Mališani i mobilni telefon: Psihijatri upozoravaju da stalno korišćenje telefona od mališana pravi nesposobne odrasle ljude

Mobilni telefon se u dečji svet ušunjao na mala vrata, postajući velika opsesija. Studije su ogolile poražavajuću istinu da mališani sve ranije počinju da koriste digitalnu spravicu, postajući “smombiji” - zavisnici od smartfona. Čim se probude, uzimaju telefon u ruke, “surfuju” po internetu, igraju igrice, lišavaju se stvarne u korist virtuelne komunikacije, slikaju se za društvene mreže. I u san odlaze sa mobilnim pored glave. Pametni telefon je postao i stvar prestiža, pa se deca utrkuju ko će imati bolji i skuplji, a roditelji ne uspevaju da postave granice, nego podležu pritisku da, ako im ne kupe taj i taj telefon - klinci će biti odbačeni od društva. Nemački dečji psihijatar Mihael Vinterhof upozorava da ovaj trend od mališana pravi nesposobne odrasle ljude.

- Deca postaju žrtve, jer se kod njih još uvek nije u potpunosti razvila samokontrola - kaže Vinterhof. - Živimo u stresnom vremenu u kojem ljudi imaju sve manje snage da trpe hirove mališana, pa im brže-bolje daju ono što hoće samo da bi bili mirni. A to je - mobilni telefon. I tako se on odomaći u svakoj porodici, svakom domu.

Preporuke stručnjaka su da, pošto ne možete da ih lišite mobilnog telefona, barem im ograničite vreme koje će potrošiti uz mobilni telefon.

Šta kažu deca?

Koliko je ova pojava uzela maha i kod nas, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa učenicima trećeg razreda Osnovne škole “Sava Šumanović” u Zemunu. Na pitanje “Možete li da zamislite kakav bi vam bio dan bez mobilnog telefona?”, mališani su odgovorili:

- Ko nema mobilni, znači da mu je dosadno u životu. Kao da drugi nešto imaju, a on nema. Ne bi znao šta da radi sa rukama. (Stefan Danilović)

- Kada ne bih imao telefon, osećao bih se tužno, jer sam navikao na njega. Koristim ga da pozovem drugare da dođu kod mene, mada bi to umesto mene mogli da urade i roditelji. (Filip Makivić)

- Nisam razmišljala o tome zato što svi imaju mobilni, i gde god da se okrenem, neko telefonira, kuca poruke ili igra igrice. (Maja Narančić)

- Ne znam tačno kako bi mi izgledao dan bez telefona, ali mislim da bih u tom slučaju imala više vremena da se sa društvom igram napolju. Verovatno ne bih bila nesrećna bez njega. (Sofija Mandić)

- Obožavam svoj mobilni, jer volim da igram igrice. Roditelji mi kažu da smanjim to, a ja se onda sakrijem ispod stola i krišom se igram. Kada ne bismo imali telefon, ne bismo mogli da pozovemo roditelje ako se izgubimo. (Uroš Varkašević)

- Ako izostanemo iz škole, a nemamo telefon, ne možemo da saznamo šta smo tog dana učili. (Iva Todorović)

- Ne volim telefon, jer on kvari oči. Ne bih bila tužna kada ga ne bih imala, pošto bih više izlazila napolje i igrala se sa kucom. (Una Blagojević)

- Bilo bi mi prazno bez mobilnog, ali ne bih bio nesrećan da ga nemam, zato što bih se više igrao sa drugovima. Uostalom, najviše ga koristim da pozovem roditelje kada sam negde, pa bih se valjda snašao da ga nemam. (Marko Vukadin)

- Ne bi mi bilo dosadno bez njega, zato što više volim da čitam knjige, jer tako kvalitetno provodim vreme i bogatim rečnik. (Ana Mrđa)

Izvor: novosti.rs

Dete mora da zna da nije učestvovao u donošenju te odluke, da nije krivo i da ne treba da ima grižu savesti

DETE je do kraja treće godine upijajući um, kao sunđer je. Tada bi otac i majka trebalo najviše da se vole, tvrde psiholozi! Trebalo bi da se vole uvek, jer "najbolje što otac može da pokloni svojoj deci je da voli njihovu majku", ali u praksi to nije uvek tako. Razvod je potres za celu porodicu, ali uglavnom najteže pada mališanima. I nema dobrog trenutka da se to desi. Gotovo sve studije „barataju“ istim podatkom - mališanima u bilo kom uzrastu teško padne činjenica da mama i tata više neće živeti zajedno.

- Dete će uvek patiti, ali će tog problema najmanje biti svesno do treće godine - kaže dečji psiholog Skot Kerol. - Što je starije, situacija će biti traumatičnija, posebno oko jedanaeste godine, jer je mališan do tada proživeo deceniju sa oba roditelja, a sada shvata da se njihova zajednica urušava.

Psiholog i psihoterapeut Milica Zarin načelno se slaže sa ovom teorijom, ali ističe da ne postoji strogo pravilo.

- Sve je individualno, jer svaki period nosi rizik i nijedno doba nije pravo za razvod – kaže psiholog. – To je kao kada bi vas neko pitao: „Kada biste želeli da vam umru roditelji?“. Odgovor je: „Nikad“. Ali, to se ipak desi. Istina je da je lakše kada je dete malo, pa ne morate ništa da mu objašnjavate. A, možda je najteže u pubertetu, jer adolescenti grade sopstveni identitet i vrlo su osetljivi na sve što ih potresa.

A, odluka mame i tate da život nastave na dve adrese, svakako je ogromna promena. Sagovornica kaže da dečja reakcija zavisi, pre svega, od toga da li je razvod njihovih roditelja funkcionalan ili disfunkcionalan.

- Ukoliko su se razišli na civilizovan način i sarađuju oko vaspitanja deteta, viđaju ga redovno, pokazuju mu ljubav i nežnost, ne koriste ga kao sredstvo manipulacije, onda će dete relativno mirno podneti tu promenu. Ali, ako razvod znači ekstenziju patnje, pa se bivši supružnici i dalje svađaju, vređaju, fizički zlostavljaju, onda sve to znači još veću traumu za mališane – navodi Milica Zarin.

Zato, roditelji, vodite računa da vam dete ne bude ni oruđe ni oružje, nego neko o kome ćete nežno i iskreno brinuti kao da ste sa njegovom majkom/ocem u harmoničnom braku. I pažljivo mu saopštite odluku o razvodu.

