Vaspitanje deteta

Kako da vam dete bude uspešno

Kako da vam dete bude uspešno

Prvo, budite uzor svojoj deci. Bitno je i da roditelji prenesu deci vrednosti koje će im omogućiti da ostanu stabilni i na zemlji šta god da se desi

ŽELjA svakog roditelja je da mu deca budu uspešna. Milijarder Edgar Sija (40), jedan od najbogatijih žitelja Filipina, svoje iskustvo opisao je u knjizi “Životni principi”, savetuje roditelje kako da odgaje uspešne potomke. Kada je imao 26 godina, Sija je postao vlasnik lanca fast fud restorana, a prošle godine magazin Forbs ga je uvrstio na listu najmlađih milijardera iz Azije.

Prvo, budite uzor svojoj deci. Sija kaže da su ga roditelji naučili da se naporan rad isplati. Ne može se odmah očekivati uspeh, pa se tako Sija seća kako su njegovi roditelji ni iz čega napravili prodavnicu, a plodove mukotrpnog rada su počeli da osećaju mnogo kasnije. U porodičnom marketu, naslednik je radio od detinjstva, i to od osme godine, pa sada savetuje roditelje da mališanima daju razne zadatke, jer se tako razvija odgovornost.

Bitno je i da roditelji prenesu deci vrednosti koje će im omogućiti da ostanu stabilni i na zemlji šta god da se desi, bilo da su u pitanju godine čekanja da se neka investicija isplati, bilo da postanu milioneri, jer tada će im, tvrdi Sija, biti najpotrebnija smirenost kako ne bi “poleteli”.

Izvor: Novosti

Napadi besa kod dece

Napadi besa kod dece

Čini li vam se da je napad histerije nešto što sasvim sigurno nećete doživeti od vaše umilne bebe?

Gledate, s vremena na vrijeme, dijete koje se bacaka u ili ispred prodavnice i oznojene roditelje koji ne znaju šta bi prije? Još ako je trgovina obavljena i odrasla osoba stoji sa punim rukama kesa a ono se bacaka, te roditelj nije fizički u stanju da savlada dijete a da mu sve ne poispada. Pitate li se što ih nisu bolje vaspitali? Ako dijete dobije po turu okolina obavezno osuđuje onoga koji mu je batine priuštio. Ako, pak, ne dobije, pita se kad će. Okolina svakako ima svoj kritički stav. A mene, pravo da vam kažem, baš boli uvo za taj stav.

Elem, inspiraciju za naredne redove dobih prije dva dana. Imam jednog dvoipogodišnjaka koji obožava autiće. Fanatično. I ja bih mu kupovala autiće kad mogu, a zadnji put je dobio autić kad je upro prstom u njega u supermarketu. Lomila sam se da li da mu ga kupim. Međutim, sam pogled na uplakano i molećivo lice te ono tužno: ,,Mamaaaaa, kupi mi autć! Mamaaaaa, moji’ te!” riješio je dilemu. Odšetamo do polica sa igračkama, šef odabere onaj koji mu se dopada i sav zadovoljan izađe iz prodavnice. E, tu je nastala greška. Par večeri nakon te odemo nas dvoje u šetnju. Svratimo po neke namirnice i, po đavolu, hljeb baš bješe do police sa autićima. Navalio šef da mu kupim auto. Znala sam šta me čeka. Objasnila sam mu, lijepo, da ima autića toliko da ih može prodavati kao polovna, ili u dijelovima, a on pojača intonaciju i dade se u dreku. Okreće se onaj narod, a ja drekavca vozim u onim kolicima iz supermarketa. Usput, zahvaljujem Bogu što mu guza još uvijek može stati u onaj dio za male ljude koje u prodavnici ne možeš baš lako iskontrolisati.

