Dete u trećoj godini počinje da oseća moć. Kako mu to ne uskratiti a da se ne oseti svemoćnim i ode u drugu krajnost – dilema je većine roditelja jer u ovom stresnom periodu dete ima veliku potrebu da se stalno suprotstavlja

Neće da diše, neće da deli, neće ništa…

Uprkos tome što roditelje i dalje doživljava kao svemoćne, skoro svu svoju energiju i vreme mališan troši na otpor i suprotstavljanje zahtevima koje oni postavljaju. Iako je nesigurno i povučeno, želi da se domogne moći koju imaju odrasli.

Ovo je stresan period jer dete često menja raspoloženje, ljuti se, gubi kontrolu. Kada odrasli pokušaju da mu pomognu u nečemu, dete reaguje tako što grize, šutira ili udara glavom o zid, pod ili neki predmet.

Neće da diše. Neka deca u tim momentima zadržavaju dah, ne dišu što deluje krajnje dramatično. U tim trenucima roditeljima kroz glavu prolaze najstrašnije slike, boje se posledica toga što dete ne diše, čak i kad to na prvi pogled izgleda potpuno apsurdno – da li će ikada ponovo da prodiše, da li će možda da pomodri, šta će se desiti sa mozgom bez kiseonika? Ništa strašno se neće desiti – kratak prekid u disanju ne ostavlja trajne posledice. Po prestanku disanja telo se opušta i dete automatski ponovo počinje da diše. Ako se ovo dešava retko i kratko traje – ubrzo će prestati. U protivnom roditelji treba da razgovaraju sa lekarom.

Više zagrljaja i utehe. Zamka u koju upadnu odrasli ukoliko dete pravi ovakve scene je da odustanu od primene discipline, misleći da će mu tako pomoći. Naprotiv , doslednost u disciplinovanju je neophodna upravo u ovakvim situacijama, čak i više nego do tada. Ali, sigurno mu je potrebno i više grljenja i utehe. Kada dete “pravi scenu”, ne diše, najbolje je odvesti ga na sigurno mesto, u njegovu sobu i reći mu da vam se ne sviđa kako se ponaša i da ćete se vratiti kada se smiri. Kada počne da diše i umiri se – utešiti ga i reći da mu se to događa zato što ne ume da se kontroliše, ali da će to vremenom uz vašu pomoć naučiti. Zato je dobro dati lični primer kada vas nešto jako uznemiri, kako vi to prevazilazite. Dete najbolje uči putem identifikacije sa roditeljima ili drugim odraslim osobama iz okruženja.

Agresivnost prema vršnjacima. Kada je dete agresivno prema drugoj deci, otima igračke, gura ih želeći da se odbrani – to radi zato što ne zna kako da se zaustavi. U takvim situacijama roditelji druge dece će reagovati tako što će sklanjati svoju decu od njega jer mu ne veruju, a to saznanje će njemu teško da padne. Zato je važno da mu se objasni pre nego što dođe u grupu da takvo ponašanje nije dobro, da druga deca ne vole da ih gura i da će morati da ga ostave kada to radi. Onda to zaista i treba uraditi uz komentar da mora da nauči da se kontroliše. Ovo je veliki zadatak za dete, ali roditelj mora da mu pomogne da prevaiziđe agresiju. Disciplinske mere izolacije su nekada u ovim slučajevima neophodne jer ono tako uči da će mu biti nametnute granice ako izgubi kontrolu. Očigledan način učenja šta je agresija je i isto ponašanje drugog deteta – tako će uzajamno učiti kako da se kontrolišu.

Deljenje stvari sa drugima. Treća godina je pravo vreme da dete nauči da deli stvari ako mu je to problem. Pre nego što u posetu dođu druga deca, treba zajedno sa njim odabrati igračke koje želi da deli a ostale skloniti. Deljenje je jedna od većih poteškoća u detinjstvu, ali ako se detetu jasno stavi do znanja da se to od njega očekuje – naučiće sigurno.

Ako dete čuva neko drugi, mora sa roditeljima da usaglasi postupke u vaspitanju i da ih čvrsto i dosledno sprovodi kako bi ono naučilo šta je poželjno ponašanje a da istovremeno ne bude narušeno njegovo samopoštovanje.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Često uzimamo zdravlje kostiju zdravo za gotovo. One se ne vide, ne mislimo o njima. Tek onda kada dođe do lomljenja kostiju postanemo svesni da je trebalo da mislimo o njima.

Najveći deo razvoja kostiju završi se do 20. godine, a kasnije se to mnogo usporava. Vremenom, naše kosti slabe. U tom periodu razvoja, važno je da deca jačaju kosti, a mi roditelji treba da se postaramo za to, tako što ćemo uključiti tri osnovne stvari - kalcijum, vitamin D i vežbanje.

1. Dajte deci hranu bogatu kalcijumom

Kalcijum je mineral za koji se zna da je osnova zdravih kostiju. Najviše ga ima u mlečnim proizvodima, nekim orašastim plodovima i semenkama, pasulju, zelenom lisnatom povrću. Ako niste sigurni kako da kalcijum uključite u detetovu ishranu, možete se posavetovati sa lekarom. Pogledajte koje namirnice su bogate kalcijumom.