- Dete mora da zna da nije učestvovao u donošenju te odluke, da nije krivo i da ne treba da ima grižu savesti. Mnoga deca misle da im se roditelji ne bi razveli da su ona bila bolja, da nisu plakala, pravila im probleme. Ali, taj osećaj krivice mora da im se skine. Iznesite im pritom i prednosti novih okolnosti, pa im objasnite da će se mama i tata sada manje svađati, a oni će imati dve sobe, dva puta će slaviti rođendan ili ići na more. Na vama je da učinite sve da im olakšate – savetuje Milica.

SAČUVAJTE IM RUTINU
ADAPTACIONI period mališana na razvod traje oko godinu i po, a stručnjaci kažu da je važno da im se do tada sačuva rutina. - Razvod je sam po sebi stres, a menjanje sredine, škole ili vrtića samo "doliva ulje na vatru". Deca imaju strah od neizvesnosti, koji može da ublaži rutina. Neka na spavanje i dalje idu u isto vreme, vrate se u "normalan" ritam što pre, jer će to da im pomogne da se naviknu na nove, promenjene porodične okolnosti – kaže naša sagovornica.

Izvor: Novosti.rs

Jedan od češćih problema sa kojima se roditelji susreću jeste odbijanje njihovog deteta deteta da jede. Ali zašto se to dešava i kako da utičemo na to?

Sigurno ste bar nekad čuli roditelje kako se žale da dete ništa neće da jede i da prilikom ručka ne znaju “ko koga jede” – dete obrok ili obrok njega. To, istni za volju, može biti objektivno mišljenje i konstatacija i stvaran problem. Ipak, ima često i onih situacija kada dete ne jede onako kako i koliko je to roditelj zamislio.

Kako to razgraničiti?

Ukoliko dete zaista slabo jede i ima loš apetit, to će uticati vremenom na njegovo zdravlje, imunitet, raspoloženje, energiju. Svakako, ne treba da čekate da se to desi da biste reagovali, već je dovoljno da imate tačan uvid u to šta je ono zaista pojelo tokom dana. Tada je vreme za savetovanje sa pedijatrom.
Ukoliko je slab apetit deteta ipak samo loša procena, ono će uprkos tome što “nije ništa jelo” biti zdravo, pravo i puno energije.
Uzroci odbijanja hrane

Razloga zašto dete odbija da jede hranu koju mu ponudite ima više, a ovo su neki od njih.

Nedostatak rutine

Obroci bi trebalo da su ravnomerno raspoređeni tokom dana, a poželjno bi bilo i da budu svojevrsna rutina. Kada to kažemo, trebalo bi da postoje određeno vreme kada dajete detetu da jede i određeno mesto gde se to radi. Na ovaj način utičete na njegov bioritam. Nedostatak ovakve rutine može da dovede do toga da dete shvati obrok kao prilično proizvoljnu aktivnost koju radi (ili ne radi) bilo kad i bilo gde. A nekad jednostavno misli da mu nije vreme za to!

Previše grickalica

Svi roditelji vole da udovolje svojim mališanima kupujući im grickalice i slatkiše koje vole. Ipak, čak i oni treba a imaju svoj tajming u toku dana i ne treba da budu ceo dan na dohavat ruke, a ponajmanje rešenje tipa: “Neka jede bar nešto!”

Greška!

Prvenstveno jer mnoge od tih grickalica uopšte nisu zdrave, a zatim i zbog toga što celodnevno grickanje praznih kalorija svakako neće povoljno uticati na apetit mališana. Onda kada bude trebalo da sedne za sto i pojede neki konkretan obrok, ono će već biti sito, a vi nervozni!

Medicinski razlog

Ponekad je bolest očigledan uzrok lošeg apetita i jasno je da dete nema energije ni volje da jede. Možda ga muči stomak ili povraća, možda mu je zapušen nos i ne može da savlada disanje i žvakanje u isto vreme. Ipak, ponekad se neki uzroci mogu prevideti, posebno ako je dete malo i ne ume rečima da objasni baš šta mu fali, kao recimo izbijanje novog zuba ili bolovi u grlu koji zahtevaju lečenje .

Senzorni razlog

Među malim izbirljivcima koji ne jedu ima i onih koji su jednostavno previše osetljivi na izvesnu hranu. Nekima smeta miris, nekima ukus hrane, neki ne bi ni u ludilu pojeli nešto što je zeleno ili crveno, nešto što ima seme, a nekima smeta tekstura hrane i način na koji je osećaju u ustima.

Vrlo često problem je i u samom žvakanju hrane. Ukoliko primetite da se dete nakon pokušaja žvakanja davi hranom ili je ispljune, ne mora d znači odmah da mu se ne sviđa i da je izbriljiv. Možda jednostavno ne može da je savlada, pa treba da je ponudite spremeljenu na drugačiji način.

Stres

Kao i kod odraslih i kod dece nedostatak volje za hranom i manjak apetita može biti posledica nekog stresa za njega. To može biti i neka vama radosna stvar kao što je dolazak na svet njegovog brata ili sestre, polazak u vrtić ili školu, preseljenje, ali i one očigledno stresne situacije kao što je smrt bliske osobe, razvod roditelja ili nešto slično. U ovom slučaju treba se pozabaviti uzrokom samog stresa i ostaviti detetu prostora i pomoći mu da se izbori sa svojim emocijama. Kada to razreši i apetit će doći-

Previše distrakcija

Danas smo okruženi uređajima na sve strane i nije neobično da imamo televizor u prostoriji u kojoj se jede. Sve i da njega nema, tu su telefoni, tableti, računar, a ometači mogu biti i igračke za stolom. Jasno je da dete neče mnogo mariti za svoj tanjir i sadržaj u njemu ukoliko je fokusiranio na druge stvari.

Umor

I ovo može biti razlog da dete odbije da jede, jer je jednostavno iscrpljeno i preumorno – bilo da je to zbog celodnevne igre i trčanja po njegovoj volji ili zbog obaza u školi i van nje. Ipak, nakon odmora, želja za jelom trebalo bi da se vrati, a ako je dete svaki dan umorno, to je ipak signal da nešto nije u najboljem redu.