Nastavimo do kase, a on ne prestaje. Izlazimo iz prodavnice. Ja sa dvije ruke pune kesa koje prebacujem u jednu ruku, ruksakom na leđima sa toliko presvlake za njega da bismo pretekli i da ostanemo negdje zarobljeni na par dana. Kako ostadoh bez spasonosnih kolica koja su mi omogućavala kretanje bez obzira na stanje u kojem se nalazi moj voljeni zvekan, čovjek se dade u bacakanje ispred marketa. Najvećeg u gradu. Najprometnijeg. Sa ljudima na čijim licima sam očitavala čuđenje, sažajenje, želju za pljuskom po guzi, osudu kako sam loš roditelj i opet saosjećanje. Vjerovatno majke koja ima isto čudo kući. Pokušam da ga uz sav tovar ponesem, ali je u onoj zimskoj jakni bio kao dobro istrenirano meče koje mi je klizalo pod rukama. Koje ne bi savladao ni nindža.

Policajac koji se našao tu priđe, ponudi mu da mu pozajmi pendrek ako se smiri, ali ništa nije pomagalo. A on je lud od ljubavi za policijom i policajcima. Arlauče kao sirena dok se igra. Arlaučem i ja, često. Moram. Ni dedin ,,Mrakan” kojeg se on plaši nije pomogao. Ni to što ima gomilu autića kući. A ni činjenica da ćemo zakasniti po seku sa treninga. Nisam dobila želju da ga isprašim po turu. Znam da je dovoljno mali a nedovoljno veliki da bi uspješno kontrolisao svoje emocije. Takođe, znam da je ovo još jedna granica koju nastoji da poruši. Da raste i razvija se baš na taj način.

Jedva krenusmo, sa suzama u očima. Kuka na sav glas, ali barem hoda. U prolazu ugleda izlog sa igračkama: ,,Mama, ‘oćemo da kupimo auto?!” ozari se lijepo lice koje mi osmjeh smješta svako jutro. ,,Nećemo”. Plač. Do auta. Do kuće. Knap smo stigli po njegovu sestru. ,,Kad primim platu možeš da dobiješ autić. Ne možemo da kupujemo autiće kao hljeb, svaki dan”, pokušah da mu objasnim.

Tantrumi, iliti napadi histerije, su sasvim normalna pojava kod male djece. Bila sam pametnija sa prvim djetetom pa smo se u startu dogovarali da li i šta može da dobije iz prodavnice. I nikada nisam doživjela od nje bacanje po patosu. Valjda me ovaj mališa smekšao. Milo mi je da ga obradujem novom igračkom. Samo, mogla sam da preskočim kupovinu baš onaj put kada je autić dobio zahvaljujući plaču u sred prodavnice i tužnom izrazu njegovi lijepih očiju. Da nisam poklekla tada, možda bismo ovu ekskurziju i preskočili.

Tako, kad vaša medena beba poraste i počne da se bacaka na sred prodavnice, nemojte joj dati to što traži. Shvatiće da je to najlakši način da dobije ono što želi i onda ste nadrapali. Neka ljudi gledaju, vi ih ne morate gledati. Baš vas briga o čemu razmišljaju i da li vas osuđuju, kako god da se postavite. Pljuska po guzi ne rješava problem. Riješiće ga to što djetetu nećete pružiti to za čim histeriše. Naučićete ga da to nije način.

Izvor: Gracija

3 saveta kako da prestanete da vičete na svoju decu

Časopis „Razvoj deteta“ objavio je rezultate dvogodišnjeg istraživanja Univerziteta Pitsburg u Pensilvaniji i Univerziteta Mičigen, koji govore da stalno vikanje na dete može biti isto toliko loše kao i fizičko nasilje i može da izazove probleme u ponašanju i emotivnom razvoju doprinoseći da nešto kasnije, u tinejdžerskom i adolescentskom dobu ova deca češće ispoljavaju sklonost ka nasilnom ponašanju.

