Zlatni saveti za roditelje.

Skandinavcima se divi svet zbog njihovog pristupa roditeljstvu – pa često od njih možemo da čujemo zanimljive stvari koje su u drugim krajevima planete nezamislive. Ovo su neke lekcije koje možemo da usvojimo od Danaca.

Knjiga „Danski način roditeljstva: Šta najsrećniji roditelji znaju o odgajanju samouverene, sposobne dece?“ autorke Džesike Hohmen može biti izuzetno korisna, pogotovo mladim roditeljima.

Ova knjiga zapravo daje odgovor na pitanje šta Dansku čini najsrećnijom zemljom na svetu i kako danski roditelji odgajaju srećnu, samouverenu, uspešnu decu.

Preispitajte svoja ustaljena pravila i aktivnosti

Naše ustaljene aktivnosti su one radnje i reakcije koje imamo kada smo preumorni da bismo razmišljali i tražili bolji način ili opciju. Jednostavno reagujemo instinktivno, pomalo lenjo, da bismo brzo došli do rešenja. Ustaljene aktivnosti i pravila takođe mogu biti proizvod vašeg sopstvenog odgoja.

Rešenje: Sastavite listu svojih ponašanja i reakcija prema deci kada ste najlošije raspoloženi i pokušajte da shvatite koja među njima vam se najmanje dopadaju pa da ih u svakoj sledećoj prilici kontrolišete. To je mnogo lakše kada ste ih svesni.

Spontana, samostalna igra može učiniti vaše dete manje uznemirenim

Majke često osećaju krivicu jer se ne igraju dovoljno s decom, već umesto toga pokušavaju da, poput hobotnice, obave i kućne poslove i budu dostupne šefu na poslu, ako nešto zatreba. Čini se da Danci mnogo više cene spontanu, samostalnu igru. Vide je kao način za izgradnju detetovog samopouzdanja. Dopuštajući deci da se slobodno igraju sama ili sa drugima, uče ih veštinama snalaženja – kako se nositi sa situacijom, a da mama ne priskače u pomoć?

Osećaj da mogu, da su sposobni samostalno da upravljaju situacijama, poboljšava osećaj kontrole. Tako deca postaju svesna da, zapravo, mnogo toga mogu sama, da im nije potrebna pomoć roditelja. Onda postaju hrabriji da pokušaju više i bolje, a samopouzdanje raste. Dete koje veruje da kontroliše svoj život je manje verovatno da će se osećati anksiozno, jer zna da za neke stvari određuje samo šta će se dogoditi.

Dakle, ne osećajte krivicu što decu puštate da se sami igraju.

Pohvalite trud, ne rešenje

Roditelji u Danskoj fokusiraju se na rad i napor koji je uložen u izvršavanje zadatka, a ne stvarni krajnji rezultat toga. Umesto da razglabaju o tome koliko je pametno njihovo dete kada odlično uradi test, oni će verovatno istaći fokus koji je dete pokazalo da bi dobilo najbolje ocene, a ne same ocene.

Ohrabrivanje rada podstiče kod deteta ispravan način razmišljanja o rastu i razvoju – ne rastem zato što sam dobio peticu, već rastem jer razvijam veštine i mnogo se trudim. S druge strane, deca koja veruju da je jedini dokaz uspešnosti rezultat, smatraće da je inteligencija nešto što ili ima ili nema.

Dakle, prihvatite da će dete možda biti frustrirano teškim zadacima koji zahtevaju mnogo truda. Ali kad savlada zadatak, vi pohvalite istrajnost.

Odvojte ponašanje od osobe

Džesika Hohmen, autorka knjige, kaže da je njen sin imao naviku da se sakriva od ljudi, a ona je svima govorila kako je stidljiv, kako bi ga opravdala. Ponavljajući da je stidljiv iznova i iznova, ona ga je poistovetila sa tim što je radio. A u stvari, on je samo prolazio kroz određenu fazu razvoja.

Da je ustuknula tada, mogla je da problem definiše u pozitivnom kontekstu, rečenicom: „Trenutno uživa u društvu poznatih ljudi“. Roditelji u Danskoj se retko fokusiraju na negativne situacije, već na to da pomognu detetu da pronađu pozitivno rešenje. Ne etiketirajte dete govoreći mu da je stidljivo, smotano, netalentovano. Ne govorite im ni da su loši kad se loše ponašaju, već recite da su oni dobri, ali da njihovo ponašanje nije.

Naučite ih kako da se nose i pokazuju emocije, da biste izbegli pritisak vršnjaka

U društvu izgrađenom na sebičnosti teško je naučiti empatiju. Razgovarajte s detetom o tome kako se oseća lik u crtanom filmu kada se nešto dogodi. Pitajte da li su se ikada tako osećali. Kad jednom razumeju različite emocije, podstaknite ih da to znanje često koriste.

Kako deca postaju starija, moći ćete da objasnite kako svojim postupcima mogu činiti da se drugi osećaju na određene načine. I oni sami. Na primer, davanje cveća mami tokom šetnje je čini srećnom. Jednom kada iskuse te emocije, ređe će dozvoliti da ih spoljni uticaji vode ka donošenju velikih odluka – droga, alkohol, uticaj lošeg društva itd. Znaće da su oni gospodari [svog] emocionalnog odgovora.

Savet: Kad ste srećni ili tužni, dozvolite svojoj deci da vide tu vašu ljudsku stranu. Ako možete, objasnite kako se osećate rečima koje oni razumeju. Onda neka vide kako prevazilazite negativne emocije.

Preusmerite se sa problema umesto da pribegnete ucenama

Ume da bude izuzetno teško ostati smiren kada vaše dete nastavlja da radi nešto o čemu ste već pričali da nije u redu. Međutim, ova knjiga nudi rešenje – izbegavanje problema umesto kažnjavanja.

Džesika Hohmen navodi svoj primer gde se njen četvorogodišnjak stalno svađao sa svojim ocem oko toga gde može da se igra određenom igračkom. Otac mu je rekao da mora biti u svojoj sobi, a sin je hteo da luta po kući. Čula je kako muž ponovo objašnjava uslove koje je postavio, a njihov sin samo odgovara: „Ne“. U tom trenutku je njen suprug razigrano zgrabio igračku i počeo da golica sina, rekavši da se bolje igra njom u svojoj sobi. I sukob je rešen.

Ovakve situacije se lako moglo pretvoriti u ultimatum („Igraj se tom igračkom u svojoj sobi ili se uopšte nećeš igrati njom“). Umesto toga, problem je preusmeren humorom. Poruka je i dalje bila ista, ali nije bilo dreke ili suza. Ovaj savet je najteže primeniti.

Savet: Predložite izlaz iz uzavrele situacije umesto ultimatuma. Pokušajte prvo da budete smiren učitelj i sačuvajte ozbiljnost i strogost za situacije u kojima vam zaista treba, piše Zelena učionica.

Fizičko kažnjavanje deteta nije pravo rešenje za njegovo vaspitavanje, a ruski psiholog Mihail Labkovski je obajsnio koje su posledice ovakvog pristupa detetu.

On je u par rečenica objasnio da fizičko kažnjavanje u ranom detinjstvu dosta utiče na njegovu psihu tokom perioda odrastanja.

"Udaranje nije vaspitavanje, to je samo pokazatelj vaše agresije. Nemogućnost vaše samokontrole. Postoje puno bolje i delotvornije metode, a deca najviše uče iz onoga što vide kod svojih roditelja. Molim vas, pronađite snagu u sebi i shvatite da nije u redu da tučete decu. Moguće je da su i vas roditelji tukli u detinjstvu i sigurno se sećate tih batina kao najbolnijeg iskustva iz detinjstva. Važno je da se naglasi da je ovo vrlo ozbiljna i bitna tema o kojoj se danas premalo govori", objasnio je Labkovski i time uputio apel roditeljima da nikad ne koriste fizičko kažnjavanje.

"Kako biste odgajili dete koje ima samopouzdanje, kao roditelji morate da naučite da živite po svojim pravilima. Ljudi koji ne znaju šta zapravo žele, žive u svojevrsnom haosu koji usput prenose na svoju decu, a to nije dobro", dodao je.

Izvor: sombor.info

Italijanski pedagog Marija Montesori je još u prošlom veku stvorila poseban način za vaspitanje dece. Danas je sve više roditelja koji koriste njena specifična pravila i na taj način u odrastanju svojih mališana uživaju na drugačiji način.

Marija Montesori je poznata po tome što je osmislila kratka, mudra i lako primenljiva pravila koja roditeljima olakšavaju način da podignu srećno i samopouzdano dete.

Evo nekih Montesori pravila koja će vam pomoći da svojoj deci osigurate svetlu budućnost:

Neka bude voljeno i slobodno

Prve tri godine života su presudne za razvoj mališana, jer u tom dobu on upija sve što vidi i čuje, pa je važno da mu omogućite da slobodno izražava potrebu za kretanjem, jezikom i ljubavlju. Da se oseća nesputano i voljeno. Neka se oseća voljeno.

Poštujte ga i kada pogreši

Svi mi grešimo pa i najmlađi članovi društva umeju da skrenu sa puta. Ali na to gledajte kao na savladanu lekciju, jer, uz vašu pomoć, mališan uči kako da ispravi grešku i pravilno reši neki zadatak. Važno je samo da ga i u tom momentu poštujete.

Omogućite mu pravo na izbor

Ako dete odrasta u atmosferi u kojoj se uvek uvažava njegovo pravo na izbor, osećaće se ispunjeno, a njegovo samopouzdanje će da raste.

Podstičite njegovu radoznalost

Svako dete je mali istraživač, ali od vas zavisi da li će njegova znatiželja da se razvije u pravom smeru ili će utihnuti. Pratite šta radi i kako se ponaša, osluškujte ga i onda pomozite da usmeri sve kapacitete ka oblasti koja ga zanima.

Nećete ga razmaziti pomažući mu kada ima muku
Nemojte da mislite da ćete razmaziti dete time što ćete mu se naći kada mu je potrebna neka pomoć. Uradite to. Ali nemojte da obavljate njegove obaveze umesto njega.

Budite uvek kulturni

Ako želite da vaš mališan izraste u lepo vaspitanog čoveka, imajte na umu da i to zavisi od vas. Zato se potrudite da mu pružite dobar primer, da u svakom trenutku vi budete kulturni, odmereni i ljubazni.

Budite mu podrška

Potrebno je da dete bude okruženo mirom i ljubavlju, jer će tako u svakom trenutku osećati da ste mu podrška, što će se povoljno odraziti na stepen njegove samouverenosti.

Izbegavajte kritike

Kada dete stalno kritikujete, zapravo ga učite kako da osuđuje druge. Ono se oseća zadovoljno kada nešto dobro uradi i to mu je satisfakcija i motivacija za dalje.

Novosti

Svaki roditelj u nekom trenutku izgubi živce sa decom, a dogodi se i da počne da viče na njih. Problem je u tome što su deca veoma talentovana u izazivanju našeg poslednjeg nerva, a mi smo, s druge strane, većinu vremena opterećeni brojnim obvezama.

Ali ako je vikanje prečesta pojava u vašem domu, možda je vreme da razmislite o tome šta se događa i odaberete neki od alternativnih načina komunikacije sa detetom.

Razlozi zbog kojih vikanje nije efikasno

Postoji nekoliko razloga zašto vikanje nije kvalitetan oblik discipline. Najvažnije je da se zapitate šta vaše dete uči kada ga disciplinujete vikanjem.

Postoji nekoliko razloga zašto bi trebalo da stišate glas i smiriti se pre nego što počnete da vičete na svoje dete.

Deci šaljete poruku da je agresija u redu

Povišen glas možda će odmah privući pažnju deteta, ali zapitajte se šta dijete iz tog postupka uči. Kad povisite glas, vaše dete uči da je agresija prihvatljiv način komunikacije.

Vikanje gubi svoju efikasnost

Da li će vikanje kratkoročno privući pažnju vašeg deteta? Da.

Ali evo u čemu je stvar: često vikanje može da umanji efikasnost takvog postupanja, kao i korišćenje grubog i ozbiljnog tona.

Dete vas neće poštovati

Kako biste se osećali da vaš šef viče na vas kada pogrešite? Šta biste uradili kad bi vaš partner, prijatelj ili član porodice razgovarao sa vama tako tokom svađe? Da li biste se osećali napadnuto, povređeno i ljuto ili rado saslušali što vam govore?

Bez obzira na to šta osoba pokušava da kaže, pre ćete je saslušati ako vas tretira s poštovanjem i uvažavanjem nego kroz galamu.

Vaše dete će se povući ili naljutiti

Ljudska bića imaju prirodnu reakciju na vikanje. Ili se povlačimo ili reagujemo isto ili slično. Takve ćete reakcije dobiti od deteta ako redovno vičete na njega.

Gubite kontrolu nad sopstvenim emocijama
Neodobravanje, razočarenje i nezadovoljstvo: to su prilično moćna oružja u roditeljskom disciplinskom arsenalu.

Ali vikanje pokazuje vašem detetu da vi nemate kontrolu, a to definitivno ne želite kad mu poslužite kao autoritet.

Vikanje može da bude štetnije nego što mislimo

Istraživači sa Univerziteta u Pitsburgu otkrili su da oštra verbalna disciplina, koja uključuje vikanje, psovanje ili vređanje, može da bude jednako štetna za decu kao i udaranje.

Oni su takođe otkrili da deca koja su iskusila oštru verbalnu disciplinu roditelja imaju veću verovatnoću da budu depresivna ili da pokazuju antisocijalne probleme ili probleme u ponašanju, prenosi index.hr

Mali vodič za roditelje kako bi bili spremni.

Neke laži se prenose generacijama, pa i sami možete da se setite šta ste svoje roditelje lagali kada ste bili mali. Međutim, dece su sve veći manipulatori i sami ćete se iznenaditi koliko mogu da budu maštoviti u smišljanju "novih laži".

Studija objavljena u časopisu Law and Human Behaviour pokazala je da u samo 47 odsto slučajeva roditelji otkriju da njihovo dete laže. To znači da u više od polovine slučajeva, nasednemo na laži dece.

Bilo da se radi o malom detetu ili već o školarcu ovu su najčešće laži i izgovori koje ćete čuti:

Ako dobijem psa, obećavam da ću ga izvoditi u šetnju i hraniti.
Još uvek nismo dobili ocene.
Ako mi dozvolite da (ubacite detetov zahtev), nikada više ništa neću tražiti!
Treba mi novac za školski pribor.
Prvi je počeo!
Boli me glava. Ne mogu da idem u školu.
Tata je rekao da može.
Dobro sam.
Telefon mi se ispraznio.
Na rođendanu će biti i roditelji.
Kasnim iz škole jer je gužva u saobraćaju.
Ručao sam.
Nisam te blokirao na Fejsbuku. Sigurno je neka greška.
Biću veoma pažljiv dok vozim tvoj auto.
Ne znam kako se auto oštetio. Možda ga je neko udario na parkingu.
Evo, završiću sa igranjem video igrica za dva minuta.
Nikada nisam probao pivo.
Ne, nisam sipao ostatak hrane u đubre.
Zaboravio sam.
Učitelj nam nije dao ništa za domaći.
On nije moj dečko, mi smo samo prijatelji.
Idem u krevet odmah.
Uradiću ovo kasnije / sutra.
Nisam započeo tuču. Pokušao sam da ih rastavim.
Naravno da štedim novac koji sam dobio.
Ja sam u biblioteci. Učim.
Nosiću majicu koju si mi kupio.
Izvadio sam meso iz frižidera čim si mi rekao.
Volim porodični odmor.
Uvek vozim pod ograničenjima.
Nisam to ja uradio.
Učio sam do kasno.
Nisam video tvoju poruku.
Već sam oprao zube.
Slušam te.
Zaista sam učio. Ne znam zašto sam dobio lošu ocenu.
Nisam to ja pojeo.
Roditelji mog prijatelja to uvek dozvoljavaju.
Nisam umoran.
Baš me briga.
Nikada nisam pobegao sa časa.
Nije me sramota zbog vas.
Doći ću kući u dogovoreno vreme.
Kada krenete na put obavezno kažu "ne ide mi se u toalet", a ubrzo zatim im se piški.
Roditelji mojih prijatelja im uvek to dozvoljavaju.
To definitivno nisam pojeo.
Nisam gledao film koji nije primer za moj uzrast.

Možda i vi imate da dodate nešto na spisak?

izvor:yumama.mondo.rs

Najteže je decu naučiti disciplinom, ali postoji nekoliko ključnih stvari koje je važno primeniti.

Nisu sva deca ista i najteži zadatak roditelja je naučiti mališane da ih slušaju i budu odgovorni. Dobro je poznato da je detinjstvo komplikovana faza u kojoj se individua mentalno i fizički razvija svojim vlastitim ritmom. U tom periodu se formira karakter, dobre navike i ponašanje.

Ovo su ključni pristupi koje treba primeniti da bi usmerili svoje dete na "pravi put":

Poštujte ih

Poštovanje je jedna od glavnih lekcija koje bi deca trebalo da usvoje. Poštovanje jednakosti ključna je vrednost koju bismo trebalo usaditi u svoju decu. Ne preporučuje se da uveravate dete da pokazuje poslušnost kao rezultat podložnosti, nego kao rezultat poštovanja. Time što nismo previše autoritarni dopuštamo im da shvate da je u redu popustiti s vremena na vreme.

Budite oprezni

Oprezom možemo izbeći mnogo lošeg, na primer izricanje preteranih kazni. Važno je objasniti razloge zbog kojih disciplinujemo dete kako ga naši postupci ne bi zbunili.

Dopustite slobodu

Deo porodičnog sklada je dopuštanje svakom pojedincu da ima ista prava i da podjednako učetvuje u porodičnim aktivnostima uz potpunu slobodu. Da bi se to dogodilo, ključno je dati deci priliku da izraze svoje mišljenje. To hrani osećaj poverenja među članovima porodice i omogućuje im da osete da se i njihov glas čuje i da je vredan.

Ostavite im prostora

Temelj discipline je individualna sloboda. Kada deca prepoznaju da imaju svoj prostor za donošenje odluka, lakše prihvataju pravila i autoritet. Važno je dopustiti deci da deluju po vlastitoj volji i da pregovaraju i komuniciraju sa svojim roditeljima. Ovo je ključno kad se radi o uspostavljanju pravila i ograničenja.

Uspostavite standarde

Ako su porodična pravila jasna i dobro poznata, onda ne bi trebalo biti razloga za nesporazume ili nesuglasice. Jasnoća i određenost pri postavljanju pravila vrlo su važni koraci u podučavanju dece disciplini.

Slušajte svoju decu

Slušanje je osnova podučavanja disciplini. Povezano je sa drugim ključnim tačkama kao što su poštovanje, jednakost, sloboda i poštovanje pravila. Nikad nećete požaliti ako poslušate što vam deca žele reći. To vam omogućuje da znate kako razmišljaju i tako ćete bolje reagovati na njihovo ponašanje.

izvor:yumama.mondo.rs

Da li je to samo još jedna faza koja će proći ili roditelji imaju razlog za brigu.

Nije retkost da bebe ili manja deca odjednom na sve počnu reagovati lupanjem glavom o zid ili pod, iako roditeljima to izgleda strašno i se često pitaju "da li to normalno" i "zašto moje dete to radi" - bez brige, nije to ništa čudno.

Takvo ponašanje je zapravo prilično uobičajeno, pogotovo za dvogodišnjake i može potrajati i nekoliko meseci, a ponekad i duže.

Zbog čega deca imaju tu potrebu?
Ritmičko udaranje glavom decu zapravo smiruje pa to često znaju da rade kad su uznemireni, frustrirani, ljuta, čak i uplašeni.

Ponekad dete tako traži dodatnu pažnju, a ponekad može biti u pitanju i neka fizička bol koju dete ne može da objasni pa lupanjem glavom u zid ili pod zapravo preusmerava svoju bol.

U retkim situacijama lupanje glavom može ukazivati na autizam, simptome iz autističnog spektra ili neki drugi poremećaj, pa ako sumnjate na nešto od toga, svakako se obratite lekaru kako biste reagovali na vreme ili samo otklonili sumnje.

Šta uraditi i da li treba reagovati kad počnu da lupaju glavom?
Deca koja su tome sklonija od drugih možda zaista traže samo malo više roditeljske pažnje pa pokušajte da se malo više posvetite detetu, ali ne onda kada već lupa glavom, već ranije, tako da do lupanja uopšte i ne dođe.

Možete im uvesti i neke ritmičke igre kojima će postepeno gubiti želju za ritmičkim lupanjem glavom. Plešite, svirajte, pevajte, dajte im da udaraju po "bubnjevima".

Neka deca se ritmičkim lupanjem glavom zapravo uspavljuju pa proverite da li vaše dete ima utvrđen ritam spavanja, jer je možda premoreno kad to počne da radi.

Čuvajte njihovu glavicu jer, iako većina dece ne lupa glavom toliko jako da se povredi i sami će smanjiti intenzitet lupanja ako počne da ih boli, svejedno pripazite da lupanje ne bude prejako.

Prirodno je da se svaki roditelj naježi na pomisao - "pustićemo dete da se udara, ali ne prejako", ali znajte - to stvarno nije neobična pojava.

Veruje se kako više od 20 odsto dece sigurno prođe tu fazu, a brojka je možda i veća, jer je roditelji ne prijavljuju, znajući da je reč samo o fazi.

Ali, ako dete počne i čudno da se ponaša, zatvara se u sebe i sve se češće počne sa lupanjem glavom o zid, tada treba zatražiti pomoć stručnjaka.

izvor:yumama.mondo.rs

Kada će dete početi da se bavi nekim sportom jedna je od važnih odluka većine roditelja. Međutim, nekada u tome mogu i da preteraju. Naime, uključivanje dece u sport iz godine u godinu je sve ranije – nekada je sportski rekvizit veći od samog mališana

U šestoj godini deca više nisu fokusirana samo na roditelje već se okreću sebi. Kroz egocentričnost pokušavaju da identifikuju svoje sopstvene interese stvarajući nezavisnu ličnost. Njihova interesovanja se stalno menjaju, što je veliki stres za celu porodicu. Roditelji često misle da kad je već tako puno sebe, dete treba da ode negde gde će se osloboditi viška energije.

Sport je opcija koju većina roditelja izabere u ovom periodu. Oko pete godine se i kod neke dece budi interesovanje, ali najmasovniji ulazak u sport je u osnovnoj školi.

Različiti motivi. Deca imaju više motiva za bavljenje sportom ali im je na prvom mestu zabava, što uglavnom nije u saglasnosti sa motivima roditelja. Za dete koje pre svega želi da se zabavi, očekivanja da poštuje pravila igre, da izdrži celu utakmicu, postigne gol ili koš, dobije meč, predstavlja ogroman stres.

Kada se traži uzrok zbog kojeg dete ne želi više da ide na neku sportsku aktivnost, na vrhu liste su loša iskustva sa trenerima, veliki pritisak da se pobeđuje i, za mlađu decu, pre svega nedostatak zabave i uživanja.

Početno nezadovoljstvo prerasta u izbegavanje treninga a takmičenja postaju stresna, što je poslednja stepenica pred napuštanje sporta.

 Pravo vreme. Kada je pravo vreme za uključivanje u sport – teško je reći. Najveći procenat dece kod nas počinje da trenira u periodu između šeste i desete godine, što znači da treba dobro proceniti da li je dete uopšte za tako nešto spremno. Da li je motivisano, odnosno da li se nadmeće sa drugima, gleda gde se nalazi u odnosu na njih – što se uglavnom dešava pred polazak u školu. Međutim, čak i kada postoji potreba za takmičenjem, to ne znači da je ono kognitivno zrelo, da može da izvodi određene tehnike i koristi taktiku nekog sporta.

Ako se nedovoljno zrelo dete uključi u takmičarski proces koji nije u skladu sa njegovim mogućnostima ili je pod pritiskom da pobeđuje, mogu da nastanu psihološke posledice negativne po njega. Očekivanja trenera i roditelja mu ruše samopouzdanje i samopoštovanje.

U skladu sa dečjim razvojem. Bavljenje sportom treba da bude u skladu sa fizičkim, mentalnim i emocionalnim razvojem deteta. Za uzrast do šest godina igra treba da bude nestruktuirana i da sadrži različite pokrete tela, da podstiče razvoj moždanih funkcija, koordinaciju, grubu motoriku, razvoj emocija, liderske sposobnosti i maštovitost. Ovakve aktivnosti imaju za cilj izgrađivanje samopouzdanja, pravilno držanje tela, ovladavanje ravnotežom, jačanje kostiju i mišića, održavanje optimalne telesne težine, umanjenje stresa, bolje spavanje… Deca predškolskog uzrasta treba da se što više kreću na razne načine, da budu aktivna i da u tome uživaju. Ako žele, mogu da se takmiče u bezbednom okruženju u svojoj porodici sa starijom braćom i sestrama ili sa roditeljima i na taj način zadovolje potrebu za poređenjem. Za dete predškolskog uzrasta važno je da se takmiči sa samim sobom, sa svojim najboljim postignućima, a ne sa drugom decom.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Prvo, ne mora da žvrlja po samom zidu, uvek možete zakačiti tablu ili, jednostavno, zalepiti neki veliki papir ili hamer i dati detetu da tu piše, crta, lepi itd. Evo zašto je to dobro.

Verovatno nikada niste razmišljali o prednostima, recimo, pisanja po tabli ili igranja sa magnetima po frižideru. Upravo tada govorimo o radu na vertikalnoj površini a što defektolozi i terapeuti jako često koriste u svom radu, a evo i zašto.

Zašto deca treba da se igraju na vertikalnoj površini?
1. Stabilnost ramena i lakta
Upotreba vertikalnih površina kao što su table za pisanje, magnetne table ili pametne table koje se mogu sresti u nekim školama, zahtevaju da dete koristi duže pokrete ruke a što podstiče jačinu i fleksibilnost u zglobovima i mišićima gornjih ekstremiteta. Čak i ruka značajno jača jer radi protiv gravitacije kako bi mogla da pravi vertikalne, horizontalne i dijagonalne linije.

2. Bilateralna koordinacija
Da li ste ikada pokušali da koristite šablon za crtanje dok radite na vertikalnoj površini? „Jednom sam pokušala da nacrtam lepu cvetnu šaru na zidu i to je bila katastrofa! Ovo je teška veština!“, kaže Loren Drobnjak, pedijatrijski fizioterapeut i koautor više knjiga o senzo-motornom razvoju.

Za decu, praćenje predmeta, korišćenje šablona ili čak samo stabilizacija papira za pisanje na uspravnoj površini zahteva upotrebu obe ruke (jednu za rad, jednu za držanje) a uz to zahteva i propriocepciju i snagu da drže objekat koji prate!

3. Prelazak preko srednje linije
Kada dete piše ili crta po velikoj vertikalnoj površini, ono mora da dominantnom rukom pređe srednju liniju svog tela da bi doseglo sav prostor. Ovo je odlična praksa za decu koja se bore sa prelaskom srednje linije i uspostavljanjem jake dominacije ruke.

4. Produžetak zgloba/hvatač za olovku
Vertikalna površina za pisanje prirodno stavlja zglob u ispruženi položaj što podstiče stabilizaciju ruke za bolje hvatanje olovke i kontrolu pribora za pisanje.

5. Vizuelna pažnja i koordinacija ruku i očiju
Rad na vertikalnoj površini približava zadatak detetovim očima. Ovo pomaže deci koja imaju poteškoća da zadrže vizuelnu pažnju na aktivnosti i može pomoći da se podstakne koordinacija ruku i očiju, jer dete ima bolji pogled na ono što radi.

6. Prostorna svest
Kada dete radi na velikoj vertikalnoj površini, to čini pojmove usmeravanja (gore, dole, levo, desno) mnogo lakšim za razumevanje jer dete može da poveže reči sa svojim sopstvenim telom!

7. Čulna stimulacija
Rad na vertikalnoj površini može biti od koristi za nervoznu decu koja bolje rade u stojećem položaju nego sedeći za stolom. A ako bolje razmislite, svi radimo bolje ako možemo da promenimo pozicije!

8. Postura i držanje tela
Rad u klečećem ili stojećem položaju na uspravnoj površini daje deci dobru dozu jačanja tela. Nema spuštanja ili oslanjanja na naslon stolice – jedino što dete može da uradi jeste da angažuje mišiće stomaka i leđa da bi zadržalo uspravno držanje.

Aktivnosti za vertikalne površine:
Postoji mnogo zabavnih načina za igru i rad koristeći vertikalnu površinu. Evo nekih:

Igrajte se sa nalepnicama! Neka ih dete zalepi po celom zidu na različitim nivoima, a zatim mu dajte uputstva koje nalepnice da dodirne – možda će morati da skoči ili da se savije!

izvor:najboljamamnasvetu.com

U svojoj praksi često se srećem sa vrlo sličnim pitanjima i problemima roditelja. Jedno od njih, koje se stalno ponavlja jeste kako da njihova deca – koja su sada već dovoljno odrasla – konačno počnu da preuzimaju odgovornost za kućne poslove i postanu samostalnija.

Mnogim roditeljima je već dosta 15-godišnjaka koji ne znaju da nameste krevet za sobom, koji ne peru sudove, koji ne traže sami knjige za lektiru već čekaju da sve to obave njihovi roditelji. Roditelji, sada već sredovečni ljudi, koji su sve to radili u tih 15 godina sada žele malo odmora i vremena za sebe i smatraju da je red na njihovu decu. Ali, pitanje je kako?

Ne postoji univerzalni recept
Iako bi bilo idealno da dolaskom kod stručnjaka možemo dobiti recept nakon čije primene stvari funkcionišu bez problema, to je gotovo nemoguće. Taj "kako“ ne stane u jedan savet i jednu pilulu koju je dovoljno jednom popiti da bi došlo do promene. Taj "kako“ se gradi godinama, puno pre nego što do problema uopšte dođe.

Ako ste ikada pokušali da promenite neku svoju naviku koja egzistira već godinama, sigurno ste primetili da to baš i nije jednostavno. Ako već godinama imamo običaj da pijemo kafu pre doručka, trebaće nam neko vreme da se naviknemo na promenu u kojoj ćemo prvo doručkovati a tek posle toga popiti kafu. Nije nemoguće, no isto tako je i prilično nerealno očekivati da ćemo nakon prvog puta odmah usvojiti novi obrazac.

 Za usvajanje navika je potrebno vreme

Navike se usvajaju od najranijeg uzrasta
Iz navike radimo puno stvari: zaključavamo vrata po izlasku iz stana, palimo svetla na automobilu, zatvaramo vodu kada operemo ruke... Ali isto tako navika je i pokupiti tanjir za sobom, oprati sudove, namestiti krevet, brinuti o svojim obavezama. Navika koja se usvaja od najranijeg uzrasta.

Kako to da onda nemaju svi 15-godišnjaci te navike? Odgovor na to pitanje imaju roditelji koji tih 15 godina sve rade umesto dece.

Mogu da razumem roditelje koji su sami imali teško detinjstvo i stroge roditelje i koji su želeli da svoju decu oslobode obaveza, dopuste im da uživaju kako oni nikada nisu mogli. Mogu da razumem roditelje u procesu razvoda ili samohrane roditelje koji pokušavaju da detetu smanje stres i pritom čine sve kako bi ono bilo srećno. Međutim, ako dete godinama nije imalo obaveze, ako nikada nije moralo da namesti krevet, opere sudove ili pozajmi knjigu za lektiru iz biblioteke ili od druga (nezavisno od razloga) zašto bi ono odjednom to htelo (ili znalo) u starijem uzrastu? Sa sigurnošću mogu reći da se nijedno dete neće samoinicijativno uhvatiti posla u starijem uzrastu ako do tada nije steklo radne navike i ako su do tada roditelji sve radili za njega. Godine same po sebi ne znače ništa ako tokom njih nismo ništa naučili. Drugim rečima, same godine ne garantuju da će, na primer 20-godišnjak znati da opere sudove a 10-godišnjak neće. To zavisi od njegovog prethodnog iskustva i stava roditelja.

Sveje lakše u ranom uzrastu

Sećam se posete prijateljici koja je sa svojom trogodišnjom ćerkicom stavljala sudove u mašinu za pranje sudova – ponos koji je u tom trenutku zasijao na malom licu ne može se ni opisati. Prijateljica mi je tada objasnila da njena ćerka voli da se tako igra sa njom: kada je mama sređivala kuću, malena je imala svoju igračku metlu koju je vukla po podu; kada je mama slagala ormar i malena je s veseljem i ponosom pomagala. Da li je dete od tri godine pomelo pod? Nije. Je li to isto dete dobro složilo sudove u mašinu za sudove? Nije. Jesu li majice u ormaru bile dobro složene? Nisu. Ali, to nije ni bila poenta. Mamin cilj nije bio da njeno dete odradi posao umesto nje; cilj je bio da dete kroz igru i druženje stiče radne navike koje ne možemo da usadimo na brzinu i odjednom. Za to je potreban dobar primer nas odraslih i vreme.

Nikada nije kasno
Rekla bih da nikada nije prerano (a ni prekasno) da se bavimo detetom i naučimo ga sve što želimo da usvoji. Dok će nam u mlađem uzrastu biti jednostavnije (dete će verovatno sa uživanjem i ponosom učiti kako se namešta krevet i veseliti se malim ritualima čišćenja, kuvanja i slično), u starijem uzrastu se stvari malo komplikuju. Da bi privoleli našeg adolescenta da se osamostali potrebno je osluškivati što je njemu važno, kakav je njegov tempo. Na primer, ako znamo da je naše dete jako motivisano da se jednog dana odseli od nas, tada mu i obaveze kao što su kuvanje i spremanje možemo prezentovati kao nešto u čemu će jednog dana uživati u sopstvenom domu. Rečenica poput „Pa sigurno nećeš visiti kod mame na ručku svaki dan – to nije cool” itekako bi ga mogla naterati da uzme stvari u svoje ruke. Zatim, čišćenje može biti i zabavno ako dozvolimo našem adolescentu da pojača muziku i usisava u ritmu omiljene pesme. Naravno da se stvari neće promeniti preko noći i da ih neće prihvatiti sa oduševljenjem – ali, ništa se ne usvaja preko noći.

Na kraju bih volela da kažem svim roditeljima da ne verujem u greške – samo u povratne informacije koje dobijamo od okoline. Neka svoju decu i godine do kojih su došli iskoriste kao povratnu informaciju koja će im dati odgovor na pitanje kako (ne) dalje.

izvor:najboljamamanasvetu.com