Jedan od najčešćih simptoma u svim uzrastim grupma je bol u grlu. Gušobolja je pratilac brojnih infekcija, a hladni dani u koje ulazimo pogoduju upravo respiratornim infekcijama gornjih disajnih puteva. pored neprijatnog bola, deca slabije jedu, lošije unose tečnosti, što jeste dodatni ozbiljan problem.
Kod dece, pored curenja nosa (rinitisa) bol u grlu je vodeći simptom upala gornjih respiratornih puteva. Gušobolja praćena povišenom temperaturom je jedan od vodećih uzroka nepotrebne primene antibiotika! Srećom, polako raste svest kod roditelja da antibiotici nisu uvek korisni za dete, a ne mali broj roditelja ima svest galopirajućoj rezistenciji bakterija na antibiotike.

Slede najčešća i ilustrativna pitanja roditelja vezana za gušobolju:

Koji su uzroci bola u grlu kod dece?

Grlo je, pored nosa prvo “na udaru” različitih mikroorganizama, pre svih virusa i bakterija. Zato ne treba da čudi što mnogo dece “boluje” od grla. Tokom grejne sezone je suv vazduh u spavaćim sobama, pa ako se ne stave “ovlaživači” na radijatore (ili druga grejna tela) jutarnja suvoća usta i grla je neprijatna i bez infekcije.
Ipak, respiratorne infekcije drže ubedljivo prvo mesto na listi uzroka gušobolje kod dece, a aktuelni virusi su daleko češći prouzrokovač upala grla od bakterija.

Da li što pre treba tražiti od pedijatra da prepiše antibiotik?

NE TREBA! Nije svaki bol u grlu angina (kako se to obično pogrešno misli), a naročito ako nema visoke temperature. Ima mnogo virusa (naročito u periodu jesen – zima) koji napadaju grlo i prave veoma bolno zapaljenje, a prenose se prljavim rukama, ali i direktnim kontaktom (poljupcem, na primer). Imajući u vidu da su virusi PRVI na listi uzroka, BESMISLENO je žuriti sa antibiotskom terapijom, pošto antibiotici NE MOGU pobediti viruse!
Šta raditi ako dete uz gušobolju ima i povišenu temperaturu, zar to nije znak bakterijske infekcije?
U aktuelnom periodu (hladnih dana i promenljivog vremena) su opet virusi najčešći uzrok pojave febrilnosti – visoke temperature! Ako dete koje ima visoku temperaturu (i gušobolju) živne kad padne temperatura, dobro je tada raspoloženo i aktivno – skoro sigurno NIJE u pitanju bakterijska upala grla.

Da li antibiotik može da smeta detetu?

Svaki lek ima neželjena dejstva, pa i antibiotici. Digestivne tegobe su najčešće, ali se mogu javiti i alergije. Ono što danas pouzdano znamo je da antibiotici slabe imunski odgovor! Takođe značajno remete ravnotežu mikroflore i dovode do gubitka raznolikosti crvenih bakterija, koja je dugotročno veoma važna za zdrav imunitet deteta.

Da li je dobro uraditi bris grla?

Bris grla je najbolji način da se utvrdi ima li bakterija u grlu koje treba lečiti. Bris je jednostavna i jeftina dijagnostička metoda koja se može uraditi u velikom broju laboratorija, čak i bez odlaska u zdravstvenu ustanovu. Postoji „brz bris na streptokok“ koji za 15-tak minuta pokaže da li je u pitanju streptokokna upala grla! Dva sata PRE ovog brisa dete ne treba da jede i pije!

Može li se bez brisa?

Može! Kao što smo već napomenuli, ako dete nema visoku temperaturu, dobrog je raspoloženja i ne žali se na druge tegobe, nema potrebe da se žuri sa brisom grla. Ako se radi o “standardnim” virusnim upalama grla dete će već za dan – dva biti bolje, bol će se smanjivati i proći, pa bris nije neophodan!

Kako pomoći detetu koje ima bol u grlu?

Što pre treba započeti LOKALNU terapiju, a Tantum Verde sprej je odličan izbor!

TANTUM VERDE sprej sadrži lek benzidamin (BEZ dodatnih medikamenata) koji ima trostruko korisno dejstvo, pa je TANTUM VERDE sprej:

✔ Lokalni antiseptik – ima antimikrobni efekat koji se ispoljava u grlu, BEZ resorpcije u krvotok. To znači da NEMA sistemsko delovanje kao antibiotici, pa NEMA ni neželjena dejstva na imunitet (koje nažalost imaju oralni antibiotici)!

✔ Analgetik – smanjuje bol, a zapravo se ponaša kao lokalni anestetik pošto blokira sprovođenje bolnih impulsa kroz nervna vlakna. Dakle, TANTUM VERDE ne sadrži dodatni anestetik, pošto NIJE ni potreban!

✔ Protivzapaljenski (antiinflamatorni) lek pošto inhibira stvaranje produkata infekcije koji izazivaju upalu (stručno se zovu citokini). Tako smanjuje otok sluzokože grla i krajnika.

Ovaj trostruki lokalni efakat se očituje u brzom ublažavanju simptoma zapaljenja grla, pa deca u prvih 24 sata primene terapije lakše da gutaju i počinju ponovo lepo da jedu i unose tečnost!
Kod dece koja imaju takozvane kriptozne krajnike, lokalni antiseptik smanjuje rizik o sekundarne bakterijske infekcije. Radi se “mini-kanalima” u krajnicima u kojima se nagomilava sekret, a to pospešuje širenje infekcije, a ponekad i “nadovezivanje” bakterijske infekcije na primarno virusnu bolest!
Jedna od racionalnih upotreba TANTUM VERDE sprej je terapija upaljenog grla kod dece kod kojih je uzet bris grla, u periodu dok se čeka rezultat, ali i posle toga – kada se dokaže da nije u pitanju bakterijska infekcija. Isti je efekat kod dece koje pedijatar prati pošto (zbog jasnih znakova virusne upale grla) nije bilo potrebe da se radi bris!
Lokalna terapija TANTUM VERDE sprejem tako sprečava nepotrebnu upotrebu oralnih antibiotika i zaista daje doprinos borbi sa rastućom rezistencijom bakterja na antibiotike!
Može li se TANTUM VERDE sprej kombinovati sa lekovima koji služe za obaranje temperature?
MOŽE! Pošto deluje LOKALNO, nema prepreka da se koristi zajedno sa ibuprofenom ili paracetamolom.

