Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine.

Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Aktivnosti kao što su trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje i penjanje treba što više dozvoljavati mališanima jer je dokazano da je igranje važno za razvoj dece.

Kako spremiti decu za sutrašnji život, izazove? Kako ih naučiti korisne stvari, a da nemaju slabije razvijene centre u mozgu? Kako uskladiti potrebu deteta za kretanjem i izazov novih tehnologija koje ga doslovno mogu zarobiti?

Zato moramo pronaći interakciju škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečije igre, kakva je bila uobičajena do pre 10 do 20 godina: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… Igranje je važno za razvoj dece jer je osnovna karakteristika ljudi uspravan hod, koji nas je evolutivno razvijao, posebno naš mozak koji je zapravo organ za preživljavanje.

Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade. Ako dete puno vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada. Treba uvesti neka pravila za decu, a ona glase – jedan sat sedenja mora se kompenzovati s dva sata igranja (van kuće, negde u parku, igralištu).

Oni uče kroz igru

U sadašnjoj tački evolucije prestali smo da se krećemo, najveći deo dana sedimo i mozak dobija manje stimulacija i to u važnim regijama, što ostavlja posledice i na fizički razvoj. Na primer, danas 60%, a u nekim gradovima i više od 70% dece ima ravna stopala.

Do pre dve decenije taj procenat kretao se između 10 i 14% i nije rastao. Toliko je genetski preodređeno, a svi ostali imaju razvojne smetnje. Isto je i sa smetnjama u govoru, čitanju, koncentraciji. Neka deca su jednostavno postala nesposobna za učenje.

Dete se ne kreće, mozak dobija manje impulsa i tako nastaje problem. Tu roditelji treba da forsiraju motoričke igre, u kojima deca skaču, hvataju loptu, preskaču vijaču… zapravo dečja igra definiše naše kasnije sposobnosti, zato je ona jako važna.

Razvoj sinapsi

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine. Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Prvu grešku pravimo čim dete iznesemo iz porodilišta. Devojčice stavimo u potpuno roze, a dečake u plave sobe. Prva stimulacija razvoja sinapsi dolazi od kontrasta. U sobi mora da postoji više boja. Čim dete prohoda, roditelji ga sputavaju u kretanju, ne daju mu da trči, skače, vrti se. I time sprečavaju stimulativne aktivnosti.

Roditeljski uticaj na razvoj broja sinapsi njihovog mališana moguć je već od dana rođenja. Dete mora da ima stimulativnu sredinu u svakoj fazi razvoja. U najranijoj fazi „meke”, pastelne boje nisu dobar izbor. Mnogo je bolje da boje i oblici, koji dete okružuju, budu kontrasni, kako bi oko jasno razaznavalo predmete i oblike. Najveći uticaj roditelja moguć je u fazi kada dete već sluša i razume šta mu se priča, a to je sa dve i po, najkasnije tri godine.

Puzle su jedna od “pametnih” igrica

Dete intuitivno radi vežbe koje stimulišu razvoj sinapsi, ali roditelji ga u tome sprečavaju, nesvesni da mu time nanose štetu.

Na listi korisnih aktivnosti nalaze se:

Rotacija oko svoje ose (deca vole da rašire ruke i vrte se u krug)

Skakanje (deca se raduju dok skaču po svojim krevetićima)

Igre sa održavanjem ravnoteže (deca uživaju hodajući po bankinama ili
ivičnjacima, a roditelji im to brane, plašeći se da će pasti)

Penjanje po drveću, nameštaju, stolovima (to im, takođe, branimo, jer se plašimo da će pasti i povrediti se)

Dakle, iako brane ovakvo igranje koje je važno za razvoj dece, sa druge strane roditelji deci dozvoljavaju igre koje su štetne i potpuno nepotrebne sa evolutivnog stanovišta.

Mi smo potpuno okrenuli leđa prirodi, a zbog toga plaćamo veliku cenu.
Sve je više razvojnih poremećaja na šta nam ukazuju statistike na državnom nivou u većini država u okruženju. Sve je više disleksije, disgrafije, diskalkulije i raznih smetnji koje onemogućavaju decu u normalnom učenju i postizanju rezultata u skladu sa svojim genetskim potencijalom.

Puno tih problema bismo sprečili kada bismo se normalno ponašali prema deci, tj. kao naši roditelji prema nama. Ne znam odakle toliki strah da će se dete povrediti u igri!? Previše brinemo, štitimo decu, udovoljavamo njihovim zahtevima i tako ih zapravo biološki oštećujemo.