Nedostatak fizičke aktivnosti

I dok je sa jedne strane umor razlog zašto dete neće da jede, sa druge imamo i kao značajn faktor potuno odsuvo fizičke aktivnosti i celodnevno sedenje ispred ekrana. Na žalost, ova pojava sve češća. To usporava metabolizam, a samim tim i smanjuje potrebu za hranom kao izvorom energije.

Faza razvoja i odrastanja

Manje ili više, sva deca prođu kroz “E baš neću” fazu, koja između ostalih epizoda teranja inata ima i onu kada čvrsto stisnu zube i jednostavno neće da jedu. Srećom, faza su sa razlogom faze i prolaze, a na vama ostaje da ponudite zdravu i raznovrsnu hranu, budete dosledni i da ne posustajete.

Ma šta da je od gore navedenih uzroka problem, nemojte siliti dete da jede i nemojte mu govoriti da zbog toga nije dobro. Pribegnite malo suptilnijim metodama.

Ovi trikovi da ih nagovorite da jedu vam mogu biti od koristi.

7 načina da naterate dete da jedete
U zavisnosti od toga koliko godina ima dete, možete isprobati sledeće strategije. Neki od ovih trikova su pogodniji za mlađe, neki za starije, a vi testirajte.

Spremajte hranu zajedno

I još bolje – krenite u nabavku namirnica zajedno. Napravite od toga zabavu i igru. Možda dete ne može da secka i meša vruće stvari, ali može da sipa sastojke, da broji koliko kašika šećera je stavljeno, a da ne pričamo koliko zabavno može biti igranje sa testom. I nije važno ako ne ispadne savršeno, sigurni smo da će mališani sa zadovoljstvom pojesti ono što su sami pripremili.

Jedite zajedno

Obrok teba da bude porodična rutina i zajednički treuntak, a vi uzor na koji treba da se ugleda. Detetu će sigurno biti zanimljivije da radi ono što odarsli rade, nego da sedi samo za stolom i ispunjava vaša očekivanja.

Poslužite hranu na zabavan način

To podrazumeva malo mašte,ali može zaista biti super trik. Napravite lice od sastojaka u tanjiru – upotrebite špagete da dočarate kosu, kolutiće šargarepe za oči , komad paradajza za usta. Napravite kucu, macu, cvet ili bilo šta od hrane. Servirajte hranu u njihvom omiljenom tanjiru, nabavite pribor za jelo ili makar salvete sa omiljenim crtanim junakom. Poslužite neki “poseban specijaliet”: recimo obrok koji je je Snežana spremala patuljcima ili Marsovski đuveč koji daje siper moči. Šta god!

Dajte detetu opcije

Naravno, ne preterujte sa njima. Dve opcije su dosta. Ponudite za obrok dve vrste hrane i dajte detetu da bira. Tako mu ne dajete opciju da bira da li će uopšte da jede (to se podrazumeva) nego samo šta će da jede.

Ne terajte dete da jede

Ali polako! To ne znači da ne treba da poslužite obrok, ali nemojte od toga praviti teror i neprijatne scene. Veće su šanse da vaše dete zamrzi hranu,nego da stvari budu po vašem. Opet ponavljamo – neka obrok bude prijatna rutina i nešto što se podrazumeva, a ne nešto oko čega se pravi pitanje. Svaki dan jedite u približno isto vreme i jedite zajedno da dete vidi da i vi to radite. Probajte da ne dajete obrok onda kada nije vreme za to i ne jurite dete sa kašikom po kući ako nije pojelo za stolom. Možda neće odmah usvojiti ovu naviku, ali budite strpljivi – svima nam treba vemena da se nova navika usvoji. Samo imajte na umu da prisiljavanje stvara otpor.

Ne ucenjujte desertom

Ukoliko se služite taktikom “Ako pojedeš povrće i meso iz svog tanjira dobićeš kolač” možete upasti u zamku i tako poslati pogrešnu poruku da je baš taj desert najbolja hrana. Bolje je varijanta da dete razvije zdrav odnos prema hrani, a ne da jede radi nagrade. A ako već i nagrađujte desertom, neka to bude nešto zdravo!

Potrošite kalorije

Ukoliko niste u prilici da upišete dete na neki sport, ima alternative koja je besplatna. Trčanje po dvorištu, parku, oko zgrade, vožnja bicikla i jurcanje sa drugarima dobar su načim da se potroši energija i otvori apetit.

Sve u svemu, ukoliko ste uporni i dosledni, možete da utičete na to da li će dete da jede ili ne. Najvažnije je da obroci budu rutina, da postoji mesto i vreme gde se jede i da uvek budete dobar uzor svojoj deci. Ostavite posao, knjige i telefone i jedite zajedno, a vremenom će vam ovo biti dobra navika na koju ćete biti ponosni. Ukoliko predstavite obrok kao napor i neželjenu aktivnost, jasno kakav ćete odgovor dobiti. Neka, umesto toga, to bude opuštena i svakodnevna rutina do koje ćete postepeno doći.

I naravno, ukoliko primetite da navike u ishrani vašeg mališana ne napreduju i da utiču na njegovo zdravlje, ne oklevajte da se javite svom pedijatru i potražite savet i lekarski pregled. U celoj toj zbrci oko toga “ko koga jede”, možda vam je nešto i promaklo.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Saznajte kojim čudom sva deca u vrtiću jedu za stolom, spavaju i slušaju vaspitačice dok je kod kuće potpuno druga priča

Koliko god se trudili, ni u jednoj porodici nisu tako strikna i jasna pravila kao u vrtiću.

Dok se uporno trudite da naučite dete da vas posluša, da sedi dok jede, zaspi samo i nauči osnovna pravila, čini se da vaspitačice to rade uz pomoć nekog čarobnog štapića.

„Sećam se prvog roditeljskog sastanka u jaslicama i začuđenih izraza lica nas roditelja dok nam je vaspitačica pričala kako deca sama legnu u svoj krevet, pokriju se i spavaju. Tada se još ni jedno dete iz grupe kod kuće nije samo uspavljivalo“

„Kod kuće ništa neće da jede, osim kad ga vijam po stanu ili dok gleda televizor. Zanemela sam kad sam ga videla da sedi sa drugom decom u vrtiću i jede sam, kao veliki“

„Čini mi se da je nemoguć samo u mom prisustvu. Vaspitačice ga hvale i govore kako je divno dete i sve ih sluša. A ja ga kod kuće skidam sa plafona“

Ovo su samo neke od čestih izjava roditelja. Zašto je to tako i kako su vaspitačice nabavile te čarobne štapiće kojim učine da sva deca jedu u isto vreme i to za stolom, spavaju kad im se kaže da je vreme za spavanje, poslušaju iz prve šta im se kaže, a nama to nikako ne uspeva.