Kako se koristi?

TANTUM VERDE sprej se veoma jednostavno i bezbedno koristi raspršivanjem u grlo:

Deca od 3 do 6 godina: po 1 raspršivanje na svakih 4 kg telesne mase, 2 do 6 puta na dan. Pri tome voditi računa da maksimalna doza ne pređe po 4 raspršivanja, 2-6 puta na dan
Deca od 6 do 12 godina: po 4 raspršivanja na obolelo mesto, 2 do 6 puta na dan.
● Adolescenti uzrasta preko 12 godina i odrasli: po 4-8 raspršivanja na obolelo mesto, 2 do 6 puta na dan.

Izvor:www.mojpedijatar.co.rs

Bolesti štitne žlezde najčešće su prisutne kod odraslih, ali ih mogu imati i deca, čak i novorođenčad. Postoje dva glavna tipa poromećaja rada štitne žlezde – hipotireodizam (usporen rad štitne žlezde) i hipertireodizam (ubrzan rad štitne žlezde).
Hipofiza u mozgu kontroliše rad štitne žlezde. Ona proizvodi hormon koji stimuliše štitnu žlizdu (TSH).
Pedijatrijski endokrinolog sa Northwell Health-a u Njujorku, doktor Graeme R. Frank, kaže da ako hipofiza oseti da nivo hormona štitne žlezde nije dovoljan onda ona stvara više TSH kako bi stimulisala štitnu žlezdu da ga proizvodi.
“Visoki nivoi TSH mogu značiti da štitna ne proizvodi dovoljno hormona štitne i to je stanje koje se zove hipotireodizam. Niski nivoi TSH mogu značiti da štitna proizvodi previse hormona i to stanje se zove hipertireodizam”, pojašnjava on.
Kod dece je prisutniji usporen rad štitne žlezde nego ubrzan. Netretirano stanje štitne žlezde može dovesti do mnogobrojnih simptoma. Ako hipotireodizam kod dece ostane neotkriven može izazvati nepovratano slab rast – zato je važno uspostaviti dijagnozu na vreme.

Bolesti štitne žlezde kod odojčadi

Kada se beba rodi u toku 48 sati od rođenja joj se uzima uzorak krvi iz pete kako bi se uradile pretrage za različite bolesti, između ostalog i za urođeni hipotireodizam.
Urođeni hipotireodizam se mora lečiti već od prve dve nedelje života.
“To je razorno stanje ako se ne prepozna jer mozak koji se razvija u prve dve do tri godine života kritično zavisi od hormona štitne žlezde”, objašnjava dr Frank.
Pedijatrijski endokrinolog i pomoćnik kliničkog direktora pedijatrijske endokrinologije na Johns Hopkins-u dr Kristin Marie Arcara kaže da ukoliko se urođeni hipotireodizam ne otkrije i ne tretira to može imati ozbiljne posledice kao što su slab rast i kašnjenja u razvoju.
Deca sa urođenim hipotireodizam uglavnom piju terapiju tokom celog života.

Simptomi hipotireodizma

Tokom razvoja u kasnijim godinama, bolesti štitne žlezde mogu se manifestovati brojnim simptomima. Kod mlađe dece, najznačajniji simptom hipotireodizma je nedovoljan rast. Drugi simptomi mogu biti zatvor, stalan osećaj hladnoće čak i kada je toplo vreme, dobijanje na kilaži, suva koža, gruba kosa i letargija.
Dr Frank kaže da u ekstremnim slučajevnima deca mogu imati povišen holesterol, koji je kako, kaže moguće potpuno vratiti u normalu nakon što se počne lečiti štitna želzda.
Devojčice koje su prošle kroz pubertet mogu imati neredovne cikluse ukoliko ne leče usporen rad štitne žlezde.
“Takođe, može izazvati kašnjenje puberteta”, kaže klinički saradnik na pedijatrijskom odelenju endokrinologije u Johns Hopkins University School of Medicine, doktorka Yasmin Akhtar.

Simptomi hipertireodizma kod dece

Doktorka Arcara kaže da su simptomi hipertireodizma mnogo uočljiviji kod dece.
“Volim da ih upoređujem sa simptomima pijenja previše kafe”, kaže ona. Šta to znači? Deca mogu imati drhtavicu, da se tresu, brze otkucaje srca, dijareju, gubitak na kilaži, imaju poteškoće u koncentraciji, teško zaspivaju i imaju slabu koncentraciju u školi. Nekada dete može biti pogrešno dijagnostikovano ADHD sindromom”, dodaje dr Arcara.

Kako se bolesti štitne žlezde detektuju kod dece

Da bi se proverila funkcija štitne žlezde radi se test iz krvi, ali to nije deo rutinske krvne slike.
Zato deca treba da idu na redovne kontrole od detinjstva pa sve kroz tinejdžerski period.
“Vaš pedijatar radi veoma važne stvari poput praćenja rasta i dobijanja na kilaži i mogu da primete kada se dese suptilne promene u kilaži ili rastu koje bi mogle biti signal da se nešto događa”, kaže dr Arcara. Dodaje da oni takođe rade preglede i mogu da primete neke stvari poput uvećane štitne žlezde zbog čega mogu tražiti dodatne pretrage.
Roditelji mogu da iznesu svoje brige pedijatru ako primete neke simptome ili ako i oni sami imaju istoriju bolesti štitne žlezde.
“Ako imate srodnika prvog stepena koji ima usporen rad štitne žlezde imate veće šanse da i vi razvijete takvo stanje u nekom periodu vašeg života”, kaže dr Frank.
Ako rezultati testa štitne žlezde nisu dobri onda pedijatar šalje dete kod pedijatrijskog endokrinologa.

