Roditelji često detetu koje još uvek ne hoda kupuju guralicu misleći da će uz nju brže prohodati. Kako je dete nezrelo za samostalan hod, hodanje uz pomoć nestabilne guralice često se završava padanjem, nekad i povređivanjem, a skoro uvek strahom zbog iznenadnog pada.

Pravo vreme da dete koristi guralicu tako što se za nju pridržava je kada već samostalno hoda i ona mu tada služi da uvežbava promenu pravca kretanja, da hoda brže ili sporije i da se zaustavi jer deca u prvim danima kada prohodaju imaju problem sa usporavanjem i zaustavljanjem.

Ako na guralicu dete može da sedne, kasnije će se odgurivati nogama i na taj način će se kretati, a ukoliko ima pedale to će biti prilika da nauči da ih okreće i na taj način se kreće, što je odlična priprema za vožnju bicikla. Kada se dete prerano stavi na guralicu dok još nije u stanju da okreće pedale i roditelji ga na njoj voze, uglavnom ne želi da ih okreće jer je to dodatni napor a već je naučilo da ga guraju.

Čim se dete stabilizuje u hodu što se dešava u periodu od 2-3-4 meseca od kako se samostalno pustilo, može da gura trotinet i da se jednom nogom odguruje i tako se kreće. Sada se mogu naći trotineti za najmlađi uzrast sa sedištem tako da u početku može da se koristi kao tricikl, a onda i kao trotinet.

Deca od 2 god mogu da koriste tricikl bez pedala ukoliko se osećaju nesigurno, ali i bicikl bez pedala koji u svakom trenutku mogu da kontrolišu spuštanjem nogu i zaustavljanjem. Njih možete naći pod nazivom guralica (bicikl bez pedala), dete kreće tako što se odgurne nogama, podigne ih u vazduh i držeći se za upravljač održava radnotežu. Pomoćni točkovi na biciklu daju lažnu sigurnost i usporavaju uspostavljanje i održavanje ravnoteže.

Veličina bicikla se određuje prema veličini točkova odnosno prema visini deteta.

VELIČINA TOČKA

Godine deteta

Visina deteta

Tricikli 1-3 85-100 cm
12” 2-4 85-100 cm
14” 3-5 95-110 cm
16” 4-6 105-120 cm
20” 5-7 (bicikl sa pomoćnim točkovima)6-8 (bicikl bez pomoćnih točkova) 120-135 cm
24” 8-10 135-145 cm
26” 10+ 145+
Neka deca prvo nauče da voze rolere ili da klizaju, neki čak i da skijaju ali većina prvo savlada vožnju bicikla. Sve jedno je šta će prvo naučiti važno je da ovladaju ovim veštinama do navršene pete godine jer sva deca to do tada mogu. Razvoj motorike im to omogućava kao i odsustvo straha, problem je jedino strah roditelja ili njihova nezainteresovanost za ove aktivnosti.

Od šeste godine pa na dalje deca počinji da se plaše, više nemaju osećaj da sve mogu i počinji da uočavaju razlike u sposobnostima. Tada mnogo teže uče, naročito ako su roditelji previše zabrinuti pa ih ne ohrabruju da nešto novo probaju.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Da bismo se povezali sa detetom i uspešno ostvarili komunikaciju potrebno je da razumemo šta dete misli i oseća, a naša sposobnost da se uskladimo i reagujemo u skladu sa detetovim potrebama jesu temelj za izgradnju dobrog odnosa.

Spoznajna interakcija, odnosno dijalog roditelja i deteta jeste jedan od koraka ka dobrom odnosu. Spoznajna interakcija je trenutak zajedničke pažnje, gde odrasla osoba pokazuje intresovanje za ono što je dete primetilo/zapazilo i to dodatno opisuje i objašnjava kroz ono što dete radi i doživaljava.

Deca su po prirodi radoznala i imaju potrebu da istražuju, ali i da razumeju svet oko sebe. Bliske osobe su najbolja podrška u tome, one pomažu detetu da iskuse, ali i da daju smisao tome šta dete radi, vidi, oseća. Zajedničko učenje ima najvećeg uticaja na dalji razvoj. Svakodnevne situacije, trenutne situacije, u kojim se dete nalazi jesu one koje bi trebalo iskoristiti za uspostavljanje spoznajne interakcije.

Kako možemo da iskoristimo svakodnevne rutine kako bi uspostavili interakciju sa detetom i pružili podršku u razvoju?

Pružanjem podrške detetu da se usmeri na događaje u svojoj okolini
Pridruživanjem naše pažnje detetovom trenutnom intreseovanju dajemo detetu znak da nas zanima ono što ono gleda/istražuje. Tada možemo opisati ono što dete radi, objasniti kratkim i jasnim rečenicama zašto ili kako nešto funkcioniše, ali i oponašati ono što dete radi u tom trenutku. Ukoliko želimo da dete imitira nas moramo i mi pružiti detetu to isto. Kako se dete razvija tako će se i sam zajednički predmet interesovanja moći nadograditi, odnosno moći ćemo da nadogradimo spoznajnu interakciju te ćemo detetu onda ukazati na neki novi element ili probati da usmerimo njegovu pažnju na neko novo iskustvo “Pogledaj ovu pticu!”.