2. Vitamin D je važan

Vitamin D pomaže telu da apsorbuje kalcijum. Kako deca generalno ne jedu mnogo hrane bogate ovim vitaminom, suplementacija je dobra opcija. O uvođenju suplementacije vitamina D popričajte sa lekarom. On će poboljšati i imunitet vašeg deteta!

3. Podstičite dete da vežba

Naši mišići jačaju onda kada ih koristimo. To važi i za kosti!

Sve aktivnosti, poput hodanja, trčanja, skakanja, penjanja naročito su važne za jačanje naših kostiju. Mišići i gravitacija stvaraju pritisak na naše kosti, a to ih osnažuje. Potrudite se da dete ima makar sat vremena dnevno neku aktivnost.

Svima su nam potrebni kalcijum, vitamin D i vežbanje. Ipak, za decu su oni od neverovatne važnosti, posebno u periodu ubrzanog rasta u pubertetu i par godina pre. Ovo su jednostavni koraci, a za razvoj deteta su neverovatno važni.

izvor:yumama.mondo.rs

I danas se sećam kada sam prvi put ušla u učionicu nakon sticanja diplome. Ispred mene se našao neki potpuno novi svet. Iako je teorijska podloga na fakultetu bila sjajna, tek se ulaskom u učionicu stiče se pravi utisak o zanimanju profesora, učeničkoj dinamici i svemu što čini taj posao.

Kako su meseci prolazili, taj mi je posao, iako neverovatno stresan i težak, sve više ulazio pod kožu.

Uspešni nastavni sati, napredak učenika koji su se do tada mučili, njihov osmeh nakon što shvate da su savladali gradivo, ponos koji su osećali kada bi ostvarili dobar rezultat na takmičenjima i oduševljenje njihovih roditelja nakon školskih priredbi samo su deo lepih uspomena koje pamtim.

Ali da bi posao učitelja i nastavnika bio što uspešniji, neophodna je bliska saradnja roditelja (ili staratelja) i njih. Bez toga je naprosto nemoguće da se dete razvije u uspešnog pojedinca koji će znati kako se nositi sa svim izazovima koje će život pre ili kasnije staviti pred njega.

Sretala sam roditelje koji bi tvrdili da je njihovo dete anđeo, one koji su forsirali uspeh jer su i sami bili visokoobrazovani pa su isto očekivali i od svoje dece, pa sve do onih koji su svesrdno navijali nakon svake ispravljene ocene i pokazivali stopostotnu podršku svom detetu, ali i učiteljima.

Učenici u školi provode većinu svog dana pa je zato neophodno da se tamo osećaju prijatno, ali i da roditelji znaju šta i kako njihova deca rade, kako se ponašaju prema drugima, da li su srećna. Kratki roditeljski sastanci nikako nisu dovoljni da bi se nekom roditelju predstavila čitava slika njihovog deteta.

Potrebni su česti dolasci na individualne razgovore, ali i pored toga postoje neke stvari koje bi svaki roditelj učenika trebao da ima na umu.

1. Vaše dete ne mora da bude savršeno
Iako brojna istraživanja govore u prilog tome da svako dete u sebi nosi veliki potencijal, to ne znači da će biti uspešno na svim poljima. Pojedincima to uspeva bez problema, ali većina učenika ipak je prosečna. I to nije nešto zbog čega treba praviti dramu.

Pritisak koji dete oseća ako ga podsećamo na to da stalno uči ili se bavi vannastavnim aktivnostima koje ga ne zanimaju neće doneti napredak. Umesto toga podstičite ga da se razvija u nečemu što voli. Na primer, neki učenici su sjajni u sportu, drugima nema premca u umetnosti, treći su pravi matematički genijalci. I jedno područje u kome postoji pravo interesovanje i više je nego dovoljno za uspeh.

 2. Pratite napredak deteta, a ne samo ocene
Praksa pokazuje da se roditelji prečesto fokusiraju na ocene umesto na napredak deteta. Dete ne mora da niže odlične ocene da bi bilo uspešno. Da, ocene jesu presudne za upis u najbolje srednje škole, ali nikako ne određuju uspeh u životu. Mnogo je važnije ako dete pokaže napredak u nekom od nastavnih predmeta koji mu je predstavljao velik problem.

Bilo da je reč o matematici, stranom jeziku ili pak prevazilaženju straha od sportskih aktivnosti, pohvalite dete kada primetite napredak u odnosu na ranije stanje. To će ga podstaći da se i dalje trudi i pokazati mu da vam je stalo do njega.

Kako je bilo u školi?

3. Razgovarajte sa detetom o školskom danu
Kada dete stigne iz škole, pitajte ga kako je provelo dan, šta je novo naučilo, šta se događa u razredu, kako su njegovi prijatelji i slično. Takvi mali razgovori, makar u trajanju od nekoliko minuta, mogu vam dati dobru sliku o tome kako se dete snalazi u školi.

 Saradnja učitelja i roditelja presudna je za uspeh deteta.