Lečenje bolesti štitne žlezde

Iako bolesti štitne žlezde zvuče strašno, dobra vest je da se one leče.
Hipotireodizam se tretira levotiroksinom, sintetičkim oblikom hormona štitne žlezde koji se pije jednom dnevno i generalno nema nikakvih neželjenih efekata.
“Veoma dobro se toleriše i deca nastavljaju da žive normalno svoje živote dokle god redovno piju terapiju”, kaže dr Arcara.

Ključ je utvrditi adekvatnu dozu.

“To je jedna od retkih stvari u endokrinolokijii koju možemo precizno dozirati”, kaže dr Frank. Doktori prate nivoe hormona štitne žlijezde nakon nekoliko nedelja uzimanja leka kako bi utvrdili da li su u okvirima referentnih vrednosti – ukoliko nisu, koriguju dozu u skladu sa tim.
Često se dešava da kada im se uspostavi dijagnoza deca imaju hipotireodizam celog života. Dr Arcara kaže da neka deca mogu imati prolazni tip bolesti koji se može vremenom rešiti.
“To je nešto što će doktor procijeniti, da li da ukidaju pacijentu terapiju kako bi vidjeli ima li trajnu ili prolaznu bolest štitne žlijezde”, kaže ona.
Lečenje hipertireodizma je malo komplikovanije i postoje tri opcije. Postoji tretman radioaktivnim jodom, a druga opcija je antitiroidni lek koji usporava rad štitne žlezde. U oko 25 odsto slučajeva, pacijenti će prestati sa terapijom posle oko dve godine, objašnjava dr Frank. Ovaj tretman može imati neželjene efekte – osipe po koži, bol, bolove u zglobovima, disfunkciju jetre i nizak nivo belih krvnih zrnaca.

Treća opcija je operacija i vađenja štitne žlezde.

Zašto je važno lečiti bolesti štitne žlezde
Neophodno je lečiti novorođenčad kako bi se izbegli nepovratni razvojni problemi. Osim neprijatnih simptoma za veću decu, najveću zabrinutost predstavlja efekat hipotireoze na rast deteta. „Svakako hipotireoza nije jedini uzrok slabog rasta dece, ali je jedan od najčešćih“, kaže dr Arcara. Zbog toga je presudno proceniti na vreme i lečiti. „Ako se hipotiroidizam dugo ne leči, dugoročno možda nećete imati potpuno adekvatan rast“, ​​dodaje dr Arcara. „Ali za većinu dece, ako se terapija započne odmah, imaće normalizaciju u rastu, tako da će imati normalnu odraslu visinu za svoju porodicu.“

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Dečaci se nekada mogu roditi sa urođenom anomalijom polnog organa, koja ometa mokrenje i normalnu funkciju urinarnog trakta. Pogledajte šta je to HIPOSPADIJA, kako se otkriva i leči.
Kod dečaka se vrlo često javlja problem sa nepravilnim mokrenjem, o čemu se retko govori usled stida i nelagnosti.
Ovo stanje se naziva hipospadija (hypospadia). To je urođena anomalija polnog uda, a uočava se na samom rođenju. U devedeset odsto slučajeva, dečaci imaju lake oblike ove dijagnoze, koji se mogu izlečiti.
Kod hipospadije uretra (mokraćna cev) je na neuobčajenom mestu. Oblici hipospadije razlikuju se po tome gde je pozicioniran otvor mokraćne cevi. Kod lakših slušajeva, otvor mokraćne cevi je blizu ili ispod polnog uda.
Kod najtežih oblika postoji zakrivljenost penisa prema napred, a otvor mokraćne cevi je u korenu penisa ili pak u predelu mošnica.

Kako se otkriva hipospadija?
Ovo oboljenje se otkriva odmah na rođenju, u samom porodilištu. Tada se dete vodi na ultrazvučne i laboratorijske pretrage, kako bi se ustanovile eventualne druge anomalije koje mogu ispratiti hipospadiju.
Najčešće su to neke anomalije na samoj mokraćnoj cevi, a dešava se i da testisi nisu spušteni.
Kako se leči hipospadija?
Kada se otkrije anomalija, vrlo je važno da razgovarate sa pedijatrom i da nastavite ispitivanje i lečenje po njegovim uputima. Dete se šalje dečjem hirurgu, odnosno urologu.
Hirurške intervencije su obavezne i komplikovane, te se izvode sa opštom anestezijom. Lekari vrše rekonstrukciju mokraćnog kanala i svih struktura penisa. Važno je da se uz to reši i iskrivljenje penisa, koje vrlo često prati ovaj problem. Pored funkcionalnosti, važno je rešiti i estetski problem, kako seksualnost mladića ne bi bila ugrožena ožiljcima nastalim nakon operacije.
Korigovanje ove anomalije je najbolje raditi do druge godine, jer se svest o polu kod genetski normalno determinisanih dečaka stvara u periodu od druge do treće godine. Zato je važno da se do tada uspostavi normalno mokrenje.
Hipospadija se ne može javiti ponovo, jer hirurški zahvat rešava problem. Ipak, važno je pratiti ishode lečenja, jer se ožiljak vrlo lako formira, pa onda može doći do suženja mokraćnog kanala.
Vrlo je važno pratiti na koji način dečak mokri i da li postoje komplikacije sa bešikom, ali i bubrezima.

Da li posle operacije organi mogu normalno da se razvijaju?
Hormoni u testisima su odgovorni za rast dečakovog penisa. To što je došlo do anomalije penisa (hipospadije) ne znači da postoji anomalije testisa. Zato, ova anomalija ne utiče na njegov rast, osim ukoliko ne postoji neki drugi problem u vezi sa testisima.