Ova tema bila je predmet istraživanja od strane dečjih psihologa pa su rezultati studije ponovo objavljeni 2003. godine u časopisu o porodici (Journal of Marriage nad Familly). Istraživanje je pokazalo da je u porodici u kojoj je postojalo oko 25 ili više rasprava u toku 12 meseci, ovakva sredina uticala na smanjenje samopouzdanja kod dece i dovela do povećanja agresije prema drugima i visok stepen sklonosti ka depresiji i anksioznosti.

Evo nekih korisnih saveta koji će vam pomoći da ovu naviku, ukoliko postoji iskorenite iz vaše svakodnevice i komunikacije sa vašim detetom ili tinejdžerom.

1. Budite pažljiv slušalac

Izbegavajte da suviše osuđujete dete i njegove postupke i da ga kritikujete jer će ga to dovesti u položaj da se brani. Umesto da krenete u „napad“ na dete, možete ga na smireniji način zamoliti da vam objasni zbog čega je uznemireno ili nervozno. Možda nećete odmah dobiti odgovor, ali na taj način ostavljate otvorena vrata deci da u trenutku kada osete da im to odgovara, podele sa vama svoja osećanja i misli, a vi nećete ostaviti utisak „lošeg policajca“ koji je rešio da deli lekcije.

2. Budite puni razumevanja i na taj način „usporite sebe“ u kritikovanju

Potrudite se da shvatite šta biste želeli da vaše dete promeni kod sebe i onda mu to objasnite na racionalan i miran način. Bilo bi dobro da razumete na pravi način postupke i ponašanje vašeg deteta. Recimo, ukoliko stalno kasni u školu, možda na taj način nesvesno pokušava da odloži i izbegene susret sa drugarima iz škole sa kojima nije u najboljim odnosima. Razmišljajući na taj nači, smirićete i svoje emocije i nećete dovesti sebe u situaciju da sve to rešavate vikom.

3. Ne shvatajte stvari suviše lično

Roditelji često viču na decu jer njihovo ponašanje shvataju suviše lično. Morate shvatiti da se vaše dete ponaša na određeni način zbog nekih ličnih stvari koje pokušava da reši u sebi a ne zbog vas samih.

Izvor: Psychologytoday

Batine krive za agresivnost

Fizička kazna u vidu udaranja deteta po guzi može da proizvede neprijatne posledice

Fizička kazna u vidu udaranja deteta po guzi može da proizvede neprijatne posledice. Ova "vaspitna mera" povećava agresivnost mališana, jer oni od malih nogu uče od starijih da je ovakvo ponašanje prihvatljiv način rešavanja konflikata, pokazala su istraživanja. Udaranje po zadnjici može dovesti i do ozleđivanja ili zlostavljanja deteta, posebno kada je takav čin izveden u momentima ljutnje.

Da bi disciplina bila na željenom nivou a kazna izostala, prema mališanima se treba ponašati sa poštovanjem i krajnjim uvažavanjem. Samo u takvim okolnostima može se očekivati da se i dete tako ponaša. Dečju neiscrpnu energiju treba usmeriti u pozitivnom smeru i omogućiti mu da trči, skače, peva, pleše, bacaka se u vodi... Samo apsolutnom aktivnošću može se umiriti njegova divlja i neobuzdana priroda, ističu stručnjaci.

Izvor: Novosti

Foto: Thinkstock

Kako ih smiriti na javnom mestu

Kada se mališani zacene od plača i vrište, roditeljima je neprijatno i ne znaju kako da reaguju

Koliko puta ste videli da se dete na javnom mestu zaceni od plača, a njegovi roditelji ne reaguju i nastavljaju da razgovaraju sa prijateljima, piju kafu ili telefoniraju. Stručnjaci kažu da je to, za početak, veoma nekulturno, a potom i loš gest u vaspitanju.

Ne samo da iritira prolaznike, nervira goste u kafiću ili na bilo kom drugom mestu, već i pokazuje da mame i tate nisu mnogo zainteresovane za svog mališana. Psiholozi savetuju da je umesto ignorisanja plača i cike, potrebno da se dete prvo upita da li ga nešto boli, da li je gladno, žedno...