 Ne možemo očekivati od deteta da razvije spoznajnu interakciju ukoliko mi ne dajemo primer – npr. dete jede, a mi gledamo u telefon svaki put. Kako bi dete upoznalo svet oko sebe bitno je i da mi budemo usmereni na ono na šta je dete usmereno, te bi u tim trenucima bilo poželjno da opisujemo šta dete radi, jede i da dopunimo iskustvo sa naglašenim rečima – “Mmmm, što je lepa ova jabuka. Baš je slatka. Njam-njam.”.

 Davanje značenja onome što dete doživaljava
Odrasla osoba pruža podršku opisivanjem i približavanjem sveta detetu, odrasla osoba je tu da pruži informaciju o značenju i funkciji stvari koje nas okružuju. Detetovo razumevanje, tj. mozak još nije dovoljno razvijen kako bi moglo da primi i obradi šturu informaciju, već će ono što želimo da detetu kažemo biti preneseno kroz “živu” reč i izražavanje osećanja.

Bogaćenje detetovog iskustva
Pružiti priliku da se nešto proba i iskusi, jer dete koje stalno u četiri ista zida ono nema priliku da isproba i iskusi nešto novo. Mi smo tu da objasnimo i proširimo ono što zajedno doživimo sa detetom, tj. da povežemo ranija iskustva sa onim tretnutnim, npr. “Sećaš se kako smo juče bili kod bake i pravili palačinke…).

Roditelji i odrasle osobe iz detetovog okruženja pomažu da dete nauči da se skoncentriše, da posmatra, uoči, razlikuje. Mi smo ti koji imenovanjem i opisivanjem pružamo detetu informaciju o predmetima i bićima iz sveta oko nas:

Imenujemo – To je auto.
Opisujemo osobine – Auto je žut.
Proširujemo opisivanje i verbalni iskaz – Auto vozi brm brm. Auto vozi ulicom.

Mi smo tu da slici, predmetu, novom pojmu damo značenje i vrednost koja je detetu potrebna kako se dalje spoznajno razvijalo. Zajednička pažnja, spoznajni dijalog jesu jedan od bitnih faktora koji utiču na razvoj deteta u ranom uzrastu.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Sa dolaskom zimskih meseca i hladnih dana mnogi roditelji se plaše da svoju decu izvedu napolje zbog prehlada i razboljevanja. Parkovi i igrališta su se ispraznili a deca se više igraju kod kuće i u igraonicama gde ih vrebaju virusi u zatvorenom prostoru.

Evo nekoliko saveta za boravak dece napolju u toku zimskih meseci:

 Bebe do prve godine mogu i treba da borave napolju svakoga dana najmanje pola sata osim u slučaju kada je temperatura vazduha ispod -10, kada duva jak vetar, kada je magla, snežna mećava i kada je jako vlažno. U svim ostalim situacijama se preporučuje boravak dece do prve godine u trajanju do pola sata a za stariju decu duže. Ako je mnogo hladno starija deca mogu da borave u nekoliko navrata u toku dana po pola sata.

 Boravak na svežem vazduhu pomaže za jačanje imuniteta i čisti disajne puteve.

Boravak na dnevnoj svetlosti poboljšava očni fokus i odmara oči.

Za psihološki razvoj je važno da dete ima kontakt sa prirodom, da skuplja lišće i jesenje plodove, da se grudva i sanka.

Što je napolju hladnije, to je u vazduhu manje uzročnika bolesti. Nemojte misliti da ćete zaštititi bebu od prehlade ako je budete držali u zatvorenom i pretopljenom prostoru. Što češće je budete izvodili, biće zdravija.

 Starija deca sve više vremena provode kod kuće, igrajući igrice i gledajući televizor. Ove promene dovele su do ozbiljnog pogoršanja zdravlja dece, sve je više dece koja imaju problem sa gojaznošću, povećanim šećerom ili visokim pritiskom. Roditelji puno rade i plaše se da svoju decu puste napolje samu. Još je gora situacija zimi kada je i roditeljima hladno pa ni ne vode decu napolje. U britanskom časopisu The Gardian postoji tekst u kome piše da današnja deca provode manje vremena napolju nego zatvorenici. Najnovija istraživanja pokazuju da svako deseto dete iz Britanije, u toku protekle godine nije bilo u parku, šumi, na plaži NI jednom, a preko 75% dece provede napolju manje od jednog sata dnevno a zimi se ovo vreme spusti na neverovatnih 10 minuta dnevno koje se svede na odvodjenje u školu ili vrtić.

Kako obući dete zimi?

Ako je napolju sneg i jako hladno dobro je da dete ima skafander i nepromočive cipele ili čizme. Za malu decu su potrebi i šal, kapa i rukavice, a ako se dete pokvasi treba ga presvući. Osnovno pravilo oblačenja bebe prilikom izvođenje u zimskim mesecima glasi: obucite dete onako kako ste i sami obučeni, a bebi treba jedan sloj odeće više. Detetu ne treba stavljati ništa preko lica dobro je da slobodno diše i čisti svoje disajne puteve na svežem vazduhu. Vazduh pod šalom se kondenzuje, pa ako je predeo oko bebinih usta i nosa vlažan, lakše se razvijaju mikroorganizami. Bitno je da se mala deca ne pretopljavaju jer bebe kada se rode još uvek nemaju u potpunosti razvijen centar za termoregulaciju.

Za bebe koje su još u kolicima dobra opcija je topli zimski muf i ćebence za pokrivanje pa se beba tokom šetnje može raskomotiti. Ako bebi nosic procuri dok ste napolju nemojte se brinuti, kad udjete u toplo trebalo bi da prestane. Kožu lica i ruku koje su izložene hladnom vazduhu zaštitite kremom koja je prilagodjena za zimske mesece kako koža ne bi ispucala od hladnoće i vetra.