Kada treba da se obratim lekaru?
Ukoliko dečak piški ukrivo, to je signal da se javite lekaru. Vrlo je važno da roditelji prate genitalije i primete ukoliko postoji neki problem kod deteta.

Kako se neguju dečakove genitalije?
Pored uobičajenih sraslina, važno je da mokraćni kanal bude slobodan. Dete se tih sraslina oslobađa do četvrte godine u većini slučajeva, ili pak do polaska u školu.

Nemojte ih sami odlepljivati niti koristiti različite masti. Ovakve procedure odlepljivanja sraslina se rade tek kod starijih dečaka i u bolničkim uslovima.
Higijena genitalija je od ključne važnosti i predstavlja svakodnevnu rutinu. Važno je dete od malih nogu učiti kako da neguje svoje organe. Uloga roditelja je od ključne važnosti u ovoj priči, jer se higijenske navike uče kod kuće. O svim nedoumicama i problemima važno je da pričate sa svojim detetom.

Izvor: www.yumama.com

Kako razlikovati virus COVID-19 od običnog sezonskog gripa i prehlade kod deteta? U ovom trenutku kada su deca uveliko krenula u školu i vrtić ovo je prava muka, jer se i pedijatri ponekad nađu u problemu kada im roditelji dovedu bolesno dete.
Simptomi kod mališana, kada govorimo o koroni najčešće su curenje nosa, povišena telesna temperatura, suv kašalj, dijareja, povraćanje, bol u stomaku, a kod adolescenata klinička slika može da liči na onu kod odraslih: malaksalost, povišena temperatura, suv kašalj, bol u grudima, kratak dah, gubitak čula ukusa i mirisa.
Pedijatar će posumnjati da je reč o COVID-19 na osnovu pozitivne epidemiološke ankete ili će se u krvnoj slici pokazati neki poremećaji, a to su najčešće niski leukociti. Svakako, kako oni kažu – pravila nema.
Prema rečima pedijatra dr Biljane Lučić, specijaliste pedijatrije, iz domova zdravlja MediGroup, postoje indikacije kada roditelji treba da se obrate pedijatru.
“Uporna povišena temperatura koja traje duže od dva dana, loše opšte stanje deteta bez obzira da li ima ili ne povišenu temperaturu, razdražljivost i neraspoloženje, kada dete odbija da unosi tečnost ili obrok, uporan kašalj”, ističe dr Lučić.
Dolazak deteta u kolektiv je glavni uzročnik prehlada i infekcija. Međutim, stručnjaci ukazuju da izlaganjem deteta infekcijama, ono razvija stečeni imunitet koji se ni na koji drugi način ne može dobiti. Sve dok je to na nivou lakših respiratornih ili gastrointestinalnih infekcija, koje ne zahtevaju bolničko lečenje (pneumonije, česti bronhitisi, česti otitisi i još teže infekcije, poput, sepse meningitisa), roditelji dete mogu da ga vrate u kolektiv, odmah po njegovom oporavku.
“Možemo reći da je imunitet slab ukoliko ono ima dve ili više sistemskih ili težih bakterijskih infekcija kao što su sepsa, osteomyelitis odnosno infekcija kostiju, meningitis. Zatim, ako u toku jedne godine dete ima tri ili više ozbiljne respiratorne infekcije (npr. pneumonia) ili gnojnu upalu uha, bakterijsku infekciju kože, ili zapaljenje limfnih čvorova. Ako se infekcije jave na neobičnim mestima (abscesus jetre ili mozga) ili su to infekcije neobičnim patogenima (Nocardia, Seratia, Aspergilus) ili druge infekcije uobičajene za detinjstvo, ali se ispoljavaju teškom kliničkom slikom”, objašnjava dr Biljana Lučić.
Kada govorimo o tome koji je najbolji način da se poboljša imunitet kod mališana lekari savetuju da je u normalnim okolnostima dovoljno da dete boravi na otvorenom, izloženo sunčevim zracima.
“Važno je i da je fizički aktivno, da ima dovoljno sna i pet obroka dnevno ( tri glavna i dve užine) sa dovoljno povrća i voća. Poželjno je da unos vitamina što više bude u svežem obliku, jer se oni termičkom obradom u velikoj meri izgube”, ističe pedijatar i dodaje da treba izbegavati slatkiše, jer zauzimaju mesto zdravom obroku i smanjuju mogućnost unosa potrebnih vitamina i minerala. Takođe, roditelji treba da izbace iz dečije ishrane i previše začinjenu hranu, jer dodatno iritiraju već oštećenu sluzokožu oralne sluznice.

Da li je adekvatniji način ishrana ili upotreba medikamenata?

Svakako ishrana, ali je ponekad potrebno, naročito kad dete tek kreće u kolektiv i prvi put se susreće sa mikroorganizmima koji su deo mikrosredine kolektiva, da se uvede i potpora imuniteta, poput sirupa za imunitet koji sadrže alfa i beta glukane u kombinaciji sa cinkom i vitaminom C

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Alergijski rinitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa koje nastupa usled dejstva različitih alergena. Karakteriše se sa najmanje dva simptoma: pojačano curenje nosa, zapušenost nosa, kijanje i svrab nosa.

Alergijski rinitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa koje nastupa usled dejstva različitih alergena. Karakteriše se sa najmanje dva simptoma: pojačano curenje nosa, zapušenost nosa, kijanje i svrab nosa.

SIMPTOMI ALERGIJSKOG RINITISA
Pojačano curenje nosa
Zapušenost nosa
Kijanje
Svrab nosa

Po vremenu javljanja tokom godine, može da bude sezonski ili prisutan tokom cele godine, povremen ili stalan. Česta je pojava alergije na polene trava, drveća i korova, kućnu prašinu i grinje, dlaku mačke ili psa, budj i perje. U odnosu na kvalitet života kakav dete ima može da bude blag, umeren ili težak oblik. Obično se javlja u periodu predškolskog i ranoškolskog uzrasta a povećava se godinama.