Ako je problem u tome što mu nije ispunjena neka želja, onda bi roditelj morao da mu objasni da nije lepo da vrišti na javnom mestu, dok ga svi gledaju. Ukoliko suze i dalje teku, i to bez razloga, kulturno je da ga odvedete i osamite se, pa ozbiljno popričate sa detetom bez "publike" i stavite mu do znanja da takvo nepristojno ponašanje nećete da tolerišete.

Izvor: Večernje novosti

Foto: Thinkstock

Šta kada dete neće u krevet...

Roditeljima je dobro poznato koliko je teško naterati decu da idu da spavaju. To nije lak posao, ali je jako važno da navikavate svoju decu da idu da spavaju na vreme kako bi bila puna elana, zdrava, nerazdražljiva.

Mi vam dajemo neke od saveta kako možete na lakši način decu da naučite spavanju.

1. Neka spavanje bude prioritet

Dete stavljajte uvek u isto vreme u krevet i u uvek u isto vreme ga budite, pa čak i vikendima. Dete ujutru budite polako, i ne dozvoljavajte mu da drema preko dana.

2. Suočite se sa problemima oko spavanja

Neki od problema sa spavanjem su problemi uspavljivanja deteta, hrkanje, buđenje tokom noći, odugovlačenje i opiranje da se ode u krevet, otežano disanje tokom sna. Ovi problemi se odražavaju u toku dana na ponašanje deteta. Ukoliko je vaše dete umorno, pospano i razdražljivo, ne bi bilo loše da posetite lekara.

3. Rutina

Deca vole rutinu. Poželjno je detetu pred spavanje čitati priče, tako će dete krevet vezivati za dobra osećanja i davati mu simboliku sigurnosti.

4. Sobni uslovi

Sobna temperature mora biti adekvatna, soba u kojoj dete spava bi trebalo da bude topla. Poželjno je da kada dete legne bude tamna i da se ne čuje nekakva buka.

Poželjno je da dete spava sa nekom igračkom koja mu je draga, jer ona za njega simbolizuje sigurnost.

Ukoliko vaše dete ustane nakon što ste ga smestali u krevet, nemojte da reagujete, samo ga dohvatite za ruku i vodite nazad u krevet. Ukoliko krenete da prekoravate dete što je ustalo, vi mu samo odlažete vreme za krevet - a to je ono što ono želi. I nikako nemojte da popuštate, jer setite se, rutina je jako važna.

izvor: Super žena

Kako da vas dete sluša?

Jedna od najčešćih rečenica koju roditelji izgovaraju je “ništa me ne sluša” i to još od malena. Kada se u stvari može reći da dete ne sluša? Saznajte kada da počnete sa edukacijom koja će imati smisla koliko za vas toliko i za dete.

Do 2. godine dete nije svesno svoje neposlušnosti tj. krši pravila iz neznanja. Upravo iz ovog razloga ne vrede ukori i prekori roditelja čiji je najvažniji zadatak da u ovom periodu spreče fizičko povređivanje deteta.

Oko 3.-4. godine dete može da shvati odnos između uzroka i posledice (ako uradim ovo, dogodiće se …) i to mu pomaže da razume zašto mu je dozvoljeno da radi neke stvari a neke ne. Ovo shvatanje uzroka i posledice predstavlja prvi korak ka progresivnom usvajanju porodičnih standarda i formiranje onoga što bi se moglo nazvati “svešću” o sopstvenim dužnostima i ograničenjima. Iz tog razloga se tek od ovog trenutka može pričati o neposlušnosti kao svesnom prestupu postavljenih pravila.

Koji edukativni model izabrati?

