje ili mržnju prema roditelju koji je vršio nasilje prema drugom roditelju. Treba mu sa druge strane objasniti da je nasilje zabranjeno, kažnjivo i da je to razlog zbog kojeg su se mama i tata razišli.
Dete u susretu sa roditeljem nasilnikom razvijaće konfliktna osećanja, možda neće želeti da ga vidi, osećanja da će izneveriti majku ako uprkos svemu ima pozitivna osećanja prema ocu.
Zato je važno da i nakon izlaska iz nasilja postoji dobar sistem podrške, da se roditelj koji je trpeo nasilje ne ustručava da potraži pomoć Centra za socijalni rad, da se porodica i dalje prati kako bi dete sa što manje posledica izašlo iz začaranog kruga nasilja.
Po rečima naše sagovornice, u 29% slučajeva se žene čak i po izlasku iz Sigurne kuće, na žalost vraćaju nasilniku. Postavlja se pitanje, ko je kompetentan roditelj u situaciji kad je jedan nasilan, a drugi svesno dete izlaže nasilju tako što se vraća nasilniku?
"Potrebno je obratiti se za pomoć, znati da pomoć postoji, verovati institucijama, ali je važno i da te institucije sinhronizovano i integrisano rade u najboljem interesu deteta. Jako je važno da se promeni naša svest. Da se ne bojimo da prijavimo nasilje i da prijavimo svaki slučaj nasilja. Građani to uvek mogu da urade anonimno. Odatle sve počinje." - Nada Padejski Šekerović, psihološkinja Sigurne ženske kuće.
Dok se mama i tata svađaju, vređaju, udaraju, tuku... ne treba da zaboravimo da postoje neki mali ljudi koji sve to gledaju, osećaju i pate.
Važno je da u vrtlogu nasilja, koje poprima sve veće razmere, ne zaboravimo na našu decu koja su u svemu tome najveće i potpuno nevine žrtve!
Izvor: bebac.com