Učestalost alergijskog rinitisa

U poslednjih nekoliko godina došlo je do velikog porasta učestalosti javljanja alergijskog rinitisa. Alergijski rinitis je najčešća hronična respiratorna bolest, od koje boluje 10–20% svetske populacije. Kod 80% osoba se prve tegobe alergijskog rinitisa javljaju pre 20.godine.

Klinička slika

Klasični simptomi i znaci alergijskog rinitisa su postojanje povremene ili stalne zapušenosti nosa, sekrecija iz nosa, kijanje i svrab. Simptomi se javljaju odmah posle izlaganja alergenu i mogu da budu prisutni danima posle izlaganja alergenu. Često se jačina simptoma smanjuje po ulasku u kuću i umivanju. Alergija može da se javi tokom života i ne mora da znači da je neko ko nema alergiju neće dobiti kako raste. Simptomi alergijskog rinitisa se javljaju tokom cele godine u zavisnosti od alergena na koje je dete osetljivo. Prvi simptomi obično počinju početkom aprila kada počinju da cvetaju trave, zatim se nastavlja alergija na polene drveća a do novembra se nastavlja reakcija na polene korova.

Kako razlikovati alergiju i prehladu?

Alergijski rinitis i prehlada po simptomima podsećaju jedan na drugog ali postoje pokazatelji koji mogu da upute na jednu od ove dve dijagnoze
Kod prehlade se pored kijanja, zapušenog nosa i curenja nosa koji su simptomi alergije obično javlja i povišena telesna temperatura, što se ne javlja kod alergije.
Simptomi prehlade spontano nestanu posle nekoliko dana, dok simptomi alergijskog rinitisa traju duže i po nekoliko nedelja i meseci
Veća je mogućnost da se alergija javi u porodicama u kojima neko u porodici ima alergiju.
Važno je proveriti da li se simptomi javljaju svake godine u približno isto vreme jer se onda verovatno radi o nekom obliku alergije.
Kod prehlade obično nije prisutan svrab očiju i nosa dok je prisutan kod alergijskog rinitisa.
Udruženi simptomi
Udruženo sa simptomima rinitisa javlja se i sekrecija iz očiju, kašalj i govor kroz nos. Deca sa alergijskim rinitisom često imaju udruženu glavobolju zbog zapušenosti nosnih hodnika. Sve ove tegobe znatno pogoršavaju kvalitet života kod dece sa alergijskim rinitisom.
Kod dece koja imaju alergijski rinitis često se viđaju i druga udružena stanja astma i atopijski dermatitis: Zbog prisustva bistre sekrecije često se vidja i kašalj.

Dijagnoza alergijskog rinitisa

Dijagnozu alergijskog rintisa postavlja pedijatar na osnovu kliničke slike, pregleda i po potrebi alergološkog testiranja.

Lečenje alergijskog rinitisa

Pedijatar posle pregleda razmišlja o preventivnim merama kojima može da smanji simptome alergijskog rinitisa kao i o upotrebi lekova koji poboljšavaju stanje deteta i kvalitet života.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Cerebralna paraliza (dečija cerebralna oduzetost, CP, DCO) predstavlja grupu poremećaja pokreta i položaja tela uzrokovanih defektom ili oštećenjem struktura mozga (lat. cerebrum pa otuda naziv cerebralna).

Oštećenja u ovoj bolesti ne potiču od oštećenja i poremećaja kičmene moždine, perifernih nerava niti mišića. Ubraja se u razvojne poremećaje. Javlja se nešto češće kod prevremeno rodjene dece.

Uzroci cerebralne paralize dele se na

1. prenatalne (od momenta oplodnje pa sve do radjanja deteta) – ovi uzroci su najčešći

2. perinatalne (porodjaj i neposoredno vreme po radjanju deteta)

3. postnatalne ( uzroci koji se javljaju nekoliko meseci ili godina po rodjenju)

Kao neki od prenatalnih uzroka navode se: familijarne forme cerebralne paralize, različiti sindromi otkriveni u toku trudnoće, aberacije hromozoma, dokazane kongenitalne infekcije ( toksoplazmoza, rubela, citomegalovirusna infekcija i herpes), neke anomalije mozga, smanjen dotok kiseonika, alkohol ili odredjenje grupe lekova koje se ne smeju koristiti u toku trudnoće.

U toku porodjaja, najčešći uzroci cereralne paralize su: produženi porodjaj (beba duži period bez kiseonika), povrede u toku porodjaja, moždano krvarenje, potreba za oživljavanjem, niska ocena na rodjenju, mehanička ventilacija duže od 7 dana, neonatalne konvulzije i meningitis, kao i neki metabolički poremećaji (teski oblici žutice..). Kao jedan od najčešćih uzroka postnatalne cerebralne paralize navode se traume, infekcije CNSa, smanjen dotok kiseonika i maligniteti.

Ono sto kod roditelja prvo, a potom i kod pedijatra može pobuditi sumnju na cerebralnu paralizu je zaostatak u psihomotornom razvoju koji je vidan i jasno izražen u odnosu na vršnjake (nemogućnost samostalnog držanja glavice i posle petog meseca života, napetost ili preterana slabost mišića, nemogućnost samostalnog sedenja sa deset meseci i nemogućnog samostalnog hodanja posle druge godine, nevoljni pokreti i trzaji). Često su ovi poremećaji udruženi sa intelektualnom zaostalošću za vršnjacima, deformitetima kostiju i kičmenog stuba kao i oštećenjem vida i/ili sluha. Nekada su vezani sa težim formama epilepsije.

Veoma je važno da roditelji imaju evidenciju kada je dete šta počelo da radi jer je anamneza najvažnija za postavljanje dijagnoze. Dijagnozu postavlja neuropedijatar, koji već u uzrastu 6-12 meseci može da uoči usporene miljokaze razvoja, a nekad i očuvane primitivne reflekse koji se kod zdrave dece normalno gube.