Deca vole sneg i uživaju u igrama na snegu. Veoma su spretni za sportove klizanja i skijanja kada nauče ove sportove od malih nogu jer nemaju strah. Već oko četvrte godine mogu da klizaju i skijaju ukoliko pokažu interesovanje. Kada započnu da klizaju potrebno je da često klizaju kako bi savladali ovaj sport. Deca nemaju strah i osećaju se važno što nauče neku novu aktivnost. Na sankanje i grudvanje mogu čim nauče da stoje/sede. U početku potrebno je da ih neko drži na sankama a kasnije kako rastu mogu i sama. Nije strašno ako dete u toku igre bude pogodjeno u lice snegom, neće se od toga prehladiti, ali svakako deci treba skrenuti pažnju da izbegavaju gadjanje u lice da ne bi promrzli otkriveni delovi tela.

Pustite svoju decu da se igraju na zimi i na snegu. Prednosti vezane za zdravlje dece koje borave na zimi su dugoročne. Zatvoreni prostori, a posebno igraonice su pogodne za razvoj virusa, koji se brzo šire sa jednog na drugo dete.

Kao što kaže pesmica: Zima zima e pa šta je…..nek mi nosić pocrveni…eto to je to je sve

izvor:mojpedijatar.co.rs

Deca koja lošije spavaju imaju slabije rezultate na testovima čitanja u odnosu na vršnjake koji imaju dobar san.

Nova studija utvrdila je vezu imeđu kvaliteta spavanja i sposobnosti čitanja kod dece. Deca koja lošije spavaju imaju slabije rezultate na testovima čitanja u odnosu na vršnjake koji imaju dobar san.

Studija objavljena u časopisu British Journal of Educational Psychology pokazuje da problemi sa spavanjem negativno utiču na dečiju sposobnost čitanja. Obuhvaćeno je 339 dece uzrasta od 4 do 14 godina, čiji roditelji su odgovarali na upitnik o detetovim navika spavanja, dok je deci pomoću testova utvrđen nivo čitalačke sposobnosti.

Deca koja po navodima roditelja pate od problema sa spavanjem, pospanosti u toku dana i izrazitog umora pred spavanje (što su sve znaci povećanog zamaranja), imala su lošije rezultate na testovima čitanja.

“Dobre čitalačke sposobnosti su snažan pokazatelj akademskog uspeha i budućeg profesionalnog uspeha, pa preporučujemo da deca koja imaju problema sa spavanjem budu pod posebnim nadzorom kada je u pitanju njihov napredak u čitanju, a takođe bi trebalo i proveriti kvalitet sna kod dece koja otežano čitaju,” kaže dr Ana Džojs sa Ridžents univerziteta u Londonu i dodaje da rano otkrivanje problema sa spavanjem i čitanjem može poboljšati akademske ishode kod dece.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kao posledica prirodnog razvoja samosvesti, stidljivost se javlja između četvrte i pete godine života . Kada se postide, deca retko govore dobrovoljno, ostvaruju mali ili nikakav kontakt očima, često gledaju u pod u blizini nepoznatih ljudi i osećaju se napeto, zabrinuto ili uplašeno u nepoznatim situacijama.

Iako je osećaj stida univerzalan i gotovo sva deca su ponekad povučena, suzdržana i stidljiva, kod nekih je ovaj osećaj konstantan i prisutan je u većini socijalnih situacija.

Zašto su neka deca stidljivija od drugih?

Kao i ostale karakteristike socio-emocionalnog razvoja, i stidljivost se razvija pod uticajem različitih faktora od kojih su neki uslovljeni nasleđem, a drugi iskustvima i načinom komunikacije u okolini u kojoj dete odrasta (porodica, vrtić, škola, vršnjaci i sl.). Tako, na primer, dete koje je po prirodi povučeno, roditelji često instinktivno nastoje da nateraju da izađe iz „oklopa“ svoje stidljivosti i forsiraju ga na druženje, razne aktivnosti i iskustva. Iako iz najbolje namere, roditelji na ovaj način samo dodatno podstiču i održavaju detetovu stidljivost i socijalnu inhibiranost.

Kada je stidljivost problem?

Iako stidljivost ima i neke pozitivne aspekte (stidljiva deca manje ulaze u konflikte i primerenije se ponašaju u školi), kada počne negativno da utiče na detetovo socijalno, emocionalno i akademsko funkcionisanje, tada već postaje problem. Na primer, pokazalo se da vršnjaci mogu da izbegavaju da se igraju sa jako stidljivom decom, percipirajući ih kao nedruželjubivu i nezainteresovanu. Na ovaj način, koče njihov socijalni razvoj i povećavaju šansu za razvoj niskog samopoštovanja. Takođe, s obzirom na to da su jako tiha, često ne dobijaju potrebnu pomoć i pažnju u školi, što može rezultirati lošijim školskim uspehom. Zbog manjka prijatelja i adekvatnih socijalnih i komunikacijskih veština, stidljiva deca mogu da postanu usamljena i depresivna. Ukoliko im se ne pruži pomoć, stidljivost može da se pogorša i prati dete i u odraslom dobu.

