Postoji mnogo gena koji su odgovorni za jedinstven izgled ljudi. Geni se mešaju pa je nekada teško odrediti na koga dete tačno liči. Za neke gene se, ipak, zna da li potiču od majke ili od oca.

Genetičari su se bacili na posao i ustanovili da kosu najčešće nasleđujemo po majčinoj liniji. Od majke ćete dobiti nožni palac, pa i "broj noge", odnosno veličinu stopala, ako ste žensko. Od oca ćete naslediti nos i uši.

Nije pravilo, ali je češći slučaj da dečaci liče na majke, a devojčice na očeve.

Boju kože određuje stotinak pomešanih gena. Ljudi svetle kose i očiju najčešće imaju plavooke ili zelenooke naslednike.

Ako jedan roditelj ima tamnu, a drugi svetlu kosu, dete će biti tamnije kose ili će dobiti srednju, pomešanu nijansu. Ako je jedan od roditelja kovrdžave kose, dete će takođe biti kovrdžavo.

Sve zavisi i od toga da li ima dominantni gen majke ili oca. Dominantni geni su: tamna koža, tamne oči, kovrdžava i tamna kosa, veliki nos, debele usne, široka brada. S druge strane, slabi geni su: svetla i crvena kosa, ravna kosa, plave ili sive oči, svetla koža, levorukost.

Način na koji će geni delovati na dete koje tek poprima fizički izgled ne može uvek sa sigurnošću da se predvidi. Fizičke karakteristike osobe rezultat su interakcije više roditeljskih gena, pa se ne može znati krajnji ishod.

Izvor: B92

Moguće je odrediti dominantnost jedne ruke već u materici.

Dok se beba razvija u materici pokazuje dominaciju jedne ruke, i to hoće li ona biti levoruka ili desnoruka samo nakon 18 nedelja trudnoće.

U 100 odsto slučajeva dominacija jedne ruke pokazuje kojom će beba više da se služi kada poraste. Ranija istraživanja pokazala su da je ovo zavisilo od razvoja pojedinih delova mozga, koji mogu da odrede rizik kojim su ljudi izloženi od depresije, šizofrenije i autizma.

U budućnosti takva stanja će moći da se tretiraju tako što će se odrediti dominantna bebina ruka tokom trudnoće. U istraživanju koje su sproveli istraživači sa Internacionalne škole za napredna istraživanja u Trstu učestvovalo je 29 budućih majki između 18 i 21 nedelje trudnoće.

Njihove bebe su posmatrane preko ultrazvuka 20 minuta kako bi se odredili njihovi pokreti ruku, piše Daily Mail. Tada su istraživači mogli da donesu sud o tome hoće li beba biti levoruka ili desnoruka 10 godina kasnije.

Između 89 i 100 procenta, ova metoda određivanja je bila tačna. Istraživanje je u toliko značajno jer deca ne pokazuju dominaciju jedne ruke u odnosu na drugu sve do kasnog detinjstva.

Izvor: www.telegraf.rs

Bebe su ličnosti u malom, koje tek rastu, pa nije dovoljno da budu samo nahranjene. One imaju potrebu za bliskošću, jer od trenutka presecanja pupčanika i razdvajanja od majke - osećaju strah.

Mala količina kolostruma, odnosno prvi gutljaji koje beba posisa, modifikuju imuni odgovor novorođenčeta za čitav život, kaže dr Đurđica Ćećez, pedijatar na Klinici "Narodni front" u Beogradu.

Snaga kolostruma je do te mere značajna da mnogi neonatolozi nastoje da se tek rođenim, a bolešljivim bebicama da bar nekoliko kapi prvog majčinog mleka, kako bi se uspostavio pravi imuni odgovor.

Mamino mleko je važno i za odbranu bebinog organizma od ranih respiratornih i stomačnih infekcija, a njegov bogat sadržaj se utemeljuje kao imunološka zaštita (štiti čak i od malignih bolesti). Proces dojenja, odnosno taj prisni kontakt sa majkom - ima psihološki značaj za bebu, koja je spremna da odmah po rođenju sama dopuže do mamine dojke, pronađe bradavicu i počne da sisa! Ova veština je prirodna potreba novorođenčeta da nastavi kontakt koje je imalo sa majkom prethodnih devet meseci. Refleks sisanja je urođen, kao i refleks hvatanja (koji je razvijen do te mere da novorođenče može da se održava dok «visi», tj. dok se šačicama drži za dva mamina ili tatina prsta).