Nakon 2. godine vreme je za saopštavanje prvih, jednostavnih pravila koja će detetu omogućiti da nauči šta je dobro a šta loše za njegove roditelje. Nakon toga ono će, uz pomoć maminih i tatinih objašnjenja i sopstvenim iskustvom, shvatati zašto se neko ponašanje ocenjuje pozitivno a drugo ne. Međutim, ovo puko izgovaranje pravila nije dovoljno da bi ona bila poštovana i često će biti potreban “sukob” sa mališanom koji, upravo kršenjem pravila, želi da iskaže sopstvenu nezavisnost.

Mame i tate često sumnjaju u sopstvene sposobnosti i ispravnost vaspitnih mera koje zastupaju. Najčešće se primećuje da roditelji primenjuju model iz svog detinjstva čak iako se sukobljavaju sa validnosću šema naučenih u porodici iz koje potiču.

Međutim, osnovna i najvažnija stvar je poštovanje sopstvene prirode i sopstvenog instinkta izbegavajući metode u kojima se ne prepoznajemo. Na taj način roditelju je lakše da bude uvek koerentan u svojim postupcima a detetu da mu veruje kad nešto kaže.

Koje je pravo ponašanje?

Evo nekoliko pravila koja vam mogu pomoći da uspostavite i održite autoritet kod deteta:

Nemojte postavljati previše pravila: nerealno je očekivati da se dete od 3-4 godine ponaša kao odrasla osoba. Bolje je držati se nekoliko jasnih pravila koja su laka za poštovanje.

Nemojte konstantno menjati ili improvizovati pravila: dete ima odlično pamćenje i ako mu se danas dozvoli ono što je juče bilo zabranjeno ono može da misli da pravila i nisu previše važna.

Izbegavajte zahteve koji treba da se ispune istog momenta (“idi operi ruke”, “dolazi odmah za sto”) ako je dete zauzeto igrom. Ovakva naredba će sigurno izazvati neku vrstu okršaja i izazova koji dovode u pitanje autoritet roditelja. Mudrije je detetu dati vremena – “još jedan krug i idemo kući”.
Kada detetu naređujete da nešto uradi ton mora da bude odlučan i čvrst. Gubljenje kontrole i dranje može da uplaši dete i natera ga da tog puta posluša iz straha, ali ne doprinosi autoritetu.

Hvalite dete kada nešto dobro uradi. Ukoliko se dete samo grdi i za najmanju sitnicu biće mu teže da shvati razliku između dobrog i lošeg.
Kazne: da ili ne?

Do 2. godine dete još uvek nije u stanju da poveže svoje ponašanje sa kaznom. Iz ovog razloga pretnja da će biti kažnjeno ili primenjivanje kazne neće postići da dete postane poslušno.

Od 3 - 4. godine ovaj mehanizam daje prve rezultate. Važno je međutim držati se određenih pravila.

Izbegavati previše teške kazne koje bi mogle da izazovu negativno ponašanje kod deteta.

Ne pretiti detetu kaznom a zatim je nikad ne primeniti. Ovakvo postupanje može da izazove nevericu i sumnju kod deteta.

Pokazati sigurnost u sopstvene postupke: kada ste se odlučili za kaznu, sprovedite je do kraja. Nikako nemojte odjednom promeniti mišljenje i reakciju.

Ne upotrebljavajte telesno kažnjavanje deteta.

Bez burne igre pre spavanja

Očevi obično vole razdragane igre sa decom, što se i deci dopada. Ali, mališani se lako uzbude od takvih igara, što često uzrokuje noćne košmare. Obično je bilo teško objasniti skoro svakom ocu da ne počinje igre sa jastucima pre spavanja. Pogotovo što se vreme za spavanje poklapalo sa vremenom kada je otac uspevao da se odmori posle večere i kada je bio raspoložen za aktivne igre. Treba izbegavati takve igre s decom pre spavanja.