Smernice za roditelje

Kako bi pomogli svom detetetu, roditelji treba da imaju na umu da se stidljivost ne može „izlečiti“, ali se može korigovati do mere koja je neophodna za normalan i funkcionalan život. Dakle, rešenje je naučiti dete kako da se nosi sa tim osećajem. U tome im mogu pomoći sledeće smernice:

Izbegavati etiketiranje dece kao “stidljive“
Etiketiranje dece kao stidljive podstiče ih da na svoju povučenost gledaju kao trajnu i nepopravljivu osobinu. To može dovesti do toga da tu ulogu dete ispuni bez želje i napora da se promeni. Kada se suoči sa nekom novom situacijom, dete koje je usvojilo etiketu „stidljiv” može da pretpostavi: „Stidljiv/a sam, pa to ne mogu da učinim“. Umesto da roditelji svoju decu okarakterišu kao stidljivu, trebali bi samo da opišu njihovo ponašanje. Na primer: ,,Nikoli treba malo vremena da se navikne na novu situaciju” ili ,,Ana voli da razmisli pre odgovaranja”.

Pokazati empatiju i razumevanje
Prvi korak u prevazilaženju neke neugodne emocije, pa tako i stida, jeste prepoznavanje i prihvatanje. Komentari poput ,,Nemaš čega da se stidiš” i ,,Ti si veliki dečak/devojčica, prerastao/la si stidljivost”, direktno negiraju emociju i sugerišu detetu da može da je isključi kao na ,,prekidač”. Umesto toga, bilo bi bolje reći detetu „Vidim da ti je neprijatno” ili „I ja sam se nekad stidela da govorim pred odjeljenjem”. Na ovaj način roditelji šalju detetu poruku da prepoznaju emociju koju ono oseća, prihvataju je i govore mu da je to u redu.

Ne govoriti umesto stidljive dece
Kada dođe do situacije u kojoj druga deca ili odrasli postave pitanje stidljivom detetu, roditelji često budu u iskušenju da odgovore umesto njega, kako bi mu na neki način pomogli i olakšali neprijatnu situaciju. Međutim, roditelji koji odgovaraju na pitanja i govore umesto svoje dece, dugoročno mogu samo da pojačaju stidljivo ponašanje. Deca moraju da nauče da govore sama za sebe, a to mogu da učine samo ako im se za to pruži prilika.

Učenje socijalnih veština
S obzirom na to da stidljiva deca nisu imala prilike da nauče i razvijaju socijalne veštine u interakciji sa vršnjacima i drugim osobama, mogu imati posebne koristi od eksplicitnih smernica i saveta. Roditelji mogu da nauče svoju decu specifičnim socijalnim veštinama poput upoznavanja novih ljudi, predstavljanja, uspostavljanja kontakta očima, pridruživanja igri… Da bi ih podučili i sa njima vežbali ove veštine, roditelji mogu da koriste lutke ili da igraju igru uloga za različite socijalne situacije.

Podstaći promene polako
Prilikom podsticanja i osnaživanja deteta u prevazilaženju stidljivog ponašanja, roditelji uvek moraju da vode računa o takozvanoj zoni ugodnosti deteta. To znači da dete ne bi trebalo „gurati u vatru“ socijalnih dešavanja, već ga pustiti da samo odluči kada i kojom brzinom će se uključiti u neku aktivnost. Na primer, mogli bi nekoliko puta da ga odvedete da posmatra neku aktivnosti prije nego što odluči hoće li da se priključi. Takođe, roditelji mogu sa detetom da uvežbavaju ponašanje pre nego što se upuste u stvarnu situaciju

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kada beba stigne na svet, odmah svi počinju da razmišljaju na koga liči i kako će izgledati kada poraste. Tako se gotovo svaki roditelj i tokom odrastanja pita koliko će dete biti visoko.

A od čega visina deteta zavisi?

Nije moguće odrediti tačnu visinu koju će dete imati kad poraste. Dete će tokom puberteta naglo rasti, a na visinu mogu da utiču:

Genetika
Hormoni
Neuhranjenost
Bolesti
Genetske abnormalnosti
Upotreba određenih lekova
Neki dodatni faktori, poput klime, vežbi, zagađenja, spavanja i slično.

Kako da znam koliko će dete biti visoko?

Kada su u pitanju devojčice - Od tatine visine oduzmite 12 cm, pa dodajte maminu visinu. Dobijeni broj podelite sa dva i dobićete otprilike detetovu visinu.

Kada su u pitanju dečaci - Na maminu visinu dodajte 12 cm, pa dodajte tatinu visinu. Dobijeni broj podelite sa dva i dobićete otprilike visinu svog deteta.

Ovako, naravno, nećete odrediti tačnu visinu deteta, ali možete znati koliko će otprilike dete biti visoko.

izvor:yumama.mondo.rs

Sa dolaskom zimskih meseca i hladnih dana mnogi roditelji se plaše da svoju decu izvedu napolje zbog prehlada i razboljevanja. Parkovi i igrališta su se ispraznili a deca se više igraju kod kuće i u igraonicama gde ih vrebaju virusi u zatvorenom prostoru.

Evo nekoliko saveta za boravak dece napolju u toku zimskih meseci:

Bebe do prve godine mogu i treba da borave napolju svakoga dana najmanje pola sata osim u slučaju kada je temperatura vazduha ispod -10, kada duva jak vetar, kada je magla, snežna mećava i kada je jako vlažno. U svim ostalim situacijama se preporučuje boravak dece do prve godine u trajanju do pola sata a za stariju decu duže. Ako je mnogo hladno starija deca mogu da borave u nekoliko navrata u toku dana po pola sata.

