Doletjela je sinoć. Nijesam ni ja uspjela da je vidim. A, ti si se meškoljio čitave noći. Obaveze od prethodnog dana natjerale su te na odmor mimo tvoje volje. Želio si ostati budan i konačno uspjeti da je vidiš i porazgovaraš sa njom. Ali, san te je, i ovog puta, prevario.

Možda ste se mimoišli u djeliću sekunde. Onda kada si uspio da, uz veliki trud, zahvaljujući snažnoj volji, otvoriš okice, jer ti se učinilo da jaka svjetlost prodire kroz tvoje zatvorene kapke. Ipak, kada si pogledao, shvatio si da je to bio samo san. A, možda je upravo u tom trenutku odletjela i za sobom ostavila malo vilinskog praha i poklon pod tvojim jastukom. Možda te je lepršanje njenih krila natjeralo da nesvjesno ručicom potražiš pokrivač koji si prethodno zbacio sa sebe?! Postoji i mogućnost da je ovog puta poslala svog pomoćnika, malog bijelog miša, prvaka u šunjanju. Sjetio si se da te je iz sna trgnulo golicanje po uvetu. To te je mišić, sigurno, zagolicao svojim brčićima, stavljajući ti dozanja da je bio tu.

Čitali smo mnogo o Zubić Vili. Pitao si me da li sam je upoznala. Morala sam priznati da nijesam. Ispričala sam ti da, kada sam ja bila djevojčica, govorili su mi da tokom noći dolazi upravo taj mali bijeli miš, koji se vješto zavuče pod jastuk, uzme zub, a ostavi neki mali znak pažnje. Doduše, ni njega nikada nijesam vidjela, ali on je dolazio, bez sumnje, otkud bi drugo bila ta mala iznenađenja koja sam nalazila pod jastukom i koja su me mnogo radovala.

Otvaraš okice i, onako snen, pitaš me: »Mama, da li je dolazila Zubić Vila«.

»Ne znam«, kažem, »provjeri«.

Znam i vidim da ti apsolutno nije važno da li ćeš pod jastukom zateći čokoladu, knjigu, igračkicu,… važno ti je da te nije zaboravila. Uživam da te posmatram dok sa velikim uzbuđenjem, znatiželjno podižeš jastuk, ispuštaš radosni krik i grliš poklon. Da, tebi je samo važno da te se ona sjetila, da zna da si prethodne večeri bio jako hrabar, da nisi ni glasa ispustio dok je tata vadio taj mliječni zubić i da je Vila nagradila tvoju hrabrost malim znakom pažnje.

Govoriš o njenoj pažljivosti sa velikim poštovanjem objašnjavajući da nikada do sada nije preskočila da donese poklončić i tvojoj seki, iako je još uvijek mala. A, to tebi mnogo znači.

Obećao si da ćeš narednog puta sigurno ostati budan i nećeš dozvoliti da propustiš susret sa tvojom omiljenom Vilom i njenim pomoćnikom.

Adenoid (adenoidna vegetacija) ili treći krajnik, kod neke dece može da uzrokuje brojne tegobe. Pored toga što je izvor problema, treći krajnik je i izvor brojnih zabluda, od kojih su neke opasne po dete. Zato ćemo ispričati priču o adenoidu, razbijajući najčešće zablude.

Nemaju sva deca treći krajnik.. On se nalazi samo kod bolesne dece i nema nikakvu ulogu u organizmu, osim da pravi probleme..

Nije tačno! Sva deca imaju adenoid, ali on ne pravi svima probleme.

U gornjim disajnim putevima se nalaze limfni čvorići, koji imaju značajnu ulogu u odbrambenoj (imunološkoj) reakciji na «mikronapadače» (viruse, bakterije…). Na prelazu nosa u ždrelo, nalazi se treći krajnik.. Ispod nepčanih lukova se nalaze nepčani krajnici (palatinalne tonzile), a u korenu jezika su mali jezični krajnici.. Adenoid je prva linija odbrane od mikroorganizama koji kroz nos ulaze u grlo. Tu se baš i nalazi – na mestu gde se nos «uliva» u grlo. Kada nije uvećan, on je koristan deo odbrambenog sistema deteta.

Uvećan treći krajnik nema veze sa nasleđem, to može da se desi svakom detetu.

Zabluda!

Problem dugotrajno uvećanog adenoida se daleko češće dešava kod dece čiji su roditelji imali slične probleme u detinjstvu. Svakako da postoje deca koja imaju problema sa trećim krajnikom a da su im roditelji bili potpuno zdravi.. Ali, to se ipak ređe dešava.

Naravno, ovo ne znači da će svako dete čiji su mama ili tata imali problematičan treći krajnik, takođe da ima problem. U porodicama sa više dece – neka imaju, a neka nemaju uvećanje trećeg krajnika koje traži operativno lečenje.

Tegobe koje pravi treći krajnik su uvek podmukle i dugotrajne, retko se ispoljavaju naglo i burno..

Nije baš uvek tako!

Kada se uveća – obično zbog zapaljenja, može da uzrokuje akutne probleme, naročito deci u prvim godinama života (mada se retko dijagnostikuje pre prvog rođendana). Obično virusi napadnu nos i grlo, pa se «usele» i u treći krajnik, što dovede do njegovog naglog uvećanja.. Tada nastaje akutno zapaljenje trećeg krajnika (adenoiditis), koje je obično praćeno povišenom temperaturom i bolom u ušima.

Treći krajnik nema veze sa upalama srednjeg uha. Tu je problem u «lošem» uhu, a ne u trećem krajniku..