 Ako primetite da je dete ćutljivo ili na pitanje kako je bilo samo daje kratke odgovore, moguće je da nešto nije u redu. Naime, deca se kod kuće i u školi vrlo često ponašaju potpuno drugačije. Dok je kod kuće možda reč o mirnom detetu, u školi ne mora da bude tako, a važi i obrnuto. Zato je neophodan konstantan razgovor kako biste mogli da naslutite ako se u nekom trenutku događa nešto na šta treba reagovati.

 Učenje

4. Podstičite ga da što više čita
Čitanje je izuzetno važno ne samo kada je u pitanju lektira nego i uspeh u odraslom životu. Brojna istraživanja su pokazala da uspešni poduzetnici, profesori, naučnici, lekari i drugi profesionalci redovno čitaju.

Da bi dete steklo naviku čitanja, odvedite ga povremeno u knjižaru ili biblioteku, dajte mu da odabere bilo koju knjigu po svom izboru koja neće biti sa spiska lektire. Podstičite ga da čita i dečije časopise, pre svega one edukativnog karaktera, a nakon čitanja možete zajedno da razgovarate o obrađenoj temi. Tako će dete ujedno vežbati analizu i sintezu teksta.

5. Smanjite vreme ispred ekrana
Pametni telefoni i drugi uređaji na svakom su koraku i nije retkost da već i učenici prvog razreda osnovne škole imaju sopstvene mobilne telefone. Iako je to u jednu ruku dobro jer u bilo kom trenutku možete doći do svog deteta, provođenju vremena pred svim vrstama ekrana treba pristupiti vrlo ozbiljno. Zato morate da postavite granice i držite ih se.

Takođe se preporučuje da umesto toga odvedete dete u prirodu. Boravak u prirodi, čak i u gradskom parku, dva sata nedeljno znatno poboljšava zdravlje i blagotvorno deluje na naš um i telo, a detetu omogućuje i razvijanje motoričkih veština.

Budite uzor

6. Vi ste najveći uzor svom detetu
Nerealno je očekivati od deteta da će biti sve ono što vi želite ako ste sami daleko od toga. Na primer, ako sami nikada ne posežete za knjigom i ako vas dete stvarno nikada nije videlo kako čitate, ne možete očekivati da će samo veselo prionuti na čitanje. Isto je i sa boravkom u prirodi i svim ostalim. Deca uče po modelu, odnosno kopiraju ponašanje svojih roditelja, i to nesvesno. Zato je neophodno da im budete uzor.

7. I učitelji su samo ljudi
Iako su deci često i učitelji uzori, i oni su samo ljudi. Neretko se može čuti kako je učiteljski posao zapravo poziv. Iako je to u nekoj meri tačno jer ne može bilo ko da radi u razredu, uprkos diplomi, učiteljima je ovo posao i način osiguranja sredstva za život.

Baš kao i svi drugi, i oni imaju svoje dobre i loše dane, svoje privatne probleme, svoje porodice, zdravstvene tegobe, ali i slobodno vreme u kom prestaju da budu na raspolaganju roditeljima. Poštujte to. Jedino se tako može stvoriti skladna veza onih koji su najvažniji u životu deteta – roditelja i učitelja.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dok čitate ovaj tekst, verovatno se nalazite ispred ekrana nekog digitalnog uređaja sa pristupom internetu. Ukoliko vam se tekst učini korisnim i zanimljivim (ili pak provokativnim i besmislenim), možete ga, kroz par „klikova”, podeliti sa nebrojenom publikom na internetu. Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji i internetu, u mogućnosti smo da, lakše i brže nego ikada ranije, informacije u digitalnom formatu delimo sa drugima. Prema rečima V. Cerfa, jednog od osnivača interneta, zahvaljujući ovom moćnom oruđu „na dohvat ruke nam je čitavo znanje ovoga sveta”.

Ipak, deljenje informacija u javnom prostoru, pogotovu kada je reč o ličnim informacijama i informacijama koje se odnose na decu, povezano je sa brojnim rizicima.

Nalazi jednog istraživanja iz 2016. godine pokazuju da prosečni britanski roditelji objave na društvenim mrežama blizu 1500 fotografija svog deteta do njegovog 5. rođendana, što je za oko 50% više u odnosu na 2015. godinu. Vlasnici ličnih profila na društvenim mrežama složiće se da je ova praksa sve prisutnija i kod nas. Lični profili postali su prava „digitalna riznica” porodičnih albuma sa fotografijama, kojih generacije današnjih roditelja, rođene nakon pojave interneta, teško da se sećaju. Mame počinju da dele sa „onlajn prijateljima” fotografije svog novorođenčeta pre nego što napuste porodilište.

Mnoga deca poseduju digitalni identitet pre nego šta izgovore prvu reč, naprave prve korake, nauče da sede na noši, mnogo pre nego što steknu mogućnost da postanu vlasnici ličnih profila i samostalno donose odluke. Sve je više roditeljskih blogova i Instagram profila na kojima se dele lična iskustva u vezi odgajanja dece, uz fotografije kojima se („po mesecima”) dokumentuje pozitivno roditeljstvo. U poslednje vreme, sve se češće piše o tzv. šerentingu.