 Boravak na svežem vazduhu pomaže za jačanje imuniteta i čisti disajne puteve.

Boravak na dnevnoj svetlosti poboljšava očni fokus i odmara oči.

Za psihološki razvoj je važno da dete ima kontakt sa prirodom, da skuplja lišće i jesenje plodove, da se grudva i sanka.

Što je napolju hladnije, to je u vazduhu manje uzročnika bolesti. Nemojte misliti da ćete zaštititi bebu od prehlade ako je budete držali u zatvorenom i pretopljenom prostoru. Što češće je budete izvodili, biće zdravija.

 Starija deca sve više vremena provode kod kuće, igrajući igrice i gledajući televizor. Ove promene dovele su do ozbiljnog pogoršanja zdravlja dece, sve je više dece koja imaju problem sa gojaznošću, povećanim šećerom ili visokim pritiskom. Roditelji puno rade i plaše se da svoju decu puste napolje samu. Još je gora situacija zimi kada je i roditeljima hladno pa ni ne vode decu napolje. U britanskom časopisu The Gardian postoji tekst u kome piše da današnja deca provode manje vremena napolju nego zatvorenici. Najnovija istraživanja pokazuju da svako deseto dete iz Britanije, u toku protekle godine nije bilo u parku, šumi, na plaži NI jednom, a preko 75% dece provede napolju manje od jednog sata dnevno a zimi se ovo vreme spusti na neverovatnih 10 minuta dnevno koje se svede na odvodjenje u školu ili vrtić.

 Kako obući dete zimi?

Ako je napolju sneg i jako hladno dobro je da dete ima skafander i nepromočive cipele ili čizme. Za malu decu su potrebi i šal, kapa i rukavice, a ako se dete pokvasi treba ga presvući. Osnovno pravilo oblačenja bebe prilikom izvođenje u zimskim mesecima glasi: obucite dete onako kako ste i sami obučeni, a bebi treba jedan sloj odeće više. Detetu ne treba stavljati ništa preko lica dobro je da slobodno diše i čisti svoje disajne puteve na svežem vazduhu. Vazduh pod šalom se kondenzuje, pa ako je predeo oko bebinih usta i nosa vlažan, lakše se razvijaju mikroorganizami. Bitno je da se mala deca ne pretopljavaju jer bebe kada se rode još uvek nemaju u potpunosti razvijen centar za termoregulaciju.

Za bebe koje su još u kolicima dobra opcija je topli zimski muf i ćebence za pokrivanje pa se beba tokom šetnje može raskomotiti. Ako bebi nosic procuri dok ste napolju nemojte se brinuti, kad udjete u toplo trebalo bi da prestane. Kožu lica i ruku koje su izložene hladnom vazduhu zaštitite kremom koja je prilagodjena za zimske mesece kako koža ne bi ispucala od hladnoće i vetra.

 Deca vole sneg i uživaju u igrama na snegu. Veoma su spretni za sportove klizanja i skijanja kada nauče ove sportove od malih nogu jer nemaju strah. Već oko četvrte godine mogu da klizaju i skijaju ukoliko pokažu interesovanje. Kada započnu da klizaju potrebno je da često klizaju kako bi savladali ovaj sport. Deca nemaju strah i osećaju se važno što nauče neku novu aktivnost. Na sankanje i grudvanje mogu čim nauče da stoje/sede. U početku potrebno je da ih neko drži na sankama a kasnije kako rastu mogu i sama. Nije strašno ako dete u toku igre bude pogodjeno u lice snegom, neće se od toga prehladiti, ali svakako deci treba skrenuti pažnju da izbegavaju gadjanje u lice da ne bi promrzli otkriveni delovi tela.

Pustite svoju decu da se igraju na zimi i na snegu. Prednosti vezane za zdravlje dece koje borave na zimi su dugoročne. Zatvoreni prostori, a posebno igraonice su pogodne za razvoj virusa, koji se brzo šire sa jednog na drugo dete.

Kao što kaže pesmica: Zima zima e pa šta je…..nek mi nosić pocrveni…eto to je to je sve ?

izvor:mojpedijatar.co.rs

Prepoznajte disgrafiju i pomozite detetu. Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja. Teškoće, odnosno greške nisu povezane sa neznanjem pravopisa , a prisutne su bez obzira na pravilan intelektualni razvoj deteta, dobar sluh i vid.

Već u predškolskom uzrastu možemo predvideti da li bi dete moglo imati problem sa pisanjem i čitanjem, i to kroz ispitivanje glasovne analize i sinteze. Ako dete ne uspe da prepozna glas od sloga i ne uspe da spoji određene glasove u reč,moguće je da će imati poteškoće u pisanju i čitanju.

Za pravilno pisanje i čitanje potreban je pravilan i razvijen usmeni govor, razumevanje pročitanog i povezivanje sa izgovorenim. Kod dece je bitno stimulisati razvoj govora (funkcije analize i sinteze), razvoj vizuelne percepcije, motorike, memorije, grafomotorike i pažnje.

Pisanje je složen proces koji integriše sve moždane funkcije. Prva funkcija koja se uključuje u toku pisanja je dobar fonemski sluh, kao i fonematska percepcija koja pomaže pri uočavanju redosleda i položaja glasova u rečima. Zatim je potrebno svaki glas vezati za slovo te je vizuelna percepcija i memorija pored poznavanja slova jako bitna.