Otkrivamo vam samo neke tajne čarobnih vaspitačica.

Sigurna zona mame

Drage mame, opustite se. Niste krive i ne treba tako da se osećate. Majka je osoba koja dete voli bezuslovno i dete to oseti. Volećete ih kako god da se ponašaju. Takođe vi ste sigurna zona u kojoj dete napokon posle dugog dana i mnoštva doživljaja može da izbaci iz sebe sve ono što je trpelo i preživljavalo. Zato su deca često nemoguća u prisustvu mama, a ostale ljude moraju da pridobiju za sebe pa ih slušaju.

Vršnjaci- uticaj grupe

Grupa ima veliki uticaj na ponašanje deteta, a dete potrebu da se u tu grupu uklopi. Kad vidi da svi idu da spavaju ne želi da odstupa. Na predškolskom uzrastu česte su i imitacije pa dete oponaša ponašanje druge dece. Jedan od razloga zbog kojih tako mirno sede za stolom je zato što to i druga deca rade ali i zbog još jedne važne stvari, a to su stroga i dosledna pravila.

 Stroga pravila koja se ponavljaju- rutina

Vrtić je prava mala vojska za decu. Uvek se u isto vreme doručkuje, ruča, spava, užina, igra, a slobodnog, nestruktuiranog vremena je jako malo.

Koliko god se trudili, ni u jednoj porodici ne važe ovako striktna i čvrsta pravila. Panavljajući iste radnje svakodnevno stvara se rutina i dete više i ne razmišlja šta treba da radi.

Mada je u svakodnevnom životu teško držati se pravila i discipline, ukoliko uspemo barem donekle da ih se držimo i kod kuće, olakšaćemo našem detetu, a i sebi. Deca vole strukturu čak i ako vam se tako ne čini. Kad uplove u rutinu sve je mnogo lakše, a i adaptacija na vrtić će proći bolje.

Sa druge strane ako u kući ne postoje baš nikakva pravila, vrtićka disciplina za dete će biti veliki izazov.

Pokušavaju da oduševe vaspitačice

Verovatno ste već primetili to vrckavo zavođenje drugih ljudi. Deca su mali halapljivci za pažnjom i ljubavlju. Za razliku od udobnosti sopstvenog doma gde su uvek u centru pažnje ili eventualno imaju braću i sestre za konkurente, u vrtiću ima puno onih koji se takmiče da zadobiju pažnju autoriteta (vaspitačice).

Kako bi ih naučile lepom ponašanju vaspitačice će svojom pažnjom, pohvalom, osmehom, potkrepiti poželjno i sa druge strane povišenim tonom, ignorisanjem i sl. kazniti nepoželjno ponašanje.

Kada ih zavole, deca će učiniti sve kako bi zadobili ljubav svojih vaspitačica. Isto rade i kada odete u goste, kod babe i dete i svih onih ljudi koji nisu mama i ne vole bezuslovno već se njihova ljubav i pažnja zaslužuje.

Umeće učenja kroz igru

Jedini ispravan način učenja dece je učenje kroz igru i zabavu. Samo prijatne emocije koje se vezuju za ono što dete radi, učvstiće željeno ponašanje. A u vrtiću je sve upravo tako osmišljeno. Kada prođu fazu adaptacije i prihvate odvajanje od roditelja, vrtić za decu postaje pravi mali raj. Tamo su njihovi drugari, nove igračke, uvek nove igre i aktivnosti, igre bez granice..

Vaspitačice znaju hiljadu igrica i znaju da osmisle još toliko kako bi zadobile pažnju dece i naučile ih i onim stvarima koje se kod kuće čine toliko teškim.

Dakle, više faktora dovodi do toga da se vaše dete poželjnije ponaša u vrtiću nego kod kuće. To ne treba da vas brine ali po nešto od vrtića možemo da naučimo i da primenimo i kod kuće, zar ne?

Mada će kod kuće to sve ići malo teže, važno je da ih učimo navikama i lepom ponašanju. Ako se barem trudimo da radimo slično, bićemo partneri vrtiću na zajedničkom zadatku, samo će u vrtiću ići malo lakše i brže.

Sa druge strane, roditelji koji vaspitanje prepuste vrtiću, a kod kuće rade suprotno, stvoriće kod deteta konfuziju, ono će se teško uklapati u socijalno okruženje i na kraju krajeva roditelji će teško izaći na kraj sa takvim detetom jer ipak se ono iz vrtića svaki dan vraća kući u jezgro iz kog sve potiče.

Izvor: bebac.com

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari.

Vrtić, kao druga kuća, drugi dom, sigurnost. Je li vam to, ako ne prva, onda jedna od asocijacija na boravak u istom? Jer, ako nije, čak ni u najavi, razmislite da li uopšte želite da vaše dete bude deo kolektiva?

Musavi, prljavi, umazani, lepljivi, a zaaaadovoljni dečji osmesi i pune duše sreće, radoznale oči, otkrivalice. To bi trebalo da je esencijalno osećanje i prva potreba deteta pri pomisli na vrtić. Da zna da je u vrtiću dobro došlo, da će ga tamo dočekati sa osmehom i zagrljajem i dati mu na važnosti. Da zna da će moći da istražuje, saznaje, druži se, iznad svega. Ako svega toga, dragi roditelji, nema u vašem srcu, zaobiđite vrtić, a ako vam je vrtić, što često čujem, nužno zlo, pokušajte u sebi da pronađete mesta za pomenute osećaje i doživljaje.