Šta je šerenting?
Termin „šerenting” (engl. sharenting) skovan je od engleskih reči „share” – deliti i „parent” – roditelj. Ovim terminom označava se težnja roditelja i/ili staratelja da dele lične informacije (fotografije, video-zapise, priče) o sopstvenoj deci putem interneta − veb-sajtova, platformi za deljenje video-sadržaja (npr. You Tube), profila na društvenim mrežama (npr. Facebook, Instagram, Twitter, itd.), blogova ili vlogova (video-blogova), narušavajući tako detetovu privatnost. Osim termina šerenting, u upotrebi je i termin „oversharenting” koji se odnosi na prekomerno deljenje ličnih sadržaja putem interneta.

O šerentingu se sve češće govori u kontekstu zaštite dečjih prava u digitalnom okruženju.

Jedan od važnijih izazova tzv. „digitalnog roditeljstva” jeste kako pronaći balans između prava roditelja da dele fotografije svoje dece i prava dece na privatnost i zaštitu ličnih podataka.
Prema članu 16, Konvencije UN o pravima deteta, koja je obavezujuća za sve zemlje potpisnice, uključujući i Srbiju:

1. Nijedno dete neće biti izloženo proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled

2. Dete ima pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja ili napada.

Ovo podrazumeva da roditelj, prilikom javnog objavljivanja fotografija svog deteta traži saglasnost od samog deteta.
Ako je reč o starijoj deci i mladima, ovo je moguće, ali kada je reč o najmlađima, roditelji su jedini koji donose odluku. Trebalo bi imati na umu da već u predškolskom uzrastu deca imaju doživljaj vlastitog ja, grade prijateljstva, upoređuju se međusobno, i da bi ih već u tom uzrastu trebalo pitati šta i sa kim žele da podele. Napomenimo i to da novi francuski zakon omogućava deci da kada odrastu (retroaktivno) tuže svoje roditelje za kršenje prava na privatnost.

Šerenting se neretko dovodi u vezu sa osobinama ličnosti, narcističkim težnjama roditelja, potrebom da se prikažu u što boljem svetlu, da (kroz broj „lajkova” vlastitog deteta) kompenzuju vlastito osećanje inferiornosti ili dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, itd.

Koje su dobre strane šerentinga?
Deljenje informacija u digitalnom okruženju svakako da ima svoje pozitivne strane: održavanje odnosa sa širom porodicom i prijateljima koji su fizički udaljeni ili sa kojima nemamo priliku da se viđamo uživo, razmena ličnih iskustava i povezivanje sa drugima koji dele slična iskustva ili dileme (npr. vezane za roditeljstvo), skladištenje informacija u praktično neograničenom prostoru, u bilo koje vreme i na neograničen vremenski rok, itd.

A šta je sa rizicima?
Šerenting se neretko dovodi u vezu sa osobinama ličnosti, narcističkim težnjama roditelja, potrebom da se prikažu u što boljem svetlu, da (kroz broj „lajkova” vlastitog deteta) kompenzuju vlastito osećanje inferiornosti ili dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, itd.

Većina roditelja nije svesna da upravo na ovaj način ostavlja digitalne tragove o svom detetu u digitalnom prostoru, kao ni činjenice da kada jednom objavimo informaciju na internetu, prestajemo da budemo njeni vlasnici.

Većina roditelja ne proverava parametre privatnosti na vlastitim uređajima i platformama, mnogi ne znaju sa kim su zapravo podelili lične informacije sopstvenog deteta, niti kako mogu da promene automatski podešene parametre privatnosti. Neka naša istraživanja pokazuju da roditelji i dalje više brinu zbog opasnosti sa kojima se deca mogu sresti u svakodnevnom okruženju, nego u digitalnom okruženju.

Ipak, nije retkost da informacije postavljene na internet (upravo od strane roditelja) budu zloupotrebljene od strane tzv. internet predatora. Prema izveštaju australijskog poverenika za bezbednost na internetu, skoro polovina fotografija objavljenih na veb-sajtovima pedofila prvobitno je naivno postavljena na lične profile, veb-sajtove ili blogove roditelja. Lični podaci deteta mogu se zloupotrebiti na brojne načine (od strane kradljivaca identiteta, kriminalaca), a deca, kao najmlađi korisnici interneta, nalaze se u centru stalno rastućeg tržišta ličnih podataka.

Konstantno fotografisanje
Šerenting je jedan izazova tzv. „digitalnog roditeljstva” odnosno kako pronaći balans između prava roditelja da dele fotografije svoje dece i prava dece na privatnost i zaštitu ličnih podataka.
Da li roditelji/staratelji mogu da podele fotografije svoje dece na internetu a da ne ugroze njihovu privatnost? Odgovor je DA!
Postoji više načina za deljenje fotografija deteta na internetu, bez ugrožavanja njegove privatnosti.