Prva trauma

Dr Đurđica Ćećez podseća da bebica u stomaku boravi u toploj, tamnoj sredini, gde sluša otkucaje maminog srca, rad njenih creva, šum plodove vode...

"A onda dolazi vreme rođenja, kreću kontrakcije i bebica izlazi napolje. Trauma rođenja je prva trauma sa kojom se sreće svako od nas: iz zaštićene sredine, koja obezbeđuje osećanje blaženstva i sreće, bebica stiže u spoljni svet - gde je dočekuju jako svetlo, oštri zvuci, često i pljesak po guzi da bi što bolje, što pre i što jače zaplakala."

Pritom, niko ne razmišlja kako se to malo biće oseća u novoj, njemu nepoznatoj sredini! Šta bi se desilo sa nama kada bi nas deportovali u neku potpuno stranu sredinu, u kojoj ne znamo šta nas čeka?

Dojka kao izvor sigurnosti

Bebe imaju strah od napuštanja, tako da je mamina dojka izvor sigurnosti i ljubavi, jer beba ima potrebu da bude prihvaćena. Dok je u stomaku, to malo biće čitavim svojim telom, preko kože, oseća majku. Koža je i najveći receptorni organ, pa zato bebu najbolje smiri topao zagrljaj. Kako to izgleda u praksi?

"Često smo u prilici da čujemo zastarele stavove: «Nemoj da uzimaš bebu svaki put kada plače! Nemoj dugo da je držiš na dojci! Dovoljno je da sisa 15 minuta...». Sve je to pogrešno. Bebe su ličnosti u malom, koje tek rastu, pa nije dovoljno da budu samo nahranjene. One imaju potrebu za bliskošću, jer od trenutka presecanja pupčanika i razdvajanja od majke - osećaju strah. Dojenjem se uspostavlja najbliži, najintimniji kontakt, dragocen za bebu do te mere da u dojci traži i nalazi simboličnu zamenu za pupčanik. To su trenuci koji je podsećaju na vreme provedeno u materici, dok su ona i mama bili jedno, podsećanje na period sreće i blaženstva, period potpune zaštićenosti."

Ja sam usamljena

Plač je svojevrstan govor bebe, ona plačem uvek nešto saopštava: da je gladna, mokra, da joj je hladno, ili da je nešto boli...

"Majke najčešće bebin plač tumače kao znak da je gladna, pa je stavljaju na dojku, gde bebica ubrzo zaspi. Zatim je spuste u krevetić, a ona uskoro ponovo počinje da plače. Majka je iznova stavlja na dojku, i... tako više puta. U strahu da beba plače zato što je gladna, majka misli da nema dovoljno mleka, pa olako prelazi na prihranjivanje. Moje iskustvo pokazuje da bebica plačem najčešće saopštava: «Uzmite me, plašim se», ili: «Ja sam usamljena!»."

Dodir kože najefikasniji

Dr Đurđica Ćećez savetuje majke da priviju dete uz sebe, na golu kožu - jer je to najbolji, najefikasniji način da se ono smiri. Pored toga, da bi potomstvo bilo zdravo i srećno, važno je da i mame budu srećne, zadovoljne, mirne, opuštene...

"Bebe su kao sunđer, sve upijaju. Bez obzira što nemaju do kraja razvijenu koru mozga, imaju veoma razvijen osećajni mozak, pa osećaju svaku emociju majke. To je takozvani limbički sistem, deo mozga u kojem su smešteni centri za osećanja. Inače, osećajni mozak utiče na imuni sistem. Kasnije dolazi pod kontrolu kore velikog mozga, a osećanja iz najranijeg perioda tu zauvek ostaju."

Kad se beba uplaši

Majke su često preplašene, nedovoljno smirene, ne znaju šta beba hoće, nevešto prepoznaju njene potrebe, ne shvataju da je najbolje za bebu da je stave uz sebe - tako da čuje otkucaje maminog srca, da joj šapuću i maze je.