Sam poremećaj se ispoljava u nekoliko različitih varijanti kao spastična hemipareza (kada je zahvaćena jedna polovina tela, više ruka nego noga), spastična kvadripareza (zahvaćena su sva 4 ekstremiteta) ili mogu da budu zahvaćene samo obe noge, dok su ruke i lice neznatno oštećeni. Mogu de se jave pojačani refleksi i izraženi nevoljni pokreti u zavisnosti od forme bolesti, pa problemi sa ravnotežom ukoliko su zahvaćeni delovi malog mozga.

Neophodno je dijagnozu postaviti u što ranijem periodu zbog pravovremene terapije, pre svega fizikalne, koja će poboljsati detetov tonus mišića i pokrete. U zavisnosti od toga kojeg je stepena oštećenje mozga i do kakvih je promena došlo, zavisi i uspesnost fizikalnog tretmana. Najvažniji terapeuti u poboljšanju stanja deteta su roditelji , od njihove istrajnosti u redovnom vežbanju zavisi i kakav ce biti tok i prognoza bolesti . Vežbice i igrice za razvoj pokreta, govora i mentalnih sposobnosti roditeljima pokazuju fizijatar i fizioterapeut, logoped i psiholog.

Kada se rodi dete koje ima cerebralnu paralizu za mnoge roditelje to moze biti preveliki šok, na koji ce različito reagovati: može da se javi agresija ili depresija i zatvaranje u sebe, nezadovoljstvo. Veoma je važno roditeljima objasniti načine na koje najviše mogu da pomognu svom detetu, a sve u cilju kako bi se detetu i porodici pomoglo da što bezbolnije i realnije prihvate bolest.

Potrebno je prepoznati detetove razvojne potencijale i usredsrediti se na njih, a postojeće razvojne smetnje i deficite ublaziti. Najvažnije su razvojne vežbice za postizanje samostalnosti, unapredjenja govora, jačanje motorike, motivacije i koncentracije deteta. Psihološka testiranja zbog razvoja mentalnog stanja deteta je potrebno sprovoditi jednom godišnje. U težim formama neophodno je davanje odredjenih lekova ili ortopedske intervencije kako bi se pospešila nezavisnost i samostalnost ove dece.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Radi se o bezazlenim virusima koji su neizbežni deo odrastanja mališana, ali su i način da se dete u prvim godima života “imunizuje” – stekne otpornost na ove viruse. Osim “servisa” nosića ne traže terapiju, ali ni poštedu od kolektiva.

Prehlada nije virus, to je od promaje

Prehlada jeste virusna bolest!
Radi se o velikoj grupi virusa koji napadaju gornje disajne puteve, pre svih nos. Ima ih mnogo, ali su manifestacije infekcije iste ili slične: dete ima zapušen nosić iz koga se “i napred i nazad” sliva providan sekret. Deca kijaju, ponekad kašlju, ali nemaju povišenu temperaturu, dobrog su raspoloženja i apetita. Lako se šire sa deteta na dete kapljičnim putem (kijanjem i kašljanjem), ali i prljavim rukama.
Iako će mnogi sumnjičavo vrteti glavom, promaja nije uzrok prehlade, to je medicinska istina! Izlaganje veoma hladnom vazduhu, nedovoljno obučenog deteta slabi “lokalni” imunitet disajnih organa i tako povećava šansu da se virusi “uvale” u dete. Činjenica je da je strah od promaje pri vrhu liste svih strahova kod naših ljudi!
Kašlje u napadima već tri nedelje, nema veze, čim nema visoke tempeature, sigurno nije ništa.

Nije baš uvek ovako!
Ako dete kašlje u napadima, pa još ako to traje duže od sedam dana potreban je pregled pedijatra. Nije temperatura jedini znak oboljenja disajnih organa. Astma, bronhitis, (pa i bronhiolitis) može “pogoditi” dete, a da nema povišene temperature. To su bolesti koje se pregledom lako dijagnostikuju, a terapija brzo dovede do poboljšanja i “smanjenja” kašlja.
Istini za volju, ima dece (naročito ovih nedelja) koja dugo kašlju, ponekad i u napadima, a da nemaju ni jednu ozbiljnu bolest, ali to ipak pedijatar treba da proceni i objasni roditeljima pravu prirodu kašlja.

Čim ima visoku temperaturu sigurno je grip.

Grip po pravilu ide sa visokom temperaturom, ali nije svaka visoka temperatura siguran pokazatelj gripa! Ima virusa i bakterija koje “daju” veoma visoku temperaturu, a hladni dani im pogoduju, baš kao i gripu.
Ako je dete “potonulo”, žali se na lomnost i bolove u kostima i mišićima, lošeg je apetita i ima visoku temperaturu onda stvarno može da se radi o gripu. Naravno, dete treba da pregleda pedijatar koji će postaviti pravu dijagnozu.
Jako je visoka temperatura, mora da je neka bakterija u pitanju – “udri” neki antibiotik dok ne bude kasno.

Nije dobra ideja!
Visoka temperatura nije “kriterijum” za davanje antibiotika, a antibiotici nisu lekovi za obaranje temperature već za lečenje bakterijskih infekcija! Potpuno je besmisleno davati antibiotike “na svoju ruku” jer oni ne mogu da izleče virusne infekcije koje često idu sa visokom telesnom temperaturom.
Antibiotici imaju i neželjena dejstva, tako da nisu bezazleni lekovi. Njih prepisuje lekar, posle pregleda i pronalaženja uzroka povišene temperature. Uzimanje antibiotika bez konsultacije i pregleda pedijatra je pogrešno i opasno.
e male temperature (do 37.5) su najgore, sigurno će biti neka upala pluća.

Ovo je jedna od najčešćih zabluda!
Kod dece se temperatura do 37.5 nije “bauk”. Ako je dete bez drugih tegoba, lepo jede i raspoloženo je, onda se ove temperature ne računaju, a daleko od toga da su znak zapaljenja pluća. Takvo dete ne treba voditi kod pedijatra jer tamo može stvarno da se razboli u kontaktu sa bolesnom decom.
Ako dete ima tegobe (kašlje, lošeg je apetita, žali se na bolove…) onda ga treba pregledati, ali bez neutemeljnih strahova da ima pneumoniju.