Dete na fotografijama može da bude „maskirano”, odnosno sakrivenog lica i očiju (npr. sa naočarima za sunce, kapom i sl.).
Dete može biti fotografisano sa leđa, sa udaljenosti koja će ga učiniti neprepoznatljivim, mogu se pokazati samo određeni delovi njegovog tela, sa akcentom na okruženju a ne na samom detetu.
Još jedan način je da se fotografija digitalno obradi, tako što se lice deteta pokrije, npr. smajlijem ili emotikonom, ili pak zamagli, preboji ili zamuti (društvene mreže nude korisnicima ovakve mogućnosti), i na taj način onemogući otkrivanje detetovog identiteta.
Mame i tate, sledeći put kada se nađete pred odlukom da li da objavite fotografiju svog deteta u javnom prostoru, zapitajte se zašto to činite i da li će od toga vaše dete imati više koristi ili štete. Ne zato što vas na to obavezuje bilo koja konvencija ili zakon, već zato što vam je najviše stalo do dobrobiti sopstvenog deteta, kako u sadašnjosti, tako i u budućnosti. Zar ne?!

 O autoru: Dobrinka Kuzmanović je doktor psiholoških nauka. Bavi se razvojem i obrazovanjem dece i mladih, radi sa studentima psihologije, ali i kao istraživač na brojnim domaćim i međunarodnim projektima koji se tiču dece i njihovog korišćenja digitalne tehnologije. Autorka je više publikacija iz ove oblasti, kao i prvog digitalnog vodiča (na srpskom jeziku) za bezbedno korišćenje interneta u dečjem uzrastu. dobrinkakuzmanovic.weebly.com

Izvor: novakdjokovicfoundation.org

Govor se razvija i usvaja kroz određene faze koje su međusobno povezane, tako da prethodna faza uslovljava narednu. Dve funkcije se nikada ne razvijajaju istim intenzitetom istovremeno, već jedna funkcija prednjači nad drugom.
Pojava govora i jezika je uslovljena određenim stepenom anatomsko-fiziološke zrelosti.
Kada se u fonološkom razvoju pojavi određeni glas to ne znači da on mora i može biti odmah aktivno upotrebljen u rečima, a slično je i sa razvojem leksike.
Prelingvalna faza obuhvata period od krika novorođenčeta do progovaranja tj. kada dete svesno izgovori prve reči, oko 12 meseca života, kod devojčica to je i ranije. Na tom uzrastu uspostavlja se veza između govora, sluha i izgovorene reči.
Lingvalna faza počinje kada dete prvi put upotrebi svesno prvu reč.
Na kraju druge godine dete u svom rečniku ima oko 300 reči.Većina rečenica se sastoji od imenica, ,priloga i prideva. Rečenica može biti i nepotpuna. U svakom slučaju prvoj reči prethodi razumevanje reči odraslih. To razumevanje može da obuhvati i proste naloge.Nije retka pojava da izvesne proste naloge beba izvršava pre nego što je u stanju da izgovori reč. Ima dece kod koje se prva reč javlja između 24-36 meseci. Kod ovakve dece svakako da je u pitanju zakasneo govorni razvoj. Tada treba potražiti savet stručnjaka –logopeda.
Na uzrastu od 4 do 5 godine kod deteta se intenzivno razvija saznanje o svetu koji ga okružuje i sve više se koristi jezikom.
Izgovor se u dece menja i učvršćuje sve do devete ili čak desete godine kada se automatizuje i sasvim ustali. Artikulacija zahteva izvanredno precizne i brze pokrete jezika i usana u dobroj koordinaciji sa laringealnim i respiratornim motoričkim sistemom. Izgovor određenog glasa je motorička delatnost i uspešnost izgovora zavisi od brzine, specijalizacije i koordinacije pokreta onih mišića koji učestvuju u njegovom izvođenju.
Mnogo je bitno da se roditelji bave govorno-jezičkim razvojem svoje dece. Svoju ljubav prema detetu treba da izraze i verbalno i neverbalno. Govor koji se upućuje detetu treba postepeno prilagođavati kako dete postaje starije. Takođe je poznato da sredina koja više komunicira sa detetom, a koja koristi bogatiji i sadržajniji rečnik, deluje stimulativno na govorno-jezički razvoj deteta.
Do polaska u školu deca treba da izgrade svoj jezik gramatička i semantička pravila , a i da pravilno artikulišu sve glasove. Ona moraju da uče čitav niz novih jezičkih veština kao što su čitanje ,pisanje i pravopis, da govore o tome šta rade , a to zahteva učenje maternjeg jezika.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ako se vaše dete penje gde god je to moguće, ne brinite, to je obećavajući znak da se dobro razvija i raste.

To je deo procesa nazvanog propriocepcija - osećaj telesne svesnosti. Pomaže nam da upoznamo sopstveno telo i podučava nas kako da ga koristimo za različite aktivnosti.

Proces propriocepcije počinje mnogo pre rođenja deteta, kad bebe udaraju u zidove majčine utrobe dok se po njoj kreću. Ti pokreti pomažu dečijem mozgu da shvati kako rade delovi tela, kako ih pomeraju, gde se nalaze i kako funkcionišu zajedno sa drugim delovima tela.