Ako dete nemirno spava, treba ga, pa makar i usred noći, smestiti u očev sigurni zagrljaj radi smirenja. Očevi treba obavezno da pamte da u uzrastu od 2. do 4. godine, deca lako gube kontrolu nad osećanjima, takvim kao što su ljubav, mržnja i strah. Mala deca ne razlikuju baš jasno javu i san. Ako otac glumi medveda, dete ga u tom momentu stvarno smatra medvedom. To je previše jak utisak za tako malo dete. Iz tog razloga, burne igre treba da budu lagane i kratke, čak i kada dete hoće još. Vrlo je važno da burne igre ne budu u formi praćenja ili “ko je jači” i, jednostavno, akrobatika koju treba odmah prekinuti ako se dete previše uzbudi.

Otac ne treba da se podsmeva djetetu. Ponekad kada se otac naljuti na sina, izražava svoju ljutnju u formi podsmeha. To je način uticaja na oponenta u svetu odraslih. Dete se u takvom slučaju oseća poniženim. Podsmeh je previše jako sredstvo za malu decu. Nemojte lomiti psihu deteta, osim ako ne želite da postane čovek sa viškom kompleksa!

Realno, ovi navedeni primeri nisu jedinstveni. Postoji još toliko nijansi, onih, reklo bi se, bezopasnih sitnica koje s očeve lake ruke postaju ili tople uspomene iz detinjstva ili one najteže uvrede koje pamte i nose celog života.

Logoped-defektolog, spec.psiholog Ina Faljko, “Dr Semjonova “ Budva

Kako rešiti najčešće probleme sa disciplinom dece?

Kako se nositi s 10 najčešćih, i najiritantnijih, problema s disciplinom?

Dosta vam je neprestanih prepirki, bezobraznosti, laganja, zanovijetanja i ostalih problema koje vaše dijete ima u ponašanju? Postoje praktične i prilično jednostavne strategije kako se nositi s 10 najčešćih, i najiritantnijih, problema s disciplinom.

1. Bezobraznost
Problem: Čini se da vaše dijete ne razumije koje je ponašanje prikladno, a koje nije. Ignorira vas, bezobrazno odgovara, odbija poštivati vaša kućna pravila… Čak i govorom tijela pokazuje arogantnost, a i prosto se izražava, otprilike kao da mu je Bart Simpson glavni uzor.

Rješenje: Ovdje se morate nositi s dva problema – govorom tijela i jezikom koji dijete koristi, a čini se da bi vašoj kćeri ili sinu trebao „trening“ na oba fronta. Dajte djetetu jasno do znanja da ponekad geste govore glasnije i jasnije od riječi: kad vam koluće s očima, prekriži ruke, lupka prstima ili stopalom – očito pokazuje da mu nije baš previše stalo do toga što mu govorite. Nemojte to tolerirati. A što se tiče bezobraznog odgovaranja i korištenja prostih riječi, možda biste mu mogli ograničiti gledanje televizije, odnosno zabraniti gledanje emisija koje obiluju eksplicitinm jezikom i/ili imati iskren razgovor o tome zbog čega se nešto što se vidi i čuje na televiziji ne može koristiti kod kuće. Pokuša li vas vaš bezobrazan tinejdžer uvući u svađu, odlučno i bez podizanja glasa ponovite svoju odluku i dajte mu do znanja da nećete nastaviti razgovor. Nakon toga otiđite iz prostorije.

2. Odgovaranje
Problem: Ne možete svoje dijete ništa zamoliti, a da vam ono na to bezobrazno ne odbrusi nešto.

Rješenje: Nemojte ignorirati ili tolerirati takvo ponašanje. Time dijete pokazuje manjak poštovanja prema vama, a naučit će se da se tako ponaša i prema drugima, što će mu itekako otežati život ubuduće. Naravno i vi morate imati poštovanja prema svom djetetu, i na vlastitom primjeru prema drugima pokazati da se to odnosi na sve. Kao i u prijašnjem slučaju ne dajte se uvući u bespotrebne svađe. Vi ste roditelji i ti koji postavljaju pravila.