Najbolje je da dete sedi kući, tako se sigurno neće razboleti.

Teško da je to dobro za dete!
Prvo, sedenje kući nije zdravo za dete, ono traži “akciju”, društvo, igranje. Zatvoriti ga kući nije “garancija protiv bolesti”. I mi donosimo viruse, a da nemamo tegoba, pa i ne znamo da smo “zdravi prenosioci”.
Sa druge strane dete mora doći u kontakt sa uobičajenim virusima – to je jedini način da se stvori otpornost (da se dete imunizuje). Vakcine jesu najbolji način imunizacije, ali za ogromnu većinu respiratornih virusa nema vakcine.
Ima dece koja stvarno često oboljevaju u kolektivima, a samo neka od njih imaju i ozbiljnije komplikacije respiratornih infekcija. Ta deca traže pedijatrijski nadzor i terapiju koja će im omogućiti zdrav život. Samo mali broj ovih mališana traži potpunu poštedu od kolektiva. Većina dobro “gura” u vrtićima bez većih problema.

Dete je vakcinisano protiv gripa, nema šanse da zakači neki jesenji virus.

Bilo bi dobro da je tako.
Vakcina protiv gripa štiti samo od gripa, ali ne i od ostalih brojnih respiratornih virusa. Grip jeste najozbiljnija “zimska” infekcija disajnih organa (mada je grip zapravo bolest celog tela), ali dete “ima pravo” da zakači i druge jesenje i zimske viruse.
Zato, ako se dete razboli, a vakcinisano je protiv gripa, ne krivite vakcinu protiv gripa, to je ipak neki drugi virus.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Nova istraživanja su pokazala da je oko 25% novih slučajeva astme kod dece povezano sa gojaznošću i prekomernom telesnom težinom kod dece.
Rezultati jedne sprovedene studije su pokazali da više od 10% svih slučajeva astme može da se spreči kada deca ne bi imala prekomernu telesnu težinu.

Gojaznost i astma

Gojaznost je u prethodnim studijama povezana sa novim slučajevima astme kod odraslih a istraživanja su pokazala da gojaznost može da bude jedan od pomažućih činilaca za astmu. Brojne studije povezuju gojaznost i pojavu astme kod odraslih, a mnogo manji broj studija sa nedovoljnim brojem ispitanika je sproveden na pedijatrijskoj populaciji. Sprovedena je jedna velika studija koja meri povezanost gojaznosti i astme i rizik kod velikog broja pedijatrijskih slučajeva.

Porast broja dece sa prekomernom težinom

Iako se pedijatri bave prevencijom gojaznosti i prekomerne telesne težine kod dece, studije pokazuju porast broja dece sa prekomernom telesnom težinom, posebno u uzrastu 2-5 godina. Oko 18% dece u SAD je označeno da ima prekomernu telesnu težinu, a sličan procenat je prisutan i u Srbiji, sa porastom prevalence od tri puta tokom prethodnih 10 godina.

Studija povezanosti astme i gojaznosti koja je obuhvatila do sada najveći broj dece

U Severnoj Karolini, sprovedena je studija za ispitivanje učestalosti astme kod dece sa prekomernom telesnom težinom i dece sa normalnom težinom uzrasta 2-17 godina.

Deca uzrasta 2-17 godina su mogla da učestvuju u istraživanju ako imaju BMI (indeks telesne mase) za uzrast i pol preko 85 percentila, kod kojih prethodno nije dijagnostikovana astma tokom prve posete u periodu istraživanja. Ova grupa je označena kao deca sa prekomernom telesnom težinom. Za svako dete u ispitivanim grupama dodato je dete u kontrolnu grupu koju su činila deca sličnih karakteristika čiji je BMI bio nižih vrednosti percentila za uzrast i pol. Prosečno vreme posmatranja dece je bilo 4 godine.
Studija je pokazala da je povišen rizik od pojave astme bio veći u grupi dece sa prekomernom telesnom težinom