Na primer, radili smo veliko istraživanje sa puno parametara koji su važni da procenimo razvoj deteta, a jedan od testova je bio da li znaju da vežu pertle. Preko 70% šestogodišnjaka to nije znalo. Pitali smo roditelje zašto im kupuju cipele na čičak, a odgovor je glasio – “da se dete ne muči”. Čuo sam da u radnjama skoro i nema normalne obuće na pertle za taj uzrast jer ih niko skoro ni ne kupuje! Zapravo smo mi roditelji najveći krivci za sve ovo što se događa našoj deci.

Crtanje i seckanje razvijaju motoričke sposobnosti

Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra. Ne možemo, na primer, čitanje gledati izvan konteksta učenja i metoda rada u školi. Ono što je važno znati je to da ako teramo decu na reproduktivno učenje, to je protiv fiziologije i neminovno vremenom dovodi do otpora prema školi, prema takvom načinu učenja i prema samom čitanju.

Po nekim istraživanja deca u školi više i ne čitaju lektiru nego nalaze skraćene verzije na internetu, čitaju samo pojedina poglavlja, a samo 20% dece stvarno čita knjige! To se razlikuje od države do države, ali realno problem je sve veći. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – nakon video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za jedan sat dožive puno nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo.

Drugi problem je što ako deca imaju usporenu akomodaciju oka (reakcija oka na približavanja i udaljavanje predmeta) onda mogu imati problem prilikom čitanja, pa se događa mešanje slova u rečenici, pa čak i čitavih redova. Onda čitanje nije samo dosadno, nego predstavlja i problem. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja puno toga i onda mora ponovo da čita. Ranije nije bilo tako, a negde smo, izgleda, jako pogrešili.

Pomoć kroz igru:

Klasifikacije – dete klasifikuje predmete po nekom obeležju, npr. crvene lopte odvaja od belih. Za naš program smo osmislili drugačiji način klasifikacije, tj. dete to čini u svojim mislima, sa simbolima apstraktnih pojmova;

Kockice su obavezne

Serijacije – dete predmete ređa po veličini (npr. velika lopta, srednja i mala);

Analogije – npr. pitamo dete šta je zajedničko zastavama Irske i Italije, a nije zastavama Rusije i Francuske. Dete analizira u glavi te četiri zastave i odgovora: “Zelena boja”.A – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.

Nažalost, ovaj vrhunski sistem sposobnosti mozga, naša deca u toku školovanja ne koriste, i zato se dešava da brzo zaborave ono što nauče ili, čak, i ne znaju da povežu ono što su naučili (kada je reč o funkcionalnom znanju, Srbija je među poslednjima u Evropi.) Ovaj sistem može svesno da se koristi i vežba (putem niza igara) već od treće godine života.

Asocijacije – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.

Apstrahovanje – prepoznavanje simbola apstraktnih pojmova.

Stres kao posledica reproduktivnog učenja

Deca kod nas i u Evropi uče reproduktivno – čitaju više puta, ponavljaju i tako zapamte. Posle samo dve nedelje, međutim, zaborave čak 80% naučenog. Ali već od trećeg razreda deca imaju toliko gradiva da ne mogu sve da stignu da ponove. Onda kada treba da odgovaraju, znoje im se dlanovi, lupa im srce, dožive pravi akutni stres i to se ponavlja u proseku jednom u deset do 15 dana. Mozak reaguje na akutni stres tako što dete postepeno počinje da mrzi školu. Tako dolazimo do podatka da 30% dece već od trećeg osnovne ima otpor prema školi.

Plastelin razvija maštu i motoriku

Koja su rešenja?

Prvo moramo dete uvesti u knjige, tj. slikovnice već u najranijem dobu i tako ga zainteresovati za čitanje. Čitati mu priče za laku noć. Uzeti slikovnice koje ćemo zajedno bojiti, naučiti ga ljubavi prema svojim knjigama. Kada idemo u trgovački centar ili slično možemo mu jednom u mesec dana i kupiti neku knjigu. Ako voli zastave kupite mu knjige te tematike, ako voli životinje onda te tematike. Tako im stvaramo ljubav prema knjigama.

Ne smemo zaboraviti ni albume sa sličicama, ali tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2 ili 3 meseca. Jer ako kupujemo deci puno sličica oni sakupe album za 10 do 15 dana i od toga nemaju nikakve koristi. A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta ili igranje klikera. Izuzetno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja.