3. Ne sluša vas
Problem: Vaše dijete se „isključi“ kad god mu nešto govorite ili ga molite da nešto napravi.

Rješenje: Pobrinite se da imate potpunu pažnju djeteta prije nego što počnete bilo što objašnjavati. To možda znači da stanete ispred televizora koji gleda, isključite CD player ili da mu zaustavite igranje igrice na računalu. Dobro rješenje je i da dijete za vama ponovi ono što želite da napravi kako biste bili sigurni da je shvatio poruku.

4. Zanovijetanje
Problem: Vaše dijete počne zanovijetati ne prestaje. Često popustite samo kako biste ga zaustavili.

Rješenje: Bez obzira na to koliko vaše dijete zanovijeta, nemojte popustiti. Čak i ako ste mu planirali kupiti sladoled i prije nego što je počelo zanovijetati, sada to nemojte učiniti. I jasno mu dajte do znanja zbog čega ga neće dobiti. Idući puta će razmisliti dva puta prije nego što počne zanovijetati.

5. Prekida vas
Problem: Upravo onog trentka kad počnete voditi konverzaciju s nekim, vaše dijete počinje dosađivati i prekidati razgovor.

Rješenje: Dajte djetetu do znanja da je prekidanje tuđeg razgovora nije lijepo i da treba pričekati dok ne dođe red na njega. Tada nastavite razgovor sa sugovornikom, bez obzira na upadice svog djeteta. Tek kad završite razgovor s odraslom osobom, skrenite pažnju na dijete kako bi njihovo strpljenje bilo nagrađeno. Dijete mora znati da će imati šansu reći vam ono što je već htjelo reći.

6. Zadirkivanje
Problem: Vaše dijete stalno zadurkuje i podbada svoju mlađu sestru ili brata, i to je nešto što obično rezultira suzama vašeg mlađeg djeteta.

Rješenje: Podsjetite svoje starije dijete da je zadirkivanje zabavno samo kada i druga osoba uživa u tome – a očito da vašem mlađem djetetu to nije zabavno ako plače. I smislite kaznu za ovo ponašanje – možda „time out“ u drugom dijelu stana ili kuće i bez igrački i televizora.

7. Svađanje
Problem: Vaša djeca su našla novi način ubijanja dosade – svađanje jedno s drugim. Čini vam se kao da je to njima užitak s obzirom koliko se često svađaju, no to vas, kao i stalno posredovanje, izluđuje.

Rješenje: Dajte im do znanja da su vam njihove prepirke i uvlačenje vas u njih veoma naporne i da će vam od sada nadalje njihova svađa biti znak da nemaju ništa pametnije za raditi pa će vama pomagati u kućanskim poslovima – slagati veš, vaditi/stavljati suđe u perlilicu, usisavati…

8. Varanje
Problem: Vaše dijete stalno vara u društvenim igricama, i svim ostalim sportovima. Mora pobijediti pod svaku cijenu.

Rješenje: Dajte mu do znanja da pobjeda nije sve i da cilj društvenih igrica nije samo pobijediti. Naše društvo stavlja toliko važnosti na pobjedu da djeca ponekad osjećaju pritisak da moraju pobjediti bez obzira na sve. Naglašavajući vrijednosti kao što su iskrenost i timski rad umjesto pobjeđivanja naučit ćete ih kako se u životu dostojno nositi s porazom, kojeg će prije ili kasnije svejedno doživjeti.

9. Laganje
Problem: U posljednje vrijeme uhvatili ste svog sina u laži, i to se dešava prilično često. Kada ga suočite s činjenicama, prizna istinu, no uznemirue vas kako lako izgovara laži i koliko često to čini.