Završna faza podrazumeva čitko pisanje slova uz dobro izdiferenciranu finu motoriku prstiju i šake tj.grafomotoriku.
Kod neke dece sa teškoćama u pisanju uočavaju se znaci hiperaktivnosti i emocionalne nestabilnosti.

Pisanje nije mehaničko, već oblik i veličina slova proizlaze iz emocionalnog i psihičkog stanja osobe koja piše. Na izgradnju rukopisa takođe utiče i priprema ruke i vidne kontrole u predškolskom periodu, nivo psihomotornog razvoja.

Dete treba učiti da pravilno drži olovku, da ne pritiska dok crta, da pravi oblike od plastelina, seče makazicama papir, da spaja linije i da to bude osmišljeno kroz igru -jer tako najbolje uči.

Pravilan govor je prvi uslov za sprečavanje poremećaja pisanja i čitanja. Važno je razviti pravilnu artikulaciju (izgovor glasova) njihovo razlikovanje po zvučnosti i mestu stvaranja, razviti pažnju i slušno pamćenje.

Posebno je važno da dete shvati svoju telesnu šemu i prostorne odnose: gore-dole, desno-levo, unutra-spolja, ispred-iza, ispod-iznad, u, na, pored, između. Prostorno-vremenski redosled je takođe bitan: razumevanje šeme dana, dana u nedelji, meseci u godini, godišnja doba. Stimulisati razvoj motorike prstiju: skupljanje sitnih predmeta sa stola pomoću dva prsta, konstruisanje raznih figurica i slika od štapića, koristiti papir i olovku -precrtavati, spajati tačkice, bojiti i docrtavati .
Što je rečnik deteta bogatiji i razvijenija gramatička strana govora, veština pisanja i čitanja će se brže razviti.
Razvojni poremećaji pisanja (razvojne disgrafije) dele se na:vizuelne, auditivne, jezičke i grafomotorne.
Većina prvaka tiho izgovara svaku reč pri pisanju, jer im to pomaže da provere glasovnu strukturu reči. Ako je izgovor glasova nepravilan, dete će ga automatski primeniti u pisanju. Nedovoljna motorna spretnost ruku i prstiju i vidno-motorna koordinacija pokreta takođe predstavlja izuzetne teškoće u pisanju. Dete piše ispod ili iznad linije , slova su ćoškasta.

Pisanje je u početku lepo, ali sporo, dete se brzo zamara ima bol u ruci, te rukopis postaje sve ružniji. Spremnost deteta za pisanje može se proveriti u vrtiću, pred polazak u školu, a najbolje je krajem prvog meseca od početka školske godine, nakon adaptacije deteta na školske uslove.
Najjednostavniji oblik je prepis, prepisivanje sa štampanog teksta na pisani ili obrnuto.Uspešnost je uslovljena vizuelnom i grafomotornom razvijenošću.

Pisanje po diktatu je složenija vrsta pisanja jer uključuje i slušnu kontrolu, posebno fonemski sluh. Dete prvo mora da čuje diktirani sadržaj , da ga zapamti i prati svojim unutrašnjim govorom.

Pisaće slova onako kako ih izgovara i oblikovati prema dozrelosti prostorne orjentacije. Složenija vrsta pisanja obuhvata: opisivanje jedne ili više slika u nizu, dogadjaja, pisanja na zadatu temu i kreativno pisanje.

Njihova realizacija pored opisane fiziološke osnove zavisi još i od intelektualnih sposobnosti i jezičke razvijenosti.
Zadatak roditelja je da učvršćuje veštine koje dete postepeno usvaja, tako što će se u radosnoj i opuštenoj atmosferi potpuno posvetiti detetu oko sat vremena dnevno.

Ne treba da obavljaju zadatak umesto njega, ne uporedjivati ga sa drugom decom, već ga podržavati, upućivati i pohvaljivati. Treba obezbediti korisne i zanimljive materijale za vežbanje kod kuće kako bi na maštovit i kreativan način pretvorili svaku vežbu u zabavnu igru.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Još pre pojave prvog zubića, mi najčešće nesvesno, donosimo odluke koje će uticati na zdravlje zuba. Zapravo, briga o dečijim zubima počinje pre nego što se beba rodi!

Prisan kontakt mame i bebe oseća se još dok je beba u stomaku. Pored svih lepih stvari u trudnoći, beba oseća i nepovoljne promene koje se dešavaju u organizmu majke. Zato je važno da se što pre krene sa dobrim navikama koje će uticati na dalje zdravlje mame i bebe.

Zdravlje mame je i zdravlje bebe!

Posetite stomatologa na vreme
Žene bi tokom trudnoće trebalo barem dva puta da posete stomatologa.

Pri prvoj poseti, tokom prvog trimestra trudnoće, potrebno je da se saniraju sva infektivna stanja (karijes, upala desni...) u usnoj duplji trudnice. Te promene izazivaju patogene tj. loše bakterije, koje se najčešće razvijaju zbog neadekvatnog vođenja higijene, nepovoljne ishrane i kao produkt loših navika. Dokazano je da beba sve oseća i ona može posledično osetiti i ova stanja. Bakterije iz usne duplje sposobne su da se rašire po organizmu, tako da mogu da izazovu i oštećenja na udaljenim organima.

Druga poseta stomatologu, trebalo bi se dogoditi u poslednjem trimestru trudnoće kada bi stomatolog trebalo da pruži uputstva vezano za razvoj bebinih zuba i vilica; tip dude/varalice; olakšavanje simptoma prilikom rasta prvih zuba i održavanje higijene;

Duda/varalica, da ili ne?
Verovatno da ste se nekada zapitali da li duda pravi više koristi ili štete.