Kako se razvijaju njihove motoričke sposobnosti, tako raste i znatiželja. Zbog te kombinacije dete oko druge godine postaje mobilnije i u svom okruženju nastavlja da prikuplja podatke o mapiranju nadograđujući kondiciju i dodatno pojačavajući razvoj - ukratko, penju se, sve diraju, istražuju...

Razvoj deteta treba negovati tako što ćete mu dopustiti da se slobodno kreće, igra i istražuje u sigurnom okruženju. Treba ih ohrabriti da istražuju, bez konstantnog upozoravanja na opasnost.

Odlične aktivnosti za proprioceptivni razvoj su penjanje, igranje sa plastelinom, puzanje, skakanje, trčanje, kotrljanje, dizanje, pravljenje balona od sapunice, žvakanje, grljenje, bacanje i hvatanje, balansiranje i igranje igara koje podrazumevaju korišćenje lopte. Ove aktivnosti posebno su korisne za decu s nekim senzornim poremećajem.

Izvor:rs.n1info.com

Mnoga deca u nekom trenutku počnu da lupaju glavom o zid, što roditeljima deluje zastrašujuće. Ima li razloga za brigu ili je to samo faza u razvoju?

Nije retkost da bebe ili manja deca odjednom na sve počnu da reagujui lupanjem glavom o zid ili pod, a iako roditeljima to izgleda strašno i se često pitaju “da li to normalno” i “zašto moje dete to radi” – bez brige, nije to ništa čudno.

Takvo ponašanje je zapravo prilično uobičajeno, pogotovo za dvogodišnjake. Ta faza može da traje i nekoliko meseci, a ponekad i duže.

Zbog čega deca imaju tu potrebu?

Ritmičko udaranje glavom decu zapravo smiruje pa to često znaju da rade kad su uznemireni, frustrirani, ljuta, čak i uplašeni.

Ponekad dete tako traži dodatnu pažnju, a ponekad može biti u pitanju i neka fizička bol koju dete ne može da objasni pa lupanjem glavom u zid ili pod zapravo preusmerava svoju bol.

U retkim situacijama lupanje glavom može ukazivati na autizam, simptome iz autističnog spektra ili neki drugi poremećaj, pa ako sumnjate na nešto od toga, svakako se obratite lekaru kako biste reagovali na vreme ili samo otklonili sumnje.

Šta uraditi i da li treba reagovati kad počnu da lupaju glavom?

Obično se kaže da to rade deca sa viškom energije koja nisu imala prilike da je se oslobode pa lupanjem glavom izbacuju nepotrošenu energiju i agresiju. S toga, ako dete ima običaj da lupa glavom o zid, trebalo bi mu omogućiti redovne fizičke aktivnosti da se kroz njih isprazni.

Deca koja su tome sklonija od drugih možda zaista traže samo malo više roditeljske pažnje pa pokušajte da se malo više posvetite detetu, ali ne onda kada već lupa glavom, već ranije, tako da do lupanja uopšte i ne dođe.

Možete im uvesti i neke ritmičke igre kojima će postepeno gubiti želju za ritmičkim lupanjem glavom. Plešite, svirajte, pevajte, dajte im da udaraju po “bubnjevima”.

Neka deca se, pripazite i na to, ritmičkim lupanjem glavom zapravo uspavljuju pa proverite da li vaše dete ima utvrđen ritam spavanja, jer je možda premoreno kad to počne da radi.

Čuvajte njihovu glavicu jer, iako većina dece ne lupa glavom toliko jako da se povredi i sami će smanjiti intenzitet lupanja ako počne da ih boli, svejedno pripazite da lupanje ne bude prejako.

Prirodno je da se svaki roditelj naježi na pomisao – “pustićemo dete da se udara, ali ne prejako”, ali znajte – to stvarno nije neobična pojava.

Veruje se kako više od 20 odsto dece sigurno prođe tu fazu, a brojka je možda i veća, jer je roditelji ne prijavljuju, znajući da je reč samo o fazi.

Ali, ako dete pritom počne i čudno da se ponaša, zatvara u sebe i sve se češće počne koncentrisano da lupa glavom o zid i udubljen u osećaj koji im daje ta ritmička radnja, tad je tek vreme za razgovor sa stručnjacima.

U svim drugim slučajevima dete će samo odjednom prestati.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Istaknuti doktor Ranko Rajović smatra da je najvažnije da decu pustimo da se kreću, da misle u pokretu i tako rešavaju probleme. Zbog čega je to korisno i koje su to igre koje podstiču razvoj moždanih vijuga pročitajte u intervjuu ovog lekara.

Veliki broj ljudi hvali način podučavanja dece o kom priča dr Ranko Rajović. U pitanju je NTC sistem učenja, odnosno razvijanje moždanih vijuga od malih nogu kroz igru o kom je ovaj doktor pričao u emisiji “150 minuta” na Prvoj televiziji.

Mozgalice, asocijacije, skrivene reči samo su neki od načina da predavači pokrenu maštu dece i njihovu zainteresovanost za bitne stvari koje su im neretko dosadne.