Naprotiv, adenoid je najčešći uzrok ponavljanih upala srednjeg uha kod dece..

Na mestu gde se nalazi treći krajnik, završavaju se i unutrašnji ušni kanali – Eustahijeve tube, koje su povezane sa srednjim uhom. Kada uvećan treći krajnik zapuši tube, veoma lako nastaje zapaljenje srednjeg uha. Ako je srednje uho deteta često zahvaćeno zapaljenjem, može da dođe i do oštećenja sluha deteta. Ne mora samo «klasično» (gnojno) zapaljenje uha da bude opasno za dete. Postoji upala srednjeg uha, kada se u njegovoj šupljini nalazi bistar (serozni) sekret. Ukoliko se ne leči adekvatno, može da oslabi detetov sluh, a baš je uvećanje trećeg krajnika najčešći uzrok tog problema kod dece. Dakle, uho je bilo zdravo, ali dugotrajno i nelečeno uvećanje adenoida može stvarno da ga ošteti.

Pedijatar lako može da postavi preciznu dijagnozu hronično uvećanog trećeg krajnika..

Pedijatar može da nasluti da dete ima hronično uvećan treći krajnik. Takva deca obično noću hrču, imaju česte infekcije grla, a neretko imaju učestale upale srednjeg uha. Ako je treći krajnik dugo uvećan, dete poprima karakteristične crte lica: otvorena usta, izraženi podočnjaci, bleda koža. To jasno ukazuje da detetu nije dobro.

Ipak, definitivnu dijagnozu može da postavi samo specijalista za bolesti uha, grla i nosa (ORL doktor), koji će videti da li je treći krajnik zaista uvećan. ORL specijalista će videti i kakvo je stanje bubnih opni i da li u unutrašnjosti srednjeg uha ima sekreta. Naravno, proceniće se i kako dete čuje.

Odluku o operaciji donosi pedijatar, ionako će svako dete morati da se operiše.

Nije tako! Neće baš svako dete sa uvećanim trećem krajnikom biti operisano!

Odluku donosi ORL specijalista, ali mu pedijatar koji prati dete može mnogo pomoći. Reakcija deteta na virusne infekcije, kao i problemi sa srednjim uhom, važni su parametri za donošenje odluke o operativnom uklanjanju adenoida. Tu nema dileme.. ORL lekar će obaviti operaciju, naravno, kada proceni da je pravo vreme!

Operacija trećeg krajnika je opasna i komplikovana.

Svaka intervencija nosi određene rizike, ali ova spada u one sa minimalnim mogućim komplikacijama. Iskusan ORL specijalista će za relativno kratko vreme da izvadi treći krajnik i reši dete muka. Ogromna većina dece ode kući nekoliko sati posle operacije!

Ne treba ići na operaciju trećeg krajnika – ona se radi u lokalnoj anesteziji, a to mnogo boli, dete će strašno da se istraumira..
Ovo više (hvala Bogu) nije tačno!

Nekada se stvarno radilo u lokalnoj anesteziji, ali je to zaista neprihvatljivo bolna i stresna situacija. Sa ogromnim napretkom anesteziologije, rizik od opšte anestezije je zanemarljivo mali, a postoperativni tok brz i bezbedan. Zato se već decenijama ova procedura obavlja u opštoj anesteziji.

Treba čekati da dete poraste, bar do trećeg rođendana, da ojača..

Ako je treći krajnik stvarno za vađenje, treba ga vaditi što pre!

Ne treba čekati da dete zaradi hronične probleme sa uhom i sluhom, a još je besmislenije lečiti upale srednjeg uha antibioticima svakih mesec-dva.

Zna se da deca koja imaju hronično uvećan treći krajnik češće oboljevaju od astme, a kasnije i od hroničnog sinuzitisa.. Pa zašto, onda, čekati? Za hirurga, ali ni za anesteziologa, nema značajnije razlike što se tiče uzrasta deteta – da li ima 18 meseci ili tri godine!

Priprema deteta za operaciju je komplikovana i traži mnogo vremena

Netačno!

Dovoljno je da pedijatar pregleda dete pre operacije i da da «dozvolu», odnosno da nema smetnji da se dete operiše. Obavezno je uraditi kompletnu krvnu sliku (sa vremenom krvarenja i koagulacije) i bris gla, a jedan broj anesteziologa zahteva da se uradi i EKG pregled pre operacije. Sve ovo se obavlja u saradnji sa pedijatrom koji prati dete, a obavi se za jedan dan!

Treći krajnik se «vraća» kod većine operisane dece, zato je bolje čekati da sam «uvene».

Baš suprotno. Kod većine dece, treći krajnik se neće «vratiti»!

Zato to nije razlog da se odlaže neophodna intervencija. Involucija («uvenjavanje», spontano smanjivanje) trećeg krajnika se zaista postepeno dešava posle šeste-sedme godine života. Međutim, besmisleno je čekati da se ovo desi kod dece koja imaju dugotrajno uvećanje adenoida! Čekajući, dete ne dobija, već gubi – sluh, a opšte stanje mu je sve gore. Deca koja imaju hronično uvećanje adenoida slabije napreduju u težini, a nemaju ni potrebnu energiju za igru i druženje sa ostalom decom (da se ne ponavljamo kakve sve bolesti mogu da se očekuju). Čak i ako se krajnik «vrati», reintervencija rešava problem. Tačno je da nema garancije da se adenoid neće vratiti, ali je garantovano da će detetu čekanjem biti još gore!

