Pravilna ishrana odojčeta (deteta u prvoj godini života) ima veliki značaj u zaštiti i održanju zdravlja, kao i u psihološkom razvoju deteta. Uz adekvatnu ishranu odojče se najbrže razvija i napreduje. Većina majki je zdrava, sposobna da doji i to treba da radi. Majčino mleko je najsavršenija i nezamenjiva hrana za odojče, jer je prilagođeno potrebama bebe. Osim što obezbeđuje prirodnu ishranu dojenjem se ostvaruje veza između majke i bebe, emocionalna stabilnost i pospešuje imunitet. Majčino mleko je bakteriološki ispravno i sterilno, a sisanje omogućava pravilan razvoj vilice.

Hranjenje treba započeti pola sata nakon rođenja i nikada ne čekati duže od 6 sati. Prva hrana koju dete dobije zove se kolostrum. To je gusta žućkasta tečnost bogata hranljivim i zaštitinim elementima prilagođenim za taj uzrast. Na kolostrum se nastavlja prelazno pa zrelo mleko. Uspostavljanjem dobrog dojenja beba dobija sve neophodne sastojke za taj period i nije potrebno davati ništa drugo izmedju podoja. Ukoliko je majka dobro pripremljena za dojenje, ukoliko je spremna da istraje u tome da u početku, dok se ne uspostavi ritam dojenja, ovaj vid hranjenja ne ide lagano, prednosti koje će imati od dojenja su ogromne. Beba će dobijati ekskluzivnu ishranu, mama će biti zadovoljna a uštedeće se i velika novčana sredstva u kućnom budžetu. Preporuka je da se dete isključivo doji u prvih 4-5 meseci, a da se potom uz dojenje uvodi nemlečna ishrana. Dojenje je najbolje nastaviti sve do navršene prve godine života deteta, a može i kasnije ukoliko i majka i dete to žele.

Međutim, u savremeno doba, kada majke pored najvažnije uloge u svom životu i rade, putuju ili budu razdvojene od deteta, nekada je potrebno prekinuti dojenje. Ukoliko je mama odsutna samo nekoliko dana, može se pripremiti za odsustvo tako što će se posle redovnog hranjenja bebe izmlazati, ručno ili uz pomoć pumpice (lakši i komforniji način). Najbolje je da se mleko sakuplja ujutru, posle jutarnjeg podoja, pošto u tom periodu u grudima ima najviše mleka.

Mleko se može čuvati 3-4 sata na sobnoj temperaturi, do 3 dana u frižideru, a do 3 meseca u zamrzivaču. Potrebno je mleko odlagati u plastične posude zapremine 60-120ml kako bi se moglo iskoristiti odjednom.

Mleko iz frižidera je potrebno zagrejati na sobnu temperaturu, preko grejača za flašice, ili stavljanjem posude sa mlekom u toplu vodu. Odledjeno mleko se može upotrebiti u roku od 24 sata a ukoliko se ne upotrebi treba ga baciti. Na sačuvano mleko uvek treba napisati datum i vreme kako se ne bi desilo da se koristi mleko koje stoji duže.

Retko kada su prisutni razlozi zbog kojih majka ne može da doji svoje dete. Mastitis, koji se često javlja na početku dojenja, kada beba još uvek nema dovoljno snage da izvuče dovoljnu količinu mleka, a mleko počne naglo da se stvara, nije kontraindikacija za dojenje, naprotiv. Dojenje treba nastaviti i ako postoji mastitis, jer će beba olakšati pritisak koje nakupljeno mleko pravi. Majci koja doji dete za mastitis uvek treba prepisati antibiotike koji se smeju primenjivati u toku dojenja i treba savetovati nastavak dojenja. Lekar će proceniti da li majka ukoliko ima neku hroničnu bolest ili prima terapiju treba da odustane od dojenja, mada su ove situacije retke.

Mame često prekidaju dojenje i zbog toga što se plaše da nemaju dovoljno mleka. Svaka bebica sebi uspe da napravi dovoljnu količinu mleka, mama treba da bude opuštena i da prati napredovanje svoje bebe, sa podojima na zahtev deteta več posle 2-3 nedelje od rodjenja se uspostavi normalna količina mleka, koja se povećava kako bebine potrebe rastu. Važno je da se ukoliko se mleko normalno stvara i ima ga u grudima i po završetku podoja, ne dodaju adaptirane formule, jer će se uvodjenjem dodatka adaptiranog mleka i količina stvorenog mleka smanjiti.

Kada se detetu uvede nemlečna ishrana, ona polako počne da menja podoje. U početku, podoj se nastavlja posle hranjenja, pa se vremenom i potpuno izbacuje, a oko prve godine ostaju jutarnji i večernji podoj. Ukoliko je večernji podoj vezan za uspavljivanje najbolje je da bebu nekoliko dana uspavljuje tata kako bi se što lakše prebrodio prestanak dojenja. Kako beba sve manje uzima mleko, mleko se sve manje stvara i na kraju, posle desetak dana potpuno i prestaje. U tom periodu mama treba da smanji unos tečnosti, a pošto je to prirodan proces, kad nema stimulacije dojki, mleko prestane i da se stvara.

Svakoj mami toplo preporučujem dojenje – da istraje, da pomogne svom detetu da bude zdravije, a ukoliko je potrebno da prekine kratkotrajno dojenje, da bude sigurna da dojenje može nastaviti i po povratku sa puta, ili posla.

Svaka mama koja doji bebu slobodno može i da ode u bioskop ili pozorište, da prošeta gradom, a da bebicu ostavi na čuvanje nekome ko će bebu nahraniti majčinim mlekom, koje je mama pripremila, bez bojazni da će se mleko u tom periodu pokvariti ili da će beba ostati gladna

izvor:mojpedijatar.co.rs

Samo jednu stavr treba da promenite, a razlika je neverovatna!

Mama po imenu Linda Harding otkrila je u videu koji je objavila na TikToku genijalan trik kako da se beba ne probudi kada je spustite u krevetac. Kako se ispostavilo, većin aroditelja pravi istu grešku.

"Spuštanje bebe tako da joj glava i ramena prvo dotaknu dušek nije dobro jer može da joj pokrene refleks straha. Najbolje je da je spustite tako da joj prvo guza, leđa i zatim glava dodiruju krevet", kaže Linda u videu koji je pregledan skoro 800.000 puta.

"Da li se vaša beba probudi svaki put kada je uspavate? Ovo bi mogao da bude razlog. Zapravo, spuštanje bebe tako da joj glava i ramena prvi dodirnu dušek može joj stvoriti utisak da pada", objašnjava Linda.

Ova mama šestoro dece pokazala je na koji način većina to radi i, kako se ispostavilo - potpuno pogrešno. Taj osećaj kao da pada može kod bebe da izazove refleks straha, čak i kada čvrsto spava.

"Da biste to popravili, pokušajte da je spustiti tako da joj prvo guza, leđa i zatim glava dodiruju dušek", savetuje Linda. "Zašto ne biste probali? Ova mala promena može da napravi veliku razliku."

Otkako je objavljen, ovaj video je dobio više od 34.000 lajkova i gotovo 400 komentara od zahvalnih roditelja koji su komentarisali kako jedva čekaju da isprobaju ovu tejniku.

"Zašto nisam videla savet kada se moja beba tek rodila?", "Vredi probati", "Nikada mi tako nešto nije palo na pamet, genijalno!", komentarisale su mame.

Hardingova, koju prati preko 90.000 ljudi na TikToku, često na ovoj mreži deli savete roditeljima o uzgoju dece, kao neke male cake koje olakašavaju "posao" majke.

izvor:yumama.mondo.rs

Kako majčino mleko utiče na zdravlje bebe i koje su njegove prednosti?

Uprvih nekoliko dana nakon porođaja, mame tek počinju da se upoznaju sa bebom. Oboma im je potrebno vremena da se naviknu na dojenje. Nekima to uspe brzo, dok ima onih kojima je potrebno više vremena. Dešava se i da mame izgube strpljenje ili ne mogu da trpe bol, pa se radije odluče da se “izmuzu” i daju bebi mleko na flašicu. Ono što porodilje treba da znaju jeste da bol tokom dojenja nije “normalan”. Preosetljivost bradavica i grudi je prirodna samo na samom početku.

Pomaže da se pre porođaja trudnica informiše i pripremi za dojenje, jer je kolostrum (majčino mleko) veoma važno za razvoj bebe. Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje od rođenja pa do 2 godine i duže. sve dok dete to zahteva. Do šest meseci života odojčeta preporučuje se isključivo ishrana majčinim mlekom (u slučaju da porodilja ima mleka), a nakon šest meseci potrebno je uvesti dodatnu hranu.

O tome koliko je kolostrum zaista zdrav, svedoče brojne studije, a evo nekoliko najvažnijih razloga zbog čega bi trebalo da istrajete, čak i kad vam se čini da se nikada nećete uskladiti s bebom i pronaći položaj koji vam odgovara:

Dojene bebe mnogo se ređe razboljevaju, boluju od prehlade, lošeg varenja ili imaju alergijske reakcije.
Majčino mleko dobro utiče na mentalne sposobnosti deteta. Nivo inteligencije dece koja su odrasla na dojenju veći je ne samo u predškolskom uzrastu, već i u školi.
Dojenje koristi mentalnom zdravlju dece. U budućnosti je manja verovatnoća da će takva deca pokazati agresiju.
Žena dodatno sagoreva 400-500 kcal dnevno tokom laktacije.
Majčino mleko smanjuje rizik od sindroma iznenadne smrti odojčadi.
Neki lekari danas preporučuju da se beba doji sve dok to traži od majke. S druge strane , postoje i oni koji kažu da je posle određenog vremena (dve godine) kolostrum nekvalitetan i da nema svrhe davati ga detetu, jer ne sadrži hranljive sastojke koji su mu potrebni.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Poslednjih godina sigurno jedno od najučestalijih pitanja roditelja je kako odvojiti dete od tehnologije. Roditeljske brige su sasvim opravdane budući da istraživanja pokazuju da veliki procenat omladine (dece i tinejdžera) najveći deo slobodnog vremena provodi upravo uz tehnologiju, najčešće uz video-igrice i društvene mreže.

Prema statistici Unicefa iz 2019. godine, u proseku više od dve trećine dece i mladih (74%) ima profil na nekoj društvenoj mreži ili platformi za igranje video-igara.

Zabrinjavajuća je i činjenica da deca postaju zavisna od tehnologije, pa su neretki primeri preskakanja obroka ili njegovog konzumiranja isključivo uz digitalni uređaj. Tu je i nedovoljna količina sna, a kod starije dece dolazi čak i do zanemarivanja školskih obaveza i narušavanja socijalnih odnosa.

Ma koliko roditelji umanjivali sopstvenu odgovornost za ovaj problem, istina je da su detetu “čari” tehnologije u većini slučajeva otkrili upravo oni. Ali isto tako, upravo oni i najviše mogu pomoći u rešavanju ovog problema. Mada to nije lako, ipak postoje načini da odvojite svoje dete od tehnologije.

Kako odvojiti dete od tehnologije bez povišenog tona, grubih reči, ucene i kazne?
Vrlo često, ono što neprestano zabranjujete ili zbog čega kažnjavate svoje dete je baš to što ono uporno želi da radi. Ovo je naročito izraženo kada su u pitanju tehnički uređaji, jer su deci sadržaji koji su dostupni na njima naročito zanimljivi.

Tako su roditelji pred ozbiljnim zadatkom. Najpre, odvajanje od tehnologije ne sme biti naglo, tako da detetu odmah uskratite sve. Najbolje je da ograničite vreme koje provodi uz kompjuter ili mobilni telefon. Zatim morate biti maksimalno kreativni u nalaženju načina da ih postepeno zamenite nečim takođe zanimljivim.

Pred vama se nalaze tri sjajna načina da rešite ovaj problem.

Način 1: Crtanje – uvek aktuelna veština
Crtanje je jedna od prvih aktivnosti koju dete usvaja. Još sa nepune dve godine mališani uzimaju olovku u ruke i počinju da švrljaju da bi već kasnije, u četvrtoj i petoj godini umeli simbolično da crtaju. Crtanje je veština koja nikada neće “izaći iz mode”. Najpre, ona stvara osećaj opuštanja, razonode, i što je najvažnije – utiče na ispoljavanje dečje kreativnosti i bezgraničnih mogućnosti slobode.

Pribavite detetu blok za crtanje, olovku, komplet flomastera i bojica i zadajte mu određenu temu za crtanje. Ako imate više dece, organizujte ′takmičenje′ za najkreativniji crtež. Ako ipak želite nešto još originalnije, onda napravite pozorište u kući – izrađujte sa decom maske, kostime, ukrasite scenu.

Eto zabave tokom kišnog vikenda!

Način 2: Edukativne igračke umesto digitalnih uređaja
Ni igra nikada neće izaći iz mode! Dete ima stalnu potrebu za igrom iz više razloga: osećaj uživanja, zabave i slobode, pokušaj identifikacije sa odraslima, ispoljavanje kreativnosti, autentičnosti, povezanost sa drugima...

Kao jedno od najvažnijih obeležja detinjstva, igra odoleva čak i digitalnom dobu. Istina, možda su se načini igranja promenili, ali ona nije prestala. Savremeno roditeljstvo obeležila je kupovina edukativnih igračaka deci: kocke, spirale za nizanje kuglica, kartice memorija, tabla za crtanje, interaktivne table, set brojeva i slova i sl. Značaj ovih igračaka je upravo u edukaciji dece i uspešnom razvoju njihove ličnosti na svim nivoima. One su ujedno i jedan od najboljih načina da dete odvojite od tehnologije ili da makar smanjite detetovu potrebu za njom.

Način 3: Zabavne sadržaje na uređajima zamenite zabavom u realnim okolnostima
Razlog za višečasovno provođenje vremena na telefonu, kompjuteru ili tabletu jeste zabavni sadržaj koji deca na njima pronalaze. Bilo da su u pitanju crtani filmovi, video-igrice, sadržaji na društvenim mrežama ili Jutjub kanalima, deca nesvesno postaju žrtve ekranitisa, a u 70% slučajeva ni roditelji toga nisu sasvim svesni.

Zabavne sadržaje na uređajima treba zameniti aktivnostima koje će pružati osećaj zadovoljstva i ispunjenosti, a koje će se odvijati u realnim okolnostima. Reč je o nizu aktivnosti u kojima možete ili jednostavno morate da učestvujete sa decom. Najbolje je izabrati sportsko-rekreativne sadržaje – igre loptom, vožnja bicikla, plivanje, planinarenje i dr. Međutim, ako vaše dete ne pokazuje sklonost ka sportu, izaberite sadržaje u skladu sa njegovim interesovanjima. Dobar izbor mogu biti – lutkarsko pozorište, kreativne radionice, balet, škole folklora, dečji horovi...

Kako sprečiti preterani, negativni uticaj tehnologije na dete?
Roditelji su ključne figure tokom odrastanja deteta i sasvim je logično da će imati najvažniju ulogu u svemu. Ljubav, briga, zaštita, vaspitavanje deteta – samo su neki od segmenata roditeljstva. Ovaj poslednji – vaspitavanje deteta, uključuje jedan važan pojam koji dolazi iz psihologije, a to je učenje po modelu, gde uloga roditelja nosi najveću odgovornost. Naime, reč je o obliku učenja u kojem osoba koja uči (u ovom slučaju dete) posmatrajući model, uzor (u ovom slučaju roditelji) usvaja određene oblike ponašanja. Najčešće su u pitanju socijalno ponašanje, socijalne veštine, stavovi, određeni sistem vrednosti, predrasude itd.

Kakve veze sve ovo ima sa decom koja mnogo vremena provode uz tehnologiju?

Odgovor na ovo pitanje vrlo je jednostavan: roditelj koji slobodno vreme koristi na društvenim mrežama i ne ispušta telefon i tablet iz ruku direktno daje primer deci. U tom slučaju ni deca neće želeti da slobodno vreme provedu napolju, u parku, na igralištu, već uz neki zabavni sadržaj na uređaju.

Deca i tehnologija

Ne smirujte decu pomoću tehnologije
Još jedan pogrešan korak u roditeljstvu je korišćenje tehnologije u kriznim situacijama. Reč je o onim situacijama kada je dete isuviše nemirno, uznemireno, neprestano plače, naljutilo se na vas ili ne želi da jede. Onda kada dete jednom smirite i umilostivite da bude poslušno i sito pomoću nekog od uređaja, računajte na to da ćete biti prinuđeni da to sve češće činite.

Ovakve situacije se sve češće sreću čak i na javnim mestima, onda kada roditelji crvene od neprijatnosti koje im priređuje njihovo dete. Neretko se dešava da i onda kada roditelji mogu da smire dete na neki drugi, zdraviji način, oni se opredeljuje za onaj lakši – putem tehnologije. Zato, ne koristite nikada tehnologiju da biste oraspoložili i odobrovoljili svog mališana.

izvor:najboljamamanasvetu.com

„Mislim da postajem jedna od dve ličnosti kada su moja deca uznemirena. Ili sam Meri Popins – ljubazna, puna ljubavi, strpljiva – ili sam potpuno netolerantna i sklona vikanju i vrištanju.” — Napisala je jedna zabrinuta majka, a u nastavku prenosimo odgovor stručnjaka za vaspitanje, Dženet Lensburi, koja je objasnila zašto roditelji (pre)često viču na svoju decu.

Ako vičete na svoju decu, niste sami. Zapravo, moje lično empirijsko istraživanje sugeriše da je vikanje postalo nešto poput roditeljske epidemije. Neki to čak nazivaju „novim batinama". Ali, postavlja se pitanje zašto toliko posvećenih, inteligentnih, savesnih roditelja gubi kontrolu?

Roditelji su zbunjeni oko postavljanja granica na nežan način, s poštovanjem
Čini se da roditelji često viču jer su zapravo doneli vrlo pozitivnu odluku da svojoj deci postavljaju granice s poštovanjem, a ne kaznama i manipulacijama. Roditelji se trude da ostanu nežni i ljubazni, a opet je često njihovo ponašanje na iskušenju. Postaju frustrirani, a ponekad čak i uplašeni, osećaju da su izgubili svaku kontrolu bez ikakvog načina da obuzdaju svoju decu. I nije ni čudo! Kad biste pokušali da upijete sve nejasne, protivrečne savete koje ste videli i čuli u vezi s disciplinom i vaspitanjem, teško da bi rezultat bio dobar.

Mnoge od tih teoretskih ideja deluju privlačno i korisno, ali dolaze sa puno pravila šta raditi („ne kažnjavajte, ne nagrađujte, ne kontrolišite, koristite reč „ ne“, očekujte poslušnost, budite autoritativni, itd. “), ali sa vrlo malo objašnjenja kako to i ostvariti.

 Roditelji su zbunjeni

Roditelji ne brinu o sebi i svojim potrebama!
Jednom kada postanemo roditelji, naš se svet u potpunosti menja. Mnogi roditelji u potpunosti zaborave na svoje potrebe, ali i granice, što dovodi do određenih negativnih posledica.

Na primer, u kontekstu odnosa s poštovanjem (što podrazumeva percipiranje vašeg deteta kao celovite osobe i komuniciranje s njom kao takvom), u redu je da vaša beba plače nekoliko minuta dok perete zube. Ostavite bebu na sigurnom, zatvorenom mestu, recite joj da idete i uvek potvrdite njena osećanja kad se vratite. Budući da poštujete detetovu potrebu za predvidljivošću, pretvorili ste ovu aktivnost u uobičajeni deo zajedničkog dana i vaša beba uči da predvidi da ćete ići i vratiti se. Još uvek može da se žali, što je njeno pravo, ali vi joj sa poverenjem dajete do znanja da je čujete i prihvatate njen izraz nezadovoljstva.

 Roditelji ne brinu o sebi

Ako ste osetljiva osoba koja ne može da spava dubokim snom sa bebom u svojoj blizini, ali zajedno spavate jer mislite da tako treba, ne vodite računa o sebi. Svoje dete želite da odviknete od krevetića ili ograničite vašu celonoćnu brigu oko deteta, ali se osećate krivim, ne vodite računa o sebi. Ako treba da odete u kuhinju kako biste skuvali kafu, ali bojite se da ostavite svoju uznemirenu bebu, ne brinete o sebi. U stvari, ako se osećate krivim zbog bilo kog trenutka brige o sebi, verovatno se ne brinete o sebi, piše Belly belly. Ovo su neki od glavnih razloga zbog kojih roditelji zanemaruju uspostavljanje ličnih granica sa svojom decom ili se koriste manipulativnim alatima poput distrakcije (što često dovodi do vike). Drugim rečima, roditelji ne veruju da je dete doista celovita osoba koja može da razume reči i iskreno komunicira.

Roditelji se osećaju odgovornima za osećanja svoje dece
Roditelji se odriču većine svog života za decu, ali nezdravo je (a još manje zdravo za decu) postati roditelj bez ega, zanemarujući svoje potrebe i gotovo poništavajući sebe. Potrebne su nam lične granice, a deci su potrebni roditelji kao primer. To znači imati iskren, autentičan odnos s poštovanjem koji će postavljanje granica deci kroz tinejdžerske godine učiniti jasnim i jednostavnim.

 Roditelji ne mogu da se pomire sa neprijatnim osećanjima zbog detetovih intenzivnih emocija
Roditelji često preuzimaju na sebe vrtlog razočaranja, tuge i besa svog deteta, umesto da budu njihovo sidro i sigurno utočište. Roditelji bi trebalo da razumeju da je za emocionalno zdravlje deci neophodno da se izraze. Ova nezdrava percepcija dece i njihovih osećanja onemogućava razvoj emocionalne otpornosti, stvara potrebu za još više postavljanja granica i iscrpeće vas svaki put kad budete morali reći „ne” ili insistirati na nečemu (što će biti često).

 Niste krivi za detetove intenzivne emocije

Vaše dete treba da se ponaša na takav način da bi se zdravo osamostalilo. Ako se osećate odgovorno za svakodnevne emocije vašeg deteta, nećete biti voljni da postavite iskrene granice, umorićete se i verovatno na kraju vikati … ili plakati, što ni za vašu decu nije zdravo. Jednom kada ispunite osnovne potrebe svog deteta, vaša jedina odgovornost je da njegove emocije prihvatite i potvrdite.

Roditelji imaju nerazumna očekivanja
Roditelji često viču jer očekuju nemoguće. Deca su istraživači. Potrebna su im sigurna mesta na kojima mogu slobodno da se kreću, eksperimentišu, istražuju. Tražiti od mališana da ne trči, skače ili se penje slično je kao i reći: „Ne diši”. Stvorite i pronađite sigurna mesta za igru ​​svoje dece. Nemojte ih izlagati materijalima ili opremi koju ne mogu koristiti kako žele pa se onda ljutite kada se toga ne pridržavaju. Na roditeljima je da izbegavaju situacije koje će staviti strpljenje na iskušenje, nego se potrudite da održite mir i učinite da sve funkcioniše.

 Imajte razumna oečkivanja

Roditelji bespotrebno ulaze u rasprave sa decom
Za raspravu je potrebno dvoje, zato se nemojte ni upuštati u nju. Niste vršnjak svog deteta, vi ste vođa. Dakle, umesto da shvatite lično jedno sasvim zdravo ponašanje svog deteta i krenete sa vikanjem, uspostavite kontakt očima sa detetom i sa punim pouzdanjem recite ograničenje: „Vreme je da opereš zube.” Dajte jednostavan izbor ili priliku za samostalnu odluku.

Rešenje: složite se sa detetovim neslaganjem!
Koliko god ovo za većinu roditelja bilo potpuno kontra-intuitivno, to deluje. Što ste više spremni da se složite sa osećanjima svog deteta dok se mirno držite granica koje ste postavili, to će biti lakše savladati otpor i krenuti dalje. Kako vaše dete može da nastavi da se bori kada vi nećete prestati da se slažete sa njim? Ova roditeljska „bela zastava” empatije će čudesno rastopiti napetost između dece i roditelja. Nakon što prepoznate da je otporno, impulsivno, nepoželjno ponašanje vašeg deteta zapravo samo neugodan zahtev za vašu pomoć, verovatno ćete lakše prestati da vičete zbog toga.

Izvor: miss7mama.24sata.h

Jedna mama iz Srbije podelila je internet korisnike slikom na društvenoj mreži kojom je pokazala nered od igračaka u sobi

Jedna mama iz Srbije podelila je fotografiju dnevne sobe u kojoj su razbacane dečije igračke i izazvala buru komentara na internetu.

Njeni pratioci na društvenoj mreži Twitter različito su reagovali.

I dok su jedni tvrdili da je dete odraz roditelja i da joj je kuća u haosu, drugi su je podržavali.

– Iz iskustva ću vam reći, ne treba mnogo brinuti o igračkama koje se vide razbacane, već o onim sitnim Lego “nagazna mina” kockicama…- napisao je jedan tata. Jedna baka je očigledno bila nostalgučna za vremenom kada su joj deca odrastala, pa je dodala:

– Sve to će ti nedostajati. I sve to ćeš ponovo sa unucima. I veruj mi, to je super.

Neki roditelji koji imaju malu decu istakli su da je kod njih i “gore”.

– Hahahaha. Kod mene je i gore – napisala je jedna mama.

Jedna mama je dodala:

– Nadam se da ste naučili decu da poslednjih pet minuta igre, zajedno se igrate pod nazivom “raspremimo igračke”. Onda neće sav posao pasti na vas, a deca će se naučiti redu… Kod mene je to upalilo!

Igranje je sastavni deo odrastanja dece, pa samim tim i kuća puna razbacanih igračaka, ali to je situacija koju nije teško rešiti ako ih od početka naučite kako da pospreme nered za sobom.

Evo pet jednostavnih i praktičnih saveta kako da decu naučite da na kraju igranja pokupe i spakuju svoje igračke.

Predlog mame o igri koja se zove “raspremimo igračke” jedan je od korisnih, a i primenjiv naročito kod dece mlađeg uzrasta, dok sami ne steknu naviku da raspreme za sobom i shvate šta su im obaveze.

Da biste im olakšali sakupljanje igračaka, napravite dobru organizaciju.

1. Obezbedite im kutije za igračke
Kutije za igračke su uvek odlično rešenje. Za tili čas soba će izgledati uredno. Pošto su deca sklona da u potrazi za onim što im je potrebno izbace sve iz kutije, uvek je bolje igračke pakovati u više manjih nego u jednu veliku kutiju.

Manje kutije, naslagane na gomilu ili u nizu, odlično su rešenje, jer igračke mogu biti sortirane po vrsti ili načinu korišćenja. Na ovaj način lakše je i deci i vama da pronađete igračke koje tražite, ali i da stvari vratite na mesto.

2. Jake boje i nalepnice
Deca vole jake boje, a da bi im raspremanje učinili zanimljivim izaberite jake boje kutija. Tako, recimo, neka im kutija za kockice bude zelena, a kutija za autiće crvena.

Idealno je da na kutiju nalepite etiketu onih igračaka za koju je namenjena. Ako želite da se zabavite, napravite sami od običnih kutija te za igračke tako što ćete ih “presvući” papirom ili ukrasiti kako se vama sviđa.

3. Fioke za igračke
U prodavnicama su dostupne i razne plastične police sa fiokama za igračke. One su jeftine i pristupačne, a na roditeljima je samo da izaberu neku od jarkih boja i obeleže gde će koje igračke da stoje.

4. Funkcionalan nameštaj
Kada sređujete dečiju sobu, birajte nameštaj koji ne zauzima mnogo prostora i ima mesta za odlaganje stvari.

Najbolja opcija su kreveti koji imaju fioke. One su takođe pogodne za držanje različitih stvari koje bi u sobi pravile lom.

5. Raspremanje sobe i igračaka
Ipak, ono što je najvažnije jeste da decu roditelji od malena nauče da raspreme svoju sobu, pokupe igračke i slože ih kada završavaju sa igranjem. Na početku, dok su manji, važno je da im to pokažete svojim primerom i da zajedno sa njima pokupite razbacane igračke. Od četvrte godine mališani bi već trebalo sami da uče da sklanjaju nered za sobom.

Da bi u sobi bilo što manje nereda, igračke sa kojima se deca ne igraju ili ih ne koriste u tom momentu sklonite sa strane, pa njima kasnije zamenite one koje su “izgustrirali”.

Ukoliko imaju neke stvari koje više uopšte ne koriste, posavetujte ih da poklone drugoj deci. Osim što će im to pomoći da se oslobode viška igračaka, naučiće i važnu lekciju o deljenju i poklanjanju

izvor:mojpedijatar.co.rs

Teško je kada vidimo da naše dete pati, kada vidimo da mu je teško. Koliko god da znamo da je to sastavni deo života i da ne možemo sačuvati dete od svakog razočerenja ipak želimo da znamo da smo uradili ono što je do nas.

I postoje stvari koje možemo da uradimo i postoje stvari u koje ne treba da zalazimo.

Većina se bavi ovim drugim.

Bilo da dete nije pozvano na rođendan, da je dobilo lošu ocenu, da se posvađalo sa najboljom drugaricom, da ga je neko zadirkivao u školi... roditelji često pokušavaju da izbave dete od neprijatnih osećanja.

Izbegavanje neprijatnih osećanja uči decu da su neprijatna osećanja opasna, strašna, da oni nisu jaki da se nose sa njima i razvijaju različite mehanizme odbrane od tih osećanja.

Kada dete dobije nisku ocenu, roditelji rade dve stvari, jedni optužuju dete da nije dovoljno učilo, da je lenjo i neodgovorno, kažnjavaju ga i pri tome propuštaju da vide kako se dete oseća zbog niske ocene, kako je dete doživelo to iskustvo.

Drugi, uveravaju dete da će sve biti u redu, da će ocenu popraviti, da to nije strašno. Ponovo ne dopuštajući detetu da bude sa tim iskustvom, da proživi te emocije.

Pitanje se nameće, a šta da radimo?

Evo par koraka koje možete da pratite:

1. Dozvolite detetu da ispriča svoj doživljaj. Postavljajte dodatna pitanja.
Kako taj dijalog može da izgleda (ovo je primer koji se stvarno desio):

“Šta se desilo?”

“Dobio sam 2 iz matematike.”

“Kako se osećaš zbog toga?”

“Prvo sam se osećao zbunjeno i začuđeno. Mislio sam da je neka greška i da sanjam.”

“A onda?”

“Zabrinuo sam se kako ćeš ti odreagovati.”

“A sada?”

“Osećam olakšanje jer me ne grdiš”

“Kako se još osećaš?”

“Razočarano i tužno.”

A onda je počeo da plače.

Bio mi je potreban zagrljaj i sigurno mesto da ispusti sva pomešana osećanja.

Pokažite detetu kako da oseti emocije

2. Pokažite detetu kako da oseti svoje emocije u telu.
Emocije su u telu, osećamo ih kao senzacije. Dok su osećanja rezultat misli.

Na primer, začuđeno je osećanje, a emocija je iznenađenje.

Razočerenje je osećanje, a emocija je tuga.

“Lezi i zatvori oči. Stavi jednu ruku na stomak, drugu na grudi. Diši duboko. “

Dišite zajedno sa detetom. Udah na stomak kroz nos i dug izdah na usta, 5-7 puta.

Pitajte dete da opiše razliku u senzacijama u telu pre i posle disanja. Da li je intenzitet emocija manji? Najverovatnije jeste.

Ukoliko je potrebno vratite se ponovo na korak jedan, jer je korak 1 mnogo značajniji od koraka 2. Ako se fokusirate samo na korak 2 to detetu ponovo može izgledati kao beg od neprijatnih osećanja. Jer osećanja su u glavi, da bi osvestilo i procesuiralo svoja osećanja dete mora da priča o njima. Ili piše, vodi dnevnik.

 3. Ovo je teško.
Da, recite detetu “Ovo je teško, ali ja znam da ti možeš da radiš teške stvari. Jak si da se nosiš sa ovim neprijatnim osećanjima. I ja sam tu da ti pomognem.”

Kada dete prođe kroz neprijatna osećanja ono gradi svoju rezilijentnost, ono postaje otpornije i jače, njegovo samopouzdanje raste.

 4. Razgovarajte o daljim koracima
Tek kada je dete imalo priliku da prođe kroz iskustvo neprijatnih osećanja možemo razgovarati o daljim koracima. Ne žurite. Ovaj korak može da sačeka i sledeći dan.

Dajte prostora detetu da nauči lekciju iz svoje greške ili lekciju iz životnog iskustva.

Pomozite mu da sagleda svoj uticaj na celu situaciju.

Pomozite mu da sagleda svoje akcije i ponašanje i posledice istih.

Bez osuđivanja.

Bez “rekla sam ti...” “trebalo je da...” “da si više...”

I naravno možete i treba da ga usmerite ka rešenjima i novim mogućnostima.

“Koji je tvoj plan za dalje?”

“Kako ćeš to da uradiš?”

Na ovaj način deca uče važne lekcije, napreduju, grade unutrašnju motivaciju, preuzimaju odgovornost i jačaju samostalnost. A sve počinje sa prihvatanjem neprijatnih osećanja.

Sada ostaje pitanje, da li ste vi spremni da prihvatite neprijatna osećanja, da ih prigrlite i da iz njih učite? Kako neprijatna osećanja svoje dece, tako i svoja.

izvor:naboljamamanasvetu.com

Miris mamine kuhinje, uvek opran i ispeglan veš, namešten krevet i cakum-pakum sređena soba… Jednom rečju sve na izvol’te… I zašto bi se deca osamostaljivala od roditelja, kada im je uz njih najlakše, najlepše i najbezbrižnije.

„Razmisli dobro pre nego što odeš, jer ko će ti tamo kuvati, prati, usisavati sobu i brisati prašinu – sve ćeš morati sam“. To su argumenti koje mnogi roditelji koriste braneći svoj stav u vezi nezavisnog života njihove dece.

Neki roditelji su spremni na sve samo da što duže zadrže svoju decu kraj sebe, u toplom porodičnom gnezdu. A ta deca su ustvari već odavno odrasli ljudi koji su neretko već zagazili i u četvrtu deceniju svoga života.

I šta onda kada roditelji ostare i razbole se i više nisu u stanju da svojoj „dečici“ pruže svaki onaj ugođaj koji su do juče mogli? Koliko će ta razmažena deca, odnosno ljudi, biti spremni da preuzmu odgovornost i suoče se sa stvarnim obavezama, borbom za egzistenciju, sa realnim životnim problemima, bez svih onih blagodeti u kojima su do juče uživali?

Tada nastaju veliki problemi, jer ta nazovi deca već imaju previše godina i teško im je da se odreknu lagodnosti u kojoj su bili ušuškani i da se snađu i organizuju u čitavoj hrpi teškoća koje su se odjednom stvorile pred njima.

Uloga vaspitanja u osamostaljivanju

Vaspitanje ima najznačajniju ulogu u procesu osamostaljivanja dece. Roditelji koji previše ugađaju svojoj deci do te mere da ih stavljaju pod „stakleno zvono“ prave ogromnu grešku, jer ta deca imaju lažan utisak da je sve u životu fino. Deca koja su tako vaspitavana kasnije će biti u ogromnom problemu i odlagaće osamostaljivanje dok god to mogu.

A kada budu morali da postanu nezavisni, biće im izuzetno teško jer su navikli da im sve potrebe u svakom trenutku budu zadovoljene i da ne razmišljaju mnogo. Međutim, samostalan život, obezbeđivanje materijalnih egzistencijalnih sredstava i donošenje važnih životnih odluka su daleko komplikovaniji i traže, pre svega, preuzimanje odgovornosti.

Zato je veoma važno da roditelji čija su deca tinejdžeri budu spremni da ih postepeno oslobađaju svog nadzora. Ukoliko ih u tom periodu previše kontrolišu i previše ograničavaju njihovu slobodu i izlaske sa prijateljima, takvoj deci će kasnije nesumnjivo biti veoma teško da se odvoje od roditelja.

Sasvim je prirodno da roditelji vole svoju decu, ali ta ljubav ne sme biti kamen spoticanja na njihovom putu ka samostalnosti. Prevelika, loše kontrolisana ljubav uvek preti da preraste u preveliku brigu koja može biti veoma štetna. Roditelji treba da znaju da kontrolišu svoje emocije i svoju zabrinutost, jer će jedino tako moći da obezbede svojoj deci tinejdžerima dovoljnu dozu slobode, ali takve slobode koja neće moći da ugrozi njihovu bezbednost.

Osamostaljivanje dece je jedan kompleksan proces, pa roditelji još od ranih tinejdžerskih dana moraju na izvestan način da “guraju” svoju decu u nezavisnost, a sebe postepeno da navikavaju i pripremaju za period kada deca više neće biti tu. Kada taj trenutak dođe, majka i otac će odjednom imati previše slobodnog vremena na koje nisu navikli još od kada su se njihova deca rodila. Tada je najbolje da pronađu adekvatan hobi, da organizuju češća druženja sa prijateljima, zajednička putovanja i izlete. I napokon će dobiti dovoljno vremena da se posvete jedno drugome.

Finansijski i materijalni faktori

Osim vaspitnih i kulturoloških činilaca, odlaganje osamostaljenja mogu izazivati i finansijski i materijalni momenti. Deca se osamostaljuju tek nakon što se zaposle i mogu sama sebi, preko sopstvenih izvora prihoda, da obezbede normalnu egzistenciju i odgovarajuće stambene uslove. Problem je u tome što je na našim prostorima danas izražena tendencija konstantnog pomeranja granica kada je u pitanju završetak školovanja, pa samim tim i zaposlenja.

Formiranje sopstvene porodice

Možda deluje čudno, ali nisu retki ni roditelji koji reaguju na potpuno pogrešan način kada njihova deca, koja su već stasala u mlade ali zrele ljude, žele da formiraju sopstvenu porodicu. Ti roditelji savetuju svoju decu koja planiraju da u najbližoj budućnosti i sama postanu roditelji, da ne napuštaju svoju primarnu porodicu i stambeni prostor u kome su do tada živeli. A takav život, u takvoj vrsti proširene zajednice, narušava proces adaptacije i stvaranja identiteta mlade porodice.

Novo oformljene porodice treba da budu zasebna, potpuno nezavisna celina, sa izraženim sopstvenim identitetom. Roditelji u to nesmeju da se mešaju, ali su, na žalost, mnogi skloni tome. I to do te mere da žele da oni donose odluke umesto svoje dece, pre svega kada je u pitanju vaspitanje unuka. Takve okolnosti i takav „raspored snaga“ može samo da izazove teškoće i da dovede do poremećenih odnosa u jednoj mladoj, tek formiranoj porodici.

Kada je najbolje da se mladi osamostale?

Odgovor na ovo pitanje teško je dati, jer je svaki mladi čovek persona, jedinstveno ljudsko biće po mnogo čemu različito od svakog drugog čoveka. Najbitnije je da mladi ljudi koji žele samostalnost treba da budu svesni odgovornosti. A kada se osete sposobnim za nezavisan život, njihovi roditelji treba da budu njihova najveća podrška na putu osamostaljenja.

Psiholozi tvrde kako je najbolje da mladi čim postanu punoletni treba da počnu da razmišljaju o samostalnom životu i da postepeno stvaraju uslove za nezavisan i zaseban život. Naravno da u tome treba da imaju punu podršku svojih roditelja, jer što ranije postanu nezavisni od njih, lakše će se adaptirati na uslove njihovog novog, samostalnog života.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Podsticanje kreativnosti kod dece u predškolskom i ranom školskom uzrastu, smatra se najznačajnijim periodom za razvijanje motorike i intelekta.

Ispoljavanje kreativnosti kod dece od nužne je važnosti jer unapređuje socijalnu i emocionalnu inteligenciju kod dece. U kom pravcu će se kretati ova veština, zavisi od uloge roditelja, odnosno da li će pružiti podršku detetu. Ova osobina može se primetiti u najranijem dobu, ali je presudna i u daljem toku života jer pomaže u razvoju, uči decu da razmišljaju i podstiče radoznalost. Podsticanje kreativnosti kod dece u predškolskom i ranom školskom uzrastu, smatra se najznačajnijim periodom za razvijanje motorike i intelekta.

Kako prepoznati kreativnost?

Kao što sva deca ne vole iste stvari i nemaju ista interesovanja, isto tako ni kreativnost ne pokazuju svi na isti način. Neke osobine koje su najčešće:

Originalnost – daje svoji lični pečat koji se razlikuje od standardnih odgovora.
Radoznalost – Koliko god ume da bude naporno, imajte strpljenja za hiljadu pitanja koja deca umeju da postave. Naučiti ih da se ne plaši novih stvari i ljudi i da ne ostaju na jednom polju interesovanja, uticaće na njihovo poverenje i komunikacione veštine.
Divergentno ponašanje – ovo je naziv psihologa za decu koja traže logiku i vezu između stvari, a može uticati da u daljem obrazovanju na pravilan način uče i razmišljaju.
Lideri – sposobnost davanja novih ideja i njihovo prezentovanje napraviće od njih inovativne mlade ljude.
Zašto je porodica bitna?

Porodica predstavlja osnovnu sociološku grupu. Osim finansijskih, emocionalnih i međuljudskih odnosa, porodica je osnovni atom društva jer stvara poverenje kako između svojih članova, tako i poverenje u same sebe. Vaspitni metodi, autoritet, mogućnosti obrazovanja, kao i osnvovni materijalni uslovi u kući, samo su neki od elemenata koji će uticati na decu. Kreativnost i individualnost, mnogo teže će se razviti, ako deca ne osete podršku i podsticaj u kući.

Roditelji bi zato trebalo, da u skladu sa interesovanjima i sklonostima, posvete pažnju dečjim veštinama i omoguće im da ih razvijaju, bilo samostalno kroz igru ili u kreativnim radionicama, školama stranih jezika, plesa ili crtanja. Albert Anštajn je jednom rekao: “Logika će vas odvesti od A do B. Mašta će vas odvesti gde god poželite”.

Uz poverenje, razumevanje i prvenstveno podršku, dečija mašta može da dosegne do neslućenih granica. Pomozite detetu i sebi i budite deo tog dečijeg sveta koji može i vama da pomogne da probudite uspavanu kreativnost kod sebe.

Kako utiče škola?

U doba interneta i tehnologije deca sve više vremena vode uz mobilni telefon, a sve manje u prirodi, što negativno utiče na njih, smanjuje im koncentraciju i kreativnost, ali i druželjubivost. Iz ovih razloga nastavne i vannastavne aktivnosti od ključnog su značaja.

“Kreativnost je nešto što se migolji, živi i uvek raste. Duboko verujem da je svako dete u nečemu darovito I kreativno, ali mu je potrebna podrška i oslonac u tome. Jedan od zadataka roditelja, učitelja, svih nas koji se bavimo decom jeste da prepoznamo potencijale, negujemo ih i podstičemo. Jedino tako dete će izrasti u sigurnu, zadovoljnu i ostvarenu osobu”, zaključuje Sofija Mijajlović, učiteljica u boravku “Onica”.

Rezultati?

Naučite decu da je bitan rad i trud, a da rezultat iako ponekad deluje da je izostao, na kraju uvek sve dođe na svoje. Bitno je da se bave nečim zbog zadovoljstva, a ne zbog nagrada. Samo na ovaj način će se razviti lični identitet i samopouzdanje na pravilan način. Rezultati će doći sami od sebe kada se dete bavi onim što je njemu zabavno, a većini obavezne stavri nisu. Potrebna su nam zainteresovana, motivisana i radoznala deca, a ne samo odlikaši.

Na primer, produženi boravak “Onica” pruža mogućnost deci , da nakon provedenog dana u školi ostatak dana provedu u radu sa učiteljima koji im pomažu im pri izvršavanju školskih obaveza kroz razne zabavne radionice.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Praznici su vreme kada i deca i odrasli jedu više nego inače. Porodica je na okupu, spremaju se različita jela, na meniju je često i hrana koja se ne jede tokom godine zbog čega može da dodje do prejedanja.

Jedna od najlošijih navika tokom praznika je prejedanje tokom večernjih časova kao i preskakanje obroka tokom dana kako bi se “ ostavilo dovoljno mesta” za hranu na prazničnoj trpezi. Uvek se preporučuju manji redovni obroci. Neredovni obroci i prejedanje mogu da dovedu do pojave gorušice i osećaja tromosti posle jela.

Doručak je najvažniji obrok i treba se fokusirati da se u njemu unese najveća količina kalorija za ceo dan, kako bi se smanjilo prejedanje tokom dana. Ručak i večera neka budu laganiji uz obaveznu konzumaciju svežih namirnica (voće i povrće) uz svaki obrok

Potrudite se da deca jedu što više voća i povrća i svežih namirnica tokom ovog perioda godine. Savet za odrasle i decu je da prekinu da jedu kada se zasite da se ne prejedaju, da ne jedu brzo i da dobro žvaću svaki zalogaj.

Dovoljna količina sna pomaže da osoba manje jede jer ako je odmorna ima dovoljno energije i nema potrebe da stalno nešto gricka. Važno je da deca piju dovoljno vode tokom dana. Ukoliko je tokom obroka došlo do prejedanja najbolje je da se odmah posle obroka prošeta.

Usled prejedanja, preobilnih obrok i jake masne slane i ljute hrane može da dodje do pojačanog stvaranja želudačne kiseline i osećaja pečenja iza grudne kosti u predelu spoja jednjaka i želuca i pojave gorušice.

Za gorušicu uglavnom važi pravilo da je najslabija ujutru posle doručka a najjača uveče posle večere, zbog čega je čest pratilac prazničnih obroka kada se najviše hrane jede, a javlja se najčešće u prvih sat vremena posle jela. Upotreba gaziranih pića, alkohola, kafe i cigareta pojačavaju stvaranje kiseline.

 Pojava gorušice usled preobilnih obroka ne zahteva posetu lekaru. Nema razloga za paniku i dobro je znati da postoji bezbedna i sigurna pomoć kod ovog neprijatnog osećaja.

Gaviscon je lek koji može da se nabavi u apoteci bez lekarskog recepta i koji brzo rešava simptome gorušice, već tokom 3 minuta od primene. Pravi mehaničku barijeru na površini želudačnog sadržaja i sprečava njegovo vraćanje u jednjak. Bezbedan je za primenu kod dece starije od 12 godina, kod trudnica i dojilja i svih onih kojima je potrebno brzo otklanjanje simptoma gorušice. Zbog svog brzog delovanja prva je pomoć usled prejedanja za vreme praznika.

Svakako, najvažnije je tokom narednog perioda sprečiti prejedanje i poštovati mere zdrave i umerene ishrane a ukoliko dodje do osećaja pečenja i gorušice tokom praznika treba znati da je dobro u kući imati Gaviscon koji brzo deluje i pomaže.

izvor:mojpedijatar.co.rs