Kada dete ide u vrtić i ako je elegantno pri tome obučeno, kao da je krenulo u pozorište, mislite li da je prirodno da mu šaljete poruke tipa, pazi da se ne isprljaš, budi pažljiv dok jedeš, to su ti nove stvari. Ili je možda prirodnije, provedi prijatan dan sa drugarima, volim te, dolazim čim završim s poslom i onda snažan zagrljaj. Ima mnogo dece lepo obučene, koja ne znaju da se igraju, zagledaju svoju garderobu i kao svetinju čuvaju igračku od par hiljada dinara, jer je imperativ da je vrate kući čitavu. Ko uživa u toj garderobi i igračkama, dete ili roditelj? Ima dece koja toliko kasno ležu, a onda mimo pravila kasno dolaze u vrtić, pa, po prirodi stvari ne mogu da spavaju kada ostala deca to čine, ili bar ne remete drugu decu. Mislite li da je tom i takvom roditelju bitna grupa i pravila iste? Samo taj roditelj ima dete-boga i samo su njegove potrebe važne. O, kako se brzo preokrenu te stvari upravo protiv tog roditelja, jer ako dete kao malo nije naučilo za granicu i poštovanja pravila, kao starije će izazivati određene nepoželjne situacije u školi, napolju i naravno u kući. Na žalost, roditelj o tome ne razmišlja, a onda, po nepisanom pravilu, okrivljuje sve druge, sistem, društvo, školstvo, lakše mu je tako nego da se suoči sa sobom i nadljudskim naporima, ako treba, krene da ispravlja grešku. Svaka je popravka bolja, onda zanemarivnja problema ili prebacivanja krivice.

Dalje, šta znače pitanja upućena detetu, bilo pred prisustvom vaspitača, bilo nasamo, pri prvom susretu, nakon boravka u vrtiću, kao što su, je li te neko dirao, kaži mami, opet si se isprljao, ljubavi, pa šta ti je, ko te je naljutio? A dete veselo, na primer. Je li bolje to ili opet snažan zagrljaj, uz komentar, jedva sam čekao da te vidim, kakav je bio tvoj dan u vrtiću, šta ti se danas najviše dopalo? Veoma često roitelj samo pita, je li jeo, spavao, ne i da li se smejao, koja mu je igra prijala, o, nešto ste danas bojili, je li to moj umetnik zato danas tako slatko umrljan? A tek padanje u nesvest, jer to mali bog nikada ne radi, ako njega ili nju neko udari, ogrebe, padne ili najgore ugrize. Pa i vaše dete ume da čini, ako ne iste, onda slične nestašluke, jer je dete, a nestašluci idu uz taj pojam, neraskidivo su vezani, ako detetu dozvolite da bude dete.

Svi roditelji dobro znaju da su grupe, u kojima njihova deca borave – brojne, tridesetoro i više dece. Dobijaju i jasna uputstva šta je prikladna odeća za vrtić, komad nečega koji dete neće sputavati, već će u njemu moći da se valja, ako ima prilike za to, puzi, sedi na podu i naravno lako obuče i svuče. Zna se i da je poželjno ne nositi skupocene igračke, ako vam je već do njih mnogo stalo, jer deca u igri mogu i da pokvare iste. Igraju se, a i dele, zašto bi inače doneli igračku, ako će je sve vreme grčevito stezati? Dete je deo grupe, a u grupi se i drugoj deci dozvoljava da vide ili dodirnu igračku, a uloga vaspitača, gde je mnogo dece, jeste da vodi računa o deci, da brine o njima, uči ih prvim elementarnim stvarima i mnogo se igra sa njima. Suvišno je i spominjati da nema ni vremena, ni prostora za nadgledanje dečjih igračaka, šnala, gumica. Koga vi želite da vaspitač, a pod tim mislim isključivo na onog vaspitača koji voli svoj posao i nadasve decu sa kojom radi, podučava i čuva u vašem odsustvu, dete ili predmete?

Volite i uvažavajte svoje dete i njegove prirodne potrebe, to je vaše pravo i obaveza. Probajte da volite i mesto gde ono provodi dosta vremena, dok vi zarađujete za život. Izbegavajte ulogu lovca na greške, jer tako i sami gajite budućeg lovca. Radujte se, smejte se sa detetom, igrajte se što više možete, umesto da ste za kompjuterom ili pred tv ekranom. Nikada neviniju i jasniju sliku o svom detetu nećete imati, uživajte u plodu vaše ljubavi. Onda znate da radite dobru stvar, gajite srećno i zadovoljno dete, koje će umeti da voli i ceni sebe i svet koji ga okružuje. I uvek, uvek, poštujte pravila, postavljajte jasne granice, na taj način učite svoje dete da, kada odraste, ume i samo da prepozna i razlikuje dobro od rđavog.

Piše: Ivana Vana Stanisavljević

Izvor: Roditeljstvo i odrastanje

Da li ste se ikada zapitali kako da mališanima koji su bolesni, prehlađeni i treba da miruju ponudite malo zabave i pomognete da im vreme brže prođe? Evo nekoliko jednostavnih aktivnosti koji će pomoći da lakše pregurate “virusne” dane!

Ležati ceo dan u krevetu zna biti jako, jako dosadno i teško ,a posebno deci koja su navikla da stalno budu u pokretu. Ima onih trenutaka kada njih obori temperatura i kada čak i oni vide da nemaju mnogo energije ni volje da se igraju. A ima i onih drugih trenutaka, kada bolest još nije sasvim prošla i kada je poželjno da dete miruje, ali ono jednostavno želi da se igra. E, o tim trenucima ćemo pričati ovom prilikom!

Često grešimo gurajući decu u krevet i ne dozvoljavajući im baš nikakvu aktivnost. Istini za volju, mirovanje kod kuće ne znači samo ležanje. Ukoliko dete nije bezvoljno, letargično i pospano, sedenje i normalno kretanje su dozvoljene aktivnosti koje uključuje mirovanje u kući.

A to već daje malo više prostora za zabavu i igru sa mališanima, zar ne?

Ali, pitate se, šta raditi? Može li se dete ikako igrati, a da se protom ne zamara? Kako i čime?

Predlozi koje donosimo upravo su takve i to su igre koje možete igrati sa njima čak i kada su bolesni!

Igre koje ne zahtevaju mnogo fizičke aktivnosti!

Gledajte stare fotografije

Na telefonu, albumu ili sa diska – svejedno je. Važno je da pritom, iskopate neke slike iz arhive, malo starije. Ispričajte detetu priču o ljudima na tim fotografijama, događajima i uspomenama koji su zabeleženi na njima, anegdote vezane za nastanak neke scene na fotografiji. Imajte na umu da im neće biti toliko zanimljive slika na kojima ste vi, koliko one na kojima su oni sami. Dakle, potražite obavezno one gde je vaše dete kao beba i oživite pričom trenutke kojih se ne seća! Prvi susret sa babom i dedom, prvi susret sa Deda Mrazom, prvi odlazak na putovanje.