Dečji mozak se razvija u pokretu

Da li dobre ocene utiču na decu, da li su dobre ocene danas merilo znanja?
“U odnosu na period od pre 10 godina, mnoge države Evrope danas pokušavaju da pomognu same sebi. Tu je PISA test, gleda se kako deca uče, šta su naučili… Još od 2008. godine kreće pritisak, mnoge države traže načine da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema, pokušavaju da uvide kako da deca budu ekonomski produktivna. Smanjuje se gradivo, ali se u međuvremenu shvatilo da to nije dalo rezultate i da nije svrha u tome, tako da ga pojedine države više ne smanjuju. Deca sve više imaju problem da se koncentrišu, sve češće se spominju poremećaji pažnje, ADHD. Na primer, 15 odsto dece u Engleskoj danas uzima lekove na bazi amfetamina. Amfetamin je droga, počeli smo da drogiramo decu da nas slušaju u školi”, kaže Rajović i ističe da drugo rešenje predstavlja rad sa decom odmalena – da misle, da povezuju.

“Pokret je osnova razvoja mozga, dete mora i kroz pokret da povezuje pređene misaone procese. Vrtenje, jedna od najčešćih dečijih aktivnosti je vrlo korisna. Moramo gledati šta dete voli instinktivno da radi. Mi im stalno branimo, ali u toj rotaciji, tom skakanju je tajna. Danas se zna da se mozak razvija u pokretu. Roditelji me najčeše pitaju:’Da li to znači da, ako je dete spretno, ono je samim tim i nitelignentno?’. Ja im na to kažem da spretni ljudi imaju veliki broj sinapsi, ali ako nemaju zanje o tim sinapsama, to nisu pametni ljudi. Gradska deca gledaju televiziju, znaju kako da koriste kompjutere, znaju napamet gradove, gde se nalazi koja država, ali i dalje imaju kognitivne poteškoće, poput disleksije (poremećaja čitanja). Cilj je da roditelji shvate da deca u pokretu moraju da misle i rešavaju probleme.”

Da li vi pravite novu definiciju pameti? Da li je dete koje živi na selu, recimo, koje može već da čuva ovce i obavlja mnogo poslova, a uz to se školuje, samim tim po prirodi stvari manje pametno?

“To je bistro dete, ali ono nema informacije koje će povezivati. Gradsko ih ima, ali ih ne povezuje. Često spominjem vežbe u vrtiću, za decu od 5 godina. Postavim im prvo zagonetku: šta je to što ceo dan ide, a ne izlazi iz kuće? Teško im je da pogode, ali kada kažem ‘kućica’ umesto ‘kuća’, onda shvate da je reč o pužu. Zatim tog puža povežem sa šumom i kišom, pitam ih šta raste u šumi kada padne kiša. Oni kažu pečurke. Onda im ispričam da su jedan dan miševi bežali od kiše i pokušali da se sakriju pod pečurku. Jedan miš je stao, drugi nije. Drugi dan su trčali, i oba miša su stala pod pečurku. Kada ih pitam zašto je to tako, oni kažu da je pečurka porasla. Deca iz druge grupe, kojima prethodno nisam ispričao priču o miševima i pečurci rekla su da su se miševi smanjili. Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja za 180 stepeni.”

Šta znači priroda u razvoju dečjeg organizma?

“Priroda je nešto nezamenljivo. Naš mozak se razvijao milionima godinama, u pokretu. Deca su skakala preko kamena, potoka, s kamena na kamen, preko grane… Dete je moralo da trči, da razmišlja, da nađe način kako da preskoči u trku preko potoka. Moralo je neprestano da procenjuje svoje sposobnosti, da razmišlja o tome koliko je potok dubok, kako da ga prekoči. Nisu deca trčala tek tako, to je bila priprema za život. Tada se znalo da upravo od te spretnosti zavisi život, da li će dete preživeti ili neće. Danas toga nema, pa roditelji misle da to više nije bitno, ali upravo je to razlog zašto danas deca ne napreduju. Priroda je nezamenljiva – šuma, park, trčanje, skakanje…”

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Da li neko od nas želi da nam se naša volja slama na način na koji brojni roditelji pokušavaju “slomiti” svoje tvrdoglavo dete • Deca sa stavom ukoliko su u mladosti dobro usmeravana, a ne sputavana, lakše će doći do uloge lidera.

Svaki put kada vidite svoje dete kako skače, viče, vrti se, vi ga opominjete, a ono počinje još jače ispoljavati svoj nemiran duh – setite se ovoga – nemirno dete vodi tome da jednog dana postane uspešan čovek. Odgajamo decu da bi oni jednog dana postali ljudi, a što možemo više očekivati i želeti nego da naše dete postane uspešno?!

Nestašno, nemirno, temperamentno, neposlušno, na svoju ruku… Sve su to odlike dece s kojima roditelji imaju znatno više posla i brige od dece koja su mirna, koja se vole zaigrati sama, koju se nekad praktično ni ne čuje.

Večiti izazov

Nemirna deca pre svega su velik izazov za roditelje, naučnici su već nemali broj puta istakli – deca s nemirnim duhom evidentno imaju znatno jači karakter od lenije dece. Njihov mozak radi brže, njihova je mašta dalekosežnija, a njihovo ponašanje odraz deteta sa stavom.