Posao roditelja, pa i učitelja, je da znaju koje su to igre, ali nažalost vidimo da su te korisne igre sve manje u opticaju. Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo, jer recimo ako dete voli klikere, roditelji kupe 50 komada, za vikend dođu rođaci, pa možda kupe još 100 komada, a onda dete ima u kutiji 100-200 klikera i ne želi više ni da se igra, a ako slučajno i igra tu nema razvoja misaonih klasifikacija i serijacija, jer ga ne interesuje da li je izgubio ili odneo klikere, jednostavno nema motiv da pamti i analizira svoju igru. Zato je bitno da roditelji shvate da iako je igranje važno za razvoj dece, od puno igračaka dete baš i nema neke koristi.

Izvor: Happy children

Uvođenje rutine i redovnih navika koje će mališani zadržati tokom čitavog života je ključno za održavanje zdravlja zuba.

Vrlo je važno da kao roditelji obratimo pažnju i stvorimo dobre životne navike kod naših mališana dok su još mali.

Većina roditelja deci pere zube sve dok ona ne razviju svoje motorne veštine. Ipak, važno je demonstriranje pravilnih tehnika pranja zuba, i pretvaranje tog procesa u zabavu koliko god je to moguće. Ne samo da je to dobar način učenja, nego vam pruža i određeno vreme da se povežete sa svojim detetom.

Dakle, zakoračite na taj uzbudljivi put dugoročnih navika pomoću sledećih saveta i trikova:

- Učite dete o važnosti pranja zuba i korišćenja konca za zube još u mlađem uzrastu. Negu zuba bi trebalo započeti što pre, čim zubi počnu da im se razvijaju.

- Odaberite odgovarajuću veličinu četkice za zube - ona sa dužom drškom vam može biti potrebna jer se mališani često bune da otvore usta dovoljno. Obavezno odaberite nešto zabavno i interesantno.

- Pevajte, pričajte priče ili gledajte crtani film kako bi pranje zuba bilo zabavno - ovo će osigurati da se zubi peru ona preporučena dva minuta.

- Budite sigurni da znate pravilnu tehniku pranja zuba, jer će dete pratiti vaš primer.

- Kada je mlađe, možete mu prati zube tako što stanete iza njegovih leđa ili ga stavite da vam sedi u krilu. Kako bude bilo starije, prirodno će zaželeti da preuzme posao u svoje ruke, a vi samo budite sigurni da to radi kako treba.

- Neka vaše dete stane na stolicu kako bi moglo da se gleda u ogledalu. Ne zaboravite da ga podsećate da svaki put opere i jezik.

- Držite se rutine - ne dozvolite da dete propusti da opere zube ujutru čim ustane i uveče pred odlazak u krevet.

- Ukoliko dete ima više od šest godina, bezalkoholno sredstvo za ispiranje usta može koristiti nakon pranja zuba, kako bi se odstranile sve zaostale bakterije.

- Neka pranje zuba bude zabavno uz električnu četkicu, ona efektnije odstranjuje plak i bakterije, a zaštitiće i detetove desni od agresivnog pranja.

- Redovan stomatološki pregled jednom godišnje je ključan, te budite sigurni da ste odabrali zubara koji se detetu dopada. Trebalo bi da ova poseta bude što prijatnija detetu.

Izvor: yumama.com

Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…

Prdeo, govorio- isto ti je.

Tu rečenicu je pred nama i nama, njenim unucima, naša baka Mara najčešće ponavljala. Nikad osuđujući, nikad kao da jadikuje, prekoreva, već više onako usput, utefteri za sebe. Tiho konstatuje.

I ode dalje. Nakon što je mirno isprobala sve za šta je verovala da će da deluje, do nas da dopre.

Ode da radi nešto pametnije.

I evo ga! Taj porodični arhetip kao zloduh se nadvio iznad moje savršene predstave o roditeljstvu. Da, teoretske. Začete još pre začeća, dok još o deci nisam imala ni pojma, ali sam se za njih spremala gutajući brdo literature o razvojnim fazama. Verovala da se spremam, tačnije. Evo ga kezi mi se u lice, puca od smeha, a ja?

Pucam po svim šavovima.

Kako su se pod našim krovom sudarili kriza druge, kriza treće godine, preduga pecaroška apstinencija i kriza srednjih godina (u daljem tekstu, iz obzira prema autorki, postpubertet), pucam jer pucam u prazno.

Jer besomučno ponavljam u krug iste rečenice.

A to ni do koga ne dopire.

I ne da mi dođe da odem, nego bih iz sopstvene kože da iskočim, da pobegnem.

Stigle su nas razvojne faze.

Ona moja do juče divna deca odjednom kao da su u posedu samog đavola. Uši im je zaglunuo, glasne žice podmazao, u dupeta ubacio sveže pundravce najnovije generacije, u glave neke sulude ideje da imaju svoje “ja”, svoju volju i mišljenje, iako ta ista dupeta još uvek brišem ja. A i noseve.

Glina za koju sam verovala da smo je divno oblikovali odjednom mi klizi pod prstima, otima se, raspada.

Ne zna šta hoće, ali zna šta neće- neće ništa! Sve je NE.

Ne kod njih, nemoj ko mene.

 Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…

Suludo je, zar ne? Takve stvari tražiti od deteta. Sad kad ih vidim ovako napisane i meni tako izgleda. To onda više i ne bi bilo dete.

I to je prvo što sam uradila. Sve “Nemoj” molbe sam zapisala.

I nad njima se sita ismejala.

Gleda me s kraja rečenice onaj usud kezavi, sada mrtav ozbiljan, silazi s tačke na i, mudruje- …kažem ti ja, iskuliraj, opusti se.

Sve ikad napisano o fazama razvoja i krizama sam, uz dužno poštovanje autorima što su diplomirali, bacila. Ništa vam to ne treba. Po tome se radi kad ste zdrave pameti. Kako, to još nisam dokučila, pošto je to uglavnom kad deca nisu sa vama.

Razvojne faze su vam kao grip. Ako radite po receptu, traju dve nedelje, ako se ne držite uputstva, trajaće 14 dana! Jedino što možete je- da izdržite. Naravno, na nogama.

Umesto galame?

Ignorišite. Ne decu, već pundravce, ponašanje. Ćutanje je nekad najbolji način da se ono bitno kaže. Tišina se ponekad čuje najglasnije. Kad nastane dreka, dišite. Setite se gripa- proći će.

Budite strateg, o granicama pregovarajte kad nastupi zatišje. Kao papir kad izleti iz štampača, kad tad mora da padne. Na sličan način sila zemljine teže radi i za vas. Sve što izgovorite, kad tad će da “legne”.

Kažu da se deci sluh formira najkasnije do 40-te.

A do tada? Idite radite nešto pametnije.

I ne zaboravite da im besomučno ponavljate jedinu rečenicu koja dopire, jedinu sa kojom nema greške: ma šta radio, volim te.

Na neki samo vaš način.

Ili, kao moja baka: prdeo govorio, isto ti je.

Napisala: Ljubica Balać
Izvor: Mama na ćoše

Zašto deca treba da veruju u Deda Mraza i do kada treba da iščekuju deku u crvenom odelu?

Najčešća dečja pitanja o čiki u crvenom odelu
U vreme praznika deca zatrpavaju roditelje pitanjima o čiki u crvenom odelu. Ovo su najčešća, pa zato na vreme smislite dobar odgovor:
Kako Deda Mraz uspe da obiđe ceo svet?
Kako će on da dođe kod nas kad nemamo dimnjak?
Kako irvasi mogu da lete?
Kako on, onako debeo, uspe da prođe kroz odžak?

Deca treba da veruju u Deda Mraza i to je jedna od najlepših i najkorisnijih roditeljskih laži, kažu psiholozi. Otkrivamo vam zbog čega nije dobro da deci rušite snove i učite ih od malih nogu da ne postoji nikakav čarobni čika koji deli poklone.

Dok se u pojedinim porodicama ceo decembar ispredaju priče o Deda Mrazu i nestrpljivo se iščekuje njegov dolazak, postoje pak i oni roditelji koji svoju decu od malih nogu uče da ne postoji nikakav čarobni čika i da im zapravo poklone kupuju mama i tata. Ovakav stav roditelji realisti brane činjenicom da decu ne treba lagati i da će posle samo biti razočarana kad shvate da Deda Mraz ne postoji. Postavlja se pitanje ko je od ovih roditelja u pravu i zašto je važno da deca veruju da postoji čika sa sedom bradom u crvenom odelu.

– Istraživanja rađena na temu dece i Deda Mraza, a verovali ili ne ima ih puno, pokazuju da poslednjih godina sve više roditelja svojoj deci govori da Deda Mraz ne postoji. To se dešava zbog generacijskih razlika u razmišljanju i pristupu roditeljstvu, ali i zbog toga što su deca danas generalno više informisana nego ranije, pa se roditelji plaše da će biti uhvaćeni u laži – otkriva dr Nikolina Ljepava, socijalni psiholog, koja smatra da je korisno da mališani veruju u Deda Mraza.

Bradati deka tu je od pamtiveka

Prema njenim rečima, različite bajke, u koje spada i priča o Deda Mrazu, od pamtiveka su bile neizostavan deo dečjeg odrastanja i veoma su važne za razvoj apstraktnog razmišljanja kod dece. To su dokazala i brojna istraživanja jer kroz imaginarne situacije, pretvaranja i verovanja u fantastična bića deca mentalno vežbaju situacije. One im kasnije pomažu u razumevanju sveta koji ih okružuje, ali i u razlikovanju realnog i nerealnog, rešavanju problema i razvoju kreativnosti.

– Osim kognitivnih, tu su i socijalno-psihološke dobrobiti Deda Mraza, koji predstavlja otelotvorenje tzv. božićnog duha darivanja i deljenja. On je uzor dobrote, pravednosti, blagosti i ljubavi, tako da verovanje u Deda Mraza podstiče darežljivost kod dece i smanjuje dečji egocentrizam – ističe naša sagovornica i dodaje da su istraživanja pokazala da najveći broj dece postepeno prestaje da veruje u ovog čarobnog čiku.

Sećanja za ceo život

Što je najbitnije, za najveći broj mališana to saznanje ne predstavlja nikakav šok, niti problem, a to je zapravo ono čega se roditelji najviše plaše. Otkriće da Deda Mraz ne postoji za decu uglavnom predstavlja pozitivno iskustvo i znak da su zreliji i odrasliji, pa zato jedva čekaju da mlađem bratu ili sestri pričaju iste priče koje su njima pričane.

– Uvek me rastuži kada čujem da dete od tri-četiri godine ne veruje u Deda Mraza. Imam utisak da je uskraćeno za jednu posebnu čaroliju, onu koja može da postoji samo u detinjstvu i koju više nikada i nigde neće osetiti. Ali sa druge strane, jasno mi je da u savremenoj kulturi Deda Mraz sve više gubi smisao i postaje samo marioneta potrošačkog društva – objašnjava Ljepava i dodaje da se danas sve nekako svodi na to da se deca u vreme praznika zatrpaju tonama igračaka, kojima ne stignu ni pošteno da se obraduju, niti da se igraju njima.

Zato roditelji praznike ne treba da pretvaraju u paradu kiča i izložbu poklona, već treba da nauče decu da smisao Nove godine i Božića nije u tome, već u radovanju malim stvarima, kao i u vremenu provedenom sa porodicom. U sećanjima nam ne ostaju skupe igračke, već uspomene na zajedničke trenutke provedene sa bližnjima. To su pravi darovi koji ostaju za ceo život.

Izvor: Žena.blic.rs
Autor: Biljana Stefanović

Aktivnosti koje vam predstavljamo su korisne za usvajanje i imenovanje oblika i boja, uočavanje deo/celina, vizuelno pretraživanje, vizuelnu percepciju, finu motoriku, usmeravanje i održavanje pažnje, prebrojavanje, usvajanje pojma količine.

Za prvu aktivnost vam je potreban veliki papir na kome ćete nacrtati pet vazni u kojima će biti po četiri cveta čija sredina ima određeni oblik. U jednoj vazni neka bude jedan oblik sa četiri cveta različite boje. Papire u boji isecite u različitim oblicima koji se uklapaju sa sredinom cveta. Dete ima zadatak da uzme jedan po jedan oblik i stavi na odgovarajuće mesto.

Za drugu aktivnost vam je, takođe, potreban veliki papir. Na velikom papiru nacrtajte nekoliko cvetova čija je sredina različitog oblika. Zatim nacrtajte pčelice u oblicima koji odgovaraju oblicima na cvetovima (npr. cvetu na kome je trougao potrebna je pčelica u obliku trougla). Detetov zadatak je da poređa pčelice na odgovarajuće cvetove. Pre nego što stavi pčelicu na odgovarajući cvet, dete treba da izimitira u vazduhu pčelicin let u obliku u kom je ona.

Obe aktivnosti su, pored zabave, veoma korisne.

Izvor: yumama.com

Uzrok zamuckivanja nije dovoljno jasan, mada se zna da je najčešće naslednog karaktera

POTEŠKOĆE u sklapanju rečenica i izgovaranju pojedinih reči česta su pojava kod mališana, a posebno dečaka. Uglavnom se javlja između druge i pete godine i kod većine dece spontano prestaje. Ukoliko se, međutim, javi u pubertetu, obično je posledica neizlečenog mucanja u dečjem uzrastu, upozoravaju logopedi.

Uzrok zamuckivanja nije dovoljno jasan, mada se zna da je najčešće naslednog karaktera. Nastaje i kao posledica insistiranja da se od levorukog deteta napravi dešnjak. Može biti povezano i sa emocionalnim stanjem, jer se pokazalo da obično zamuckuju donekle napeta deca. Zamuckuju kada su uzbuđena, ali i kada razgovaraju sa pojedinim osobama koje doživljavaju kao autoritete. Nekada počinju da zamuckuju kada im se desi nešto novo i neuobičajeno u životu, kao što je rođenje brata ili sestre, polazak u vrtić, preseljenje u novi stan, odlazak bliske osobe. Može da se javi i u trenutku kada roditelji odluče da budu stroži u disciplinskom smislu.

Zamuckivanje je izazvano intenzivnim razvojem mišljenja deteta, koje prevazilazi njegove govorne mogućnosti. Dete između druge i pete godine raspolaže skromnim rečnikom, izražavanje misli nije usavršeno, a ni pokreti govornih organa nisu precizni. Razume dosta, mnogo želi da kaže, mnogo pita da sazna, ali nije u stanju da sve govorom izrazi. Ako uz sve ovo, ni roditelji nemaju dovoljno razumevanja, već završavaju njegove započete rečenice, dete će biti dodatno isfrustrirano i još više će zamuckivati, ističu stručnjaci.

Izvor: novosti.rs

U detinjstvu se uglavnom svađaju, zbližavaju se u pubertetu, a zlatno doba odnosa počinje posle 25. godine.

U detinjstvu se uglavnom svađaju, otimaju oko lutaka i roditeljske pažnje, ali kako odrastaju shvataju da nemaju većeg, iskrenijeg i posvećenijeg prijatelja jedna od druge. Rivalstvo prirodno zamenjuje osećaj da je životna privilegija to što imaš sestru i što znaš da i ona to zna, mada ne izgovara naglas. Sestra možda to nikada i neće izgovoriti, niti će ti biti drugarica kojoj se sve priča, ali i ono što joj se ne kaže, ona će naslutiti i razumeti.

Starija je mlađoj uzor

Stručnjaci kažu da je ovaj odnos poseban i da je biti sestra sestri pravo bogatstvo. Ali u detinjstvu to ne izgleda uvek tako...

Ukoliko je razlika u godinama mala, devojčice se načelno bolje slažu, iako se i tada svađaju jer je jedna drugoj uzela omiljenu igračku, podmetnula nogu, dobila lepšu majicu na poklon... Borba za naklonost mame i tate je sveprisutna, pa su čarke uobičajene. Psihoterapeut Marija Vicković kaže da roditelji tu mogu da “kumuju”, ukoliko jednu favorizuju, hvale je, ističu da je bolja, poslušnija ili pametnija od druge.

- Ovo je, naravno, pogrešno i nije pedagoški, ali se dešava - ističe psihoterapeut. - Roditelji od ćerki mogu nesvesno da naprave suparnice, jer ako jednu stalno istupaju u prvi plan, druga će biti ljubomorna ili će “zadobiti” kompleks niže vrednosti. Važno je da se prema obema postave tako da nijedna ne pomisli da je ona druga miljenica, pametnica, dobrica. U protivnom, rizikuju da ugroze njeno samopouzdanje, a znamo da traume iz detinjstva ostavljaju duboke posledice.

Ako je sestra starija više od pet godina, odnos se istovremeno pojednostavljuje i komplikuje. Roditelji ih manje porede na dnevnom nivou, ali im govore kako bi mlađa trebalo više da sluša stariju, a starija da bude pažljivija i brižnija prema mlađoj. A to u suštini nervira i jednu i drugu. Mlađa je obično starijoj dosadna, dok je starija mlađoj zabavna i koristi svaku priliku da joj ukrade vreme i prostor, “rovari” po njenom ormanu, dnevnicima, telefonu... Starija je mlađoj uzor i neko ko zna koja muzika treba da se sluša, koji glumci da se vole i koje knjige da se čitaju, ali se ljuti ako joj ona agresivno nameće svoje mišljenje. Jer, i ona voli da bude pametna i važna.

Borci za "istu stvar"

Stručnjaci primećuju da dečje nesuglasice, pa i netrpeljivost, blede sa godinama. Ako je razlika u uzrastu mala, sestre postaju bliskije već u pubertetu, kada počinju prve simpatije, nemiri i dileme. Tada se prirodno sklanjaju na jednu stranu, dok na drugoj ostavljaju roditelje i ostale autoritete. Postaju borci za “istu stvar”. Pokrivaju jedna drugu, brane se od roditeljskih napada i zabrana, postajući jedna drugoj vetar u leđa. A, ukoliko je razlika u godinama velika, starija sestra je već prokrčila puteve za mlađu i izborila se za slobodu.

- Ona je morala da “podmetne” leđa kod roditelja i mlađoj omogući da sve dobije na gotovo. Međutim, starija sestra istovremeno sve vreme oseća odgovornost za mlađu, pa se sada postavlja i kao zaštitnica, proverava sa kim se druži, na koja mesta izlazi i sa kim se zabavlja, ponekad je i kontroliše ili autoritativno sugeriše neke stvari - objašnjava Vickovićeva.

Zlatno doba odnosa počinje posle 25. godine, kada su se obe sestre već izgradile kao ličnosti, završile školu, fakultet, počele da rade, oformirale porodicu, postale tetke. Iako svaka sada ima svoj život, one su tu da se bodre, pomažu, dele lepe stvari i brige. Znaju da su uvek tu jedna za drugu, jer su to vrata na koja u svako doba dana i noći mogu da pokucaju.

BLISKOST
Studija u kojoj je učestvovalo 400 porodica je pokazala da su osobe koje imaju sestru srećnije, velikodušnije i zadovoljnije. Naučnici su zaključili da je “faktor sestra” ključan za otklanjanje straha i depresije, jer su devojčice otvorenije, toplije, manje prikrivaju emocije, brižnije su. Ta bliskost se odražava na sve kasnije odnose u životu - prijateljstvo, partnerstvo, majčinstvo.

Izvor: novosti.rs

Njihov odnos prolazi kroz razne faze - od ignorisanja i rivalstva u detinjstvu do najjače podrške i oslonca u zrelim godinama

U DETINjSTVU se najčešće slažu kao "pas i mačka", ali njihova ljubav je i tada snažna i nežna. Drugačija od svih ostalih. Brat i sestra se vole na najposebniji način, čak i kada se glasno svađaju i jedno ispred drugog istupaju kao ljuti rivali. Oni koji nemaju tu privilegiju, mogu samo da im zavide. Psiholog Dragana Medić kaže da je ovaj odnos često od presudnog značaja za sve ostale relacije i uloge koje će devojčica i dečak imati tokom života.

- Ljubav između brata i sestre je specifična i prolazi kroz više faza - navodi psiholog. - U ranom detinjstvu dominira netrpeljivost praćena nerazumevanjem i ljubomorom, jer se deca bore za roditeljsku pažnju. Devojčice su često nežnije, pa su i odrasli blaži prema njima, favorizuju ih pošto su slabije, što dečake nervira i zato pokušavaju da dokažu da su njihove sestre negativci.

U tom uzrastu, oni su uglavnom grubi, ne libe se da "ćušnu" sestre, počupaju ih za kosu, podmetnu im nogu, unište lutku, kažu im da su dosadne ili glupe. Devojčice to stresno doživljavaju. Boli ih što ih braća kinje i ne žele sa njima da se igraju, pa za čas padnu u suze. Ali ni one nisu tako nevine. Ponekad uživaju dok ih tužakaju roditeljima ili ih špijuniraju, ponosno otkucavajući roditeljima svaki njihov korak, kojim kupuju njihovu naklonost. Sagovornica "Života plus" objašnjava da se slična slika odigrava u pubertetu, kada su braća i dalje zvanično nezainteresovana za druženje sa sestrama. Distanca je prisutnija nego ranije. Ali, razlika je u tome što su devojčice jače, pa im često uzvraćaju udarac. Sada i one njih ignorišu, ne trude se da im se približe i izbore za njihovu pažnju ili čak pokušavaju da rade i ponašaju se suprotno od njih. Taj proces se naziva "deindentifikacija siblinga" i nastaje kao posledica težnje da budu drugačiji.

- Na taj način se zapravo nose sa međusobnim rivalstvom. To objašnjava zašto je u porodici jedno dete mirno i smerno, a drugo buntovno i svađalački nastrojeno - kaže Medićeva.

Međutim, baš na tome nesvesno insistiraju roditelji, jer ih odmalena odvajaju, nastojeći da zadovolje kulturološke i rodne zahteve. Ćerke tretiraju kao nežnice u roze boji, a sinove kao junačine u plavom, pa se oni gledaju sa krajnje suprotstavljenih pozicija.

- Vremenom se to promeni, jer kako odrastaju, brat i sestra shvataju da nemaju veće prijatelje jedno od drugog. Počinju da izlaze zajedno, slušaju istu muziku, stvaraju zajednička prijateljstva. Braća su oduvek, ali sa godinama sve više, zaštitnički nastrojena prema sestrama i spremna su da se za njih založe u svakom trenutku. Sestre tako znaju da imaju svog štićenika, pa im to daje osećaj sigurnosti - kaže psiholog.

Zato se i kaže da je biti brat ponekad bolje nego biti superheroj. Sestre su, sa druge strane, braći najveća podrška, a njihova ljubav je toliko jaka da kažu da ako se desi porodični zločin, jedino sestre nikada nisu optužene, pošto je tako nešto najmanje verovatno.

Bliskost među njima doseže posebne visine u još kasnijem dobu, kada roditelja više nema, pa se još više okreću jedno drugom.

Iako imaju svoju porodicu i svoj život, brat i sestra su uvek tu jedno za drugo. To je posebna ljubav, koja ne liči ni na jednu drugu.

NE ZAUZIMAJTE STRANU

SAGOVORNICA savetuje da roditelji ne pokušavaju po svaku cenu da zbliže sina i ćerku dok su mali, jer to može da izazove kontraefekat.

- Ne bi trebalo da insistirate da se slažu u svakom trenutku i oko svega, da ih kažnjavate ako jedno drugo ignorišu, jer je prirodno da se deca u detinjstvu traže, a ne da im se nešto nameće. Pustite ih da se vole i svađaju, ali naravno, reagujte ako se tuku i povređuju. Nemojte da zauzimate ničiju stranu, nego negujte ravnopravnost, jer je to jedini način da se zbliže - poručuje psiholog Dragana Medić.

Izvor: Novosti.rs

Najjednostavnije igre, kao što su prebacivanje duvanjem ping-pong loptice iz ruke u ruku, doprinose smanjenju stresa, opuštanju i otvaranju deteta za usvajanje gradiva - tvrdi terapeut Klaudio Moki

Čak 90 posto mozga se razvije do pete godine života, a na njegovu veličinu i razvijenost utiče, pre svega, slobodna, nestruktuirana igra - tvrdi Klaudio Moki, terapeut i supervizor pri Asocijaciji za terapiju igrom. On nekoliko godina sprovodi projekat "Rastimo zajedno" u Nigeriji, gde obučava učitelje i nastavnike kako i na koji način da primenjuju igru u radu sa decom. Klaudijeva teorija je da nesputana mašta i kreativnost deluju neverovatno na um.

- Najjednostavnije igre, kao što su prebacivanje duvanjem ping-pong loptice iz ruke u ruku, doprinose smanjenju stresa, opuštanju i otvaranju deteta za usvajanje gradiva - tvrdi terapeut. - Kada se klinac oseća sigurno i opušteno, on je spreman za učenje i uspešno usvajanje znanja.

Klaudio je naveo primer eksperimenta sa pacovima kojim je to dokazano i koji je bio inicijalna kapisla za nastavak istraživanja sa decom kao učesnicima. Životinje koje su bile u kavezima sa igračkama bile su inteligentnije i za suprotni pol poželjnije od onih u praznim kavezima.

Izvor: Novosti

Za dete od dve godine proces ponavljanja u pričama i crtanim filmovima je veoma važan, jer mu omogućava da proveri sećanje i razumevanje radnje, da poveže likove, događaje i zaplete

Gledanje crtanih filmova kao i slušanje bajki i priča za decu pozitivno utiču na razvoj kognitivnih sposobnosti kod najmlađih. Zato, roditelje ne bi trebalo da čudi nesvesna potreba mališana za stalnim ponavljanjem određenih crtanih filmova ili prelistavanjem omiljenih slikovnica.

Za dete od dve godine proces ponavljanja je veoma važan, jer mu omogućava da proveri sećanje i razumevanje radnje, da poveže likove, događaje i zaplete. I naravno, normalno je da se ljuti ukoliko mu omiljeni crtać nestane ili roditelj promeni priču, ističu psiholozi.

Potreba za ponavljanjem je i posledica procesa saživljavanja sa likovima iz određene priče. Mališani se na ovaj način mentalno poistovećuju sa svojim junacima čije akcije i reakcije im pomažu da bolje shvate životna dešavanja. Na taj način oni otkrivaju različite vidove ponašanja i stiču prva iskustava na virtuelnim primerima.

Izvor: Večernje novosti