Bebi je potrebna naša blizina, zato je najprirodniji i najbolji način da se beba smiri dojenjem ili drugim fizičkim kontaktom, kao što je držanje u naručju i milovanje. Roditelji se često odlučuju za dudu varalicu, što je jedan od načina prilagođavanja prirodnog instikta sisanja kod novorođenčadi i odojčadi.

Dojenje je prirodan, najpovoljniji nadražaj za pravilan razvitak vilice i denticije, pa bi beba u prvih 4-6 meseci trebalo samo da sisa. Takođe, preporuka je da se koriste dude adekvatnog oblika, koje će, jednako kao i dojenje, podsticati pravilan rast i razvoj.

Kod odabira dude/varalice ključno je da:
Ispunjava fiziološke standarde za pravilan rast i razvoj vilica i zuba

ne sadrži toksične materije u svom sastavu

bude potpuno prihvatljiva i sigurna za vašu bebu

CURAPROX baby duda je najbolje što možete pružiti svom detetu.

Osnovna osobina Curaprox baby dude je biokompatibilnost, što znači da svojim dejstvom ne može dovesti do nastanka poremećaja u rastu i razvoju vilica i zuba, već podstiče pravilnu fiziološku postavku, u celosti.

Pljosnati deo dude pri sisanju ne pristiska nepce, pa čini da se nepčani luk povoljno razvije. Sprečava nastanak otvorenog zagrižaja i podstiče pravilnu postavku zuba u vilici. Takođe utiče na pravilno disanje, smiruje bebe i pomaze da bebe imaju bolji i stabilniji san.

Bočna krilca na dudi usmeravaju pritisak sisanja na vilicu, a ne na nepce, pa vilični luk dobija pravilan zaobljeni oblik.

Silikonski štit na dudi bebi daje osećaj sličan kao pri dojenju, podstiče razvoj čulnih i motoričkih sposobnosti, kao i razvoj prirodnog procesa gutanja.

Potrebno je da se duda pravilno održava, kako bi se sprečio nastanak i razvoj loših bakterija, pa je tako Curaprox baby dudu potrebno redovno prati.

Kako beba raste, potreba za veličinom dude se menja, Curaprox baby duda može se naći u dve veličine: 0 (0-7 meseci) i 1 (do 7-18 meseci); tri boje (roze, narandžasta i plava); dve u jednom pakovanju ili pojedinačna. Ove moderne dude, mogu se osigurati Curaprox baby držačem za dudu u istom dizajnu.

Nicanje prvih zuba
Kada počne period nicanja prvih zuba (6-8. meseca), to može biti mučno kako za bebu, tako i za roditelje.

Tada se pored slinenja i balavljenja, javlja crvenilo, bol, blagi otok na mestu nicanja zuba, a mogu se čak javiti temperatura i dijareja. Kako biste se osećali bezbrižnije i sigurnije da činite sve što je u vašoj moći da pomognete bebi, glodalica predstavlja primarni i pravi izbor.

Uloga glodalice je da olakša bolove i nelagodu kod bebe, a ujedno masira desni i podstiče brže i lakše nicanje zuba. Kao i kod dude, bitno je da glodalica bude izrađena od netoksičnih materijala, da bude sigurna i stabilna u rukama bebe i vrši funkciju koja joj je dodeljena.

Curaprox baby glodalica je pravi izbor kako biste bebi olakšali ovaj period.

Glodalica je izrađena od biokompatibilnog materijala, otporna je na pljuvačku, ne može da se izgrize ili razbije, a ne sadrži omekšivače i veštačke boje.

Pored osnovne funkcije, glodalica ima i ulogu zvečke, tako da razvija motoričku, optičku i akustičnu sposobnost, budi radoznalost kod bebe. Istovremeno beba se susreće i sa prvom četkicom koja je silinkonska, takođe ima masažnu funkciju, a predstavlja pripremu zuba za susret sa Curaprox baby četkicom od 4260 vlakana.

Ishrana kao bitan faktor
Pojavom prvog zuba u usnoj duplji povećava se mogućnost razvijanja patogenih (loših) bakterija u usnoj duplji. Pored mleka, beba počinje da jede, način gutanja se menja, a mišići žvakači se polako pripremaju za vršenje svoje funkcije. Kako bismo pravovremeno odreagovali na uticaj loših bakterija u usnoj duplji, potrebno je da ishrana bude regulisana, uobročena i zdrava, higijena na visokom nivou od same pojave zuba, a loše navike (konzumiranje šećera, zaslađena pića pred spavanje, međuobroci...) sprečene.

Nikad nije rano za uvođenje četkice
Da bi dete prihvatilo četkicu, potrebno je da ne shvata pranje zuba kao obavezu. Pre nicanja zuba, u periodu privikavanja, može se samo igrati, žvakati četkicu.

Dok se potpuno ne razviju motoričke funkcije kod deteta, ono nije sposobno da samo temeljno opere zube. Nicanjem prvog zuba, pa sve do promene mlečne denticije u stalnu potrebno je da roditelj završi svako pranje zuba svog deteta.