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Karijes zuba otkriva se sa tri godine, pa čak i ranije

Najrasprostranjenija patologija kod mališana na redovnim sistematskim pregledima jeste karijes. Uprkos tome, mnogi roditelji ne obraćaju pažnju na stanje mlečnih zuba svojih mezimaca jer računaju da će ionako svi da poispadaju. To je potpuno pogrešan pa čak i opasan pristup. Priroda nije za džabe obdarila sisare mlečnim zubima. A oni moraju da posluže detetu punih 11 godina. Kako to postići?

Dete uči da grize i žvaće zahvaljujući mlečnim zubima. Oni su neophodni i za pravilan razvoj govora. Stoga njihovo preuranjeno kvarenje i ispadanje dovodi do pomeranja stalnih zuba i raznih nepravilnosti vilice.

A pokvareni zubi su žarište hronične infekcije. I najzad, kvarni zubi ili krezuba usta jednostavno deluju ružno.

Karijes mlečnih zuba se najčešće otkriva sa dve-tri godine, čak i ranije.

Ponekad ispadaju tek što su nikli. Zašto? Stvar je u tome što je karijes bolest na koju deluje više faktora. Na formiranje zubnog tkiva deteta mogle su da utiču razne mamine boljke tokom trudnoće: toksikoza, visok pritisak, belančevine u mokraći, preležane infekcije, zagađena životna sredina, pušenje… A mame često nisu svesne tog uticaja, niti se sećaju da su u trudnoći bolovale.

Čim bebi izrastu prvi zubići, na njih odmah utiču brojni činioci: zaslađena vodica, hrana, napici, cucla, nedovoljna higijena usne duplje. Oko prvog rođendana nestaje refleks sisanja, ali mnogi roditelji i dalje daju svom mezimcu bočicu sa cuclom, a između dva obroka slatkiše. Osim toga, beba dobar deo dana provodi spavajući, a tada se mnogo manje luči pljuvačka koja ima zaštitnu ulogu zbog visokog sadržaja mikroelemenata i fluora. Pljuvačka kod bebe ima upola manje odbrambenih antitela nego u kasnijem uzrastu.

Karijes se javlja i kad dete predugo sisa. Zbog toga se na površini zuba gomilaju mlečne bakterije, dok deca koja su na mešovitoj ishrani počinju da uzimaju i čvrstu hranu, što potpomaže samočišćenje tvrdog zubnog tkiva. Zaštitna funkcija pljuvačke se narušava i kada dete jede bez ikakvog reda i dobija mleko u svakom trenutku, kad god poželi. Na taj način, pljuvačka ne može da „spira“ usnu duplju, što dovodi do stalnog prisustva mlečne kiseline.
Kako sprečiti karijes kod najmlađih? Prvi i najvažniji korak jeste oslobađanje od štetne navike da se noću piju zaslađeni napici. Nakon što su pokušali da provedu jednu besanu noć s detetom koje uz vrisku zahteva svoju flašicu, a ujutru saslušali primedbe komšija na tu temu, roditelji najčešće dižu ruke. A to je pogrešno. Jer, tako važan problem zahteva mnogo više strpljenja.

Borba s navikom da se jede i pije slatko treba da bude postepena. Sokovi mogu da se razblaže s vodom, a količina šećera u mleku i čaju treba iz dana u dan da se smanjuje.

Sledeći korak je upoznavanje roditelja s načinima održavanja higijene usne duplje. Ma kako čudno zvučalo, ali mnogi odrasli ne umeju pravilno da peru zube, što znači da prvo treba prosvetliti roditelje da bi svoje znanje umeli da prenesu na decu. Dobre rezultate u borbi s ovim problemom daje i premazivanje zuba fluorom.

Zato je neophodno da se dete već sa godinu dana odvede kod stomatologa. Izuzetno je bitno da se posete zubaru u ranom detinjstvu odvijaju u opuštenoj i veseloj atmosferi. Istraživanja nepobitno pokazuju da iskustvo deteta iz tog perioda ostavlja neizbrisiv trag na psihu i utiče na njegovo ponašanje kad odraste.

Deca nisu mali odrasli ljudi. Lekar stomatolog stoga mora da ima posebno znanje u radu s najmlađima. Zato se treba obraćati s zubarima koji rade samo s decom.

Zašto treba lečiti mlečne zube:
Ispod svakog mlečnog zuba se nalazi zametak stalnog. Ako ne leče mlečne zubiće svojih mezimaca, roditelji rizikuju da ugroze stalne zube koji se nalaze u procesu formiranja.
Što pre počnete da lečite detetove zube, to će ono lakše savladati strah od zubarske stolice.
Mlečni zubi čuvaju mesto za stalne i na taj način se obezbeđuju idealno ravni zubi u starijem uzrastu.
Funkcija varenja hrane direktno zavisi od zdravlja zuba, a to je posebno značajno kod dece.
Nelečeni zubi su izvor hroničnih infekcija.
Dete koje se bez ustezanja osmehuje mnogo je društvenije i emocionalno slobodnije.

Prvi zubići

Prvi zubići niču između šestog i osmog meseca. Oko prve godine mališan već ima oko osam zuba. Sa tri godine vaš mezimac ima sve mlečne zube. Raspoređeni su jedan uz drugi i stoga zahtevaju veću pažnju. Već oko druge godine učite dete da ispira usta i „poigrava“ se četkicom za zube. Neophodna je dečja četkica, jer je ona za odrasle suviše gruba i može da ošteti nežnu gleđ. Prvo naučite dete da koristi četkicu bez paste za zube. Pokažite mu pravilne pokrete i pazite da ne pere samo prednje zube već i kutnjake i prostor između zuba. Vodite računa da je životni vek četkice kratak – najviše četiri meseca. Tako malo dete treba da pere zube dva puta dnevno: ujutru i uveče, a danju je dovoljno da „mućka“ i ispira usta običnom vodom. Ne kombinujte vruću i hladnu hranu, jer to može dovesti do pucanja gleđi.

Pratite razvoj svog deteta

Kada govorimo o autizmu, Retovom i Aspergerovom sindromu, govorimo o razvojnim poremećajima. Prvi simptomi se javljaju u najranijem detinjstvu i razvijaju se sve do pete godine.

O razvojnim poremećajima i lečenju za „Blic“ govori dr sci. Nataša Čabarkapa, logoped Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u Beogradu.

Uzroci nastanka

Tačan uzrok nastanka se još ne zna jer postoji blizu 40 različitih faktora koji mogu da dovedu do ovog poremećaja. Među njima su virusi, bakterije, gljivice, otrovi iz neposredne prirodne okoline, benzinska isparenja, pesticidi, teški metali, pa čak i vakcinacija. Jedna od pretpostavki je da su poremećaji prouzrokovani problemima u organima za varenje. Taj poremećaj karakteriše izmenjen promet materija u kojem se određene vrste hrane ne vare u potpunosti, to je slučaj sa glutenom (belančevina iz žitarica) i kazeinom (belančevinom iz mleka).

Autizam

Prvi simptomi autizma mogu da se primete prvih meseci po rođenju (primarni autizam) ili tokom treće godine života posle perioda normalnog razvoja (sekundarni autizam). Simptomi primarnog autizma su izmenjen mišićni tonus koji ne prati tonus mišića majke tokom maženja, kruto držanje tela, izostajanje osmeha, živahnosti, mimike i kontakta pogledom. Roditelji zapažaju da ih beba ne primećuje, ne okreće se na poziv, pa im se često čini da njihova beba ne čuje iako na neke zvuke reaguje sa strahom. Ova deca obično u ruci drže neki predmet, krpu ili igračku sa kojom se uglavnom ne igraju, ali ispoljavaju paničan strah ako pokušate da im to uzmete.

Osnovni simptomi sekundarnog autizma počinju posle perioda urednog razvoja, zahtevom deteta da bude beba, da pije na cuclu… Zatim dete gubi interesovanje za druženje, gleda kroz decu i roditelje, sa lica nestaje mimika, prestaje da komunicira govorom, javlja se eholalija (ponavljanje) ili ideoglosija (sopstven govor), glas postaje izmenjen po intonaciji i krut, umesto zahteva rečima, dete uzima majku za ruku i vodi je do predmeta. Kod ovog poremećaja javljaju se i karakteristični pokreti: lepršanje rukama, radovanje bez povoda, poskakivanje.

Retov i Aspergerov sindrom

Retov sindrom karakteriše gubitak stečenih sposobnosti govora, interesovanja za igru i za svet oko sebe, poremećaj ravnoteže, prestanak korišćenja ruku za bilo kakvu korisnu radnju, pokreti pranja ruku i mentalna retardacija. Kod Aspergerovog sindroma govor se razvija na vreme, ali je stereotipan sa neobičnim sadržajima, javlja se otpor prema promenama, dete ponavlja aktivnosti na isti način, ima dobro mehaničko pamćenje, ne deli interesovanja, niti razvija nivo odnosa sa drugima.

Lečenje

Jedinstven lek za ovako teške poremećaje još ne postoji, ali se za poboljšanje kliničke slike primenjuje detaljni režim ishrane, megavitaminski preparati, detoksikacija, lečenje gljivica i drugih vidnih fizioloških poremećaja. Navedenim biološkim metodama definitivno se organizam dovodi u fiziološki dobro stanje čime se obezbeđuju uslovi za uspešan audiolingvistički tretman.

Rezultati u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u audiolingvističkom tretmanu i primena higijensko-dijetetskog režima dokazali su da se postižu optimalni rezultati u razvoju ponašanja i potencijala za učenje.

Neophodno je uključenje logopeda, psihijatra razvojnog doba, nutricionista i drugih stručnjaka u radu sa decom sa pervazivnim razvojnim poremećajima. Cilj terapije je smanjenje simptoma, čime se deci omogućava da lakše uče, da imaju bolja zapažanja i zvuka i onoga što vide.

Uz usklađivanje terapije i podršku porodice deca sa pervazivnim razvojnim poremećajima mogu da dođu do že­ljenih rezultata.

Deformaciju stopala ima gotovo 95 odsto dece uzrasta do tri godine

RAVNA stopala ima gotovo 95 odsto dece uzrasta do tri godine. U većini slučajeva to je fiziološka pojava. Kod ovih mališana unutrašnji uzdužni luk stopala je spušten, slab ili potpuno odsutan. Najčešće je poremećaj asimptomatski i ne treba ga lečiti, smatraju stručnjaci.

Ipak, da bi se donela prava odluka da li ravna stopala treba korigovati ili ne, prvo se mora ustanoviti da li su u pitanju fleksibilna (meka) ili rigidna (kruta) ravna stopala. Fleksibilna su daleko češća i nastaju uglavnom zbog generalizovane labavosti ligamenata i lako ih je razlikovati od krutih.

- Postoje dva jednostavna testa kojima se pravi razlika između dva osnovna tipa stopala - kaže dr Ninoslav Begović, specijalista dečje hirurgije Instituta za zdrastvenu zaštitu majke i deteta "Dr Vukan Čupić". - Prvi se izvodi tako što se detetu dok stoji na čvrstoj podlozi podigne palac. Ukoliko dođe do podizanja unutrašnjeg svoda stopala, test je pozitivan, u pitanju su fleksibilna ravna stopala. U drugom testu dete je okrenuto leđima, stoji skupljenih nogu i podiže pete. Kada se dete podigne na prste, a peta koja je okrenuta u stranu dok dete stoji, postepeno se ispravi, ukazuje da se radi o fleksibilnim ravnim stopalima.

Kada se dokaže da su ravna stopala fleksibilna, meka i labava, nije potrebno dalje ispitivanje i lečenje. Bol je jedina indikacija za lečenje kod dece, nikako iz estetskih razloga. Rigidna ili kruta ravna stopala se uvek leče, uglavnom hirurški.

- Lečenje započinjemo ortopedskim cipelama sa ulošcima i fizikalnom terapijom obezboljavanja - naglašava dr Begović. - Zatim slede hirurške procedure na mekim tkivima, a posle sedme godine i na kostima. Lečenje bolnog stopala treba započeti čim se pojave tegobe, kada se prethodno isključe drugi uzroci bola.

Na Institutu za majku i dete primenjuje se minimalno invazivna hirurška procedura za lečenje bolnih stopala stop screw.

- Izvodi se kod dece starije od sedam godina, u anesteziji, opštoj ili regionalnoj, u zavisnosti od uzrasta deteta - objašnjava dr Begović. - Podrazumeva plasiranje zavrtnja u petnu kost - kalkaneus. Intervencija je kratka, minimalno invazivna i vrlo efikasna, zahteva jednodnevni boravak u bolnici. Dete na nogu može da se osloni već posle 48 sati, a normalno da hoda, posle sedam dana, kad zaraste rana. Prvi rezultati obezboljavanja postižu se već posle dve nedelje, a šraf ostaje u kosti uglavnom do završetka rasta, ili duže.

VEŽBE U KUĆI
HODANjE bosim stopalima po raznim podlogama, hvatanje klikera nožnim prstima i ubacivanje u posudu, nije obavezna terapijska mera. Ove vežbe, ipak, mogu da se rade ako roditelji insistiraju, zbog jačanja mišića svoda stopala.

Mnogi vrhunski sportisti imaju ovaj problem od malena, a nižu dobre rezultate i medalje.

ASTMA kod dece može da se pojavi u svakom uzrastu. Većina mališana ima laku formu i oko 50 posto ne prima posebnu terapiju. Ipak, primarijus dr Lidija Sagić, iz beogradskog Gradskog zavoda za plućne bolesti i tuberkulozu, kaže da je važno da se na vreme prepozna da bi dete moglo da vodi normalan život.

- Osim tipičnih simptoma astme, poput kašlja, otežanog disanja, sviranja u grudima, noćnog bućenja i netolerancije na fizički napor, moguća je i alergija na grinje, gljivice, životinjsku dlaku, hranu. Teško je postaviti dijagnozu kod male dece, posebno do treće godine jer ne možemo objektivno da izmerimo plućne funkcije. U ovom uzrastu mogu da postoja i druge bolesti sa sličnim simptomima, pa ih je potrebno isključiti pre nego što počne lečenje.

Međi vrhunskim sportistima je oduvek bilo ili ima asmatičara. Poznato je da se na toj "listi" nalaze Fudbaleri Dejvid Bekam, Pol Skols, košarkaš Denis Rodman, plivačica Ejni van Dirken...

* Koji je sledeći korak kada se postavi dijagnoza?

- Odlučuje se o preventivnoj terpiji, cilj je da se minimalnom dozom lekova za kontrolu astme postigne najbolji rezultat uz minimalne neželjene efekte. Lekovi se najčešće daju inhalatornim putem, preko pumpica i komora, a kod manje dece preko inhalatora, sa maskom za lice i nos.

* Kako dete može da vodi normalan život?

- Deca sa astmom mogu da vode potpuno normalan život kao vršnjaci. Kada se uspostavi dobra kontrola, smanjuju se izostanci iz škole. Preporučuje se bavljenje sportom, jer popravlja plućne funkcije. Brojni vrhunski sportisti imaju astmu i uspešno se takmiče. U okruženju dece sa astmom trebalo bi zabraniti pušenje i držanje kućnih ljubimaca ako imaju alergiju na dlaku. Promena klime može da koristi, ali ne i da izleči bolest, pogoduje im suva i topla klima.

EDUKACIJA RODITELjA

- ZA uspešno lečenje astme je ključna edukacija roditelja, koji uz adekvatnu obuku za primenu terapije, uče da rano prepoznaju pogoršanje bolesti i daju deci lekove za olakšanje disanja. Moraju da znaju da virusne infekcije uzrokuju pogoršanje u gotovo 90 posto slučajeva, ali i loši atmosferski uslovi poput magle, vlažnog i vetrovitog vremena, visoke koncentracije zagađenja, psihičkog stresa i fizičkog napora. Takođe, roditelji mora da vode računa o dozi propisanih inhalacionih kortikosteroida.

Kod hiperaktivne dece izražen je preterani nemir, impulsivnost u mišljenju i ponašanju i nemogućnost održavanja pažnje. Ipak, ne radi se o neposlušnosti, već o nemoći deteta da se smiri

Kod hiperaktivne dece izražen je preterani nemir, impulsivnost u mišljenju i ponašanju i nemogućnost održavanja pažnje. Ipak, ne radi se o neposlušnosti, već o nemoći deteta da se smiri. Ovo bi po, rečima Milene Kostić, psihologa, psihoterapeuta i instruktora obuke u psihološkom savetovalištu "Jazz" u Beogradu bila "lošija strana" opisa njihove ličnosti. Oni su, zapravo, veseli, pametni, iskreni, naivni, spontani, puni ljubavi, vrlo osetljivi, izrazito humani, ili umetničke duše.