Obzirom da je vrlo izazovno odgajati jako temperamentno dete naučnici pre svega upozoravaju roditelje da takvu decu ne pokušavaju po onom uobičajenom okviru ponašanja dovesti u red. Ućutkivanjem njihovih želja, korenjem nestašnog ponašanja i uopšte kažnjavanjem njihovog nemira roditelji takvoj deci radi svog mira malo pomalo pokušavaju slomiti njihovu volju.

Da li iko od nas žeči da mu se volja slama na način na koji brojni roditelji pokušavaju “slomiti” svoje dete. I to najčešće rade iz sasvim pogrešnih pobuda – ućutkavaju ih jer su glasni (kasno je, nemoj vikati, nismo na igralištu…), pokušavaju ih upristojiti pred drugima (jako je nepristojno kada tako skačeš umesto da stojiš pored mene dok ja pričam, ne upadaj mi u rječ dok pričam, budi pristojan=budi miran kao bubica…) i onda se vrlo često roditelji takve dece pred drugim starijim osobama pokušavaju opravdati rečima – ma užasno je tvrdoglavo i teško to moje dete. Dete to sluša i sve više počinje sebe gledati kao dete koje je roditeljima zaista teško pa u određenim trenucima, kako raste, ipak pokušava samo sebe sputati da ne bi bilo toliko teško tim svojim roditeljima. A samim tim rade protiv sebe. Jer, kako kažu stručnjaci, takva nemirna, osobena deca nisu ni tvrdoglava ni teška – ona su samo deca s čvrstom voljom i izuzetno jakim karakterom – a to su ni manje ni više nego odlike LIDERA!

Naravno, ne treba preterivati i sada reći pa ne možemo dozvoliti da nam se dete popne na glavu! Ne, baš suprotno od toga! Ovakva deca su izazov, a sa svakim životnim izazovom treba se znati uhvatiti u koštac. Zar ne?

Ali s njima zaista treba znati

Zato vaspitanje temperamentne dece zahteva promišljen stav i vaspitanje koje će u jednakoj meri odgovarati željama roditelja kao i potrebama da takvo dete ne sputate, ne slomite već usmerite.

Temperamentna deca su ona deca koja će sve pokušati probati sama. U toj njihovoj želji da sve i uvek probaju sama roditelji najčešće lude jer misle da bi oni trebali biti ti koji će detetu pokazati “kako se to radi” i takvim svojim nametanjem u ovakvom detetu izazivate jedino frustraciju.

Dete koje ima snažan karakter nikada se neće zadovoljiti zabranom koju ćete mu nametnuti, posebno ako ju niste prethodno obrazložili na način da je dete shvati i da mu date dobar argument zašto bi takvu zabranu trebalo i prihvatiti. Dete koje je karakterno jako neće prihvatiti argument koji je bezvezan, ono će se svađati da se izbori za svoje jer ovakva će deca uvek pokušati da urade ono što su naumili. I vrlo verovatno će to i uraditi – dobro!

Zato dragi roditelji “teške” dece – ne sputavajte njihove namere da nauče, urade, istraže, sami, na svoj način. Ta deca žive punim plućima i jako snažno izražavaju svoje želje, naume i emocije.

Svađe s ovakvom decom često su neminovne, ipak zapamtite, za svaku je svađu potrebno dvoje i zato budite vi ti koji će prvo pokušati sprečiti daljnju raspravu ili biti ona strana koja će raspravu voditi smireno.

Deca će u svađi pokušati izvojevati pobedu i ako traže nešto za što su (ako bolje promislite) spremna dobro uraditi, dozvolite im. Pustite im da budu gospodari svoje sudbine, a ukoliko je njihov zahtev ipak prevelik zalogaj čak i za njih mini lidere, ponudite im alternativu. Tako ćete dete naučiti i hvale vrednim lekcijama o pregovorima i kompromisima koje će im svakako trebati u kasnijem životu.

U nastojanju da napravi sve po svom, umesto da posluša vaš savet i napravi nešto po vašem, dete ponekad neće moći sprovesti svoj naum, možda će pasti, možda će shvatiti da to nešto na kraju ipak nije dobro, ili jednostavno neće imati dovoljno umeća provesti ono što je zamislilo – nema veze, život je škola i možda će uskoro probati opet, i opet pasti. Ipak pustite ga, i što je još vrlo važno – pokažite mu da ste uz njega i kada uspeva i kada ne uspeva. Nemojte im ni slučajno govoriti – “Vidiš, rekli smo ti da nećeš uspeti, da ćeš pasti” – ne – budite im podrška tako da dete uvek ima poverenja u vas da ćete biti uz njega kada god to od vas bude tražilo. U suprotnom će vas – svoje roditelje s vremenom početi isključivati iz svog života jer u vama neće imati podršku u svom životnom usponu.

Na temelju svega ovog lako je zaključiti da će deca sa stavom ukoliko su u mladosti dobro usmeravana, a ne sputavana, lako doći do uloge lidera – u poslu, sportu, društvu jer odlike ovakve nemirne, maštovite, samosvesne, spretne i karakterno jake dece sve su samo ne loše i teške.

Izvor: Index