Prevencija gojaznosti kod dece je ujedno i mera prevencija astme

Rezultati sprovedene studije su veoma važni zbog mogućnosti preventivnih mera za pojavu astme kod dece. Smanjenjem telesne težine može da se smanji mogućnost pojave novih slučajeva astme kod dece.
Istovremeno, stopa gojaznosti medju decom je oko 20% i njenim smanjenjem bi moglo da se razmišlja i o smanjenju broja dece obolele od astme. Porast obolelih od astme je evidentan u grupi gojazne dece, a astma zbog gojaznosti preti da postane glavni tip astme u detinjstvu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Znam da zvuči kao urbana legenda,ali je moguće. Teškim trudom,ali moguće. Čak i u poznim godinama života možemo promeniti navike uz dobru volju (nauka kaže 66 dana je potrebno),a kod dece, što ranije ih utvrdimo, to bolje uspevaju. Navike. One su ključ.
Odakle početi? Od roditelja. Izaberite sebe. Izaberite od svih najboljih stvari koje možete pružiti svom neprocenjivom potomstvu, da im pružite najboljeg sebe.
Danas. Počnite od ogledala. Zapišite šta ste videli, šta biste menjali na bolje. Kilažu, izgled kože, kose, noktiju, kad ste se poslednji put razboleli i od čega. Zakažite pregled kod stomatologa. Ne kod zubara. Zubari su se bavili samo zubima. Stomatolozi se bave oralnim zdravljem. Bez toga nema sistemskog zdravlja.
Proverite besplatno vid u većini optičkih radnji. Izaberite kvalitetnu ishranu tako što ćete se držati 3 obroka i 2 užine. Ne dosipajate. Stavite na jedan poslužavnik svoj planirani obrok i ne jedite više od toga. Čitajte etikete. Ne zauvek. Kad pronađete dobre proizvode bez emulgatora i veštačkih dodataka, držite ih se neko vreme. Isto se odnosi i na proizvode za higijenu. Što manje hemije, to zdravije. Ne koristite ništa neprirodne boje, npr. jako plavi gel za tuširanje. Jedan od dobrih primera koje navode doktori, patronažne sestre i mame: Azeta Bio bebi i dečija ORGANSKA kozmetika i paste za zube koje smeju da se gutaju, bez štetnih sastojaka, od prošle godine mogu da se pronađu i u Srbiji).
Za samo 2 nedelje izbačenih slatkiša iz ishrane, videće napredak pred ogledalom. Zapišite ponovo šta ste zapazili i čime treba da se pozabavite. Pogledajte fotografije od prošle godine i primetite šta je drugačije.
Onda, kad deca od Vas vide da vodite računa o higijeni i ishrani, moći će da se poistovete. Da ne traže slatkiše, jer ih ni vi ne kupujete. Da ne žele kečap, majonez i prerađevine, jer ih ni vi ne jedete. Da se ne boje lekara, jer lekaru se ide redovno na pregled, a ne samo kad zagusti. Da kao što je kultura ići u pozorište, kultura je ići i kod fizijatra, logopeda i stomatologa. Pre nego što postoji problem. Jer kad se problem desi, biće rešen lako i uz saradnju, obzirom da dete poznaje ustanovu i osobu koja pruža uslugu. Unapred planirate frizera. Tako treba biti i sa zdravljem.
Jer svi dobijemo samo jedno telo na poklon. Kultura ishrane i higijenskih navika obezbediće nam srećan, zdrav i dug život. A to želimo sebi i svojoj deci. Pre svega.
Zato , radimo na tome. Danas. Ne sutra. Najbolje je ako je to danas pre trudnoće. Bolje ako je u trudnoći. A nije NIKADA kasno…osim sutra!

dr stomatologije Nikolina Jakovljević,
predavač Škole roditeljstva “Nada Lazić”

Strabizam kod dece u jednom broju slučajeva dugo ostaje neprepoznat. Savetuje se obavezan pregled između četvrte i pete godine, kako bi se na vreme otkrio skriveni poremećaj, često udružen sa sniženom vidnom oštrinom
Razlog za oftalmološki pregled dece u tercijalnim ustanovama u 90 odsto slučajeva je strabizam. Najčešće se ispoljava do druge ili treće godine života, kod zdrave dece koja nemaju nikakva druga oboljenja. Kod odraslih osoba, razrokost se retko pojavljuje i uglavnom je posledica drugih oboljenja.
Kod novorođenčadi, važno je razlikovati strabizam od povremenog skretanja oka upolje, veoma retko ka nosu, koje se stabilizuje najkasnije do trećeg meseca života, kaže profesor Branislav Stanković, načelnik odeljenja za strabizam Klinike za očne bolesti Kliničkog centra Srbije.
– U ovom periodu, razrokost koja se javlja na momente predstavlja uobičajenu pojavu. Međutim, nakon tog perioda, svaki strabizam zahteva oftalmološki pregled. Kod stalne razrokosti u bilo kom periodu života, pregled je neophodan odmah – objašnjava prof. Branislav Stanković.
Kada postoji veliki ugao, razrokost je jednostavno uočiti i roditelji najčešće dovode decu na pregled bez odlaganja. Međutim, pacijenti sa malim uglom razrokosti teže se otkrivaju i ovaj problem može da se dijagnostikuje na vreme samo na oftalmološkom pregledu.
– Zbog toga se savetuje obavezan pregled dece između četvrte i pete godine života, kako bi se na vreme otkrio skriveni poremećaj, često udružen sa sniženom vidnom oštrinom. To je uzrast u kome može da se pouzdano ispita vidna oštrina, otkrije slabovidost i započne lečenje, do pete godine života. Pogrešno se smatra da će strabizam vremenom proći i stabilizovati se sam od sebe – objašnjava prof. Stanković.
Najčešći oblik ovog poremećaja je konvergentni strabizam, kod kojeg oko skreće ka nosu. Javlja se u oko 60 odsto slučajeva i najpre se uočava povremeno, da bi nakon nekoliko nedelja razrokost postala konstantna.
– Druga najčešća vrsta je divergentni strabizam, kod kojeg su jedno ili naizmenično oba oka usmerena ka spolja. Pojavljuje se u oko 20 odsto slučajeva. Uglavnom se javlja samo na momente, kada je dete pospano ili umorno. To nije tako hitno stanje i ređe dovodi do poremećaja binokularnog vida, ali svakako zaslužuje pažnju i potreban je pregled i lečenje – kaže naš sagovornik.
Najbolje je uspostaviti paralelnost vidnih osovina što pre, do tri meseca od početka manifestacije razrokosti. Prioritet u lečenjy je uspostavljanje normalne vidne oštrine oba oka, stabilna ravnoteža očiju i binokularni vid, ali dobar estetski rezultat je takođe veoma značajan, kaže prof. Stanković:
– Za razliku od rano nastalih, kod strabizama koji se jave kasnije veća je verovatnoća da će biti dovoljne samo naočare. Operacije daju odlične rezultate u više od 90 odsto slučajeva. To su mikrohiruške operacije koje se rade na površini oka, prave se mali rezovi na providnom sloju vežnjače, da bi se pristupilo nekim od šest mišića oka, koji se slabe, jačaju ili se menja njihov pravac pripoja, u zavisnosti od problema – kaže prof. Stanković.

POSLE PETE GODINE RETKA POJAVA

STEČENI strabizam je nakon pete godine izuzetno redak i često su u pitanju ozbiljna organska ili sistemska oboljenja, koja mogu da dovedu do strabizma.
– Kada se kod odrasle osobe javi razrokost, to može da bude jedan pogoršanje strabizma koji vodi poreklo iz detinjstva. To mogu da budu i povrede, procesi u mozgu ili poremećaj funkcije štitne žlezde – kaže prof. Branislav Stanković.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs