Emocionalna inteligencija odnosi se na ljudske sposobnosti da shvate, identifikuju, razumeju, i uspešno upravljaju svojim i drugim emocijama. Biti emocionalno inteligentan znači biti sposoban da efektivno upravljamo nama i našim odnosima.

EQ obuhvata četiri vrste sposobnosti koje su poređane prema složenosti psihičkih procesa koje uključuju, od jednostavnijih (zapažanje i izražavanje emocija) do složenih (svesnost, refleksivnost i regulacija emocija):

A nivo: Percepcija, procena i izražavanje emocija:
sposobnost zapažanja emocija u nečijem fizičkom stanju, osećanjima i mišljenju
sposobnost zapažanja emocija kod drugih osoba, u umetničkim delima ili slično, kroz jezik, zvuk, pojavnost i ponašanje
sposobnost preciznog izražavanja emocija, kao i izražavanje potreba povezanih s tim osećanjima
sposobnost razlikovanja tačnog od neadekvatnog, odnosno iskrenog od lažnog u izražavanju emocija

B nivo: Emocionalna facilitacija mišljenja
emocije određuju redosled mišljenja tako da usmeravaju pažnju na važne informacije
emocije su dovoljno jasne i dostupne, pa pomažu prosuđivanju i pamćenju događaja koji su u vezi sa različitim osećanjima
različiti pogledi na stvari menjaju emocionalna stanja podržavajući mogućnost procene iste situacije sa različitih strana
emocionalna stanja olakšavaju pristupe specifičnim problemima: tako sreća olakšava induktivno mišljenje i kreativnost

C nivo: Razumevanje i analiza emocija: upotreba emocionalnih znanja
sposobnost imenovanja emocija i prepoznavanje odnosa između reči i samih emocija (kao npr. sviđati se i voleti)
sposobnost interpretiranja značenja koja emocije prenose ( npr. da je tuga povezana sa nekim gubitkom)
sposobnost razumevanja složenih mnogostrukih osećanja ( kao npr. istovremeni osećaj ljubavi i mržnje)
sposobnost prepoznavanja verovatnih prelaza između emocija-prelaz iz ljutnje u sram

D nivo: Refleksivna regulacija emocija u promociji emocionalnog i intelektualnog razvoja
sposobnost otvorenosti za osećanja-za ona prijatna kao i za ona neprijatna
sposobnost refleksivnog uživljavanja ili odvajanja od emocija zavisno od procene korisnosti
sposobnost refleksivnog praćenja emocija u odnosu na sebe i druge kao i koliko su tipične, jasne, uticajne ili odmerene
sposobnost upravljanja svojim i tuđim emocijama ublažavajući neugodne i pojačavajući ugodne emocije

Kako razvijati emocionalnu inteligenciju kod dece?
Imenujte osećanja
Naučite da prepoznate emocije koje osećate vi, ali i dete i imenujte ih, bez skrivanja određenih emocija koje su okarakterisanje kao negativne – ljutnja, bes, agresija

Pružite model ponašanja osobe koji preduzima odgovornost za svoje emocije
Prepoznajte ono što osećate i pokušajte da razumete zbog čega to osećate. Ponekad je veoma teško priznati da smo, na primer, besni jer su okolnosti takve da ta emocija “nije poželjna” ili nam je neprijatno što se tako osećamo. Ali, ako ignorišemo osećanja, ona neće nestati, samo će nas iznenaditi kada na to ne budemo pripremljeni.

Razgovarajte o emocijama
Pitajte dete kako se oseća i gde u telu oseća u emociju. Iskoristite crtež i bojanke kako biste bolje razumeli detetova osećanja i razloge koji su doveli do te emocije

Čitajte
Danas nam je dostupno dovoljan broj slikovnica koje pričaju o različitim emocionalnim stanjima, iskoristite priče koje su primerene detetovom uzrastu kako bi pokazali da ono nije jedino koje se tako oseća.

Probleme sagledajte u celosti
Važno je shvatiti da neke probleme ne posmatramo kao katastrofalne. Vrlo često, određena stvar deluje katastrofalno u određenom momentu, dok već sutra ili za neko vreme ona prestaje da ima jednaku važnost, a vrlo često se njena važnost i potpuno gubi. Dakle, pokušajte da umanjite ili čak iskorenite impulsivnost u svom ponašanju i naučite da ,,izbrojite do deset“ .

Sve emocije su dozvoljene na svim uzrastima. Ne zaboravite da i dete koliko god da je malo ima pravo da oseća isto što osećamo i mi, samo da oni ne mogu da se izbore sa svojim “velikim” osećanjima na način kao što mogu odrasli jer njihov mozak nije još dovoljno razvijen za tu funkciju.

Ukoliko već niste, preporučujem da pogledate crtani film “U mojoj glavi”, eng. “Inside out” koji na jako dobar način priča priču o osećanjima i do čega može doći kada se neka od njih ignorišu.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Povod za ovaj tekst je nedavna konsultacija sa roditeljima koji su se jako zabrinuli što su njihovi sinovi (pet i sedam godina), počeli da psuju. Prva stvar koju su naveli je da se u njihovoj porodici psovke ne govore i da ne razumeju gde su sinovi to čuli i zašto su počeli da psuju.

Iako ovo nije neobično, mogu čak reći i da je očekivano da će deca kad tad izgovoriti neku psovku, kod odraslih, a posebno kod roditelja izaziva razne reakcije, najčešće negativne. Zato sam napravila mini anketu na Instagramu da bih saznala – zašto se roditelji ovako osećaju, da li znaju koji je razlog za njihove burne reakcije, kao i šta misle da je razlog zbog kojeg dete (počne da) psuje. Napominjem da se tekst pre svega odnosi na decu mlađeg uzrasta (do sedam godina).

Na početku ću vam preneti rezultate ankete.

Prva asocijacija na izgovaranje psovki je prostakluk, zatim bahatost, agresivnost, provokacija, nepristojnost, povređivanje… Razlog zašto neki roditelji veoma burno reaguju na detetovo psovanje je što ih to podseća na neke situacije iz detinjstva ili na roditelje (babe i dete, rođake…), koji su psovali i bili agresivni. Reakcije odraslih na bilo šta što dete radi ili govori, imaju veze sa njihovim iskustvom (najčešće iz detinjstva), koje utiče na to kako će doživeti konkretnu situaciju.

Takođe, u anketi se pokazalo da su reakcije roditelja burnije ako je dete psovke čulo/„naučilo“ od nekoga van porodice – parkić, komšiluk, vrtić, igraonica, šira porodica… Ono što me je iznenadilo je što veliki broj glasača smatra da dete psuje jer je to model komunikacije u njegovoj porodici. To mi govori da smo skloni da se vodimo pretpostavkom da su roditelji uvek „krivi i odgovorni“ za svako detetovo ponašanje. Upravo ova pretpostavka (da ne kažem osuđivanje okruženja), kod roditelja čije dete opsuje u prisustvu drugih ljudi, izaziva posramljenost, neprijatnost, bespomoćnost. Osećaj nelagode je veći ukoliko roditelji znaju da dete psovku nije čulo od njih.

Zašto je detetu baš psovka toliko "privlačna" reč za ponavljanje?

U anketi se pokazalo da su roditelji svesni da, ako oni psuju, to isto mogu da očekuju i od deteta. Ali, roditelji koji ne psuju smatraju da ni dete ne treba to da radi bez obzira što je moglo bilo gde da čuje ružne reči.

Veliki broj poruka koje su mi, u vezi ankete, stigle u inboks, odnosio se na to da roditeljima psovanje najviše smeta „jer to nije pristojno, žele da dete bude lepo vaspitano, kulturno“. To me navodi da pomislim da, kada dete opsuje, za njih sve ovo automatski „pada u vodu“. Dakle, bez obzira što su roditelji uložili trud i godine u to da ga dobro vaspitaju, nauče ga lepim manirima, onog trenutka kada iz detetovih usta izađe „ružna reč“, sve ovo nestane kao gumicom obrisano. Ovo je takozvana „ili-ili“ pozicija – jedno isključuje drugo.

I, na kraju, apsolutno svi koji mi su slali poruke na ovu temu pisali su: „detetu lepo kažemo, kažemo da je to ružno, da to nije lepo, da se to ne govori, lepo mu objasnimo…“. Ovo jeste dobra namera roditelja, ali za dete je ovakva komunikacija potpuno nejasna, tačnije ne dobija nikakva konkretna usmeravanja kako da prestane to da govori.

Hajde sada da vidimo šta sve stoji iza psovanja i kako možemo da postupimo, a da imamo što bolji rezultat.

 Kako sve počne - Zašto je detetu baš psovka toliko "privlačna" reč za ponavljanje?
U početku, psovka je za dete samo još jedna nova reč koju je čulo. Ono ne zna šta ta reč znači, ali je primetilo da kada je izgovori dobija razne reakcije odraslih. Nekome je to u početku simpatično i zabavno, pa se nasmeje, neko „napravi čudno lice“ i prevrne očima, neko se obrati detetu i dugo mu nešto priča/objašnjava… Sve u svemu, dete je od odraslih dobilo neku REAKCIJU i pažnju.

U njegovom pojednostavljenom doživljaju sveta to je veliko otkriće – WOW! U njegovoj glavici povezale su se dve stvari – neka reč (psovka) i reakcija na mene (vide me, čuju me, reaguju na mene – smeju se što znači da ih zabavljam i osećam se važnim, gledaju me ozbiljno i dugo mi pričaju nešto i, iako ih baš ne razumem, lepo se osećam što dobijam toliko pažnje). Dete zaključuje – pronašao sam sjajan način kako da privučem pažnju.

Ako vam se sada pojavio znak pitanja iznad glave – Zašto pobogu psovka privuče pažnju, a ne neka druga reč?

E, pa zato što se psovke izgovaraju u jakom emotivnom naboju, i to je ono što detetu privuče pažnju!

SADA SE SIGURNO PITATE – ALI, KADA VIDI DA SE LJUTIM I DA VIČEM, ZAŠTO NASTAVLJA TO DA GOVORI? ZAŠTO ME IZAZIVA?

Naravno da roditelje ovo zbunjuje jer se oni vode logikom odraslih. Za njih je psovka „ružna i nedopustiva reč“, ali za dete je i dalje to „samo neka reč“ za koju ne zna značenje ali koja mu osigurava PAŽNJU mame i tate. Znači, dete vas ne izaziva namerno, nego traži reakciju i pažnju. Ono je primetilo da iste SEKUNDE kada izgovori tu reč vi reagujete (i to sa čitavim spektrom emocija) i tada dobija zadovoljenje dve najveće potrebe u interakciji sa roditeljima – vide me i čuju me!

Takođe, što je dete mlađe to manje ume da razlikuje da li neko njegovo ponašanje izaziva pozitivnu ili negativnu pažnju odraslih. Za dete je pažnja, pažnja (po pricipu „daj šta daš“). Upravo zbog ovoga ljutnja, vikanje, pretnje NEĆE dati rezultat. Što ste emotivniji u ovom zahtevu i što je dete mlađe, rezultat će biti minoran, da ne kažem nikakav.

SADA ĆE NEKO REĆI –ALI, OVO NIJE ISTINA, JER KADA JA VIKNEM ON ODMAH PRESTANE DA PSUJE.

Da, prestane u tom trenutku jer se uplaši, ali ovo ne osigurava rezultat na duge staze. Naime, dete će prestati u tom trenutku zbog straha koji ste izazvali u njemu vikanjem, ili će prestati da psuje pred vama, ali neće zaista naučiti da to ne govori u nekoj drugoj situaciji i drugom okruženju.

Tako da, vaspitavanje strahom zaustavlja trenutno ponašanje, ali ne daje dugoročne rezultate.

Šta sve možete i treba da (u)radite kada dete počne da psuje?
Prvo, bilo bi dobro da dozvolite sebi da razumete da nije isto kada malo dete opsuje i kada opsuje odrasla osoba.

Kada odrasla osoba opsuje iza toga je neka svesna namera – ciljano želi nekoga da uvredi i povredi. Kada dete opsuje ono samo ponavlja reč koju je čulo, a koja njemu još uvek nema nikakvo značenje niti ima kontekst (ne koristi je sa istim ciljem kao što to rade odrasli).

To nam govori da malo dete koje izgovori psovku nema svesnu nameru da uvredi ni vas niti bilo koju drugu osobu.

Kakvo olakšanje!

Naravno, sada ide jedno veliko ALI!

Ali, da ne bi došlo do toga da počne da je koristi sa svesnom namerom (ili da bar taj trenutak maksimalno odložimo, jer budimo iskreni u jednom periodu života ovo će se sigurno dešavati), sada je trenutak za pravilan pristup.

PRVI KORAK
Neki ljudi govore psovke ne da bi uvredili drugu osobu, već iz navike kada daju sebi oduška zbog frustracije i/ili naleta emocija ili kada im je nešto teško, a neki čak i kada se vesele i raduju zbog nečega.

Obratite pažnju da li vi ili osobe iz bliskog okruženja, imate ovu naviku. S obzirom da deca uče posmatrajući nas, veoma brzo mogu da počnu da nas oponašaju i da „ružnu reč“ stave u kontekst. Na primer, baki je ispala čaša i razbila se i ona je opsovala sebi u bradu. Detetu ispadne igračka i ono opsuje. Dete je samo oponašalo, bez svesti o tome da je reklo „ružnu reč“. Umesto da odmah skočite i odreagujete na dete zabranom te „grozne reči“, skrenite baki pažnju da ne psuje pred njim. Takođe, možete biti na nekoj proslavi gde neko iz navike i bez ikakve loše namere od radosti i uzbuđenja opsuje, a dete to vidi i bude mu zanimljivo, pa ponovi kada je i ono radosno. Dete i dalje ne razume da je to „ružna reč“, ne vidi ništa loše u tome (tačnije razvojno nema kapacitet da procenjuje dobro/loše), ono još uvek SAMO PONAVLJA to što vidi i čuje. I, zato ne ljutite se na dete što je neko drugi pred njim opsovao!

DRUGI KORAK
Promenite način na koji posmatrate temu psovanja – dete nema lošu nameru niti govori psovke nama u inat, nije bezobrazno zato što ponavlja ono što je čulo, ne želi da nas uvredi jer i ne zna šta te reči znače, i definitivno nije preko noći postalo nevaspitano.

Odrasli pridaju preveliki značaj nečemu što detetu (za sada) predstavlja samo istraživanje, testiranje, zabavu. Ali, tema psovanja može da preraste u „čudovište sa tri glave“, ukoliko pravimo preveliku dramu oko toga.

Što manje značaja vi dajete tome, to će dete brže zaboraviti (naravno, ako je okruženje zaista takvo da ne postoji ova vrsta izazova).

Setite se – što vaša reakcija u početku burnija, to će detetu biti privlačnije da ponovi ružnu reč.

OK, ali šta ako ste već više puta odreagovali, ljutili se, pretili? Ili, šta ako babe i dede/stric/ujak/tetka i dalje opsuju pred detetom ili starija deca u parkićima, ljudi u prodavnicama…? Šta da radite?

TREĆI KORAK
Uvek imajte na umu da ste VI detetu baza i da ono najviše uči od vas – i to kroz USMERAVANJE, a ne kroz pretnje, zastrašivanje, ljutnju.

Kako god da ste do sada reagovali, evo prilike da to promenite.

Kada dete uzrasta oko dve, tri, četiri godine prvi put opsuje – ne reagujte, ne skačite kao opareni, ne pridajte previše značaja i postoji šansa da će ubrzo prestati (ubrzo ne znači posle pet minuta, već u toku dana ili u narednih par dana i to ako ne bude izloženo psovanju).

Ako ipak bude uporno i posle par dana nastavi, što ležernije, bez drame:

Ne znam šta znači to što si rekao. Probaj to drugim rečima da mi objasniš.
Ništa te ne razumem. Ne znam šta pokušavaš da mi kažeš. Hajde mi pokaži rukom.
Čini mi se nešto želiš da mi kažeš, samo ne razumem šta. Šta pokušavaš da mi kažeš?
Probaj to da mi kažeš rečima koje razumem.
Nisam sigurna da razumem šta si sada rekao. Pokušaj da mi kažeš tako da te razumem.
Ponudite detetu nešto što pretpostavljate da ono traži, a može biti i nešto potpuno trivijalno, čisto da ga prekinete u pokušaju da izazove reakciju:

– Ti želiš sok? Pa što tako ne kažeš, ništa te nisam razumela! Evo, izvoli sokić.

Sada očekujemo da će ili reći šta je stvarno htelo od vas, ili će prestati jer je izostalo ono što je tražilo – REAKCIJA.

Kada dete starije od četiri, pet godina opsuje i ne prestaje iako ste ga neko vreme „kulirali“, moguće je da pokušava tako da komunicira, tačnije da vas uvede u neki razgovor ili da vas možda „fascinira i šokira“ ovim rečima. Bez ikakve drame recite:

– Čujem neke reči koje mi se ne dopadaju. Stvarno ne želim da razgovaram sa tobom kada ih govoriš. Kada budeš rešio da pričaš sa mnom bez tih reči, dođi kod mene pa ćemo da razgovaramo.

– Stvarno mi smeta kada tako pričaš. Ako nešto želiš od mene, a ne možeš da mi kažeš bez psovki onda mi nacrtaj na ovom papiru.

– Čini mi se da ti nešto želiš od mene, pa zato govoriš te reči. Šta u stvari pokušavaš da mi kažeš?

– Izgleda da ne možeš da prestaneš da govoriš te reči. Ja ću sada otići u drugu sobu dok ti ne završiš to što pričaš.

Naravno da će vam biti potrebno puno strpljenja i „čelični živci“ da ne odreagujete na detetovu upornost da izazove vašu reakciju. Imajte u vidu da ovako obezvređujete psovku i sve je manje interesovanje deteta da je koristi. Trud koji sada ulažete isplatiće vam se na duže staze.

Šta ako dete vama uputi psovku?
Kada dete opsuje roditelja, njemu tada svašta prođe kroz glavu, od toga da nije dobro vaspitao dete, do toga da poželi da ga kazni. Koliko god vam zvučalo čudno i nelogično, nekada je deci ovo način da nam skrenu pažnju na sebe jer im treba pomoć od nas za nešto sa čim ne mogu ili ne umeju da izađu na kraj. Zato je veština „čitanja između redova“ od neprocenjive vrednosti, jer umesto da podlegnete porivu da dete po svaku cenu sprečite da psuje i da ga kaznite, vi mu dajete priliku da kaže šta mu je u tom trenutku ZAISTA potrebno od vas.

Obratite pažnju i na to koju emociju prepoznajete kod deteta koje vam je reklo psovku – da li je bes, strah, bespomoćnost, briga…?

– Hm, mislim da nisi to želela da mi kažeš. Hoćeš ponovo da pokušaš da mi kažeš šta stvarno želiš od mene, ovog puta bez psovanja?

– Rekao bih da tebi sada nešto treba od mene pa si mi zato to rekla. Hajde da popijemo čašu vode da se smirimo, pa da mi kažeš kako mogu da ti pomognem?

– Izgleda da si zbog nečega ljuta čim govoriš psovke. Šta te je toliko naljutilo? (ili – Ko te je toliko naljutio?)

– Rekla bih da si ovih dana oko nečega zabrinuta. O čemu se radi?

Kada porazgovarate i kada se situacija smiri, recite detetu:

– Neke reči, kao što su psovke, stvarno povređuju. Zbog njih se osećamo tužno, a neke mogu i da nas naljute. Verujem da nisi htela da me povrediš, molim te da sledeći put kažeš šta ti je potrebno od mame/tate, samo bez psovanja. Važi?

ŠTA KADA DETE I PORED SVEGA OVOGA I DALJE NEĆE DA PRESTANE DA PSUJE? TREBA LI DA SE ZABRINEMO?
Jedan od razloga može da bude da je detetu beskrajno zanimljivo da govori te reči, čak i kada mi ne reagujemo, možda dobija reakcije i pažnju od drugih iz okruženja. To mogu biti deca, rođaci, komšije, dakle bilo ko.

Predložite:

– Izgleda da ti je baš zanimljivo da govoriš psovke. Sećaš se da smo pričali da to nekoga može da uvredi i povredi. Hajde da smislimo neke reči koje mogu da zamene psovke, a neće nikoga povrediti!

Dajte vi neki predlog i koristite reči koje potpuno obezvređuju psovku – peršun, sapun, šišmiš…, pa ih zamenite u psovkama koje dete koristi.

Drugi razlog zašto dete nastavlja sa nekim ponašanjem iako smo pokušali sve što smo znali i umeli, je da je za njega to način da nam stavi do znanja da se u njemu nešto dešava, da prolazi kroz neki težak i izazovan period, da se u nekoj situaciji ne snalazi, posebno ako je bilo nekih promena u porodici, ali ne ume to da nam kaže ili se plaši reakcije, ili očekuje da ćemo sami to prepoznati i pomoći mu. Tada bi bilo dobro da roditelji potraže pomoć stručnjaka.

I, na kraju, možda niste očekivali da tema psovanja i dece ode u ovom smeru, ali da bismo mogli da menjamo doživljaj neke teme i pristup prema detetu, važno je da na prvom mestu razumemo razloge koji su doveli do nečega. Kao što često govorim i pišem – pozitivan pristup detetu, vaspitanju i roditeljskoj ulozi u početku zahteva malo veće angažovanje sa vaše strane, ali vremenom kada postavite dobre temelje biće sve lakše i lakše.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Da li vaše dete, dok uči ili piše domaći, pored sebe ima mobilni telefon i usput se dopisuje sa drugarima i proverava vesti na društvenim mrežama, uvereno da je odlično u multitaskingu? Stručnjaci tvrde da ovakva upotreba mobilnih telefona ometa koncentraciju i smanjuje produktivnost.

U nedavnoj studiji o uticaju mobilnih telefona na kognitivne sposobnosti, učenici koji su ostavili svoje mobilne telefone u drugoj prostoriji imali su bolji uspeh na kognitivnim testovima od onih koji su imali mobilne telefone na stolu ili u torbi, iako ih nisu koristili. Čak i oni koji su rekli da nisu svesno razmišljali o svojim mobilnim telefonima imali su lošije rezultate, što znači da se smetnje javljaju na nesvesnom nivou.

I odrasli, dok rade, teško ignorišu poruke i obaveštenja koja nas obaveštavaju čim neko od naših prijatelja objavi nešto na društvenim mrežama, ili reaguje na nešto što smo objavili, ali postoji nekoliko dodatnih razloga zašto su deca i mladi posebno vezani za svoje mobilne telefone.

Veliki deo socijalizacije mladih danas se odvija putem mobilnog telefona, posebno u adolescenciji, kada su ključni razvojni ciljevi oblikovanje sopstvenog identiteta odvojeno od roditelja i davanje prednosti prijateljstvu sa vršnjacima. Takođe, u poređenju sa odraslima, deca imaju manje razvijenu sposobnost kontrole impulsa. Zbog toga im je mnogo teže da daju prednost pisanju domaćih zadataka ili učenju za ispit nego, na primer, dopisivanju sa novim prijateljima.

„Deca će započeti zadatak i pokušati da ga završe, ali neće odvojiti vreme da razmisle i otkriju kako da ga urade na najbolji mogući način“, kaže dr.sc. Matt Cruger, klinički psiholog i direktor Centra za učenje i razvoj pri američkoj neprofitnoj organizaciji Child Mind Institute. Možda rade šta god treba, ali zbog multitaskinga razmišljaće površno i na kraju će trošiti više vremena na zadatak.

Veb stranica Child Mind Institute savetuje uspostavljanje rutine za pisanje domaćih zadataka koja će smanjiti ometanja, posebno ako dete ima poteškoća da obraća pažnju ili piše domaći zadatak mnogo duže nego što bi trebalo.

Unapred dogovorite kada i na kom mestu će dete pisati domaćI zadatak bez mobilnog telefona, osim ako sam domaći zadatak to ne zahteva.
Dajte mu do znanja da je cilj da mu se olakša pisanje domaćeg zadatka i da mu se pruži više pravog slobodnog vremena.
Takođe, možete planirati redovne kratke pauze gde vaše dete može da ode od stola gde piše domaći zadatak i da proveri poruke na društvenim mrežama ili na mobilnom telefonu.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Zemlje poput Norveške, Danske, Finske, Švedske i Islanda često su visoko rangirane na listama zemalja u kojima su ljudi najsrećniji i najzadovoljniji svojim životima.

Na primer, navedene zemlje su među prvih deset zemalja u Svetskom izveštaju o sreći otkako je ono prvi put objavljeno 2013. Puno toga leži u vaspitanju. Danska teorija vaspitanja naziva se P. A. R. E. N. T. (roditelj), a označava šest stvari koje bi roditelji trebali uključite u vaspitanje. Ispisala ih je mama Miriam, koja vodi blog Danish mom.

1. Igra
Decu u Danskoj podstiču se da se igraju samostalno, da sama otkriju šta ih zanima i što žele, a to na kraju vodi do toga da rade ono u čemu uživaju. Danski princip smatra da je to jedan od načina da deca izgrade samopouzdanje.

Naravno, roditelji su uvek prisutni, ali ne kontrolišu decu.

2. Autentičnost
Danci su uvek iskreni prema svojoj deci, i u dobru i zlu. Tvrde da deca tako uče verovati sebi i svojim emocijama i grade snažan karakter.

3. Preoblikovanje
Roditelji u Danskoj uvek se trude preoblikovati neugodne ili neželjene situacije. Tako deci pomažu promeniti pogled na život.

4. Empatija
Empatija je važna, a u Danskoj je jedna od temeljnih vrednosti. Deca o empatiji uče čak i u školi. Cilj je usaditi im da poštuju druge i sebe i prevenirati vršnjačko nasilje.

5. Nema ultimatuma
Roditelji u Danskoj poštuju svoju decu i trude se razumeti ih. Ne kažnjavaju ih telesno i ne prete im ultimatumima. Stvaraju od dece emotivno stabilne odrasle ljude.

6. Zajedništvo
Osećaj zajedništva i opuštenosti i kvalitetno provođenje vremena u porodici i s prijateljima. Ugodna kućna atmosfera, zajedničko kuvanje i zajednički obroci i druženje svakodnevni su užici koji čine danske porodice srećnim.

izvor:mojpedijatar.com

Deca ne razumeju pojam broja, a u računanju vremena sve se svodi upravo na brojeve. Polazi se od nule, umesto od broja jedan, sat ima 60 minuta, svaki minut 60 sekundi, dan 24 sata… Zatim, postoje časovnici sa kazaljkama, razmak između dva broja na časovniku iznosi ili pet minuta ili ceo sat (u zavisnosti da li gledate šta pokazuje velika ili mala kazaljka…), a postoje i digitalni časovnici…

Ipak, sa početkom školovanja, većina dece ima dovoljno znanja iz svog svakodnevnog okruženja, pa tada i usvajanje ove veštine postaje brže i spontanije.

• U predškolskom uzrastu, ne opterećujte se matematikom. Dete u početku neće znati dovoljno matematičkih pojmova da bi razumelo činjenice kao što su: minut ima 60 sekundi, sat ima 60 minuta. Umesto toga, predstavite mu časovnik kao igru.

• Govorite u onim odrednicama koje dete može da razume. Pronađite neku aktivnost koju dete poznaje, koja je deo njegovog svakodnevnog života, i onda razgovarajte o njenom trajanju. «Koliko traje dok se pojede sladoled?», “Koliko traje tvoj omiljeni crtani film?”, “Koliko dugo spavamo?”… Vežbajte na ovaj način najpre uviđanje da li je nešto kratkotrajno ili dugotrajno.

• Napravite časovnik od kartona sa pomičnim kazaljkama. Igrajte se. Kada postavite kazaljke u određeni položaj, razgovarajte sa detetom šta radite u to doba dana. Pitajte se međusobno i odgovarajte sve dok ono ne shvati da se u svakom danu dešava nešto drugo, a da često upravo ritam i dinamika tih događaja zavise od časovnika. “Kada krećeš u vrtić?”, “U koliko sati ručamo?”.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Svi mi želimo da odgajamo odgovornu decu, kao što volimo i da živimo u društvu sa odgovornim odraslim ljudima koji ne beže od od svojih građanskih obaveza. Ali, kako da vaspitamo dete koje će preuzeti odgovornost za izbore koje pravi i za to kako oni utiču na njegovu okolinu?

Pre svega, posmatrajte odgovornost kao izvor sreće za vaše dete, nikako kao teret. Deca vole da vide sebe kao odgovorne osobe, dovoljno moćne da urade ono što treba da se uradi. Ovo im je potrebno zbog samopouzdanja i davanja smisla životu.

Sve što treba da uradite jeste da naučite dete da ono poseduje moć da napravi razliku i pozitivno utiče na okolinu, ono će onda hteti sve da uradi samo. Ako pomognete detetu da uzme sopstveni život u svoje ruke i pružite mu podršku pri učenju svake nove veštine, vaše dete će hteti da preuzme nove odgovornosti. Umesto da budete vi onaj ko ga smatra odgovornim za nešto, ono će imati motivaciju da samo preuzme odgovornost na sebe. Ova razlika je sitna, ali jako značajna, jer deca će biti odgovorna onoliko koliko ih mi podržavamo da to budu.

Evo 15 svakodnevnih strategija koje će GARANTOVANO povećati odgovornost vašeg deteta:

 Svako sređuje svoj nered

Naučite dete da očekuje da svako sređuje svoj nered
Počnite tako što ćete pomogati detetu sve dok ne nauči. Naučiće brže ako možete da ostanete smireni i blago reagujete kad se nešto desi. Na primer, ako prospe sok krenite da ga brišete i istovremeno dajte i detetu drugi sunđer da pomogne. Ako ga ne grdite ono neće imati potrebu da se brani i želeće da pomogne. Tako, kada se desi da nešto prospe kažite “Nema veze. Možemo da očistimo.” I onda očistite zajedno. Ili, ako ostavi svoje stvari na sred hodnika, zovite ga i lepo recite da skloni jer “uvek sklanjamo svoje stvari”.

Ovo ćete verovatno morati da ponavljate dok god bude živelo sa vama u istoj kući. Ali, život sa njim će biti lakši.

Obaveze razvijaju osećanje odgovornosti

Pružite detetu priliku da doprinese opštem dobru
Svako dete na neki način doprinosi opštem blagostanju porodice. Na vama je da primetite koji su to načini i prokomentarišete ih. To može da bude ljubaznost prema mlađem bratu, brine o kućnom ljubimcu i sl. Koje god ponašanje pohvalite ono će da poraste.

Kako dete raste i njegov doprinos treba da raste, i to i u kući i van nje. Važno je da brine o sebi i doprinese porodičnom blagostanju. Istraživanja pokazuju da će deca koja pomažu u kući pre ponuditi pomoć i u drugim situcijama u poređenju sa decom koja samo brinu o sebi.

Naravno, potrebno je vreme da bi se ovo postiglo, a ključ je u ravnomernom povećavanju odgovornosti zavisno od uzrasta.

 Pomoć u kući

Zapamtite da nijedno dete ne želi da pomaže u kući
Osim ako ne želite da vaše dete misli da je pomaganje u porodici težak posao, nemojte ga puštati da radi kućne poslove bez vas sve dok oni nisu deo rutine ili ih vaše dete obožava. Cilj nije da posao bude urađen već da odgajite dete kome će biti zadovoljstvo da pomaže.

Pokušajte da učinite obaveze zabavnim, pružite strukturu, podršku i pomoć, koliko god puta da je potrebno. Znajte da će biti mnogo teže nego da posao uradite sami. Podelite sa detetom zadovoljstvo urađenog posla. Ovako će dan kada dete sve radi samo doći ranije.

 Dajte detetu prostor za sticanje veština

Uvek pustite decu da urade nešto sama i pomognu kada traže čak i ako to znači više posla za vas
Kada dete traži da nešto uradi samo ili pomogne to sigurno znači i više posla za vas. Imajte u vidu, međutim, da dvogodišnjaci žele da savladaju mnogobrojne fizičke veštine i ako im u tome pomognete stimulišete ih da budu odgovorni.

Zato, umesto da gledate kako ćete sve što pre obaviti, sagledajte stvari iz drugog ugla. Vi radite sa detetom da mu pomognete da otkrije zadovoljstvo u doprinošenju. To je važnije od brzo ili savršeno obavljenog posla. Vi se istovremeno i povezujete sa detetom, a to je ono što ga dodatno motiviše da nastavi da pomaže.

 Umesto da podsećate, pitajte

Umesto da samo dajete naređenja pitajte vaše dete da razmisli
Na primer, umesto da ujutru vašem još uvek pospanom detetu govorite “Operi zube! Je l' torba spremna? Ne zaboravi domaći!” i sl., možete ga pitati “Šta još treba da uradiš da bi bio spreman za školu?”.

Cilj je da se dete usredsredi na svoju listu obaveza, svakog jutra, dok je potpuno ne usvoji i počne samo da obavlja svoje jutarnje zadatke.

  Obezbedite rutinu

Obezbedite rutinu i strukturu
Rutina i struktura su jako važne u dečijim životima iz bezbroj razloga, one im uvek iznova daju priliku da se brinu o sebi kroz seriju ne tako teških zadataka.

Prvo usvoje večernju rutinu, sređivanje igračaka i jutarnje spremanje. Zatim razviju uspešne navike učenja i higijene. Onda nauče i osnovne životne veštine ponavljajući kućne obaveze kao što su pranje veša ili kuvanje jednostavnih jela.

 Odnosi sa drugima

Naučite dete da bude odgovorno za svoje interakcije sa drugima
Kada vaša ćerka povredi osećanja mlađeg brata, nemojte je terati da se izvini. Ona neće to iskreno misliti a njemu neće ništa pomoći. Umesto toga, poslušajte njena osećanja da joj pomognete da prevaziđe svoje zapetljane emocije koje su je navele da se tako ponaša. Zatim, kada se bude osećala bolje, pitajte je šta moe da uradi da bi popravila stvari među njima. Možda će onda biti spremna da se izvine, možda joj se neće svideti jer je sramota ali će poželeti da mu čita priču ili mu pomogne da postavi sto, ili ga zagrli.

Ovo uči decu da njihovo ophođenje prema drugima ima svoju cenu i da su ona odgovorna da poprave situaciju kada naprave problem. Ali, zbog toga što niste vi oni koji teraju na izvinjenje, ona će moći da izabere da popravi situaciju i oseća se bolje, pa će je zbog toga i ponoviti kada bude potrebno.

Pokrivanje štete

Podstaknite dete da od svojih para plati oštećene stvari
Ako deca plaćaju sama od svog džeparca izgubljene knjige iz biblioteke ili zaboravljene mobilne telefone, polomljene prozore i sl., šansa da se šteta ponovi su jako male.

 Samostalno rešavanje problema gradi samopouzdanje

Nemojte žuriti da izvučete vaše dete iz teške situacije
Budite na raspolaganju za rešavanje problema, pomozite detetu da se izbori sa svojim osećanjima i strahovima i osigurajte se da neće samo da zaobiđe poteškoće. Ali pustite ga da samo reši problem, bilo da je potrebno izvinjenje ili nadoknađivanje štete na konkretniji način.

 Budite primer

Budite primer odgovornosti
Jasno opišite odgovorne odluke koje donosite: “Baš je dosadno nositi ovo smeće do kola ali nigde nema kante za smeće a mi ne prljamo okolinu.” Ili “Znak kaže da je ovaj parking za hendikepirane ljude, naravno da ne možemo zauzmemo to mesto.”

Ispunjavajte obećanja data detetu i ne tražite izgovore. Ako ne ispunite obećanje da ćete kupiti svesku koja mu treba za školu ili se igrati sa njim u nedelju, zašto bi ono osećalo odgovornost da ispuni obećanja i dogovore koje vam je dalo?

 Ne nazivajte dete neodgovornim

Ne govorite detetu da je neodgovorno
Ne nazivajte dete neodgovornim jer način na koji vidimo našu decu uvek bude tačan. Umesto toga, učite dete veštinama koje su mu potrebne da bude odgovorno.

Ako uvek gubi stvari, na primer, pomozite mu da razvije potrebne veštine. Naučite ga da zastane pre nego što napusti neko mesto – kuću drugara, školu, trening – i proveri da li ima sve sa sobom.

 Pisanje rasporeda

Naučite dete da piše raspored
Ovu veštinu treba da savlada svako dete pre nego što krene u srednju školu, inače neće uspeti da uradi sve što treba u svojoj svakodnevici. Počnite još u petom razredu sa aktivnostima tokom vikenda, jednostavno uzmite parče papira, obeležite satnice na levoj strani i zatim pitajte dete koje obaveze ima. Ubacite sve – utakmicu, vežbanje instrumenta, rođendan, domaće zadatke po koracima. Dodajte zatim opuštajuće aktivnosti – slušanje muzike, šetnja, sladoled i sl.

 Ovakav raspored pomaže deci da drže stres po kontrolom jer znaju kad šta treba da urade. Najvažnije od svega, ovo ih uči da upravljaju svojim vremenom i budu odgovorni prema obavezama koje imaju.

 Iskustvo rada za platu

Svakom detetu je potrebno iskustvo rada za platu
Svako dete treba da oseti šta znači rad za platu, on ga uči pravoj odgovornosti u pravom svetu. Možete početi plaćanjem deteta za obaveze koje se inače ne očekuju od njega (pranje kola, zalivanje bašte i sl.), podstaknite ga zatim da se proširi na obavljanje poslova u komšiliku (može da šeta komšijinu kucu ili se ponudi da očisti sneg), pređite zatim na pomoć majkama, čuvanje dece i pomaganje bakama kada dete ima odgovarajući uzrast za to da bi stiglo do letnjih poslova u srednjoj školi i na fakultetu.

Malo stvari može da nauči dete tolikoj odgovornosti kao svet u kome se radi za platu van porodice.

 Bez nabacivanja krivice

Stvorite dom u kome nema nabacivanja krivice
Svi mi, automatski želimo da okrivimo nekoga kada stvari ne idu kako treba. Kao da označavanje krivca može da spreči ponavljanje problema ili nas oslobodi odgovornosti. U suštini, nabacivanje krivice stavlja svakoga u odbrambeni položaj iz koga je verovatnije da napada nego da nadoknadi štetu ili nešto promeni. To je najčešći razlog zbog koga deca lažu svoje roditelje. Čak i gore od toga, kada stalno krivimo decu ona nalaze svakakve razloge zbog kojih to nije njihova krivica – bar u njihovim glavama – pa će teško preuzeti odgovornost i problem će se ponoviti.

Nabacivanje krivice je suprotno bezuslovnoj ljubavi. Pa zašto onda okrivljujemo drugog? Pomaže nam da manje osetimo da gubimo kontrolu i zato što ne možemo da podnesemo sumnju da smo i mi imali ulogu, koliko god ona mala bila, u kreiranju te situacije.

Kada sledeći put uhvatite sebe da nabacujete krivicu nekome, stanite. Umesto toga, prihvatite bilo kakvu odgovornost možete, bez nerviranja, jednostavno prihvatite situaciju kava jeste. Uvek ćete naći bolje rešenje ako ste prihvatili situaciju nego ako tražite krivca.

 Dete je posebna ličnost

Naučite dete da ima pravo i obavezu da bude posebna ličnost
Razne studije su pokazale da ljudi koji preuzimaju odgovornost u bilo kojoj situaciji vide sebe kao osobe koje žele da budu različite i izdvoje se od drugih. To je dete koje želite da odgajite.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dr Ranko Rajović, stručnjak za dečji razvoj i tvorac NTC programa učenja ima svoju mini-emisiju pod nazivom Vijugavim drumom sa Rankom Rajovićem na internet televiziji LinkTV. U jednoj od prvih epizoda govori o opasnostima i posledicama toga što deca danas često jedu pred ekranom.

“Roditelji čak i u kafićima sede, drže kolač i hrane dete koje je u kolicima, dok ono gleda u telefon. Toga se više niko i ne stidi, ne ustručavaju se, postalo je praktično normalno.” – počinje priču o hranjenju ispred ekrana dr Rajović.

“Na predavanju, kad mi dođu roditelji i vide da je to greška, ostanu zbunjeni i pitaju kako sad? Kako da hrane dete bez telefona? Neće da jede. To znači da su već načinili dete zavisnikom – dete jeda kad gleda u ekran. Mama ga hrani, tata drži telefon i dete jede.” – objašnjava Rajović

Zašto je hranjenje deteta pred ekranom problematično?
Dr Rajović kaže da dete na taj način stalno traži stimulaciju. Ono povezuje hranu i tu vrstu stimulacije, i ako ne dobije telefon, ono neće da jede (slična je situacija sa kafom i cigaretom kod pušača, prim. ur.). Onda mame popuštaju da dete nahrane jer im je, naravno, bitno da dete jede. I onda ulaze u još veći problem.

“Zovu me roditelji i kažu: ‘Mi smo hteli da ukinemo ekran, ali ne može.’ Pitam ih: ‘Kako ne može?’ Kažu, neće dete da jede. Znači dete je već prevareno, mozak ga je prevario i ono traži mentalnu stimulaciju dok jede.” – kaže Rajović.

Šta još za sobom povlači odbijanje hrane?
Rajović dodaje da, kada dete neće da jede onda se često dešava da izvoljeva. Neće ponuđenu hranu, onda mu se hrana pasira. I dolazimo do toga da sve više dece jede mlevenu pasiranu hranu. I ulazimo u problem.

“Ako konzumira samo mekanu hranu, dete neće razviti vilicu. Šta je posledica? Imamo sve više mladih ljudi da vade po četiri zuba. Ne mogu zubi da stanu u usta. Nama su se usta smanjila za 30 godina. Toga ranije nije bilo. Neko kaže – pa šta ima veze. Pa vadimo četiri zuba, ako je smanjena donja vilica, smanjeno je i ležište za jezik. Nije jezik samo taj organ koji vidimo, to je mnogo veći organ. Ako jezik nema ležište, on se malo istiskuje, po milimetar ili dva, a kompletna cirkulacija u ustima se menja. Već se otvaraju vrata nekim problemima sa disanjem. Uz sve to, stomatolozi kažu da ako dajemo mekanu hranu, biće i više karijesa.” – tvrdi Rajović

Na uvreženo mišljenje roditelja da mlečni zubi nisu važni Rajović kaže da je to ogromna zabluda i da su oni važniji i od stalnih zuba.

“Ako mlečni zub zbog karijesa izvadimo, hrana ide isključivo na drugu stranu usta i ti mišići jačaju, javlja se hipertrofija i ti jaki mišići prave asimetriju lica, povuku vratni mišić, pa se menja cela osovina glava – peta, poremeti se držanje tela, kičma se spiralno uvija, i eto skolioze. Još ako dete ima ravne tabane, gotovo sigurno će doći do poremećaja držanja tela. Znači higijena zuba i čvrsta hrana su jako važni. Dete treba da uzima tu hranu u ruke, a ne da ga hranimo.” – zaključuje Rajović

A naša preporuka je slična – bilo da ste u hotelu, restoranu, kafiću, nemojte telefonima varati dete kako bi bolje jelo. Sad znate i zašto to ne treba raditi.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Jedna od najtežih odluka roditelja je kada dete prvi put ostaviti samo kod kuće. Psiholozi smatraju da su dvanaestogodišnjaci spremni na to, ali ipak svako dete je drugačije

Trenuci koje roditelji dugo pamte i koji im govore da se njihov mališan samostalno razvija i pomalo odrasta su kada sam jede, veže pertle na cipelicama, sam se oblači i piše domaće zadatke…

I dok neke roditelje samostalne aktivnosti deteta raduju, druge im izazivaju nelagodu.

Jedna od najtežih roditeljskih dilema jeste kada njihov mališan može da ostane sam kod kuće. Na to pitanje nije lako odgovoriti jer zavisi od deteta i stepena njegove nezavisnosti, ali ipak postoje neki znakovi koji jasno pokazuju da je pravo vreme za to.

Zakon je jasan i nedvosmislen pa prema porodičnom zakonu roditelji ne smeju dete predškolskog uzrasta ostaviti bez nadzora odrasle osobe.

Psiholozi navode da, prema razvojvoj psihologiji, dvanaestogodišnjaci već razviju svoj identitet toliko da počinju da se osećaju kao odrasle osobe, pa se to doba smatra idealnim da prvi put ostanu sami kod kuće.

Često se misli da je upravo to doba najbolje da ih ostavljate same kod kuće, ali da vodite računa da dete, bez obzira na to što počinje da se oseća kao odraslo, još nema dovoljno iskustva koje bi mu pružilo sigurnost.

Pre toga, potrebno je pripremiti dete na to.

S obzirom na to da roditelji treba da obezbede detetu sigurnost, jako je važno skloniti lekove, alkohol, upaljače, opasne hemikalije i sve drugo što bi moglo ugroziti njihovu sigurnost.

Priprema uključuje i edukaciju o tome šta učiniti u nekoj vanrednoj situaciji, u slučaju požara ili poplave, te kako obaviti sve aktivnosti koje su potrebne dok je sam , poput, podgrevanja obroka ili zaključavanja stana.

Važno je obaviti i razgovor s detetom o tome oseća li se sigurno i spremno, treba li mu još nešto za veći osećaj sigurnosti.

Neka deca će se osećati sigurnije ako imaju uz sebe brojeve telefona bliskih osoba ili najbližih komšija koje mogu da pozovu ako im nešto zatreba.

Stoga, ostavljanje deteta samog kod kuće treba uvoditi postepeno- najpre na pola sata, pa na sat vremena i tako produžavati vreme da se dete prilagodi i da vi dobijete priliku da proverite da li je usvojilo sve sadržaje o kojima ste pričali – zna li koji broj da pozove u slučaju opasnosti, gde ste mu ostavili hranu, kako da upali i namestiti mikrotalasnu.

Treba uzeti u obzir da postoje i velika odstupanja od proseka među decom. Neka deca su na nezavisnost i samostalnost, uključujući i ostanak kod kuće bez roditelja, spremna i pre, a neka nisu ni s 12 godina.

Vrlo je važno pristupiti detetu kao individualcu. Odluka o tome hoćete li ga ostaviti samog kod kuće neka zavisi od toga dal li je dete zrelo da se nosi s neočekivanim situacijama. S pripremama započnite mnogo ranije.

Dete će tako razvijati samopouzdanje i osećati se ponosno zbog svojih uspeha. Ostati samo kod kuće samo je jedan od njih.

izvor:mopedijatar.co.rs

Ugljeni hidrati pored proteina i masti su glavni makronutritienti koji su neophodni za normalno funkcionisanje našeg tela. Poslednjih godina zbog velike popularnosti „Low Carb“ dijeta kao što su Atkinsonova i South Beach, veruje se da su Ugljeni hidrati loši za naše telo, što je apsolutno pogrešno.

Njihovo izbacivanje, ali i smanjivanje, posebno u ishrani dece koja su u rastu i razvoju, ne samo što je pogrešno, već može da dovede i do značajnih posledica po zdravlje dece.

Šta su ugljeni hidrati?

Ugljeni hidrati predstavljaju najbolji i najkvalitetniji izvor energije koja je neophodna za svako funkcionisanje naših i najsitnijih ćelija, mišića, mozga i nervnog sistema, ali i organizma u celosti. Pored toga što obezbeđuju energiju, bogati su i u biljnim vlaknima koja olakšavaju čišćenje i pražnjenje creva .Naravno ovi benefiti se vezuju samo za prirodne, nerafinisane ugljene hidrate.

Da li su svi ugljeni hidrati šečeri?

Iako svi ugljeni hidrati, kada se obrade u organizmu , prolaze isti put od pretvaranja u glukozu, koja podiže nivo insulina i aktivira unos šećera u ćelije, a kada se taj nivo u krvi smanji aktivira glukagon, koji izvlači šećere iz ćelije, nisu svi ugljeni hidrati ni isti,ni podjednako važni za nas organizam.

Koje vrste ugljenih hidrata postoje?

Oni se najjednostavnije mogu podeliti na proste i složene.Prosti ugljeni hidrati su po svojoj hemijskoj strukturi prosti jer se sastoje od jednog ili dva molekula šećera.Oni se nalaze u voću,nekom povrću i medu i to su takozvani „dobri prosti šećeri“. Iako su oni znatno bolji od rafinisanih ugljenih hidrata, sa njihovom količinom takođe treba biti obazriv, jer sadrže određen procenat dobrih šećera, koji takođe mogu da dovedu ili pogoršaju postojeću gojaznost.

Koji ugljeni hidrati nisu dobri za Vaše dete?

Rafinisani prosti šećeri su običan beli konzumni šećer,smeđi šećer, kao i visoki fruktozni sirup koji se kao dodatak mnogim namirnicama nalazi u smrznutim namirnicama, gaziranim pićima, kečapu.Svi ovi rafinisani šećeri su bez ikakve nutritivne vrednosti, pa se često nazivaju i „praznim kalorijama“ , koje ne donose organizmu nikakvu korist , a najčešće su krivci za gojaznost,ali i mnoge druge bolesti kao što je šećerna boles, bolesti kardiovaskularnog sistema,ali i karcinomi.Svi prosti ugljeni hidrati deluju tako što odmah podižu nivo glukoze u krvi,i na taj način vrlo brzo obezbedjuju energiju.

Koji još ugljeni hidrati postoje?

Složeni ugljeni hidrati su skrob i dijetna vlakna koja mogu biti rastrvorljiva i nerastvorljiva. Složeni ugljeni hidrati su najbolja varijanta zato što daju duži osećaj sitosti,pa samim tim sprečavaju prejedanja, ali i lagano podižu nivo glukoze u krvi. Zato upravo složeni ugljeni hidrati bi trebalo da budu zastupljeni u našoj ishrani i to najčešće u vidu integralnih žitarica( sa punim zrnom), krompira pečenog u ljusci, mahunarki, zelenog voća i zelenog povrća. Ugljeni hidrati su od proizvoda životinjskog porekla zastupljeni jedino u mleku i mlečnim proizvodima.

Kada je najbolje konzumirati ugljene hidrate?

Ugljene hidrate je najbolje konzumirati do 15 h i naravno voditi računa o količini koja se unosi. Isto kao što i deficit u unosu ugljenih hidrata u organizam stvara osećaj umora, gubitak imuniteta i gubitak težine koja se ogleda i u gubitku mišićne mase,ne samo masnog tkiva. Prekomerna količina ugljenih hidrata pored povećanja telesne mase, donosi rizik i od mnogih drugih bolesti kao što su šećerna bolest, povišen krvni pritisak i slično.

Koje su preporučene dnevne količine?

Preporučene doze dnevnog unosa ugljenih hidrata su 60 % od ukupnog kalorijskog unosa, sto kod prosećne osobe koja dnevno unosi oko 2000 kcal iznosi oko 1200kcal. Kada su konkretno vlakna u pitanju,njihov dnevni unos bi trebalo da bude zastupljen u vašoj ishrani od 20 do 35 g vlakana dnevno. Jedan gram ugljenih hidrata sadrži 3,75 kalorija.

Koliko je ugljenih hidrata mom detetu dovoljno?

Za dete uzrasta starijeg od dve godine, ugljeni hidrati bi u ishrani trebalo da budu zastupljeni u procentu između 50-60 %, ali sa naglaskom na zdrave ugljene hidrate i sa što manje obrađenih, kao i onih koje sadrže šećere.

Koji ugljeni hidrati su idealni za Vaše dete?

Zdravi izbori ugljenih hidrata su žitarice celog zrna, braon pirinač, voće, povrće i mlečni proizvodi, najpre kefir i kiselo mleko.

Ugljeni hidrati su jako važni za normalno funkcionisanje organizma i nikako ih ne bi trebalo izbaciti iz ishrane, ali bi svakako trebalo izbeći unos „praznih kalorija“ i rafinisanih šećera koji organizmu osim trenutnog zadovoljstva ne donose ništa više, posebno u fazi aktivnog rasta i razvoja. Kod dece je neophodno pojačati unos žitarica, koje pored toga što su dobar izvor ugljenih hidrata, ali i vlakana, su bogate vitaminima i mineralima.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Škole i predškolske ustanove širom svetu rade po raznim modelima holističkog obrazovanja, a u proteklih nekoliko decenija posebno se ističu one koje rade na principima Valdorf pedagogije. Ovaj obrazovni model postaje sve privlačniji roditeljima i nastavnicima i na našim prostorima.

Šta je zapravo Valdorf pedagogija za “Super ženu” objašnjava Sanvila Domić, direktorka Centra za obrazovanje “Zvončica”

Šta je to valdorfska pedagodija, kakav je to metod vaspitanja i obrazovanja? Kako je nastao?

– Valdorf pedagogija je jedna od najraširenijih alternativnih obrazovnih metoda koje se primenjuju u radu sa decom širom sveta, a humani pristup celovitom biću deteta, zasnivanje plana i programa na razvojnim potrebama dece određenog uzrasta, razvijanje duševnih snaga deteta kroz umetnički pristup sadržajima i razvijanje osećaja zajedništva čine da ovaj obrazovni model postaje sve privlačniji roditeljima i nastavnicima i na našim prostorima. U našem okruženju postoje Valdorf škole i vrtići u Hrvatskoj, Bosni, Rumuniji, Mađarskoj, Makedoniji, a od 2013. krenuo je sa radom prvi Valdorf vrtić u Beogradu.

Valdorf pedagogija je rođena sa školom, koju je osnovao Rudolf Štajner 1919. u fabrici cigareta “Waldorf-Astorija” (odakle potiče naziv Valdorf) u Štutgartu u Nemačkoj, na zahtev Emila Molta, šefa fabrike. Škola je osnovana za decu zaposlenih u fabrici, a Štajnerova pedagogija je vrlo brzo krenula da se širi, kao pedagogija koja gaji i uči celovito biće, poštuje i podržava fizički, mentalni, emotivni i duhovni razvoj čoveka, objašnjava Sanvila Domić.

Šta je ono što razlikuje klasičnu pedagogiju (pedagogiju sa kojom se surećemo u našem obrazovnom sistemu) od valdorfske pedagogije?

– U Valdorf pedagogiji se gaji individualnost deteta. Ovo se postiže tako što se radi u malim grupama, svako dete se posmatra i prati se njegov razvoj u saradnji između roditelja i vaspitača, metodika rada se prilagođava pojedincu i grupi, što ne znaci da struktura ne postoji. Postoji uređen ritam rada, koji detetu pruža sigurnost, ali u okviru ritma, plan i program se uobličava na osnovu potreba deteta. Takođe, dete ima priliku da se isproba u raznovrsnim umetničkim i radnim aktivnostima (vezenje, pletenje, crtanje, slikanje, vajanje, obrada drveta, gajenje biljaka, kućni poslovi, sviranju instrumenta – frule za predškolski uzrast, filcanje…), tako da može da otkrije šta ga zanima, u čemu je dobro, a takođe da se osposobi za raznovrsne poslove.

Dečje aktivnosti su osmišljene tako da angažuje dete na svim nivoima – fizičkom, mentalnom, emotivnom, duhovnom, slično angažovanju svih vrsta inteligencija po dr Hauardu Gardneru.

Električni uređaji se ne koriste u Valdorf vrtiću, već vaspitači deci pričaju priče, umesto da im puštaju crtane, sviraju i pevaju, umesto da puštaju radio, tako deca koriste svoju maštu, stvaraju svoje slike slušajući i zamišljajući, što gledajući televiziju ne mogu. Ovo je jako bitno za kasnije rešavanje logičkih i matematičkih zadataka. Takođe je bitan dobar uzor, a deca koja vide da odrasli lepo pričaju, glume, pevaju i sviraju, saznaju da i oni sve to mogu. Ideja je da se što više aktiviraju ljudske sposobnosti i da se intenziviraju međuljudski odnosi, tako da deca kroz interaktivne aktivnosti primaju toplotu i brigu odraslih, što, ponavljam, gledajući televiizju ne mogu.

Deca su svakodnevno napolju i u kontaktu sa prirodom, bez obzira na vremenske uslove (leti u hladu, po kiši kabanice i čizmice, zimi šalovi, rukavice i kape). Vrtići su uglavnom blizu šume, parka ili imaju svoje veliko dvorište.

Valdorf igračke i umetnički materijali su od prirodnih materijala (drvo, vuna, vosak…).

Enterijer je brižno uređen, tako da se deca osećaju sigurno, domaćinski, kao kod svoje kuće. Održavaju se porodične vrednosti, tako da su roditelji uključeni u aktivnosti vrtića, a saradnja dece, dečje porodice i vaspitaća je osnova funkcionisanja vrtića.

O ishrani se jako vodi računa – da namirnice budu zdrave i po mogućstvu organske.

Gde ste vi izučavali ovu metodu obrazovanja dece, kako ste se vi lično opredelili da sprovodite ovu metodu u praksi?

– Ja završavam studije Valdorf pedagogije u Zagrebu. Pre dve godine, nakon šest godina rada sa decom sam poželela da uvedem novine u rad, tako sam došla do Valdorf pedagogije, ali želju da radim u Valdorf vrtiću sam dobila nakon boravka u Valdorf vrtićima u Hrvatskoj i Sloveniji, gde sam se oduševila atmosferom i zadovoljstvom dece, vaspitača i roditelja u tim ustanovama. Poželela sam da deca i roditelji imaju priliku kod nas da odrastaju zdravije, drugačije. A onda se oformio tim sjajnih žena, u kom je Žana Borisavljević, osnivačica Obrazovanja plus, Ranka Marinković – vaspitačica sa 35 godina radnog iskustva, Olivera Petrović – valdorf vaspitačica i Dragana Milić – vaspitačica u bolnici i zajedno smo krenule u akciju otvaranje vrtića, kaže Sanvila Domić.

Koliko naša deca prihvataju ovu vrstu pedagogije i koliko napreduju, a kako je prihvataju roditelji?

– Ja sam u svom radu sa decom predškolskog uzrasta primenjivala elemente valdorf pedagogije (uvođenje ritma u aktivnosti, prelazne aktivnosti, gestovne i prstovne igre, pevanje itd.) i deca su odlično reagovala. Svi ti elementi su brižni i nežni za decu i njima to jako prija. Vrlo brzo su se prebacili na novi sistem, meni je bilo lakše da radim, a čini mi se da su oni zahvalni što sam se trudila da se posvetim svim aspektima njihovih bića.

Takođe smo u toku prošle i ove godine organizovale, Olivera Petrović i ja, radionice za roditelje, vaspitače, učitelje, pedagoge i sve zaitneresovane za Valdorf pedagogiju i roditelji i vaspitači su se nakon radionica javljali da su imali odlične rezultate primenjujući nešto od onoga sto su naučili na radionicama.

Da li je važno da se ovih metoda razvoja dece pridržavamo i kod kuće odnosno da li roditelji objektivno imaju vremena i mogućnosti da sprovode isti način odgajanja dece kod kuće?

– Važno jeste, koliko god da mogu. Valdorf metode dosta olakšavaju vaspitanje odraslima, jer su praktične i prate ritam života. Pustiti dete da sa roditeljima pere sudove, kuva, čisti, usisava auto – to je Valdorf pedagogija. Ono se uči životu, stiče ritam navika, ima dobar uzor, a istovremeno provodi vreme sa roditeljima. Uglavnom nemamo vremena, pa nam je lakše da posadimo dete da gleda, dok mi na brzinu nešto zamesimo, pripremimo, da nam ne smeta, a tako ne damo priliku detetu da uči, da stekne iskustvo, da bude aktivno. Boraviti sa detetom napolju u prirodi – to je Valdorf. Ispiričati detetu priču pred spavanje. Svako jutro mu poželeiti dobro jutro i zagrliti ga, svako veče poželeti mu laku noć i poljubiti ga, to su ritam i sigurnost koji su detetu potrebni i to je Valdorf!

izvor:mojpedijatar.co.rs