Ovu problematiku u savetovalištu tretiraju kao deo detetove prirode, a ne kao bolest ili poremećaj. Isto kao što neko dete može da bude stidljivo, jogunasto, tvrdoglavo ili sanjar, tako neko drugo može biti impulsivno i vrlo aktivno po prirodi.

Deca koju opisujemo kao hiperaktivnu su rođena sa velikom količinom vitalne energije i mogu biti vrlo brzi, efikasni i aktivni. Kao što postoje "bodibilderi" koji su nabijeni mišićnom masom, tako postoje oni koji su nabijeni energijom, dakle "enerdžibilderi", E-bilderi.

- Vremenom se samo menjao naziv od hiperkinetskog poremećaja (ADHD - Attention deficit and hyperactivity disorder), minimalne moždane insuficijencije, zatim sindrom hiperaktivnosti i problema sa pažnjom. Učestalost je, inače, 4 - 5 puta veća kod dečaka.

U dugodišnjem radu i komunikaciji sa velikim brojem takve dece uvidela je naša sagovornica da je to njihova posebna priroda, da su oni samo drugačiji, a nikako poremećeni. Praksa je pokazala da su ovakva deca brza, brzo misle, brzo odlučuju, brzo shvataju, brzo sa misli krenu na dela! Brzina kojom misle i delaju je ono što ih čini drugačijim.

PAŽNjA PO SVAKU CENU

Problem nastaje što žive, školuju se i rade u okruženju vršnjaka i drugih osoba koji nisu tako brzi. Iz tog sudara njihovih moći i okruženja u kome žive proizilazi niz problema i za njih i za okruženje, porodicu, braću, sestre, nastavnike, drugare...

Velika većina hiperaktivne dece imaju doživljaj da su drugačija, da nigde ne pripadaju. Ustvari, to je za njih najveći izvor patnje, taj doživljaj neprihvaćenosti ili odbačenosti. U isto vreme potuno su svesni da nemaju nikakve loše namere. Njihova poruka je:"JA SAM OK!" Zato će uraditi sve da na sebe skrenu pažnju, želeći da se dopadnu po svaku cenu i da nas oraspolože i odobrovolje. Pažnju na sebe skreću najčešće tako što rade ono što drugi ne smeju ili ne vole. Postanu "kraljica ili kralj zabave" na času ili u grupi, krevelje se, ludiraju, prave grimase da zasmeju druge, da ih oraspolože ili učine srećnima, nesposobni da predvide posledice takvog ponašanja. Tipična posledica takvog ponašanja je da postanu "dežurni krivci".

Velika količina energije zahteva dobro razvijene sposobnosti njenog korištenja: sposobnost samokontrole, sposobnost da namerno usmere i zadrže pažnju koliko je potrebno, da budu strpljivi, da čekaju druge na koje su upućeni (roditelja, učitelja, prijatelja) koji imaju manje energije od njih.

PODRŠKA PRIRODNIM IZAZOVIMA

- Pored svih terapija, u našem savetovalištu koristimo Bahove cvetne esencije. Cilj je da umanjimo i eliminišemo ovaj nedostatak ravnoteže. Pomažemo deci i odraslima da upostave i neguju sopstvenu ravnotežu, da razviju potencijale u kapacitete ili da obnove sposobnosti koje su blokirane neravnotežom. Korišćenje Bahovih cvetova je jednostavno i bezbedno za uzimanje čak i kod male dece. Potreba za razvojem i negovanjem sposobnosti je dugoročna. Tretman ne sme da ostavi fizičke, emotivne niti mentalne posledice nakon dugotrajne upotrebe. Hiperaktivnoj deci, kao i njihovim vršnjacima, potrebna je podrška s vremena na vreme tokom njihovog prirodnog rasta i razvoja, punog prirodnih izazova - polazak u obdanište, u prvi razred, rođenje mlađeg deteta u porodici, prelazak u peti razred, pubertet, odnosi sa vršnjacima i pozicioniranje u grupi nakon upisa u srednju školu, odnosi sa suprotnim polom, autoritetima - objašnjava Milena Kostić.

LEK U LjUBAVI

Na pitanje da li je potrebno lečenje, psiholog Kostić kaže da se ne radi o lečenju, nego o pedagoškom i psihološkom tretmanu. Do nedavno se smatralo da je ADHD problem detinjstva, ali problem traje, i prepoznaje se i kod odraslih ljudi - dakle, ne prerasta se. Primarni problem (pažnje i hiperaktivnosti) može da se komplikuje u pubertetu, razvojem anksioznosti, depresije, maloletničke delikvencije, zloupotrebe supstanci, promiskuiteta... Zapuštanje ADHD deteta ugrožava i kvalitet života svakog člana porodice. Hiperaktivna deca se leče najviše ljubavlju. Tu je još i niz vaspitnih, pedagoških i psiholoških mera, koje služe da se sačuva sve ono što je pozitivno kod te dece, ali i da se ublaži trpljenje drugih u njihovom neposrednom okruženju.

NASLEDNO POSEBNI

Roditelji treba da razumeju da njihovo dete nije bezobrazno, nego nemoćno, jer ima naglašene emotivne potrebe. Pri tom, hiperaktivnost je u oko 80 odsto dece nasledna. Najčešće od jednog roditelja, ali linija može da se prati i dalje, pa znake ADHD možemo naći kod njihovih baka ili deka, stričeva, ujaka, tetaka i sl. Pošto se ADHD manifestuje još u predškolskom dobu, onda već tada možemo početi da pomažemo porodici ADHD deteta. U budućnosti, posle burnih godina vaspitavanja, srešćemo mladu, zdravu, veselu osobu, a hiperaktivnost i pažnja biće pod njihovom kontrolom. Odrasli, mladi ADHD ljudi umeju iskreno da se raduju i da vole. To je naprosto, posebna vrsta ljudi - objašnjava Milena Kostić.

Deca koju roditelji fizički kažnjavaju sklonija su problemima s mentalnim zdravljem i asocijalnom ponašanju u odraslom dobu, pokazalo je novo istraživanje.

Kognitivne teškoće i pojačana agresija, kao i druge neželjene posledice zabeležene su u analizi rezultata raznih istraživanja u poslednjih 50 godina. Ta studija objavljena je u “Journal of Family Psychology” i sproveli su je istraživači Univerziteta u Teksasu i Univerziteta u Mičigenu.

Oni su koristili termin “šljepkanje” kako bi označili “udaranje deteta po zadnjici ili ekstremitetima otvorenom šakom”.

Otkrili su 13 negativnih ishoda koji se povezuju s takvim vidom kažnjavanja, a među njima i agresivnost, asocijalno ponašanje, mentalne probleme, negativan odnos prema roditeljima, niže kognitivne sposobnosti i slabije samopouzdanje u odraslom dobu.

“Povremeno šljepkanje deteta je vrlo rasprostranjen oblik kažnjavanja, ali ga već neko vreme okružuje debata o njegovoj efikasnosti i primerenosti. Meta analize predstavljene u ovom radu pokazuju da nema dokaza da se takav vid kažnjavanja povezuje sa poboljšanjem ponašanja deteta. Naprotiv, povezuje se s povećanim rizikom od 13 negativnih razvojnih ishoda”, stoji u radu.

Istraživanje koje je sproveo UNICEF pokazalo je da je 80 odsto dece u svetu podvrgnuto nekom obliku udaranja kao disciplinskoj metodi.

Noćno umokravanje predstavlja simptom nekoliko poremećaja a posebno je značajno odvojiti monosimptomatsko noćno umokravanje (Monosiptomatsko Enuresu NocturnA)-tj. spontano umokravanje u krevet u toku spavanja kod dece straije od 5 godina, kod kojih je to jedini simptom poremećaja.

Umokravanje u toku spavanja se takođe može javiti se u okviru nekih neuroloških, urološki i psihijatriskih bolesti ali o njima nećemo govoriti jer bi to značajno proširilo i iskoplikovalo ovu našu priču.

Koliko je to čest problem?
Ovaj problem je veoma čest. Kod dece sa 7 godina 10 % dece ima ovaj problem. Bitno je da godišnje 15 % spontano prolazi bez ikakvog lečenja. To koriste nadrilekari kojima često pokušavaju da leče ove pacijenet. Sa 19 godina 0,1 % ljudi i dalje može imati noćno umokravanje, tj. kod njih nije došlo do izlečenja problema od rođenja, i običnio je ovim pacijentima i najteže pomoći.

Zašto se javlja noćno umokravanje

Tri faktora su bitna za nastanak ovog problema.:

- velika produkcija mokraće u toku noći,

- smanjen funkcionalni kapacitet mokraćne bešike u toku noći kao

- otežano buđenje u toku spavanja.

Smatra se da ova tri faktora kod svakog pacijenta utiču u različitom stepenu. U ovom trenutku se veruje da je najčešće zastupljen kao glavni faktor velika produkcija urina u toku noći.

Kako reaguju roditelji?
Najmanje jedna trećina roditelja ove dece nije tolerantna prema deci sa ovim problemom. Prvo i najvažnije je da roditelji znaju da deca nisu kriva za ovaj problem i da ona to ne rade namerno.

Važno je da roditeljima objasnimo o čemu se radi i da oni to razumeju. Veoma je važna saradnja roditelja u lečenju ove dece. Lečenje zahteva pozitivan stav roditelja prema ovoj deci, psihičku podporu i pozitivna stimulacija i nagrađivanje u slučaju pozitivnih rezultata.

Kako reaguju deca?
Deca koja se noću umokravaju su veoma često stidljiva, uzdrmanog samopouzdanja, nesigurna. Veoma je važno pomoći imu u ovom periodu kada je njihov psihički razvoj u krizi ali i motivisati ih da se uključe u rešavanje ovog problema. Svesna i nesvesno preuzimanje kontrole funkcije bešike od strane deteta u toku dana, pred spavanje i u toku spavanja je ključni momenat terapije. Svi ostali modaliteti lečenja samo pomažu u postizanju ovog cilja.

Šta je zadatak lekara?
Lekar mora da razjasni da li se radi monosimptomatskom noćnom umokravanju, jer ono zahteva poseban način lečenja. Ukoliko su prisutni dnevni simptomi poremećene funkcije bešike to govori da se radi o drugoj vrsti problema, koji opet zahteva drugačiji tretman.Lekar je dužan da objasni problem roditeljima i detetu , da ih motiviše i uključi u lečenje na pravi način.

Pre medikamentoznog lečenja neophodno je naglasiti da je važno da dete u toku dana pije dovoljne količine tečnosti kao i da redovno prazni bešiku. Često deca sa ovim problemom ne piju dovoljno tečnosti u toku dana i ne prazne bešiku, tako da izmokravanje tek pred spavanje dovodi do preterane produkcije urina u toku noći (jer postoji suptilna kontrola produkcije urina u zavisnosti od toga da li je bešika puna ili prazna).

Ukoliko problem i dalje postoji a dete ima 6,5- 7 godina tj. dovoljnog je uzrasta da može da sarađuje savetuje se terapija dezmopresinom. Dezmopresin je lek koji smanjuje produkciju urina u toku noći, a smanjena produkcija hormona koji ima tu funkciju smatra se glavnim razlogom monosimptomatske enurese nocturne. Ovaj način lečenja dovodi do uspešnosti kod ¾ pacijenata ali kod velikog procenta se javlja recidiv po prestanku lečenja. Bez obzira na uspehe koji su postignuti u ovoj oblasti još ima puno nerešenih problema i različitih modaliteta lečenja. Primena terapija alarm gaćicama je takođe veoma popularana u nekim centrima.

U slučaju neuspeha ovim načinima lečenja neophodno je detaljno urološko ispitivanje kao i kombinovani načini lečenja.

Već smo pisali o problemu zatvora kod beba. Nažalost, ovo se često dešava i kod starije dece, pa smo odabrali pitanja koja su vezana za ovaj, veoma čest, problem.

Među roditeljima se nekako “odomaćio” termin opstipacija, iako se izuzetno retko radi o bolesti koja se ovako naziva.

NIJE svako otežano izbacivanje stolice opstipacija!
Kod dece se retko sreće prava opstipacija (zatvor) koja je praćena izuzetno bolnom defekacijom (izbacivanje stolice), a pražnjenje creva se dešava retko – sa razmacima dužim od deset dana.

Daleko češće se radi o funkcionalnom poremećaju pražnjenja debelog creva koje je uzrokovano lošim “prehrambenim” navikama.

Koji su glavni uzroci
Jednolična ishrana “osiromašena” svežim voćem, povrćem, integralnim žitaricama i jelima koje se jedu kašikom, ali je zato “bogata” fast food konceptom, grickalicama, slatikišima i belim hlebom!

Takođe, manjak tečnosti koja se unosi tokom dana je jedan od važnih faktora koji doprinose zatvoru!

Šta dete treba da jede
Kada se poštuju osnovni principi raznolike i zdrave ishrane – NEMA zatvora! A kad se desi, to znači da dete mesecima ne jede kako treba. Prvi korak je da se dete opet uobroči – tri glavna obroka uz dve voćne užine je pravi ritam obroka. Doručak je temelj dana i treba da je obilan – “jak” (mladi sir ili jaja), ali uz integralne žitarice i jogurt. Ručak je “standardni” zdravi obrok, po mogućtsvu da bude kuvano jelo uz salatu od svežeg povrća “začinjenu” maslinovim uljem. Večera je “lagana”, ali opet bogata integralnim žitaricama. Između glavnih obroka sveže ili ceđeno voće (NE preterivati sa bananom)! Ovo su samo osnovni principi, a kreativnost u izboru zdravih namirnica je poželjna.

U početnoj fazi korekcije ishrane detetu treba ponuditi i kompot od suvih šljiva kao alternativnu užinu. Ako zavoli, biće rezultata relativno brzo, mada je strpljenje neophodno kod dece koja se dugo muče za zatvorom.

A šta treba izbegavati
Treba izbegavati nalivanje običnim kravljim mlekom (jogurt je daleko bolji izbor), belo brašno i proizvode od njega, čokoladu i čokoladne slatkiše (crna čokolada sa bar 70% kakaoa može da se da ponekad), klasične grickalice (integralne se mogu ponuditi detetu), a fast food treba maksimalno prorediti!

Bez konsultacije sa pedijatrom treba izbegavati brojne “lekove ” i preparate za “izlečenje” opstipacije. Oni imaju svoje mesto ali je to isključiva nadležnost pedijatra!

A tečnost
OGROMAN je značaj unos dovoljne količine tečnosti!

Dete treba nuditi da pije, i to NE samo kad je napolju toplo. Stižu jesenji dani, ali je značaj vode ogroman i kod potpuno zdrave dece, a naročito mališana koji pate od zatvora.

Glavni mehanizam zatvora je upravo “izvlačenje” vode iz crevnog sadržaja (to uglavnom radi debelo crevo), pa se stolica zgusne i postane tvrda! Kad se detetu da dovoljno vode, onda će više vode ostati u stolici, pa će ona biti mekša, i lakša za izbacivanje! Jednostavno, ali se često ne primenjuje.

Može li dete da pretetra sa vodom
Zdravo dete ne može!

Dete višak vode izbaci putem bubrega, pa je nemoguće “predoziranje” vodom. Ako se desi da dete povrati nemojte ga odmah terati da pije veću količinu vode. Prvo mu dajte samo par gutljaja, pa kada se lepo smiri, nastavite po pravilu “često po malo”.

Da li su čajevi u prednosti u odnosu na vodu
NISU, ali nemamo ništa protiv proverenih biljnih čajeva, ali neka dete odluči šta mu se sviđa. Ipak, oni NE MOGU da budu zamena za vodu! Čajevi su “za ponekad” a voda za uvek!

A sokići
Sokovi su u redu, ali kada su prirodni – ceđeno sveže voće! Oni mogu pomoći detetu da se reši zatvora, pa ih predlažemo kao jednu od užina (najbolje između doručka i ručka).

Može li bela kafa pomoći
Ona je tradicionalni “lek” za zatvor koji se primenjivao decenijama kod starije dece. Može se probati, ali nije za bebe! Kofein stimuliše rad creva, ali sve što je prethodno navedeno (za korekciju ishrane) je najvažniji korak. Bela kafa kod starije dece zaista može da “upali”.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar