U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije. Dovoljno dobro roditeljstvo, šta je to?

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto (dobro roditeljstvo). Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno.

KAKO NASTAJU RANE MALADAPTIVNE SHEME?

Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

PROGRAM “DOVOLJNO DOBRO RODITELJSTVO”

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program – „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas (Dovoljno dobro roditeljstvo).

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema.

PRIMERI RANIH MALADAPTIVNIH SHEMA

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju.

Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

USLOVI ZA RAZVOJ MALADAPTIVNIH SHEMA

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod.

Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

Autor: dr Tijana Mirović Psihološko savetovalište Mozaik

Studija je pokazala da se najstarija deca osećaju voljenije, dok mlađi smatraju da im se posvećuje manje pažnje i da su roditelji prema njima stroži

NA pitanje koje dete više vole, svaki roditelj će odgovoriti da ne pravi razliku. Međutim, sociolog Ketrin Kondžer je, na osnovu istraživanja kojim je obuhvatila 384 ispitanika, zaključila da nisu sva deca u porodici jednako voljena. Tim stručnjaka koji je predvodila, mališanima je postavio pitanja o tome kako se roditelji ponašaju prema njima, da li se isto ophode prema braći i sestrama, a potom su isto pitali mame i tate, da provere podudarnost u odgovorima.

Studija je pokazala da se najstarija deca osećaju voljenije, dok mlađi smatraju da im se posvećuje manje pažnje i da su roditelji prema njima stroži. Iako su odrasli ispitanici negirali da vole više sina ili ćerku, čak 70 odsto očeva i 74 odsto mama je priznalo da su jednom detetu, ipak, naklonjeniji nego drugom.

Jedna od top tema u roditeljstvu je bila i ostaće ishrana. Ishrana, pa kao podtema hranjenje. Neke mame su priznale da imaju i tremu od hranjenja svojih mališana, dok su neke odlučne i nepokolebljive. Jedno važi za sve, dečicu treba hraniti pravilno, zdravim i ispravnim namirnicama, a oko celog procesa ne bi trebalo dizati paniku.

Neverovatno je da klinci u tom periodu, nakon napunjene godine, stalno menjaju stavove u ishrani, ako i možemo da ih nazovemo stavovima. Prepričavaju mame da im je jedno vreme dete u slast jelo neku namirnicu i onda preko noći ni da čuje za nju, pa opet u krug...

I dok traje ta bitka, lista omiljenih namirnica jela se menja iz dana u dan. Ono što stoji na listi jeste Čokolino. Kada jednom dođe na listu, ostaje tu zasigurno do pod stare dane.

Ono što je novo na listi pored Čokolina je i Čokolino Junior kaša koja se bazira na pet vrsta žitarica i sadrži pšenicu, pirinač, kukuruz, proso i zob. Puna vitamina i minerala, neophodnih za razvoj mališana idealna je za svakodnevnu ishranu. U cilju obezbeđivanja besprekorne zdravstvene ispravnosti, hranljivosti i kvaliteta, kontrolišu se sirovina, okolina, tehnološka oprema, proces proizvodnje, proces pakovanja, kao i funkcionalne i nutritivne vrednosti proizvoda.

I dok se Meda Lino smeška sa kutije ovih kaša, mališani u slast jedu svoju kašastu večeru, doručak ili užinu, roditelji neretko tvrde da ih uhvati neka nostalgija za detinjstvom, pa i sebi naprave jednu porciju.

Ukoliko još niste pronašli svoj savršeni recept za Čokolino posetite http://coko.lino.eu/ i saznajte koji recept je idealan za vas!

U periodu od 1931. godine pa do danas jedno muško ime ubedljivo je najduže bilo popularno među mamama i tatama u Srbiji, a evo i koje...

Muško ime Nikola ubedljivo je na tronu najpopularnijih imena u Srbiji poslednjih 20 godina. U proteklim godinama raste učestalost imena Luka i Petar, dok je u predratnim godinama najpopularnije bilo ime Milan.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Beogradu je najviše Aleksandara, Dragana ima najviše u centralnoj Srbiji, ali i na jugu.

Najpopularnija muška imena u periodu 1931.-1940.
U predratnim godinama u Srbijom je ubedljivo "vladalo" muško ime Milan. U centralnoj Srbiji zastupljeno je bilo i ime Miodrag, a u južnoj Srbiji najčešće ime do 1940. godine bilo je ime Stojadin.

Najpopularnija muška imena u periodu 1941.-1950.
Za vreme Drugog svetog rata omiljeno ime među roditeljima u Srbiji bilo je Slobodan. Popularnost imena Milan održala se u Vojvodini dok je u Pirotu tih godina najčešće bilo muško ime Petar.

Najpopularnija muška imena u periodu 1951.-1960.
Deceniju posle 50-ih godina svakako obeležava ime Dragan, a u južnijim delovima zemlje mame i tate se često odlučuju i za ime Zoran.

Najpopularnija muška imena u periodu 1961.-1970.
Šezdesetih godina prošlog veka u Srbiji su na "tronu" najčešćih imena Dragan, Zoran, Goran. Na skali popularnosti ova imena se smenjuju, a neretko se dečacima u tom periodu daju i iimena Ivan i Aleksandar.

Najpopularnija muška imena u periodu 1971.-1980.
U deceniji koja sledi muško ime Dejan potpuno preovladava, a ime Dragan ostaje popularno u zapadnoj Srbiji, dok se na jugu sve češće pojavljuje ime Saša. Dečaci u Beogradu u tom periodu najčešće dobijaju ime Aleksandar.

Najpopularnija muška imena u periodu 1981.-1990.
Trend muškog imena Aleksandar se polako iz Beograda širi na čitavu Vojvodinu, a sve popularnije ime 80-ih godina je Marko.

Najpopularnija muška imena u periodu 1991.-2000.
Apsolutnu "prevlast" do 2000. godine ima ime Nikola koje je bez premca tada omiljeno roditeljima u Srbiji.

Najpopularnija muška imena u periodu 2001.-2010.
Ništa lošije ime Nikola nije kotirano ni u narednoj deceniji, a polako svoju populartnost počinje da stiče i ime Luka.

Najbolja kazna za dete jeste da ga lišite nečeg lepog, a ne pričinite mu ništa ružno.

Julija Borisovna Hipenrejter poznati je ruski psiholog i porodični psihoterapeut, kao i autor brojnih knjiga o roditeljstvu.

U svojim knjigama ona savetuje i podučava roditelje kako da grade odnos s decom i kako da razgovaraju s njima. Ovo su uporišne tačke njenog učenja o psihologiji roditelja i deteta i boljem međusobnom razumevanju.

1. Prihvatati dete bezuslovno – to ne znači voleti ga zato što je ono lepo, pametno, spretno, odličan đak, pomaže drugima itd. – nego voleti ga samo zato što postoji.

2. Ne mešajte se u ono što dete radi ako ne traži pomoć. Nemešanjem mu poručujete: “S tobom je sve u redu. Naravno da ćeš se snaći!”

3. Ako je detetu teško i spremno je da prihvati vašu pomoć, obavezno mu pomognite. Pritom na sebe preuzmite samo ono što dete ne može da obavi samo, a ostatak neka radi ono. Kako osvaja nove radnje, tako mu postepeno prepuštajte sve više toga da obavlja samo.

4. Dete će sutra raditi samo ono što je danas radilo s mamom i to baš zato što je to radilo “s mamom”. Količina onoga što smo uradili „zajedno“ postaje zlatna rezerva za dete, njegov potencijal za blisku budućnost.

5. Polako, ali sigurno skidajte sa sebe brigu i obaveze o ličnim stvarima deteta i prepuštajte ih njemu.

6. Ličnost i sposobnosti deteta se razvijaju samo u onoj oblasti koju je samo odabralo jer je baš to želelo i jer ga baš to interesuje.

7. Ne postoji situacija u kojoj se dete udara.

8. Možete izražavati nezadovoljstvo zbog nekog detetovog postupka, ali ne zbog samog deteta. Možete osuditi detetove postupke, ali ne i detetova osećanja, koliko god da su nepoželjna ili nedopustiva. Nezadovoljstvo detetovim postupcima ne bi smelo da bude sistematsko, inače se pretvara u detetovu muku.

9. Grlite dete više puta dnevno – 4 zagrljaja su neophodna za puko preživljavanje, a za lepo raspoloženje potrebno je najmanje 8 zagrljaja dnevno! I to ne samo detetu nego i odraslima.

10. Osmislite nekoliko poslova s detetom ili nekoliko porodičnih akcija, koji će formirati zonu radosti. Nešto od toga neka postane „ritual“, neka ga dete iščekuje znajući da će sigurno doći ako ne uradi nešto loše. Otkažite ih samo ako je uistinu „počinilo prekršaj“.

11. Najbolja kazna za dete jeste da ga lišite nečeg lepog, a ne pričinite mu ništa ružno.

12. Deci je daleko potrebnije da se kreću, istražuju predmete, oprobavaju snagu. Zabraniti im tako nešto isto je kao pregraditi nabujalu reku. Bolje će biti da se pobrinete da tok bude ugodan, a korito bezbedno.

13. Ne samo da su deci potrebni red i pravila ponašanja, nego ih ona i žele i očekuju! Tako lakše razumeju život i snalaze se u njemu, to im daje osećaj sigurnosti.

14. Detetu je milo kada razumemo njegove potrebe. Jedna od najvažnijih je da istražuje svet i ređa utiske. Dete istražuje svoje mogućnosti i polako pomera granice. Kada je malo, hoće da se popne što više na drvo, kad malo poraste – hoće da pobegne s drugarima u tuđe dvorište, zatim da se vrati kući kasnije nego obično. Veoma mnogo zavisi od toga kako se ponašaju roditelji. Pridike i zabrane su nemoćne.

15. Sve što bismo kod deteta želeli da promenimo najpre bi trebalo pažljivo proveriti da nije to upravo ono što bi bilo dobro promeniti kod nas samih. Na primer naš pedagoški entuzijazam. Verovatno ga je bolje usmeriti na samog sebe.

Izvor: B92

Brzina razvoja deteta nije pokazatelj njegove inteligencije, a što više vremena beba provede u igri i u društvu brižnih roditelja to je njen psihički i fizički razvoj brži.

Razvoj deteta najlakše je meriti visinom i težinom, ali i posmatranjem načina na koje se ono ponaša i komunicira s drugima. Tačke kognitivnog razvoja uz pažljiv nadzor, procenu i ranu intervenciju uz pomoć pedijatra mogu pomoći detetu da ostvari svoj puni razvojni potencijal, kaže pedijatrica dr Kori Vaserman.

Standardni način za procenu razvoja deteta je korišćenje prekretnica ili skokova u razvoju tj. stvari koje većina dece može učiniti u određenom dobu. Recimo, razvoj govora, izgovaranje prvih slogova i reči, prevrtanje, puzanje, hodanje i druge, fine motorne veštine poput hvatanja, kao i društveno-emotivne veštine poput osmeha i imitacije izraza lica, pomažu u određivanju stepena razvoja deteta, piše “Fox News”.

Šta je skok u razvoju?

To su dani u kojima dete iznenadno razvojno i motorički napreduje, a kao posledica se javlja uznemirenost, promena u navikama spavanja i hranjenja kao i povećanje apetita. Skokovi u razvoju obično traju nekoliko dana, pa se nakon toga rutina ponovo ustaljuje.

Roditelji ne moraju da se brinu ako se dete ne razvija dovoljno brzo

Kašnjenje u razvoju opisuje se kao nedostatak veština opšte zadatih za određenu starost deteta, ali važno je znati da ona ipak nisu merodavna i jednaka za svu dece, naglašava Kori. Posebno je važno prilagoditi standarde ako je dete rođeno prevremeno ili pati od tegoba koje mogu usporiti razvoj, a individualne razlike u razvoju obično nestaju do četvrte godine života.

Studije pokazuju da nema dokaza da su deca koje se ranije razviju inteligentnija ili kasnije uspešnija u životu, pa poneki zastoj u razvoju ne treba da opterećuje roditelje.

Igre, rad i pesma mogu podstaći razvoj

Pravilne vežbe koje će podstaći motoriku, kao i rad s detetom koji obuhvata imitiranje i što više pričanja detetu mogu ubrzati njegov razvoj. Igra, pesma, dovoljne količine sna i adekvatna ishrana, kao i ustaljeni dnevni ritam pomoći će detetu u njegovom razvoju i ukupnom zdravlju.

Detetov razvoj govora najviše je zavisan od količine vremena posvećenog njemu i celokupnog porodičnog okruženja. Odojčad kojima roditelji posvećuju više vremena i s njim više razgovaraju su razgovorljivija. Igranje sa svojim rukicama i ispuštanje glasova često je najdraža zabava bebama.

Nije nam uvek potrebno da čujemo ŠTA treba da radimo. Ponekad su nam dovoljne samo poruke kao što su Proći će! Znam kako ti je!.

Skoro sam pisala o afirmacijama koje majke sebi mogu ponavljati kako bi izgurale dan, nedelju ili mesec. Dobila sam puno komentara majki o tome kako su im takve rečenice značile. U suštini ja tada nisam rekla ništa novo, samo sam na papir stavila potvrdu da se svima nama majkama u glavi roje slične misli i postavljaju slična pitanja. Znači nam kada čujemo da je i neka druga mama u sličnom problemu i izazovu, i korisno je da čujemo kako se ona sa tim izborila. Isto tako od jednakog značaja nam je i samo da čujemo da nismo sami u problemu, da postoje i drugi koji se suočavaju sa sličnim izazovima. Često znamo šta nam je činiti da izađemo iz problema, ali je isto tako to u praksi ponekad vrlo teško izvodljivo.

Nije nam uvek potrebno da čujemo ŠTA treba da radimo. Ponekad su nam dovoljne samo poruke kao što su Proći će! Znam kako ti je!.
Vrlo često ni ne znamo koja nas to suštinska uverenja koče da budemo srećne i zadovoljne. Na svesnom nivou nam vrcaju kojekakve misli i mi se trudimo da “se posvađamo” sa njima, da im stavimo do znanja da nam ne prijaju i da im pronađemo racionalnu alternativu, ali desi se da one i dalje budu uporne u upravljanju našim osećanjima i postupcima, ostavljajući nas pritom nezadovoljnima. To je zato što su one samo produkt nekih naših dubljih uverenja koja predstavljaju bazu za naše ponašanje.

Ta naša osnovna razmišljanja često su i na nesvesnom nivou, pa je potreban ozbiljan rad da bih ih otkrili, a potom i izmenili u pravcu funkcionalnijeg delovanja. Tako nešto često je luksuz obzirom na nedostatak vremena, naročito ako si majka. Zato smo moja koleginica i ja za potrebe jedne grupe koju smo organizovale izdvojile nekoliko bazičnih uverenja koja, iz našeg ličnog majčinskog, ali i profesionalnog iskustva najviše more majke. Odmah smo ih za vas pretvorile u zdrave racionalne alternative. Vama ostaje samo da ih iščitate, pronađete one za koje mislite da će vam najviše značiti, i ponavljate ih sebi svaki dan. Ako treba napišite ih i na papirić, koji potom stavite u džep tako da uvek bude uz vas kao podsetnik. Videćete da naredne rečenice ne obećavaju happy-endove, ne nude savršena rešenja i ne maze vas obećanjima da će sve uvek biti u redu. Jer neće uvek biti baš tako. Svako rešenje neće biti savršeno, jer da li savršenost kao takva uopšte i postoji u životu?

Ono što naredna razmišljanja krasi jeste njihova realnost, potvrda u praksi i njihova funkcionalnost. A takve misli su uglavnom one koje su dovoljne da osetimo boljitak i budemo srećnije majke.

Nisam sama, čak i ako se ponekad osećam veoma usamljeno.
Ja sam dobra majka, čak i kad sam umorna, mrzovoljna i nervozna.
Vreme radi za nas. Vremenom ćemo se beba i ja bolje upoznati. Vremenom ću znati da prepoznam šta mojoj bebi prija, a šta ne. Vremenom ću biti sigurnija u sebe, a samim tim i smirenija.
Ja nisam svemoćna, iako bih ponekad to želela. Ostaviću nešto i drugima da urade.
Svaka pomoć mi je dobrodošla. Treba da odmaram što više i čuvam snagu za bebicu/ bebice.
Ja sam ipak samo ljudsko biće. Dozvoljeno mi je i da plačem, i da kukam, i da budem neraspoložena.
Ne postoji savršena majka. Dovoljno je da to želim i da težim tome.
Ne postoji savršeno dete. Svaka beba je individua za sebe.
Postoje izvesne teorije koje mi pomažu da se beba i ja bolje snalazimo u prvim danima, ali to ne znači da ih moram slepo pratiti i da se moja beba mora potpuno uklopiti u njih.
Veći deo obaveza u prvoj godini je na meni, jer sam majka. Iako je suprug/ tata spreman uvek da pomogne i pruža mi podršku, na meni je puno toga.
Neću uvek imati savršeno rešenje u vezi sa bebom. Niko ga nema. To me ipak ne čini lošom majkom.
I mužu/tati je potrebno vreme da se navikne na novu ulogu i da se opusti.
Doći će dan kada ćemo muž i ja opet imati vreme “samo za nas”.
Roditeljstvo je prelepo, ali nije uvek “cveće i proleće”. Nisam loša majka ako ponekad kažem da je biti roditelj baš teško.
Ništa ja ne moram (osim da zadovoljim bebine osnovne potrebe).

Napisala: Sashkonela, autor bloga Creactive

Mame Anastasija Gavalas, osnivačica brojnih projekata i javnih tribina o roditeljstvu, pomoći će vam svojim iskustvom da olakšati najteže roditeljske zadatke…

Majčinstvo je najveći dar koji život pruži jednoj ženi. Naravno, to ne znači da odgajanje dece nije stresno, teško i ponekad deluje i kao najteži posao na svetu.

Anastasia Gavalas, više puta nagrađivana autorka, osnivač brojnih projekata i javnih tribina o roditeljstvu, svakodnevno deli sa stotinama ljudi svoja iskustva u odgajanju petoro dece i o onome šta je iz toga naučila, a što može biti korisno svima.

Pred vama je sumirano 6 saveta koje ona ima za vas, a koji će vam svakako olakšati roditeljstvo.

Oslanjajte se na intuiciju čak i onda kada vam stariji i iskusniji savetuju suprotno.

Čovek nikada ne uči na tuđim greškama, već isključivo na sopstvenim. Ali, to što ćete napraviti jedan propust ne znači da ste loš roditelj. Iz toga ćete naučiti mnogo. Bolje ćete sagledavati situacije i razvićete tzv. šesto čulo. Ništa katastrofalno ne može da se dogodi, a vi sami ćete steći samopouzdanje i razviti mnogo bliži odnos sa decom. Nijedno dete na svetu nije isto, pa se tako ne mogu ni primeniti iste metode na svako dete. Ono što je pošlo za rukom vašoj prijateljici ili majci ne mora nužno biti delotvorno u podizanju vaše dece. Pored toga, deca, koja u vama vide uzora, vrlo rano će probuditi svoj unutrašnji glas i slušaće ga više u životu.

Češće govorite da, nego ne.

Sigurno postoje situacije kada uhvatite sebe da odgovorite detetu negativno na neku molbu, a da se potom preispitate i shvatite da niste imali razloga za to. Premor, naravno, čini svoje. Pustite decu da istražuju, da se igraju i da uče sami. Izrašće u zrelije osobe i ceniće slobodu koju ste im dali. To ne znači da treba da ih prepustite same sebi. Budite tu negde u pozadini, posmatrajte ih iz senke, tako da to oni ne primete. Nećete moći celog života da ih štitite, a ne želite da ih pošaljete u svet nespremne jer nećete uvek biti tu da se oslone na vas.

Pustite ih da donose svoje odluke. Verujte im više, a manje strahujte za njihov neuspeh.

Ako imate više dece pratite njihove interese i razvijajte ih. Nemojte se upinjati da ih sve uključite u zajedničku aktivnost. Da, duh zajedništva je predivna stvar, ali oni, kao braća i sestre, će ga svakako razviti. Teško će se desiti da jedna porodica da svu decu nadarenu za tenis ili klavir. Ako se jedno dete pokaže kao uspešan pijanista, to ne znači da i sva ostala treba da prate njegove stope. Svako od njih ima svoja interesovanja. Pratite ih na tom putu. Nemojte da pravite taj put za njih.

Poštujte različite veze koje sklapaju sa drugim ljudima.

Neće vam se uvek dopasti odnos koji vaše dete ima prema nekom drugaru ili obratno. Ali od ključne je važnosti pustiti dete da razvija različite odnose jer će to uticati na njega da mudrije bira svoje prijatelje i kasnije partnere u životu. Vi, kao što je već naznačeno, treba da dajete smernice svom detetu, a ne da upravljate njegovim životom.

Opustite se.

Iako je to možda lako reći, a teže ispuniti, ipak zaboravite na stres i stalne brige. Kakvo je dobro od toga? Da li će vaša briga promeniti bilo šta? Naravno da neće. A osim toga, stres će samo negativno uticati na rešavanje problema ako do njega i dođe.

Ima li vaše dete uzore? Zašto su mu baš te osobe uzori? Da li ste zadovoljni njegovim izborom uzora?

Većina roditelja ne zna odgovore na ova pitanja. Oni, zapravo, ne poznaju svoju decu. Još su više zbunjeni kada tim roditeljima postavite pitanje: Zašto vašem detetu uzor niste vi?

U prvim godinama života deca svoje roditelje najpre vide kao idole, jer upravo oni zadovoljavaju sve njegove potrebe (hranjenje, vreme spavanja, kupanja…) Odrastanjem i sticanjem novih iskustava, dete shvata da roditelji nisu super heroji već pogrešiva ljudska bića, odnosno,“samo” mama i “samo” tata. Međutim, to još uvek ne znači da će svom detetu postati uzori. Naime, uzorima postaju oni roditelji koji su:

Zadovoljni svojim životom. Važnije od toga koliko zarađujete ili koliko imate uspešnu karijeru ili visok životni stanadard je koliko ste zadovoljni svojim životom. Taj vaš osećaj zadovoljstva i detetu će poslužiti kao model.

Dobar lični primer. Budite dobar model za kopiranje. Ono što govorite mora biti u skladu sa onim što radite. Na primer, ako uporno govorite detetu da mora da sredi svoju sobu a istovremeno je vaš sto pretrpan papirima, ili da ono mora da čita školsku lektiru dok vi sve vreme provodite pred TV ekranom – vaši zahtevi neće dopreti do njega. Deca mnogo bolje uče iz vašeg ponašanja nego iz vaših reči. Ukoliko govorite jedno, a ponašate se na drugi način, dete će nepogrešivo znati čemu treba dati prednost i kopiraće vaše ponašanje a ne reči.

Vršnjaci. Neretko, roditelji misle da je uticaj vršnjaka veći od njihovog, roditeljskog. Zaboravljaju da će deca i svoje drugare birati u zavisnosti od zdrave osnove koju su oni uspostavili. Ipak, svako ko ima bilo kakav uticaj na vaše dete pruža mu osećanje otvaranja vrata nekog, za dete, nepozatog i primamljivog sveta. Zato, kada razgovarate sa detetom o njegovim prijateljima, razmislite i koja se to vrata, pred njim, upravo otvaraju. Ako se protivite nekom druženju, uvek insistirajte da niste protiv samog deteta već UTICAJA koji to dete ima na vaše. Posebno budite oprezni kada se vaše dete druži sa onima koji najčešće iniciraju nestašluke, odbijaju razgovor sa vama ili su suviše dominantni u odnosu na njega. To mogu biti upozoravajući znaci. Sa druge strane, ako neki drug izlgeda neuredno, stanuje daleko, roditelji su mu razvedni, nema odlične ocene… to ne mora značiti da je on loš izbor za druga ili uzora za vaše dete.

Jedan od izazova roditeljstva novog doba jeste što su roditelji prezauzeti pa su deca prepuštena novim tehnologijama kroz koje im je mnogo toga dostupno. Kada dete ne pronalazi uzore u svom najbližem okruženju, okreće se virtuelnom svetu. Tamo mu se nude različite predstave o pevačima, glumcima, sportistima. Mladi ne razlikuju imidž od stvarne osobe, pa tako veruju da su popularne osobe onakve kako su im predstavljene – idealne osobe sa idealnim životima. Lako se “zaljubljuju” u te predstave a ideja o takvom životu je utoliko više primamljiva, ukoliko dete više odrasta gledajući svoje roditelje u večitoj trci za egzistencijom.

Mediji. Jeste li sigurni da znate šta od sadržaja u virtuelnom svetu, vaše dete prati? Koji su mu omiljeni crtani filmovi, koje najdraže računarske igrice? Nemojte misliti da na sadržaje koje dete “upija” ne možete uticati. Možete i morate. Od vas se ne očekuje da zabranite detetu da ih prati ili da ga u potpunosti izolujete od njihovog uticaja. Naime, potpuna izolacija znači da uskraćivanje za brojne dobrobiti koje, pre svega, internet može da mu ponudi. Ali, sigurno je da upravo od vas zavisi DOZIRANJE medija i KONTROLA SADRŽAJA koje oni detetu pružaju.

Uzori nekada. Pre nekoliko decenija kao pozitivne i poželjne osobine izdvajane su snaga ličnosti, kreativnost, upornost, humanost, intelektualne sposobnosti. Ove osobine krasile su i one koji su se nalazili na vrhu lista uzora. 70-ih i 80-ih godina deca su kao svoje uzore pominjale J.B.Tita, N. Teslu, a od stranih lilčnosti na listama i naše dece nalazili su se Travolta, M.Monro, Brus Li. Međutim, 90-tih godina počinju da se izdvajaju određene istorijske ličnosti (Kralj Nikola, Marko Kraljević, Karađorđe) ali i tzv.„novokomponovani biznismeni“, kako se to tada zvalo. Od tada pa do danas uzori se stalno menjaju, uglavnom pod velikim uticajem medija. Postepeno, kod mladih se razvijala materijalističko-hedonistička orijentacija, odnosno želja za što luksuznijem životom bez naročitog napora. Medijske zvezde postaju ikone savremenog doba a kao uzore srednjoškolci su najčešće pominjali osobe sa estrade ili sa ivice zakona.

Uzori danas. Iako roditelji veruju da su danas najčešći uzori deci one osobe koje kao glavne karakteristike imaju moć, slavu, popularnost, bogatstvo… to nije tako. Zahvaljujući sportistima, a pre svega, Novaku Đokoviću, deca sve više prepoznaju “prave” vrednosti. Odnosno, ako su raniji uzori bili više medijski poznate osobe koji su do novca, uspeha i moći došli “preko noći”, današnji uzori, bez obzira da li se radi o sportistima, naučnicima ili umetnicima – šalju snažnu poruku da se uspeh može i mora postići kontinuiranim radom.

Iskoristite trend i činjenicu da se vrednosti stabilizuju, mladi sve više prepoznaju stvarne a ne lažne autoritete, i upravo, njih biraju za svoje uzore.

Šta možete da učinite da povratite “prave vrednosti” a time i “prave uzore” vašem detetu?

Dozirajte vreme koje provodi uz elektronske medije i kontrolišite sadržaje koje tamo prati

Razovarajte o medijski poznatim osobama i koje vrednosti oni zastupaju. Podržite detetov izbor uzora kada je to sportista, naučnik ili nekoga ko postiže rezultate svojim radom ili talentom, jer su to vrednosti koje želite da negujete.

Budite dobar primer. Svako pravilo koje želite da usvoji dete, najpre vi svojim ponašanjem prezentujte.

Važno je da znate i kako dete provodi svoje slobodno vreme. Vi, sa svoje strane, osmislite zajedničko vreme tako da mu pružite kvalitetne porodične vrednosti. Odgledajte zajedno neki film, pročitajte priču, pogledajte porodične fotografije.

Preuzmite odgovornost. Možda sada niste svesni koliki je vaš uticaj na dete, ali potpuno je izvesno da će vam se upravo taj uticaj vratiti. Sve dok koristite rečenice: “Drugo sam ja “(u prevodu: “meni se može a tebi ne dozvoljavam”, rizikujete da jednog dana vaše dete ima upravo identično ponašanje, i da na neko vaše pitanje, na primer: “Kako možeš?” odgovori baš kako je naučilo: “Drugo sam ja”. Izbegnite ovaj bumerang tako što ćete preuzeti odgovornost za njihovo odrastanje, i već sada početi da mislite o primeru koji dajete svojoj deci, i o njihovoj potrebi da kopiraju one koji su im najbliži, tj. upravo vas.

Jelena Holcer, dipl.pedagog

Pre nego što sam dobila decu, priznajem, bila sam onaj tip roditelja koji osuđuje druge roditelje. Govorila sam da moja deca, kada ih budem imala, neće gledati televiziju niti će jesti keks za doručak. Najviše će voleti povrće i ješće ga svakog dana i nikad neće biti drska i bezobrazna. Zato što ću ih tako učiti i vaspitavati.

Osam godina, jedan muž i dvoje dece kasnije i još uvek povremeno lažem sebe.

Imala sam mnogo različitih poslova u životu ali roditeljstvo je definitivno najteži posao koji sam radila do sada. Svi drugi su bili oni standarni od 9 do 5 poslovi i kad izađem iz kancelarije, sve vreme sveta je moje. Roditeljstvo je posao od 24 sata dnevno – najteži i najlepši. Ali, baš zato što je tako zahtevan, niko ne može biti savršen roditelj. Svi se trudimo, ali kad nešto radite bez odmora, 24 sata dnevno, 7 dana nedeljno, morate prekršiti neka pravila. Čak i ona za koja ste mislili da ih nikad nećete prekršiti.

Ali nemojte da vas to brine. To ne znači da ste loš roditelj. Samo da ste roditelj kojem, u ovom brzom vremenu, ponekad treba predah.

Ako ste imalo slični meni, onda ćete se pronaći u nekoj od ovih izjava kojih su vam sigurno bila puna usta – pre nego što ste dobili decu.

1. Moja deca će najviše voleti povrće. I ješće ga svakog dana. Užina će im biti šargarepa, a ne keks.

2. Kako su dosadni ovi roditelji koji stalno kače slike svoje dece na Fejsbuk! Ja to sigurno neću raditi!

3. Moja deca neće ni znati šta je to TV. Neće gledati crtaće, umesto toga ćemo se zajedno igrati, čitati, slagati kockice.

4. Ja nikad neću vikati na svoju decu. Ne razumem roditelje koji viču. Za decu je potrebno strpljenje, ako ga nemaju, zašto su postali roditelji?

5. Meni moja deca nikad neće biti naporna. Ma koliko obaveza da imam, kad žele da se igraju, ja ću biti tu za svoju decu.

6. Neću dozvoliti da mi deca budu izgovor za haos u kući. Ako se dobro organizujem, sve mogu da postignem – i kuću i porodicu i posao.

7. Telefon mi neće služiti za umirivanje dece. Gledam roditelje kako u restoranu puštaju deci pesmice na telefonu da ne bi pravili haos. Ja to nikad neću raditi.

8. Deca nisu razlog da zapostavimo prijatelje. Kad dobijem decu, izlaziću i družiću se i dalje. Neću se zatvoriti u kuću samo zato što sam roditelj. Stvar je u dobroj organizaciji.

9. Neću dozvoliti da moja deca prave scene u prodavnici i bacaju se na javnim mestima. (Zapovest svakog budućeg roditelja. I zapovest koju svaki prekrši makar jednom.)

10. Kad moje dete kaže „MAMAAA, VIDII!” ja ću pogledati. Odmah. Svaki put. Koliko god da sam zauzeta, neraspoložena ili umorna.

Ima još mnogo ovakvih primera. Koji biste vi dodali na spisak?