"Naše majke obično uzmu bebu i energičnim, odsečnim pokretima je ljuljuškaju. Pritom ispuštaju zvuk koji liči na šištanje, umesto da tiho pevuše i tepaju bebi. Ni grubo ljuljuškanje, ni zvuk koji zaista liči na šištanje - ne prijaju bebi, pa ona sve više unezvereno plače. Stvara se začarani krug: majka u strahu zato što ne zna šta je bebi, a beba neprestano uplakana. Ukoliko beba dugo plače, to dovodi do jakog negativnog emotivnog naboja, pa je potrebno dosta vremena da je smirimo.

Bez bebeće discipline

Dr Đurđica Ćećen naglašava da saveti u stilu: «Pusti je da plače, plačem razvija pluća, nemoj da je razmaziš, ne navikavaj je na ruke...» neće da usreće bebu.

"To su pokušaji da se disciplinuje malo biće koje još nema razvijenu koru mozga i koje ne može da se disciplinuje. Najviše što možemo da uradimo jeste da bebicu pravilno hranimo, da zadovoljavamo njene potrebe jer samo zadovoljno dete ima šanse da odraste u zdravu, uravnoteženu ličnost. Kao loš primer mogu da se navedu neka ratnička plemena, koja su imala običaj da decu disciplinuju od najranijeg uzrasta. I, šta se time dobijalo? Stidljive, nesigurne, na kraju agresivne osobe."

Spremno za veliki svet

Kako da dete postane samopouzdano, otvoreno, spremno za komunikaciju sa drugim osobama? To se postiže upravo u ranom periodu odrastanja, kroz proces dojenja i bliskost sa majkom, koja bebici uliva osećaj sigurnosti. Na taj način se ostvaruje i generacijska veza roditelja i potomaka.

Dr Đurđica kaže da nije slučajno što se kod nas za trudnu ženu kaže da je noseća.

"Nosite vašu bebu što više, držite je uz telo, ne puštajte je da plače i da ostaje dugo sama u krevetiću. Više od svega joj je potreban dodir, fizički kontakt. Čak i kada je gladna, ukoliko je zagrlite", lako će da se umiri. Uostalom, to je deo naše tradicije: pri susretu se ljubimo, pri razgovoru dodirujemo. Život počinje dodirom, dodirom i završava...

Izvor: yumama.com

"Ne propustite priliku da čitate naglas svom detetu bar 15 minuta svakoga dana", poručuje Unicef, a saznajte na koje sve načine to može da pospeši razvoj vaše bebe.

U saradnji sa Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Unicef kroz nacionalnu kampanju "Svaki trenutak je važan" ukazuje na važnost čitanja detetu naglas za njegov rani razvoj.

Roditelji bi trebalo da čitaju deci knjige i razgovaraju sa njima od prvog dana, jer slušanje reči pomaže da se izgradi bogata mreža reči u bebinom mozgu.

"Roditelji i staratelji treba što više da razgovaraju sa bebama, da im pevaju pesme i čitaju knjige ̶ samo 15 minuta čitanja dnevno omogućava detetu da za godinu dana čuje 1.000.000 reči", saopštava Unicef u Srbiji.

Dok se malom detetu čita, ono imitira zvuke, prepoznaje slike i uči reči. A najvažniji razlog za čitanje jeste to što se čitanjem uspostavlja veza između stvari koje beba voli najviše - roditeljskog glasa i slika iz knjige.

Kada roditelji čitaju, pevaju ili govore nešto detetu, ono čuje mnogo različitih emocija i zvukova.

Čitanje takođe podstiče bebu da gleda, pokazuje, dodiruje i odgovara na pitanja; to pospešuje razvoj pažnje i sposobnosti razmišljanja.

Izvor: yumama.com

SPAVANjE sa decom u istom krevetu - tema je oko koje nema saglasnosti među naučnicima. Dok jedni tvrde da to nije dobro jer povećava rizik od smrti novorođenčeta i čini dete manje samostalnim kasnije u odrastanju, drugi smatraju da se ništa loše neće desiti ako spavate sa mališanom u istom krevetu.

Ni studije ne pružaju jasan odgovor. Neke pokazuju da spavanje sa roditeljima u istom krevetu stvara podlogu za kasniju anksioznost. Druge su utvrdile da bebe koje spavaju sa majkama imaju bolji san nego one koje su u svom krevecu. Istina je, ipak, da nema mnogo naučnih dokaza o ovoj temi. Jer, kako kaže profesor dečjeg razvoja na Otvorenom univerzitetu Dejvid Meser, sa etičke strane ne bi bilo u redu sprovoditi eksperiment i zamoliti grupu majki da spavaju sa bebama, a drugu da to ne čine. Studije koje se sprovode obično su rađene na veoma malom broju ispitanika, te stoga nisu validne i nemoguće je izvesti konačan zaključak.

Ne treba, ipak, preuveličavati značaj ovog pitanja, jer, kako kaže Meser, deca tokom odrastanja doživljavaju različite aspekte brige. Takođe, malo je verovatno da će nešto kao što je spavanje u zajedničkom krevetu imati negativan efekat na kasniji razvoj.

Izvor: novosti.rs

Kangaroo mother care (KMC) je standardizovan sistem nege prevremeno rođenih beba, kao i onih sa težinom manjom od 2000 grama na rođenju.

KMC novorođenče

U osnovi ovog sistema je kontakt “koža na kožu” između majke i njene bebe, a zaštitni znak je kengur pozicija.
Poznato je da kengur pripada posebnoj grupi životinja, torbara, čini se mladunci rađaju odmah nakon embrionalnog perioda i ceo fetalni period razvoja se odvija van materice, u spoljnoj sredini – u torbi sopstvene majke, koju napuštaju tek kada se sazrevanje okonča, u vreme porođaja.

Ovakav tip nege sa stalnim kontaktom “koža na kožu” između majke i njene bebe bio je primenjivan milionima godina tokom humane evolucije i opisivan je kao osnovni način nege beba u mnogim plemenima (Bocvana, Namibija).

Zvanična primena

KMC sistem nege nastao je 1978.godine u Instituto Materno Infantil, Bogota, Kolumbija, a njeni osnivači su Dr E. Rey, H. Martinez i L. Navarete.
Program je u početku bio poznat kao “Kangaroo Mother Programe”, a njegovu osnovu su činili kengur pozicija, isključivo prirodna ishrana (dojenje), rani otpust iz bolnice u kengur poziciji i veoma redovne kontrole.

Na maminim grudima

Kengur pozicija znači postavljanje gole bebe, samo u pelenama i sa kapom na glavi, u uspravnoj, “žabljoj poziciji” na gole grudi majke, u predelu grudne kosti, izmeđju dojki, sa glavom okrenutiom na jednu stranu. Beba biva pokrivena, zaštićena i fiksirana za telo majke posebnim elastičnim omotačem ili košuljom, pri čemu je majci omogućeno kretanje, a ruke su joj slobodne.
U ovim uslovima majka je ta koja održava telesnu temperaturu prevremeno rođenog deteta (kao inkubator) i predstavlja osnovni izvor hrane i stimulacije.

Rešenje za nerazvijene zemlje

Ovakav način KMC se naziva kontinuiranim i primenjivan je najviše u nerazvijenim i zemljama u razvoju, sa lošim ekonomskim uslovima i nerazvijenim sistemom zdravstvene zaštite, gde postoji nedostatak medicinskih institucija, medicinskog osoblja, opreme (inkubatora), struje, vode, … i imao je, i još uvek ima veliku ulogu u smanjenju smrtnosti i oboljevanja prevremeno rođenih i beba sa malom težinom.
Najznačajniji promoteri KMC sistema nege u nerazvijenim zemljama danas su Dr Nils Bergman (Južnoafrička Republika) i Dr Natali Charpak, osnivač Fundacion Canguro (Kolumbija), koji su značajno doprineli smanjenju smrtnosti novorođene dece u najugroženijim područjima širom sveta, upravo uvođenjem ove metode.

Primena u savremenim uslovima

Intermitentni KMC podrazumeva postavljanje golog novorođenčeta na grudi majke u određenom vremenskom periodu tokom dana, svakodnevno, i često se primenjuje u razvijenom svetu, u dobro opremljenim bolnicama sa visokom tehnologijom, npr. u odeljenjima neonatalne intenzivne nege.
Cilj je da se uspostavi i održi fizički kontakt između majke i deteta, podrži njihovo povezivanje i razvijanje privrženosti, stimuliše dojenje, stimuliše psihomotorni razvoj bebe i pomogne majci da se bolje snalazi sa prevremeno rođenim detetom.
U ovoj varijanti KMC se primenjuje pre svega zbog povoljnog dejstva na psohomotorni razvoj bebe, budući da je sve vreme prisutan izvor toplote, da kontakt koža-koža predstavlja stimulaciju čula dodira, pokreti grudnog koša majke tokom disanja su stimulacija disanja bebe, miris majčine kože je stimualcija čula mirisa i doprinosi formiranju memorije, a majčin glas, disajni zvuci i srčani otkucaji stimulišu čulo sluha, uz stalno prisutan i nezamenljiv emocionalni kontakt.
Nedavna istraživanja su pokazala da 98% neonatoloških odeljenja u SAD primenjuju neki od oblika KMC kao interventnu metodu za stimulaciju psohomotornog razvoja.
Treba naglasiti da i bebe rođene na vreme mogu imati koristi od KMC, obično intermitentnog tipa, i to u onoj meri u kojoj majka i beba to prihvataju.
KMC, po sopstvenoj želji, mogu da praktikuju i očevi.
Program je do danas široko prihvaćen i doživeo je brojne modifikacije, pa tako postoji KMC u zemljama u razvoju, u industrijski razvijenim zemljama i ambulantni KMC.

Koje su dokazane prednosti metode “koža na kožu”?

Održavanje telesne temperature prevremeno rođene bebe
Smanjenje pojave pauza u disanju (apneja)
Smanjenje stresa i bola,
Bolja organizacija sna
Ishrana je prijatnije iskustvo
Povoljan uticaj na laktaciju, brže započinjanje dojenja
Uspostavljanje “ekskluzivnog” dojenja u većem procentu
Bolje napredovanje novorođenčeta
KMC je lak je i dostupan način transporta
Povoljan utcaj na psihomotorni razvoj bebe
Kraća dužina boravka u bolnici
Smanjenje nepoželjnog odvajanja majke i deteta
Obnavljanje procesa povezivanja majke i deteta (ukoliko je došlo do odvajanja)
Razvijanje privrženosti
Ohrabrenje majke i porodice, manji osećaj bespomoćnosti i anksioznosti
Veća uloge porodice u nezi prevremeno rođenog deteta

Podrška i ohrabrenje roditeljima

Ovakav način nege jača povezanost između roditelja i dece i transformiše krizu, nastalu rođenjem bolesnog ili prevremeno rođenog deteta, u lepše iskustvo za celu porodicu.
Postoje naučni dokazi da kontakt “koža na kožu” omogućuje majci/roditeljima prevremeno rođene dece da osećaju manji stres i da imaju više poverenja i veći osećaj ispunjenosti u ulozi roditelja.
Roditelji bivaju ohrabreni osećanjem da mogu da učine nešto za svoje dete i sigurnošću koju stiču u nezi i ishrani; a zapaženo je da se očevi osećaju opuštenije i zadovoljnije.

Kabineti za kontakt “koža na kožu”

U Institutu za neonatologiju su su otvorena dva kabineta za kontakt “koža na kožu” kao deo i prvi korak jedne šire akcije, pod nazivom “Partnerstvo sa roditeljima – za bolji ishod”
Cilj akcije je upravo razvijanje partnerskih odnosa sa roditeljima, njihovo što veće uključivanje u negu i lečenje njihovih beba, uključivanje roditelja u tim koji radi za dobrobit prevremeno rođene dece, smanjenje stresa i straha koje ima porodica bolesnih beba.

Zbližavanje bebe i porodice, jačanje privrženosti

Upravo sa željom da se iskoriste sve navedene prednosti metode kontakta “koža na kožu”, kabineti su zamišljeni kao prijatan ambijent za porodicu: prisustvo oca i bliskih rođaka (bake, deke, braće, sestara) je poželjno, jer treba da omogući prevremeno rođenoj bebi kontakt sa roditeljima i širom porodicom, majci što potpuniji osećaj i podršku, a celoj porodici preko potreban mir, intimu i kvalitetno vreme u prostoru koji ne liči na bolnički ambijent.
Istovremeno, osim medicinske i emocionalne dobrobiti, ovo je mesto gde medicinske sestre postupno povećavaju znanja i kompetencije roditelja za negu dece, tako da spremno, bez straha i sa samopouzdanjem mogu jednoga dana da napuste bolnicu.
Prvi rezultati i reakcije su više nego ohrabrujući, a interesovanje toliko, da dva kabineta već nisu dovoljna…

Neonatologija

Neispavanost i iscrpljenost su česti problemi roditelja čija deca loše spavaju. Pogledajte šta je važno za dobar san deteta i sprečite česta buđenja...

Pogledajte koju su to najčešći razlozi zbog kojih vaša deca ne spavaju dobro, koje je objavila stranica posvećena zdravlju WebMD.

1. Još uvek je malo

Jako malo beba od rođenja spava čitavu noć. Prva dva meseca mališani se često bude i tonu u san, a spavaju između 12 i 18 sati dnevno. Većina može da prespava noć kad napuni devet meseci, iako to znači samo pet-šest sati u kontinuitetu.

2. Previše mu pomažete

Ako dugo uspavljujete dete, neće naučiti samo da zaspi nego će plakati za onim što mu pomaže - vama. Stavite ga na spavanje kada je pospano, ali još nije zaspalo, i naučiće da se uspava samo.

3. Preumorno je

Deci vrtićkog i predškolskog doba potrebno je između 11 i 14 sati sna dnevno, uključujući i poslepodnevno dremanje. Rutina je ključna pa odredite tačno vreme odlaska u krevet, buđenja, dremanja, obroka i igranja.

4. Strah od odvajanja

Normalno je da sva deca prođu kroz tu fazu. Pokušajte da ga ne ohrabrujete dodatnim razgovorima, pevanjem, ljuljuškanjem ili hranjenjem. Kada je staro oko šest meseci, detetu možete pomoći da samo zaspi tako što ćete mu nežno pričati i maziti ga. Budite uz njega i utešite ga, ali nemojte ga uzimati i hraniti samo kako bi ga utešili.

5. Nedostatak rutine

Ponavljanje istih stvari svakoga dana pre spavanja pomaže detetu da shvati da je vreme za spavanje. Rutina je vrlo važna. Na promer, možete da okupate dete, nahranite ga, pročitate mu jednu ili više priča, a onda i poželite laku noć. Sa takvom rutinom potrebno je početi što ranije.

6. Odlaganje odlaska na spavanje

Većina deca ne žele da ide na spavanje jer ih zanima sve što se oko njih događa pa se boje da nešto ne propuste. Tražiće da im čitate još priča, reći će da su gladni ili žedni, moraće u WC. Budite blagi, ali odlučni. Svaki put kad vas dete zove budite sa njim što kraće kako bi shvatilo da je zaista vreme za spavanje.

Izvor: yumama.com

Prelazak iz kreveca u krevet je najuzbudljivija prekretnica u dečjem životu. Međutim spremnost na promene je varljiva. Teško je sa sigurnošću znati da li je dete spremno za ovaj korak. Znaci želje za promenom mogu biti penjanje iz kolevke ili potreba za noćnim toaletom.

Ako ste primorani na promenu

Ako postoji potreba da svog mališana premestite u krevet da biste oslobodili kolevku za novorođenče imajte u vidu sledeće:

Ako je moguće napravite tranziciju krevetac-krevet pre rođenja bebe ili nekoliko meseci posle. U suprotnom, vaš mališan bi mogao u startu da omrzne pomisao na dolazak nove bebe i momentalne “krađe” kolevke.

Stručnjaci kažu da dete mlađe od 2 godine nije ni emotivno niti mentalno zrelo da spava u normalnom krevetu. Trebali bi da razmislite o zadržavanju kreveca za prvo dete i kupovini novog za bebu.

Ako niste u mogućnosti da kupite nov krevetac možete kupiti samo dušek i staviti ga na pod. Na ovaj način dete neće moći da se povredi čak i ako padne.
Sigurnost velikog kreveta

“Veliki krevet” znači da vaše dete može da legne i ustane iz njega kad poželi. Ovo povlači određena pitanja o sigurnosti. Neke od važnih stvari na koje treba da obratite pažnju su sledeće:

Pre nego što montirate i postavite krevet, proverite da u dečijoj sobi nema mogućih opasnosti. Da li je moguće obaviti vrat kanapom od zavese? Da li bi dete moglo da otvori prozor i da ispadne kroz njega? Imate li stepenice u kući? Razmotrite sve potencijalne probleme vezane za sigurnost vašeg deteta.
Dete bi trebalo da ima najmanje 9 godina pre nego što dozvolite korišćenje kreveta na sprat, jer ponekad, u snu, mogu da padnu sa njih. Pad sa gornjeg kreveta može da prouzrokuje ozbiljne povrede. Mlađe dete kome je nametnuto spavanje u donjem krevetu, bi moglo da se popne na gornji kada roditelji nisu tu.
Smanjite rizik od povreda tako što ćete jednu (dužu) stranu kreveta postaviti uza zid. Kupite i ogradicu koja se postavlja duž nezaštićenog dela kreveta. Kada postavite ogradicu objasnite detetu da ga ona štiti od pada sa kreveta i dopustite mu da par puta vežba “okretanje” do ogradice pre prvog noćenja u krevetu da stekne sigurnost da neće pasti.

Brza promena je najbolja

Roditelji nekad postave dečiji krevet ali ostave krevetac u sobi za svaki slučaj. Znajte da je to nepotrebno. Dete koje se plaši da spava u krevetu insistiraće da i dalje spava u krevecu. Najbolje je odmah napraviti promenu. Evo i kako:

Dozvolite detetu da samo izabere posteljinu za svoj novi krevet.
Uključite dete u rasklapanje kreveca i sastavljanju kreveta.
Stavite mu do znanja da ste uzbuđeni i ponosni na njega. Pohvalite ga što je odrastao i napravio taj “veliki” korak.
Pronađite način da obeležite taj događaj. Npr. mogli bi porodično da odete u zološki vrt ili organizujte nedeljni ručak za celu familiju.
Obeležite “preseljenje” preuređivanjem dečije sobe. To ne mora da bude ništa skupo, par novih slika ili nove jastučnice, ali uvažite i mišljenje deteta o nameštanju sobe za “velike”.

Uobičajeni problemi

Može se desiti da dete bude nemirno u novom krevetu tokom prvih noći. Ima nekoliko rešenja za taj “problem”:

Držite se uobičajene rutine pred spavanje.
Dozvolite detetu da na krevet stavi stvari uz koje se oseća sigurno kao što su plišane igračke. Možda će želeti da spava sa nečim iz kolevke, npr.posebnim ćebencetom.
Nemojte da gubite strpljenje ili da se ljutite ako vaš klinac konstantno ustaje iz kreveta. Vratite ga u krevet, budite nežni, zagrlite ga, poželite laku noć i recite mu da je vreme za spavanje. Budite spremni da ovo ponavljate nekoliko večeri zaredom.
Svađanje sa detetom ili kažnjavanje zbog ne ostajanja u krevetu će povećati njegovo nezadovoljstvo i produžiti ionako težak period za njega.
Podsetite dete da je kolevka zapakovana ako je zatraži nazad. Ohrabrite ga i pohvalite što je veliki i objasnite da će uskoro uživati u udobnosti i toplini svog kreveta.
Ugradite noćno svetlo ukoliko dečiji strah od nepoznate okoline rodi i druge strahove, npr. strah od mraka. Mogu da pomognu i dodatne plišane igračke.
Pokušajte da budete strpljivi i puni razumevanja ukoliko vas dete bude dozivalo noću. Imajte na umu da će taj turbulentan period brzo proći i da ćete uspeh postići samo smirenošću i ljubavlju.
Stvari koje treba upamtiti

Većina dece prelazi sa spavanja u kolevci na spavanje u krevetu u uzrastu od dve-tri i po godine.

Treba izbegavati krevete na sprat za decu mlađu od 9 godina zbog rizika od pada sa istih.

Neka deca su nemirna prvih nekoliko noći u velikom krevetu, budite strpljivi, puni ljubavi i razumevanja.

Izvor: Najboljamamanasvetu

Bebe uglavnom plaču kad su gladne, nenaspavane, bolesne, ali ima mališana koji se plakanjem oslobađaju napetosti ili viška energije. Važno je da prepoznate šta je uzrok nezadovoljstva

Gledajući slike nasmejanih beba na reklamama, društvenim mrežama, profilima svojih prijatelja, roditelji plačljivih i ljutih mališana mogu posumnjati u svoje starateljske sposobnosti. Ali ne mora da znači da nešto pogrešno rade, možda je njihovo dete po prirodi negativno.

Pedagozi podsećaju da dete rođenjem dobija temperament, a neki mališani na svet reaguju negativno i intenzivno. Bebe uglavnom plaču kad su gladne, nenaspavane, bolesne, ali ima mališana koji se plakanjem oslobađaju napetosti ili viška energije. Važno je da prepoznate šta je uzrok nezadovoljstva vašeg mališana. Ako je nahranjen, naspavan, suv i ništa ga ne boli, a malo-malo ima izlive besa i plakanja, možda je reč samo o težem temperamentu.

Važno je da u toj situaciji ostanete smireni, jer su istraživanja pokazala da se bebe umire kad su odrasli pored njih opušteni. Neki roditelji u ovoj situaciji odu u drugu krajnost, pa ostave dete da plače da ga ne bi razmazili. Ali pedagozi kažu da je važno da odgovorite na potrebe deteta i da ga umirite. Kako ćete to uraditi, najbolje je da sami procenite, posmatrajući svoju bebu.

Izvor: novosti.rs

Gestovi igraju veliku ulogu u razvoju govora i jezika kod dece jer nam pokazuju na koji način će se ekspresivni govor razviti. Da bi se ekspresivni govor razvio neophodno je da dete razume govor. Kada dete razume govor tada je stvorena baza da to što razume upotrebi u svojoj ekspresiji.

Govoru prethodi iskustvo koje dete stiče u svom senzomotornom i ranom psihomotornom razvoju. Pokaznim gestom dete razvija svoje želje i potrebe.

U period od 9 do 12 meseca dete sve više pokazuje interesovanje za predmete, naročito one u pokretu. Roditelji treba tada da imenuju igračke kojima se dete igra, hranu koju uzima, i sve osobe iz okruženja. Treba često pokazivati na pojedinačne objekte ,životinje i ljude uz postavljanje pitanja : Gde je…?, i davanje odgovora : Evo je…? ,a beba će za koji mesec svojim prstićima pokazati na izgovorenu tj.imenovanu sliku.

Kako treba podsticati dalji razvoj govora?

Čim dete počne da spaja slogove i izgovara prve reči,treba ih uzvraćati, jer se tako pravi povratni sistem između deteta i okoline. Potrebno je da roditelji imenuju sve što se nalazi u detetovom okruženju i da pokazne gestove deteta prate rečima. Detetovim rukama treba prelaziti preko delova telai imenovati ih. Dete treba često pozivati imenom da bi se razvio osećaj o sopstvenom identitetu.

Dete sve više reaguje na intonaciju i boju glasa, kao i na značenje reči. Za razvoj govora je potrebna razvijena sposobnost imitacije. Između prve i druge godine života (faza progovaranja) potrebno je da detetu skrećete pažnju na različite zvukove iz prirode tj.onomatopeju. Radnje i gestove treba uvek propratiti govorom.

Ovo je period brze izgradnje govora. Dete sve više učestvuje u komunikaciji i tako vežba govor. Govor se lakše usvaja ako su rečenice odraslih kraće i gramatički jednostavnije.Treba ih emitovati u trenutku kada je detetova pažnja usmerena i vezana za predmete i događaje.

Dete voli i pevanje i muziku koja treba da bude propraćena gestom.

Dete ponavlja sve što čuje ili brblja samo sa sobom dok se igra. Postavlja pitanja :Ko je to? Šta je to? ..Stimulacija deteta ne sme da bude stereotipna već raznovrsna sa novim stimulativnim zadacima. Detetu treba približiti svet njegovog iskustva kroz slike i predmete.

Ako dete ne pokazuje predmete iz svoje okoline, ne pokazuje delove tela, ne imitira jednostavne aktivnosti koje se od njega traže – to je znak da odstupa od razvojnih normi.

Dete ne treba da provodi dosta vremena ispred TV-ekrana i da gleda crtane filmove. Roditelji treba da pričaju sa decom koristeći jednostavne rečenice i da ih uključe u dnevne aktivnosti. Ukoliko primete da njihovo dete ne učestvuje u igri i komunikaciji, ne prati ih pogledom potrebno je da se jave stručnjaku –logopedu za adekvatnu pomoć.

 Radmila Čvorović , dipl.defektolog –logoped-fonoped
Izvor:mojpedijatar.co.rs