Predstava sa senkama

Ukoliko imate bujnu maštu, ali ne i dovoljno lutaka za predstavu, imamo dobar predlog za vas – napravite pozorište senki. To je ono kada svojim rukama na zidu pravite razne oblike od senki i tako ispričate priču. Ako imate volje i vremena, improvizujte pozornicu na svom zidu, napravite neku malu zavesu kao pozorišnu scenu. Ako nemate, ništa zato – i običan beli zid će poslužiti. Važno je da imate izvor svetla usmeren ka zidu. Izvor senki su vaše ruke, premda možete koristiti i neke manje igračke i druge stvarčice da dočarate priču.

Sumnjate u svoje sposobnosti za ovako nešto?

Otkrićemo vam i ovo:

Nije važno ako ne umete da napravite rukama baš sve što ste zamislili – biće vam zabavno da to proučavate i pokušavate da naučite zajedno sa detetom.
Nije važno ako ne znate ni jednu novu priču koju biste senkama ispričali. Možete je zajedno sa detetom izmisliti!
Što nas dovodi do sledeće zanimljive igre koju možete igrati sa detetom koje boluje od virusa gripa ili prehlada.

Izmišljajte priče

U ovo može da se uključi cela porodica. Smislite glavnog junaka i dajte mu ime i osnovne karakteristike. Neka prvi član porodice započne priču i objasni ko je junak i šta radi. Sledeći član neka u skladu sa prethodnom rečenicom nastavi izmišljenu priču. Verujte nam, ovo može da dovede do vrlo neobičnih zapleta i raspleta!

Napravite šator

Možda već i imate neki šator za decu, ali ako nemate, ne očajavajte – može se jednostavno napraviti. Razapnite neko ćebe ili čaršav preko stolica, ivica nameštaja ili neke druge osnove i pokušajte da ga nekako fiksirate. Ispod stavite ćebe, poređajte plišane igračke, jastuke, slikovnice i eto – dobili ste sjajno mesto za odmor i izležavanje bolesnog i prehlađenog deteta, a koje nije krevet. Drugim rečima, razbili ste monotoniju!

Što nas dovodi do sledeće aktivnosti koju dete može raditi ispod šatora.

Igrajte se bolnice

Nije li bolest odlična motivacija za igru lekara? U zavisnosti od virusa sa kojim se dete bori, ovo može biti i dobar način da objasnite detetu šta ne sme da radi i zbog čega. Recimo, ako ima boginje, kroz igru praktično objasnite zašto ne treba da se češe i slično.

Napravljen šator je zdravstvena ustanova, a dete je lekar. Pacijent možete biti vi, ali i plišane igračke i lutke. Nabavite neko blokče za recepte, hemijsku, napravite pečat od pampura, stetoskop od starog rajfa koji će glumiti slušalice… U svakoj apoteci nabavićete špric po jeftinoj ceni. Igra može da počne i nema potrebe za jurcanjem po kući! (Hitni slučajevi su zabranjeni).

A ovo ima i svoju dobru stranu. Onda kada dođe vreme za lek, čaj, oblogu, merenje temperature i slično – zamenite uloge. Sada vi budite doktor, a dete pacijent!

Uposlite prste plastelinom ili glinom

Vreme prosto leti kada se zabavite kreativnim aktivnostima, a plastelin i glina su super zabava za bolesnu decu. Mogu ih oblikovati čak i ležeći u krevetu. Pravite životinjice, kućice, stvari koje vidite ispred sebe i trudite se da ih napravite što verodostojnije. Napravite perle za ogrlicu, saksijicu za cveće, ukras za policu. Oblikujte, ofarbajte ukrasite.

Nemate plastelin?

Napravite ga od namirnica koje imate kod kuće! Treba vam samo brašno i voda (2 šoljice) i jedna šoljica soli. Tome dodati i dve kašičice limuntusa i 1 kašiku ulja. Umesite sve ove sastojke u testo. Dodajte prehrambene boje po želji.Otkidnite komad belog testa i sipajte boju u prahu u sredinu. Mesite dok se boja ne ujednači. Možete je i prvo rastvoriti u par kapi vode. Imaćete plastelin koji je zdrav i neškodljiv za decu i odličnu zabavu!

Napravite kozmetički salon

Dobro, ovo se možda neće svideti dečacima, ali devojčice bi mogle zaista uživati.

Šta raditi?

Pa, recimo, počnite od manikira. Namažite nokte na rukama nekim lakom. Ako detetu ne prija miris laka, preskočite taj deo. Odmah se bacite na ukrašavanje noktiju. Nađite na internetu ideje kako možete dekorisati i iscrtati nokte na rukama na zanimljiv, a detetu lak način. Dovoljan će vam biti i tanak crni flomaster, a u igru po želji možete dodati nalepnice, cirkone, šljokice. Na primer, nacrtajte različite izraze lica na svakom noktu. Kasnije im dodelite imena, podelite uloge i eto za tili čas cele predstave!

Nakon noktiju pređite na kosu. Sednite ispred deteta i naučite ga kako da plete kiku ili veže gumicu uopšte. Vežbajte na lutkama. Pusitite neka vam samo namesti frizuru. A zatim zamenite uloge.

Rukotvorine

Rukotovorine su, kao i igra plastelinom ili glinom,odlična stvar za zabavu koja ne zahteva mnogo energije i fizičke aktivnosti, a odlično okupira pažnju i razvija motoričke sposobnosti vaših mališana. Ovde vam je samo nebo granica. Recimo, možete papirom ili školjkama ukrašavati neki ram za slike ili ram ogledala, napraviti od obične kutije za kremu ukrasnu kutijicu za nakit, od obične tegle napraviti ukrasnu činiju za bojice i slično. A možete praviti i nakit, zašto da ne. Zabavite se perlama,cirkonima, šljokicama. Možete se igrati i poklopcima, dugmićama, a evo kako se možete zabaviti i sa kamenčićima!

Zavrtite globus
Jedan od načina da se igrate zanimljive geografije jeste i da proučavate globus. Objasnite detetu gde smo mi i gde smo u odnosu na ostatak sveta. Pitajte ga gde bi htelo da putuje ili pričajte o tome gde biste vi voleli da putujete. Nađite tu zemlju, proučite klimu, običaje, kulturu, dečije igre, nađite neke zanimljivosti.

Ukoliko i nemate globus, poslužiće vam Google Earth.