Rješenje: Razmislite o tome koliko puta vi iskrivljujete ili „natežete“ istinu. Izgovorite li i vi pokoju malenu laž s vremena na vrijeme? Onda nemojte biti prestrogi sa svoji djetetom, osobito ako se radi o sitnicama. I razmislite o tome jesu li vaše kazne prestroge, ovdje mislimo za sve „prijestupe“ koje dijete čini. Jer ako su kazne jako stroge moguće je da je vaše dijete strah priznati vam grešku – a tada je napast da laže (upravo zbog tog straha od kazne) zbilja velika. Vaše dijete mora osjećati da je iskrenost najbolji put i da vam se može povjeriti oko svega što mu se događa. No za tako nešto mora postojati razumijevanje za sve sitne „gluposti“ koje smo i sami radili kao mali.

10. Krade
Problem: Uhvatili ste ga kako krade slatkiše od brata ili sestre, novac od vas ili slatkiše u dućanu.

Rješenje: Dajte djetetu do znanja da je krađa potpuno neprihvatljivo ponašanje i inzistirajte na tome da se iskupi osobi od koje je krao – vratiti novac ili nadomjesti slatkiše koje je uzeo. Ako se ovaj problem nastavi ili još gore eskalira, morali biste potražiti stručnu pomoć jer to može biti znak ozbiljnijih problema.

Vaspitavanje dece batinama

„I mene je tata tukao, pa sam postao ministar”, rečenica je koja možda najbolje ilustruje odnos koji roditelji u Srbiji imaju prema fizičkom kažnjavanju dece. 

Istraživanje, koje je sprovedeno na uzorku od 10.000 domaćinstava u Srbiji, pokazalo je da svako drugo dete dobija batine i da 62 odsto mališana trpi psihičko nasilje, istakli su psiholozi, sociolozi, pravnici i kreatori državne politike na jučerašnjem okruglom stolu o fizičkom kažnjavanju dece, koji je organizovao zaštitnik prava građana.

Iako većina naših roditelja veruje da je batina iz raja izašla, suroviji i nasilniji oblici kažnjavanja prisutniji su u seoskim domaćinstvima, a roditelji za nijansu oštrije „disciplinuju” dečake, istakla je Katlin Brašić iz Unicefa.

Dr Žarko Trebješanin, psiholog i autor knjige „Predstava o detetu u srpskoj kulturi”, istakao je da se u srpskoj patrijarhalnoj kulturi pod vaspitanjem podrazumeva – kažnjavanje, kao i da većina roditelja živi u ubeđenju da je kazna neophodno vaspitno sredstvo koje služi da dete postane „dobar čovek”.

„Dobro dete je u simboličnom rečniku našeg naroda sinonim za – poslušno dete, a poslušno dete se ’dobija’ kažnjavanjem. Naši roditelji veruju da je dete ’po prirodi’ rđavo, nerazumno i neodgovorno i da ono može postati ’dobro’ odnosno – poslušno, mirno, uredno, razumno i odgovorno, samo pod pritiskom pretnji i batina. A ako pretnje ne pomognu, roditelji pokazuju visok stepen ’maštovitosti’ u kažnjavanju, počev od šamaranja, batinanja, pa sve do izbacivanja iz kuće.

Mnoga sociološka istraživanja govore da je čak 90 odsto roditelja u Srbiji sklono fizičkom kažnjavanju dece, a 40 odsto njih na izrazito grub način ’disciplinuje’ mališane. Kulturološki posmatrano, u svakom narodu koji neguje ratnički duh prisutno je fizičko kažnjavanje dece, a provereni psihološki recept za vaspitanje agresivnih odraslih osoba glasi – tucite ih dok su mali”, upozorio je dr Žarko Trebješanin.

Predstavljajući nacionalnu strategiju za prevenciju i zaštitu dece od nasilja, državni sekretar u Ministarstvu rada i socijalne politike Ljiljana Lučić istakla je da je ovaj dokument ima za cilj da svakom detetu obezbedi odrastanje u bezbednom okruženju i da podigne društvenu svest o štetnosti nasilja.