Curaprox baby CK 4260 četkica pruža pun ugođaj pri pranju zuba. Mekana četkica sa 4260 Curen® vlakana i malom glavom, zaobljena i gumirana, laka i stabilna za držanje u ruci. Pored svih osobina koje Curaprox baby četkica ima, najbitnija je efikasnost, mogućnost da zađe u sve prostore, zahvati svaki zub ponaosob i ne deluje traumatski na zube i okolna tkiva.

Curaprox kids paste za zube sa ukusom jagode i bez natrijuma fluorida namenjena je deci od pojave prvog zubića. Deca će zbog omiljenog ukusa jagode obožavati redovno održavanje oralne higijene. Curaprox Kids pasta za zube u sebi sadrzi samo kvalitetne sastojake:

enzime koji podržavaju prirodnu zaštitnu ulogu pljuvačke, tako da može da pomogne u remineralizaciji zubne gleđi,
ksilitol (brezov sećer) štiti od bakterija i jaća zube.
Pasta ne sadrzi štetne aktivne sastojke, poput natrijum lauril sulfata (SLS), triklosana i mikroplastike.

Malo dete – veliko zadovoljstvo – puno odgovornosti
Stvaranje rutine kod dece počinje od najranijeg uzrasta. Da rutina ne bi postala samo osećaj obaveze, bitno je da igra bude ključ, trud cena, a uspeh cilj.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dete u trećoj godini počinje da oseća moć. Kako mu to ne uskratiti a da se ne oseti svemoćnim i ode u drugu krajnost – dilema je većine roditelja jer u ovom stresnom periodu dete ima veliku potrebu da se stalno suprotstavlja

Neće da diše, neće da deli, neće ništa…

Uprkos tome što roditelje i dalje doživljava kao svemoćne, skoro svu svoju energiju i vreme mališan troši na otpor i suprotstavljanje zahtevima koje oni postavljaju. Iako je nesigurno i povučeno, želi da se domogne moći koju imaju odrasli.

Ovo je stresan period jer dete često menja raspoloženje, ljuti se, gubi kontrolu. Kada odrasli pokušaju da mu pomognu u nečemu, dete reaguje tako što grize, šutira ili udara glavom o zid, pod ili neki predmet.

Neće da diše. Neka deca u tim momentima zadržavaju dah, ne dišu što deluje krajnje dramatično. U tim trenucima roditeljima kroz glavu prolaze najstrašnije slike, boje se posledica toga što dete ne diše, čak i kad to na prvi pogled izgleda potpuno apsurdno – da li će ikada ponovo da prodiše, da li će možda da pomodri, šta će se desiti sa mozgom bez kiseonika? Ništa strašno se neće desiti – kratak prekid u disanju ne ostavlja trajne posledice. Po prestanku disanja telo se opušta i dete automatski ponovo počinje da diše. Ako se ovo dešava retko i kratko traje – ubrzo će prestati. U protivnom roditelji treba da razgovaraju sa lekarom.

Više zagrljaja i utehe. Zamka u koju upadnu odrasli ukoliko dete pravi ovakve scene je da odustanu od primene discipline, misleći da će mu tako pomoći. Naprotiv , doslednost u disciplinovanju je neophodna upravo u ovakvim situacijama, čak i više nego do tada. Ali, sigurno mu je potrebno i više grljenja i utehe. Kada dete “pravi scenu”, ne diše, najbolje je odvesti ga na sigurno mesto, u njegovu sobu i reći mu da vam se ne sviđa kako se ponaša i da ćete se vratiti kada se smiri. Kada počne da diše i umiri se – utešiti ga i reći da mu se to događa zato što ne ume da se kontroliše, ali da će to vremenom uz vašu pomoć naučiti. Zato je dobro dati lični primer kada vas nešto jako uznemiri, kako vi to prevazilazite. Dete najbolje uči putem identifikacije sa roditeljima ili drugim odraslim osobama iz okruženja.

Agresivnost prema vršnjacima. Kada je dete agresivno prema drugoj deci, otima igračke, gura ih želeći da se odbrani – to radi zato što ne zna kako da se zaustavi. U takvim situacijama roditelji druge dece će reagovati tako što će sklanjati svoju decu od njega jer mu ne veruju, a to saznanje će njemu teško da padne. Zato je važno da mu se objasni pre nego što dođe u grupu da takvo ponašanje nije dobro, da druga deca ne vole da ih gura i da će morati da ga ostave kada to radi. Onda to zaista i treba uraditi uz komentar da mora da nauči da se kontroliše. Ovo je veliki zadatak za dete, ali roditelj mora da mu pomogne da prevaiziđe agresiju. Disciplinske mere izolacije su nekada u ovim slučajevima neophodne jer ono tako uči da će mu biti nametnute granice ako izgubi kontrolu. Očigledan način učenja šta je agresija je i isto ponašanje drugog deteta – tako će uzajamno učiti kako da se kontrolišu.

Deljenje stvari sa drugima. Treća godina je pravo vreme da dete nauči da deli stvari ako mu je to problem. Pre nego što u posetu dođu druga deca, treba zajedno sa njim odabrati igračke koje želi da deli a ostale skloniti. Deljenje je jedna od većih poteškoća u detinjstvu, ali ako se detetu jasno stavi do znanja da se to od njega očekuje – naučiće sigurno.

Ako dete čuva neko drugi, mora sa roditeljima da usaglasi postupke u vaspitanju i da ih čvrsto i dosledno sprovodi kako bi ono naučilo šta je poželjno ponašanje a da istovremeno ne bude narušeno njegovo samopoštovanje.

izvor:mojpedijatar.co.rs