Slažite puzzle
Ukoliko je vaše dete ljubitelj slagalica, onda je vreme kada je zakačilo virus ili prehladu idealno za slaganje jedne takve. Da bi stvar bila zanimljivija, nabavite neku novu, a ako je dete starije, nabavite neku malo složeniju i krenite u avanturu zajedno!

A treba li da pominjemo društvene igre kao odličan vid zabave sa celom porodicom?

Nađite neku u kojoj je vaše dete dobro ili ima podjednako dobre šanse da pobedi. Slažite kocke ili crtajte.

Par dodatnih saveta koji će vam biti od koristi
● Napravite nekoliko mesta za odmor i ležanje. Ležanje na jednom mestu zaista zna da bude dosadno. Zato, spremite jedno u dnevnoj sobi, jedno u kuhinji ili dečijoj sobi, a jedno u šatoru kao što smo rekli.Ako dete već mora da leži, neka barem menja krevete i okruženje!
● Pripremite unapred neke svoje trikove. Drugim rečima, imajte specijalnu igru, slagalicu, nalepnice ili bilo šta slično unapred spremno za ovakve trenutke. I izvadite ih kao posebno iznenađenje! Dobro raspoloženje koje izazovete sigurno neće odmoći u procesu oporavka!
● Držite se igara i aktivnosti u kojima je vaše dete dobro! Nemojte ga terati da uči tablicu množenja, ukoliko se sa tim ne snalazi ili ga terati da igra igru kojoj još nije doraslo. Umesto toga, ponudite nešto u čemu znate da će da briljira. Kao što rekosmo, dobro raspoloženje i malo samopouzdanja biće korisnije od lošeg.
A ako je već dete voljno da uči nove stvari, zašto da ne! Iskoristite tu dobru volju i naučite ga nešto korisno! Recimo da veže pertle!
Naposletku i sami ćete se više zabaviti i vreme ća vam brže proći nego da sve vreme provedete u brizi i sekiraciji.A možda ponešto i naučite!

Ovo su samo neke osnovne ideje, a vi ih razradite! Pokušajte da izađete izvan okvira kada je mirovanje u kući u pitanju i potrudite se da ovaj period bude koliko-toliko zabavan!

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Kada beba počne da plače na javnom mestu roditelji, umesto da je smire, često počinju da histerišu, uznemire se zbog pogleda i reakcije ljudi i samo otežavaju situaciju

Kada beba počne da plače na javnom mestu, roditelji se odmah uspaniče, detetu dodatno prenose negativnu energiju i ono postaje još razdraženije - tvrdi pedijatar dr Majkl Kon. On je analizirao ponašanje mama u gradskom prevozu i u restoranima, koje su na plač mališana reagovale histerijom.

- Umesto da roditelji smire svoju bebu, oni počinju da histerišu, uznemire se zbog pogleda i reakcije ljudi u okruženju i samo otežaju situaciju - kaže Kon. - To se dešava zato što ih je sramota, što je potpuno pogrešno. Savetujem majkama da se usredsrede na svoju decu, a ne na okolinu, tako će bebe osetiti mir i pozitivnu energiju, pa će se brzo smiriti.

Izvor. novosti.rs

Prvo, budite uzor svojoj deci. Bitno je i da roditelji prenesu deci vrednosti koje će im omogućiti da ostanu stabilni i na zemlji šta god da se desi

ŽELjA svakog roditelja je da mu deca budu uspešna. Milijarder Edgar Sija (40), jedan od najbogatijih žitelja Filipina, svoje iskustvo opisao je u knjizi “Životni principi”, savetuje roditelje kako da odgaje uspešne potomke. Kada je imao 26 godina, Sija je postao vlasnik lanca fast fud restorana, a prošle godine magazin Forbs ga je uvrstio na listu najmlađih milijardera iz Azije.

Prvo, budite uzor svojoj deci. Sija kaže da su ga roditelji naučili da se naporan rad isplati. Ne može se odmah očekivati uspeh, pa se tako Sija seća kako su njegovi roditelji ni iz čega napravili prodavnicu, a plodove mukotrpnog rada su počeli da osećaju mnogo kasnije. U porodičnom marketu, naslednik je radio od detinjstva, i to od osme godine, pa sada savetuje roditelje da mališanima daju razne zadatke, jer se tako razvija odgovornost.

Bitno je i da roditelji prenesu deci vrednosti koje će im omogućiti da ostanu stabilni i na zemlji šta god da se desi, bilo da su u pitanju godine čekanja da se neka investicija isplati, bilo da postanu milioneri, jer tada će im, tvrdi Sija, biti najpotrebnija smirenost kako ne bi “poleteli”.

Izvor: Novosti

Čini li vam se da je napad histerije nešto što sasvim sigurno nećete doživeti od vaše umilne bebe?

Gledate, s vremena na vrijeme, dijete koje se bacaka u ili ispred prodavnice i oznojene roditelje koji ne znaju šta bi prije? Još ako je trgovina obavljena i odrasla osoba stoji sa punim rukama kesa a ono se bacaka, te roditelj nije fizički u stanju da savlada dijete a da mu sve ne poispada. Pitate li se što ih nisu bolje vaspitali? Ako dijete dobije po turu okolina obavezno osuđuje onoga koji mu je batine priuštio. Ako, pak, ne dobije, pita se kad će. Okolina svakako ima svoj kritički stav. A mene, pravo da vam kažem, baš boli uvo za taj stav.

Elem, inspiraciju za naredne redove dobih prije dva dana. Imam jednog dvoipogodišnjaka koji obožava autiće. Fanatično. I ja bih mu kupovala autiće kad mogu, a zadnji put je dobio autić kad je upro prstom u njega u supermarketu. Lomila sam se da li da mu ga kupim. Međutim, sam pogled na uplakano i molećivo lice te ono tužno: ,,Mamaaaaa, kupi mi autć! Mamaaaaa, moji’ te!” riješio je dilemu. Odšetamo do polica sa igračkama, šef odabere onaj koji mu se dopada i sav zadovoljan izađe iz prodavnice. E, tu je nastala greška. Par večeri nakon te odemo nas dvoje u šetnju. Svratimo po neke namirnice i, po đavolu, hljeb baš bješe do police sa autićima. Navalio šef da mu kupim auto. Znala sam šta me čeka. Objasnila sam mu, lijepo, da ima autića toliko da ih može prodavati kao polovna, ili u dijelovima, a on pojača intonaciju i dade se u dreku. Okreće se onaj narod, a ja drekavca vozim u onim kolicima iz supermarketa. Usput, zahvaljujem Bogu što mu guza još uvijek može stati u onaj dio za male ljude koje u prodavnici ne možeš baš lako iskontrolisati.

Nastavimo do kase, a on ne prestaje. Izlazimo iz prodavnice. Ja sa dvije ruke pune kesa koje prebacujem u jednu ruku, ruksakom na leđima sa toliko presvlake za njega da bismo pretekli i da ostanemo negdje zarobljeni na par dana. Kako ostadoh bez spasonosnih kolica koja su mi omogućavala kretanje bez obzira na stanje u kojem se nalazi moj voljeni zvekan, čovjek se dade u bacakanje ispred marketa. Najvećeg u gradu. Najprometnijeg. Sa ljudima na čijim licima sam očitavala čuđenje, sažajenje, želju za pljuskom po guzi, osudu kako sam loš roditelj i opet saosjećanje. Vjerovatno majke koja ima isto čudo kući. Pokušam da ga uz sav tovar ponesem, ali je u onoj zimskoj jakni bio kao dobro istrenirano meče koje mi je klizalo pod rukama. Koje ne bi savladao ni nindža.

Policajac koji se našao tu priđe, ponudi mu da mu pozajmi pendrek ako se smiri, ali ništa nije pomagalo. A on je lud od ljubavi za policijom i policajcima. Arlauče kao sirena dok se igra. Arlaučem i ja, često. Moram. Ni dedin ,,Mrakan” kojeg se on plaši nije pomogao. Ni to što ima gomilu autića kući. A ni činjenica da ćemo zakasniti po seku sa treninga. Nisam dobila želju da ga isprašim po turu. Znam da je dovoljno mali a nedovoljno veliki da bi uspješno kontrolisao svoje emocije. Takođe, znam da je ovo još jedna granica koju nastoji da poruši. Da raste i razvija se baš na taj način.

Jedva krenusmo, sa suzama u očima. Kuka na sav glas, ali barem hoda. U prolazu ugleda izlog sa igračkama: ,,Mama, ‘oćemo da kupimo auto?!” ozari se lijepo lice koje mi osmjeh smješta svako jutro. ,,Nećemo”. Plač. Do auta. Do kuće. Knap smo stigli po njegovu sestru. ,,Kad primim platu možeš da dobiješ autić. Ne možemo da kupujemo autiće kao hljeb, svaki dan”, pokušah da mu objasnim.

Tantrumi, iliti napadi histerije, su sasvim normalna pojava kod male djece. Bila sam pametnija sa prvim djetetom pa smo se u startu dogovarali da li i šta može da dobije iz prodavnice. I nikada nisam doživjela od nje bacanje po patosu. Valjda me ovaj mališa smekšao. Milo mi je da ga obradujem novom igračkom. Samo, mogla sam da preskočim kupovinu baš onaj put kada je autić dobio zahvaljujući plaču u sred prodavnice i tužnom izrazu njegovi lijepih očiju. Da nisam poklekla tada, možda bismo ovu ekskurziju i preskočili.

Tako, kad vaša medena beba poraste i počne da se bacaka na sred prodavnice, nemojte joj dati to što traži. Shvatiće da je to najlakši način da dobije ono što želi i onda ste nadrapali. Neka ljudi gledaju, vi ih ne morate gledati. Baš vas briga o čemu razmišljaju i da li vas osuđuju, kako god da se postavite. Pljuska po guzi ne rješava problem. Riješiće ga to što djetetu nećete pružiti to za čim histeriše. Naučićete ga da to nije način.

Izvor: Gracija

Časopis „Razvoj deteta“ objavio je rezultate dvogodišnjeg istraživanja Univerziteta Pitsburg u Pensilvaniji i Univerziteta Mičigen, koji govore da stalno vikanje na dete može biti isto toliko loše kao i fizičko nasilje i može da izazove probleme u ponašanju i emotivnom razvoju doprinoseći da nešto kasnije, u tinejdžerskom i adolescentskom dobu ova deca češće ispoljavaju sklonost ka nasilnom ponašanju.

Ova tema bila je predmet istraživanja od strane dečjih psihologa pa su rezultati studije ponovo objavljeni 2003. godine u časopisu o porodici (Journal of Marriage nad Familly). Istraživanje je pokazalo da je u porodici u kojoj je postojalo oko 25 ili više rasprava u toku 12 meseci, ovakva sredina uticala na smanjenje samopouzdanja kod dece i dovela do povećanja agresije prema drugima i visok stepen sklonosti ka depresiji i anksioznosti.

Evo nekih korisnih saveta koji će vam pomoći da ovu naviku, ukoliko postoji iskorenite iz vaše svakodnevice i komunikacije sa vašim detetom ili tinejdžerom.

1. Budite pažljiv slušalac

Izbegavajte da suviše osuđujete dete i njegove postupke i da ga kritikujete jer će ga to dovesti u položaj da se brani. Umesto da krenete u „napad“ na dete, možete ga na smireniji način zamoliti da vam objasni zbog čega je uznemireno ili nervozno. Možda nećete odmah dobiti odgovor, ali na taj način ostavljate otvorena vrata deci da u trenutku kada osete da im to odgovara, podele sa vama svoja osećanja i misli, a vi nećete ostaviti utisak „lošeg policajca“ koji je rešio da deli lekcije.

2. Budite puni razumevanja i na taj način „usporite sebe“ u kritikovanju

Potrudite se da shvatite šta biste želeli da vaše dete promeni kod sebe i onda mu to objasnite na racionalan i miran način. Bilo bi dobro da razumete na pravi način postupke i ponašanje vašeg deteta. Recimo, ukoliko stalno kasni u školu, možda na taj način nesvesno pokušava da odloži i izbegene susret sa drugarima iz škole sa kojima nije u najboljim odnosima. Razmišljajući na taj nači, smirićete i svoje emocije i nećete dovesti sebe u situaciju da sve to rešavate vikom.

3. Ne shvatajte stvari suviše lično

Roditelji često viču na decu jer njihovo ponašanje shvataju suviše lično. Morate shvatiti da se vaše dete ponaša na određeni način zbog nekih ličnih stvari koje pokušava da reši u sebi a ne zbog vas samih.

Izvor: Psychologytoday