Profesor Piter Heper sa Univerziteta u Belfastu zaključio je da su decu koja vole beli luk rodile majke koje su ga često jele u trudnoći. Isti rezultati su se pokazali i u slučaju soka od šargarepe

Deca čije su majke tokom trudnoće često jele beli luk, najčešće vole da konzumiraju ovo povrće. Do takvog zaključka je došao profesor Piter Heper sa Univerziteta u Belfastu, želeći da otkrije da li čovek može da zavoli neku namirnicu i pre rođenja. On je "eksperimentisao" sa narminicama koje deca uglavnom ne vole.

Posle istraživanja, zaključio je da su decu koja vole beli luk rodile majke koje su ga često jele u trudnoći. Isti rezultati su se pokazali i u slučaju soka od šargarepe.

Ako su žene u trudnoći pile taj napitak, njihove bebe su ga u uzrastu od pet, šest meseci jako volele, jer su, kako je zaključio Heper, okusile isti okus kao dok su bile u stomaku

Izvor: novosti

Jedna od najčešćih nedoumica kod majki, pored miliona drugih koje imamo u prvim mesecima sa našim bebama, je kada krenuti sa čvrstom hranom. Da li je to sa tri meseca, četiri, pet, šest… A šta ako dete ne prihvata čvrstu hranu ni sa šest meseci? Sa čime krenuti? Kako, kada i koliko davati?

Mnogo pitanja, a taman ste se uhodali sa podojima.

Definitivno postoji toliko mnogo saveta da majke ne znaju na koju stranu da se okrenu. Dok ćete na jednoj strani biti kritikovani jer ste već uveli određene namirnice sa druge strane će vas kritikovati jer ste zakasnili sa davanjem pa dete neće pravilno da se razvija ili neće nikada ni prihvatiti neku hranu. Ide se toliko daleko da se kaže da dete mora da se nauči na vreme da žvaće jer ako ne krenete u određenom dobu dete neće nikada ništa hreti da žvaće.

Ima li logike u tome? Da li stvarno majke misle da dete neće hteti da žvaće nikada ako se ne krene sa čvrstom hranom u određenom uzrastu? Naravno da nema istine. Sva deca kad tad prihvate manje ili veće količine hrane nevezano za to kada im je čvrsta hrana prvi put data. Većina dece je probirljiva. Neko voli jednu vrstu namirnica neko drugu. Neke namirnice se prihvate pre neke kasnje, a neke nikada.

I svi opet idemo dalje, živimo, hranimo se, volimo ili ne volimo da jedemo neku hranu.

Šta je to dohrana odnosno čvrsta hrana?

Dohranom se smatra sve što nije majčino mleko i što se uvodi detetu u ishranu kao dodatak majčinom mleku. Pre svega misli se na žitarice, voće, povrće, meso…u raznimoblicima, a u početku je to najčešće u obliku kašice.

Kao što i ime kaže to je čvrsta hrana (manje ili više) i koristi se kao do-hrana odnosno kao dopuna podoju koji dete ima.

Kada krenuti sa davanjem čvrste hrane?

Prema preporukama Svetske zdravstvene organizacije sa uvođenjem čvrste hrane kreće se kada dete ima oko 180 dana starosti odnosno oko punih 6 meseci. Da bi dete počelo da se hrani čvrstom hranom potrebno je da se ispuni nekoliko uslova:

• dete može sedeti samostalno
• izgubljen je refleks kojim dete automatski gura jezikom hranu iz usta
• pokazuje spremnost na žvakanje
• beba ima nekoliko zubića (najčešće ih do uzrasta 6 meseci imaju, mada ima onih kojima izađu i kasnije, svakako treba krenuti na vreme sa hranom ali prilagođenoj malim bezubim ustima)
• može samo da kordiniše pokrete stavljanja hrane u usta
• povećan zahtev za dojenjem koji se ne može povezati s bolešću, izlaženjem zuba ili promenama obiteljske rutine

Kako se uvodi čvrsta hrana:
• Uvodite jednu po jednu novu namirnicu da bi se dete priviknulo na nov ukus.
• Napravite razmak od četiri dana između uvođenja nove vrste hrane, sedam dana ako je dete sklono alergijama, da biste mogli utvrditi uzrok moguće alergijske reakcije. Kod dece koja su već pokazivala znakove alergije ili čiji su roditelji alergični na hranu, uvođenje mora biti sporije i opreznije.
• U početku dajte detetu vrlo male količine hrane (1-4 kašičice) i postepeno povećavajte količinu.
• U hranu za dete ne stavljate so, začine, niti šećer.
• Oblik hrane (pasirana kašica, gnječeno, seckano…) prilagodite detetu.
• Kašice se daju uvek kašikom, a tečnost iz čaše ili šolje sa kljunom. Nikako flašicom jer je njeno uvođenje nepotrebno. Jako lako se dešava da dete počne da odbija podoje zbog uvođenja flašice sa vodom, čajem, sokom…

Šta uvoditi i kojim redosledom?

O ovome je najbolje posavetovati se sa pedijatrom jer se jako često menjaju preporuke kada se koja hrana uvodi.

Ne žurite sa uvođenjem velikog broja obroka. Dovoljno je da za početak imate jedan obrok čvrste hrane, kako bi se dete naviklo na nove ukuse i teksture, uz koje će imati i podoje kao i pre. Za početak čvrsta hrana ide uz obavezan podoj koji je sastavni deo obroka. Neka deca više vole da sisaju pa dopune obrok čvrstom hranom dok druga više vole da prvo dobiju čvrstu hranu pa podoj. Možete raditi onako kako je vama prijatnije.

Vremenom kada dete počne jesti veće količine čvrste hrane u okviru obroka uvedite i drugi.

Podoje nemojte isključivati prebrzo već jedan podoj ukinite tek kada dete počne da jede pun obrok čvrste hrane. Kako raste broj obroka tako će se polako smenjivati čvrsta hrana i podoji. Sve do punih godinu dana podoji su i dalje važni jer obezbeđuju velik procenat hranljivih, gradivnih i imunoloških sastojaka. Čvrsta hrana treba da preovlada u odnosu na podoje tek sa detetovih navršenih godinu dana kada podoji postaju dodatak detetovoj raznovrsnoj ishrani. Da li će nakon navšenih godinu dana dete imati dva podoja na dan ili više zavisi od deteta do deteta.

Da li dete mora da pije kravlje mleko kada napuni godinu dana?

NE. Potpuno je nepotrebno detetu davati kravlje mleko, a pogotovo ako dete još uvek sisa. Majčino mleko je više nego dovoljno uz ostale namirnice.

A šta ako dete napuni šest meseci i ne želi prihvatiti kašastu hranu?

Ne žurite, ne pritiskajte dete da mora jesti. Vaše je da budete dosledni i da ponudite, a dete će prihvatiti vremenom. Neka deca rado prihvataju kašastu hranu, druga više vole gnječenu, a ima i dece koja prihvataju samo seckanu hranu koju sama stavljaju sebi u usta.

Potrudite se da obrok bude uvek na istom mestu u isto vreme,poželjno je sa ostalim članovima porodice kako bi steklo dobre navike.

autor: Tereza Kiš Miljković “Moja podrška dojenju

Majčino mleko sadrži pojedine elemente šećera koji eliminišu skup hemolitičkog streptokoka grupe B, čime štiti decu od smrtonosnog meningitisa, trovanja krvi i upale pluća, koji se mogu s majke preneti na novorođenče, zaključili su istraživači.

Voditelj istraživanja, dr. Nikola Andreas, kaže kako se pokazalo da šećeri iz majčina mleka mogu zaštititi novorođenče od infekcije, a mnoga ranija istraživanja pokazuju kako različiti elementi šećera u majčinu mleku utiču na razvoj “prijateljskih bakterija” u crevima i tako pomažu razvoju stabilne i zdrave probave kod deteta. Takođe, dojenje smanjuje rizik bebe da kasnije razvije astmu ili alergiju, a deca koja su dojena do 6. meseca ređe razvijaju infekciju uha, respiratorne bolesti i proljeve.

U preporukama za dojenje Svetske zdravstvene organizacije ističe se, među ostalim, da su deca koja su sisala imala manju sklonost za gojaznost, ređe obolevaju od hroničnih bolesti, imaju viši stepen inteligencije te ređe imaju karijes. Dojenje utiče i na psihološki razvoj deteta: pomaže razvoju osećaja sigurnosti, bliskosti i poverenja u majku, što je osnova za zdrave odnose s drugim ljudima.

Stručnjaci su pratili 1500 dece u periodu između 7 i 11 godina i pokazalo se da su oni koji su bili dojeni samo do prvog meseca imali dvaput veće šanse za problematično ponašanje u odnosu na decu koja su dojena do 6 meseci.

Važno je istaknuti i prednosti dojenja za majku.

Dojenje štiti od raka maternice i jajnika kao i raka dojke, a pomaže i bržem skidanju kilograma nakon porođaja. Osim toga, žena tokom dojenja luči hormon oksitocin, koji umiruje bebu te značajno smanjuje postporođajnu depresiju i anksioznost majke.

Uz to, žene koje su odlučile da ne doje, ili su s dojenjem prekinule pre prvog meseca nakon porođaja, imaju četiri puta veći rizik od pojave osteoporoze u odnosu na žene koje doje barem do bebina šestog meseca.

Dojenje čuva kosti

Doilje imaju manji rizik od lomova kostiju kukova u menopauzi. Dojenje odlaže povratak menstrualnog ciklusa i omogućava telu majke da poveća svoje rezerve gvožđa, kao i da izbegne anemiju.

Troše se kalorije

Majke dojenjem tokom jednog dana potroše količinu energije koja bi im bila potrebna za šetnju od 11 kilometara.

Grip nije prepreka

Mlekom ne možete preneti virus gripa ili prehlade, niti je ono zbog bolesti lošije. Štaviše, mlekom ćete bebi preneti antititela koja mogu pomoći da se ne zarazi od vas.

Ovo su tri dobra razloga zašto sa kašicama ne treba početi prerano

Majkama neretko pedijatri, a pogotovo okolina i bake, sugerišu da s kašicama treba započeti već oko četvrtog meseca. Prema saznanjima i istraživanjima te preporukama Svetske zdravstvene organizacije nekoliko je argumenata za kasniji početak s kašicama, ne pre petog odnosno oko šestog meseca života.

Osetljivost i nezrelost probavnog bebinog trakta

Osetljivost i nezrelost probavnog trakta bebe u prvim mesecima određuje i njenu najbolju hranu. To je majčino mleko. Dojenje pre svega štiti probavni trakt deteta od infekcija i alergija. Mnoge poteškoće s probavom traktom mogu biti sprečene isključivo dojenjem. Majčino mleko sadrži sve potrebne materije za rast i razvoj bebe, a istovremeno sadrži puno manje materija koje mogu naštetiti detetovom probavnom traktu.

Oko petog odnosno šestog meseca iscrpljuju se zalihe koje će nadohnaditi dohrana

Sastav majčinog mleka, koji je savršen prvih meseci, ipak ne može biti dovoljan za dete od šestog meseca kad se iscrpljuju zalihe gvožđa, a potrebe za energijom i nutrijentima rastu. Tada se uvodi dohrana kašicama. Pokušate li pre petog odnosno šestog meseca ponuditi detetu dohranu, od toga možda neće biti koristi. Sve do tada želučić i creva nisu sposobni primiti, obraditi i iskoristiti hranjive materije iz namirnica pa prerano davanje hrane neće imati smisla, a može opteretiti probavu, izazvati grčeve te izazvati alergije.

Prirodno slabljenje refleksa sisanja

Sledeći argument jeste snažno izražen refleks sisanja kod novorođenčadi. On podstiče sisanje mleka, a sprečava gutanje svega što nije tekuće. Zato bebe kad im kašičicom date kašicu koja je gušća od tekućeg mleka, kašicu refleksno guraju van iz usta čineći pokrete jezikom kao da sisaju. Ovaj zaštitni refleks će postepeno prirodno slabiti oko petog meseca te postepeno otvarati vrata dohrani.

Odbijanje hrane i razni prohtevi su normalne faze, ali kad mališan ne dobija na težini i zaostaje u rastu za vršnjacima obavezno potražite savet lekara.

Svaka majka zna da deca umeju da budu veoma problematična i izbirljiva kada se radi o hrani. Jedan od posebno napornih perioda je onaj kada dete ima dve godine, delom zbog probirljivosti i tvrdoglavosti deteta, delom zbog toga što ne znaju svi roditelji kakve su zaista potrebe dece tog uzrasta.

Ono što često zbuni, pa i zabrine roditelje, jesto to što dete od dve godine ima manji apetit nego odojče. Kako to?

Objašnjenje je jednostavno – dvogodišnjak raste sporije nego beba. Trošiće više energije na kretanje, ali manje kalorija će mu biti potrebno za rast, pa mu neće biti potrebno toliko hrane.
Dvogodišnjaci su pri jelu često probirljivi, sitničavi, ponekad i nervozni. Može se desiti da neku namirnicu odbiju, što ne bi trebalo da zabrine roditelje, ako to bude nadoknađeno nekom drugom namirnicom iz iste grupe, u tom ili sledećem obroku.
Nije nikakav problem ni ako dete preskoči neki obrok – dvogodišnjaci sami traže da jedu kad su gladni.

Važno je strpljenje

Dvogodišnjaci zahtevaju slobodu izbora, što može dovesti do neobičnih navika u ishrani – dete može jednog dana da pojede puno hrane, već sledećeg veoma malo. Nekad će želeti da jede jedno isto.
Sve ove faze su privremene i dokle god je dete zdravo, ne treba brinuti zbog njih niti ga forsirati da “jede kao i sva ostala deca”. Naoružajte se strpljenjem i malo sačekajte – bubice će već proći.
Ipak, nikad ne prisiljavajte dete da jede dok je okupirano igrom. Nemojte ga ni požurivati da završi obrok niti insistirati da jede istu količinu hrane kao odrasli.

U suštini, sve dok je dete zdravo i raste normalno (što pokažu visina i težina prilikom lekarskog pregleda), možete biti sigurni da jede dovoljno.
Jedan od mogućih problema u ovom uzrastu jeste da dete pije suviše mleka, pa onda nije dovoljno gladno za drugu hranu… Tada bi trebalo ograničiti unos mleka, što je najlakše postići tako što mu mleko nećete davati iz bočice nego iz čaše.

Što se bočica tiče, dete bi u ovom uzrastu već trebalo da se odvikne od njih i da nauči da koristi čašu ili šolju. Preduga upotreba bočice deformiše dečje zube.
Ukoliko roditelji forsiraju ishranu, dete obično reaguje još većom tvrdoglavošću, pa se problem pojačava.

U svakom slučaju, s obzirom na to da vaše dete troši dosta energije obratite pažnju na to da ponuđena hrana sadrži elemente potrebne za detetov pravilan rast i razvoj (meso, riba, piletina, jaja, mlečne proizvode, testenina, žitarice, povrće i voće).

Detetu odgovaraju manji obroci, ali njegove potrebe u energiji su veće tako da je pored tri glavna važno osigurati i međuobroke (pet do šest obroka dnevno). Deca u uzrastu od dve godine mogu da jedu i hranu koja je bila zabranjena u prethodnoj godini (pomorandža, limun, mandarina, jagodičasto voće, med, belance…).
Odbijanje hrane i čudni prohtevi su normalne faze u razvoju deteta, ipak, kada dete uporno mesecima odbija da jede ne dobija na težini, zaostaje u rastu za vršnjacima, obavezno potražite savet lekara.

Autor: N. PRERADOVIĆ

Roditelji u Italiji koji svojoj deci nameću vegansku ishranu treba da završe u zatvoru, smatra tamošnja političarka.

Elvira Savino iz partije Forca Italija predložila je zakon prema kom roditelji koji deci daju “neadekvatnu hranu” mogu dobiti i do četiri godine zatvora. Savino kaže da deci koja se hrane kao vegani može nedostajati gvožđa, cinka, vitamina B12, što može dovesti do neuroloških problema i anemije.

Predloženi zakon poznat kao “Savino zakon” prati poznate slučajeve u kojima su deci roditelji nametali vegansku ishranu koja nije bila pravilno osmišljena, zbog čega su mališani patili od neuhranjenosti.

“U Italiji vegetarijanska ishrana, pa čak i stroža veganska varijanta, dobijaju na popularnosti u poslednjih nekoliko godina zbog koristi koje imaju po zdravlje”, kaže Savino.

“Nemamo nikakve primedbe ako odrasla zrela osoba donosi odluku da bude vegan. Problem nastaje kada se takva odluka nametne detetu”.

U julu je jedan 14-mesečni dečak iz Milana završio u bolnici zbog nedostatka kalcijuma u organizmu. U tom trenutku bio je težak koliko i tromesečna beba.

Sudija je dete oduzeo roditeljima zbog toga što su mu nametnuli ishranu koja nije u skladu s njegovim uzrastom. U Italiji jedan procenat populacije čine vegani, a vegetarijanci oko sedam odsto.

Verovatno ništa ne može da pokvari porodični ručak kao iznenadna alergijska reakcija nekog od gostiju za kojeg prosto niste znali da iako nema ništa protiv Vaše kuhinje, burno reaguje na neku od Vaših malih majstorija.

Piše: Voin Petrović

Alergije na hranu su još jedna u nizu pošasti koje su iz potpuno nejasnih razoga napale svet savremenog čoveka. Iako se broj pacijenata sa novootkrivenim alergijskim reakcijama povećava iz godine u godinu, ovde nije reč o nekoj zaraznoj bolesti, genetski izmenjenom virusu ili posledicama kosmičkog zračenja, već je, kako neki stručnjaci smatraju, uzrok upravo odsustvo bolesti, o čemu će kasnije biti više reči. No, za početak, pogledajmo šta je to što čini jedan mali, nedužni kikiriki tako potencijalno smrtonosnim artiklom za osetljivog pojedinca.

Kako dolazi do alergijskog odgovora?

Niko se nije naučen rodio. Ovo važi i za ćelije ljudskog imunog sistema. Ćelije koje formiraju liniju odbrane od raznih štetnih agenasa iz okoline moraju prvo da prođu detaljnu obuku, gde im se prezentuje šta je to „naše“, a šta je strano i (možda) opasno. Zaista brzo ćelije se nauče da ono „naše“ ne diraju i punu pažnju posvećuju supstancama, najviše proteinima, iz okolne sredine. Prva važna stvar koju ćelije moraju znati je da snaga na usta ulazi i da nije sve što dospe u kontakt sa sluzokožom usne duplje neprijatelj. Stvari bi bile previše dosadne kada bi ovaj sistem radio savršeno, naravno.

Postoji jedna grupa antitela u ljudskom imunom sistemu koja je prema merilima savremenog sveta gotovo suvišna. To su antitela tipa IgE. U nekom trenutku u evoluciji, IgE antitela su se pokazala kao neophoda za borbu protiv krupnih parazita, kao što su razne vrste crva, ameba, tripanozoma, raznih drugih protozoa i zglavkara. Uz pomoć eozinofila, bazofila, mastocita i još nekih ćelija IgE antitela su vekovima branila ljude od ovih opasnih uljeza. Međutim, u savremenom svetu ovakvih parazita je vrlo malo, bar u razvijenim zemljama, te IgE antitela imaju poteškoća da opravdaju svoje postojanje. Da svekolika bruka ne bi pala na njih, IgE antitela pronalaze sebi protivnika ponekad čak i tamo gde ga nema. Angažuju gore pomenute ćelije u napad sa neverovatnom vatrenošću čak i na najmanju mogućnost da su nanjušila neprijatelja. A ovaj na brzinu proglašeni neprijatelj može biti samo slučajni prolaznik kroz naš sistem za varenje hrane.

Važno je reći da ova „basna o IgE antitelima“ samo grubo opisuje ono malo toga što se zna o alergijskim reakcijama kod čoveka. Posledica ovakvog toka događaja je pokretanje veoma burnog odgovora na neki benigni protein iz hrane, što može biti veoma opasno za pacijenta koji ima alergijsku reakciju. Klasična alergijska reakcija podrazumeva ćelijski odgovor nakon što se alergen veže za IgE antitelo na površini ćelije. Ćelija će izlučiti sadržaj svojih vezikula u kojima se nalaze neke fiziološki prilično aktivne supstance poput histamina koji širi krvne sudove navodeći tkiva da otiču i da se crene, serotonin koji takođe deluje na krvne sudove i trombocite, raznih drugih bioaktivnih leukotriena i interleukina koji pokreću odgovor drugih ćelija u okolini.

Sve ovo bi bilo opravdano da je prisutan neki krupni, opasni parazit, međutim, kako to obično nije slučaj, ta reakcija je ne samo preterana i suvišna, već i štetna. Osim klasične alergijske reakcije, postoje i drugi vidovi nepodnošenja hrane, ali o njima ovde neće biti reči. U klasičnom smislu alergijska reakcija odvija se svaki put kada tkiva alergičnog pacijeta dođu u kontakt makar i sa sasvim malim količinama one namirnice koja sadrži protein koji IgE antitela alergične osobe prepoznaju i pokreću odgovor na njega. Postoji više hipoteza o tome kako nastaju alergije, od kojih je najopštije prihvaćena tzv. higijenska hipoteza koja drži da su naš čistiji način života i odsustvo parazita krivi za pojavu alergija. Osim ove hipoteze prisutne su struje koje za nastanak alergija krive antibiotike, vakcine, poremećaje u imunom sistemu, nasledne faktore i raznovrsnost hrane koja je danas dostupna. Međutim, tačan uzrok alergija na hranu, kao i detaljna objašnjenja na molekulskom nivou u ovom trenutku nisu poznati čovečanstvu, pa ostaje mnogo prostora za nagađanje i puštanje mašti naučnika na volju.

Rasprostranjenost

Alergije na hranu mogu da se pojave kod svih zdravih osoba bez obzira na uzrast, geografiju ili religiju. Tačni podaci ne postoje jer pojedini oblici alergija mogu ostati neprimeceni, ali prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, procenjuje se da čak do 10% ljudi koji žive u razvijenijim zemljama imaju neki oblik alergije na hranu. Zastupljenost alegrija u nerazvijenim zemljama je daleko manja, što govori u prilog higijenskoj hipotezi o nastanku alergija.

Za sada se zna da se alergije na hranu javljaju obično u vrlo ranoj mladosti, obično pre navršenih 10 godina i da u najvećem broju slučajeva ostaju prisutne celog života. Ovo i nije neočekivano jer se imuni sistem čoveka u najvećoj meri i gradi do otprilike osme godine života. Poznato je da se kod malog broja pacijenata alergijska reakcija povuče sama od sebe i da se to obično dogodi pre puberteta. Ukoliko pacijent nastavi da pati od alergije na hranu posle 12. godine, smatra se da su veoma male šanse da se ta alergija povuče sama od sebe. Osim kod mladih, alergije se mogu javiti i kasnije u životu, posebno prilikom izlaganja nekoj novoj namirnici.

Vrste alergija na hranu

Kada se govori o alergijama na hranu, obično se kao glavni uzročnici pominju „osam veličanstveih“, drugim rečima namirnice koje su, zajedno, odgovorne za oko 90% slučajeva alergijskih reakcija širom sveta. Ovih osam namirnica su mleko, jaja, kikiriki, soja, pšenica, plodovi mora, koštunjavo voće i školjke. Osim ovih, postoji i cela grupa alergija na razno voće (kivi, banane, breskve), povrće, meso i gljive, ali su ove alergije znatno ređe i slabije istražene. Pored toga što postoje alergije na određene tipove hrane, moguće je postojanje i takozvane ukrštene reaktivnosti. Ova pojava podrazumeva postojanje sličnih proteina u dvema različitim namirnicama, pa pojava alergije na jednu dovodi do alergijske reakcije i prilikom konzumiranja druge (npr. kikiriki i indijski orah).

Terapija

Sigurna terapija za alergije na hranu ne postoji, već je pacijent u obavezi da izbegava namirnice koje sadrže alergen, kao i da u slučaju konzumiranja takve namirnice bude spreman da primeni lekove koji će ublažiti alergijsku reakciju. Najteži oblik alergijske reakcije je anafilaktički šok i ukoliko se ne leči u roku od nekoliko minuta, obično je smrtonosan. Najopasniji simptom burne alergijske reakcije na hranu je oticanje sluzokože lica, usne duplje i ždrela, što može dovesti do prekida dotoka vazduha u pluća.

Kada alergijska reakcija jednom počne, indikovana je primena lekova koji suprimiraju efekte zapaljenskih medijataora koje oslobađaju ćelije imunog sistema, prvenstveno histamina. U anafilaktičkom šoku čak se daje i adrenalin kako bi se sprečilo gušenje. Antihistaminici su danas široko dostupni i njihova upotreba ublažava simptome alergijske reakcije. Glavno neželjeno dejstvo lekova iz ove grupe je sedacija i pospanost, koja se javlja prilikom upotrebe pojedinih preparata. Većina ovih lekova ima i odloženo dejstvo, pa sprečava nastanak nove alergije u trajanju od 24 sata.

Osim antihistaminika, trenutno se radi na razvoju imunoterapijskih sredstava. Za sada ne postoje naznake da ova terapija može biti od koristi, ali se istraživanja nastavljaju. Najprostije rečeno, imunoterapijska sredstva su zapravo vakcine u vidu injekcije koje se daju pacijentima u pravilnim vremenskim razmacima kako bi njihovi organizmi proizveli više IgG antitela na alergen (antitela koja su normalno angažovana u borbi protiv virusa i bakterija, a ne protiv parazita) i tako sprečili da se IgE antitela prva vežu i počnu alergijsku reakciju. Najveći napredak u ovoj oblasti postignut je sa alergijama na neke druge alergene, kao što su polen ambrozije i mačija dlaka, dok za sada ima vrlo malo napretka sa alergijama na hranu, pretpostavlja se zbog drugačijih mehanizama koji su uključeni u nastanak i razvoj alergija. Nešto veći napredak postignut je sa per os vakcinacijom, gde se vakcina daje u obliku tablete, ali su ta istraživanja u velikoj meri i dalje strogo čuvane farmaceutske tajne.

Umesto zaključka

Verovatno ništa ne bi više usrećilo milione ljudi koji su alergični na različite hranljive namirnice nego kad bi neko konačno napisao zaključak na tužnu priču o alergijama kod ljudi, ali prema onome što danas znamo, čini se da ova priča ima još mnogo poglavlja koja tek čekaju da budu napisana. Ako se aktuelni trend nastavi, problem alergija ne samo što se neće približiti rešenju, već će se još pogoršati. Istraživanja nad biohemijskim procesima u ljudima uvek su nezahvalna jer da bi se otkrile istine o funkcionisanju nekog sistema, mora se postaviti eksperiment.

U ovom slučaju, eksperiment nad pročavanim sistemom u većini svetskih pravnih jurisdikcija smatra se krivičnim delom, te su naučnici u vrlo nezahvalnom položaju gde moraju nuditi delimične odgovore na osnovu nepotpunih informacija i nedovoljno preciznih eksperimenata. Alergije na hranu su u zenitu naučnog interesovanja i na problematici koja okružuje ovo polje danonoćno se radi.

Ipak, napredak je spor, a broj obolelih od alergija vrtoglavo raste. Je li to cena koju moramo platiti evoluciji za to što smo otkrili sapun i toplu vodu? Je li to teret koji ćemo morati da nosimo zato što smo našli način da preživimo potencijalno smrtonosni anafilaktički šok koji se javlja kao najteži oblik alergije? Treba li dići ruke od traženja leka i dozvoliti da evolucija istrebi sve one koji su se navikli na tuširanje i pranje ruku? Problem alergija duboko zadire u najintimnije aspekte našeg postojanja i stavlja na probu našu rešenost da oblikujemo svoj životni prostor drugačije nego što ga je priroda za nas oblikovala sve ove hiljade godina. Kada kažemo da je čovek jedina vrsta koja to radi, isključujemo mogućnost da su možda postojale i druge, ali za njih danas znamo samo na osnovu fosila. Čeka li i nas slična sudbina?

Kako da pomognete detetu kada ima problem sa varenjem
Ukoliko vaše dete ima tvrdu stolicu koja teško prolazi a veliku nuždu obavlja ređe od tri puta nedeljno, reč je o konstipaciji ili zatvoru. Ako pak dete ima zatvor duže od dve nedelje, radi se o hroničnoj konstipaciji.
Zatvor ili konstipacija se javlja iznenada. Često se na stolici pojavljuju trakovi krvi, a mališan ima bolove u stomaku koji prestaju nakon obilnog pražnjenja creva.

Uzroci konstipacije
Konstipacija može da se javi kad vaše dete ne pije dovoljno vode, mleka ili voćnih sokova. Uzrok ovome može da bude i neuzimanje dovoljno vlakana koji se nalaze u hrani poput žitarica, voća i povrća. Takođe, zatvor se neretko javlja i kada prelazite s hrane za bebe na tvrdu hranu ili kad prestajete da dojite dete. Ponekad može da se javi i nakon bolesti ili uzimanja određenih lekova.

Kada je reč o hroničnoj konstipaciji, ona se javlja jer deca često ignorišu potrebu da obave nuždu. Razlozi mogu da budu različiti – ne žele da prekinu igru ili da zamole učitelja da ih pusti ili ne žele da koriste javne toalete. A kada dete izbegava obavljanje nužde, stolica se nakuplja u crevima, postaje veća i tvrda. Pa ako se nagon za obavljanjem nužde zanemari ili potisne (na primer, ako je prethodno obavljanje nužde bilo neprijatno), zaostala stolica će postajati sve tvrđa. Kada se stolica konačno javi, vrlo je moguće da će biti bolna, a može da uzrokuje čak i blago krvarenje. Uz to, prolazak stolice može biti bolan i zbog toga što dete još više izbegava obavljanje nužde.

Koliko je to stanje ozbiljno?

Kod većine dece konstipacija je blaga, jer obično nastaje zbog promena u načinu ishrane i uspeva da se reši u relativno kratkom vremenu. Nemojte da se brinete ako vam dete pati od zatvora. Ova pojava uglavnom više uznemiri roditelje nego decu.

Šta možete da uradite
Postoje više načina da pomognete detetu:
Ishrana – povećavajte unos tečnosti. Ako dete jede dovoljno žitarica, dajte mu uz to i malo soka od šljiva. Ako je reč o starijem detetu, pobrinite se da pije dovoljno tečnosti, a možete mu dati sok od šljiva, voće ili povrće koje sadrži mnogo vlakana.

Navika obavljanja nužde – Morate naučiti dete da ne čeka silu za obavljanje nužde. Kako bi uspostavilo redovnu naviku obavljanja nužde, recite detetu da sedi u toaletu barem 10 minuta u isto vreme svaki dan, po mogućnosti nakon jela.

Lekovi – Postoje brojni laksativi koji vam mogu pomoći kod konstipacije kod dece. Odabir laksativa zavisi od uzrasta deteta i koliko je ozbiljna konstipacija. Pre uzimanja laksativa, obavezno se posavetujete sa lekarom.

Nagrađujte dijete – počnite da nagrađujete dete i za samo sedenje na VC šolji. Na primer, ako vaše dete sedi u toaletu u planirano vreme, nagradite ga omiljenom aktivnošću. Ako obavi nuždu, pohvalite ga i nagradite. Izbegavajte nagrađivanje hranom. Starija deca mogu da sakupljaju bodove kako bi dobila bolju nagradu, poput izleta ili odlaska u bioskop.

Ako konstipacija ne prođe sama, ili mislite da dete pati od hronične konstipacije, obavezno posetite pedijatra. Konstipacija ponekad može da bude znak ozbiljnijeg problema.

Bebe i konstipacija
Premda je konstipacija u većini slučajeva povezana s načinom ishrane, deca koja doje retko su konstipirana zbog promena u majčinoj ishrani. Osim toga, za decu koja doje nije neobično da su ponekad i po nekoliko dana bez stolice. Ako vam se čini da je način ishrane uzrok konstipacije, o tome bi trebalo da povedete računa.

Mališani koji ne vole povrće neophodne minerale i vitamine mogu da dobiju iz voća, dok su dobri izvori gvožđa žitarice, jaja ili suvo voće, jer mlađa deca teško žvaću crveno meso

Strpljivo… Mališani najčešće odbijaju povrće jer im ukus ne odgovara, ali budite uporni, jer ga većina dece na kraju ipak prihvati

Mladi roditelji često su zbunjeni brojnim informacija o vaspitanju, nezi i ishrani dece koje su im dostupne iz različitih knjiga, časopisa, sa interneta ili na televiziji. Press vam otkriva neke od najčešćih mitova o ishrani dece i roditeljima ukazuje šta je najbolje za njihove mališane.

Uobičajeno je mišljenje da crveno meso sprečava anemiju. Istina je da čak devet odsto dece starosti od jedne do dve godine pati od anemije. Iako je crveno meso dobar izvor gvožđa, mlađa deca ga teško žvaću. Gvožđe koje se lako apsorbuje deca mogu da dobiju i iz žitarica, hleba, suvog voća, spanaća, jaja, iz određenih vrsta ribe i tamnog mesa peradi.

Recite ne zaslađenim pićima

Uzroci dečje debljine, koja postaje sve veći problem razvijenog sveta, mogu da leže praktično u bilo kojoj vrsti hrane. Ipak, većina stručnjaka ističe da zaslađena pića uopšte nisu korisna i da igraju značajnu ulogu u debljanju dece. Stručnjaci savetuju da gazirana pića ne držite u kući, jer su izvor kalorija bez ikakve nutritivne vrednosti. Međutim, u današnje vreme teško je odoleti željama dece, jer će „zabranjena” pića videti na televiziji i kod druge dece, pa zabrane često imaju kontraefekat. Zato je rešenje u umerenosti, dopustite im ponekad i lošiju hranu i pića, ali se pobrinite da glavnina ishrane bude kvalitetna.

Roditelji se često plaše da deci koja ne jedu povrće nedostaju vitamini i minerali. Poželjno je da decu na vreme učite kako da u ishranu uvrste što više različitih namirnica. Ipak, deca najčešće odbijaju povrće jer im ukus voća više odgovara. Ne brinite zbog toga, jer je sadržaj vitamina i vlakana u voću uporediv s onim u povrću. Ako dete odbija šargarepu, dobar izvor vitamina A su kajsija i dinja. Jagode i pomorandže mogu umesto spanaća da posluže kao izvor folne kiseline. Banane su alternativa krompiru s puno kalijuma, citrusi (pomorandže, mandarine, limun, klementine i limeta) su izvor vitamina A i umnogome zamenjuju brokoli. Ipak, deci bi trebalo da nastavite da nudite povrće ne zato što se iz voća ne mogu nadoknaditi vitamini i minerali, nego zbog zdravih fitohemikalija. Većina dece na kraju ipak dobro prihvati povrće ako nastavite da ga strpljivo nudite.

Za prevenciju debljine deci u ranoj dobi treba ograničiti unos masnoća. Bebe i mlađa deca moraju iz masnoća da zadovolje oko 40 odsto dnevnih kalorijskih potreba, jer im se mozak i telo generalno naglo razvijaju. Mozak u razvoju ima posebne potrebe za masnim kiselinama i drugim komponentama masnoća. Zato stručnjaci savetuju punomasno mleko za decu do dve godine starosti (posle druge godine dovoljno je 30 odsto kalorija dnevno iz masnoća).

Stručnjaci ističu da masnoće u hrani omogućuju deci da se osećaju sito, pa će posledica smanjenja masnoća biti da će deca više jesti kako bi kompenzovala osećaj gladi.

Odbijanje hrane i razni prohtevi su normalne faze, ali kad mališan ne dobija na težini i zaostaje u rastu za vršnjacima obavezno potražite savet lekara.
Svaka majka zna da deca umeju da budu veoma problematična i izbirljiva kada se radi o hrani. Jedan od posebno napornih perioda je onaj kada dete ima dve godine, delom zbog probirljivosti i tvrdoglavosti deteta, delom zbog toga što ne znaju svi roditelji kakve su zaista potrebe dece tog uzrasta.
Ono što često zbuni, pa i zabrine roditelje, jesto to što dete od dve godine ima manji apetit nego odojče. Kako to?

Objašnjenje je jednostavno - dvogodišnjak raste sporije nego beba. Trošiće više energije na kretanje, ali manje kalorija će mu biti potrebno za rast, pa mu neće biti potrebno toliko hrane.
Dvogodišnjaci su pri jelu često probirljivi, sitničavi, ponekad i nervozni. Može se desiti da neku namirnicu odbiju, što ne bi trebalo da zabrine roditelje, ako to bude nadoknađeno nekom drugom namirnicom iz iste grupe, u tom ili sledećem obroku.
Nije nikakav problem ni ako dete preskoči neki obrok - dvogodišnjaci sami traže da jedu kad su gladni.

Važno je strpljenje

Dvogodišnjaci zahtevaju slobodu izbora, što može dovesti do neobičnih navika u ishrani - dete može jednog dana da pojede puno hrane, već sledećeg veoma malo. Nekad će želeti da jede jedno isto.
Sve ove faze su privremene i dokle god je dete zdravo, ne treba brinuti zbog njih niti ga forsirati da "jede kao i sva ostala deca". Naoružajte se strpljenjem i malo sačekajte - bubice će već proći.
Ipak, nikad ne prisiljavajte dete da jede dok je okupirano igrom. Nemojte ga ni požurivati da završi obrok niti insistirati da jede istu količinu hrane kao odrasli.

U suštini, sve dok je dete zdravo i raste normalno (što pokažu visina i težina prilikom lekarskog pregleda), možete biti sigurni da jede dovoljno.
Jedan od mogućih problema u ovom uzrastu jeste da dete pije suviše mleka, pa onda nije dovoljno gladno za drugu hranu... Tada bi trebalo ograničiti unos mleka, što je najlakše postići tako što mu mleko nećete davati iz bočice nego iz čaše.

Što se bočica tiče, dete bi u ovom uzrastu već trebalo da se odvikne od njih i da nauči da koristi čašu ili šolju. Preduga upotreba bočice deformiše dečje zube.
Ukoliko roditelji forsiraju ishranu, dete obično reaguje još većom tvrdoglavošću, pa se problem pojačava.

U svakom slučaju, s obzirom na to da vaše dete troši dosta energije obratite pažnju na to da ponuđena hrana sadrži elemente potrebne za detetov pravilan rast i razvoj (meso, riba, piletina, jaja, mlečne proizvode, testenina, žitarice, povrće i voće).

Detetu odgovaraju manji obroci, ali njegove potrebe u energiji su veće tako da je pored tri glavna važno osigurati i međuobroke (pet do šest obroka dnevno). Deca u uzrastu od dve godine mogu da jedu i hranu koja je bila zabranjena u prethodnoj godini (pomorandža, limun, mandarina, jagodičasto voće, med, belance...).
Odbijanje hrane i čudni prohtevi su normalne faze u razvoju deteta, ipak, kada dete uporno mesecima odbija da jede ne dobija na težini, zaostaje u rastu za vršnjacima, obavezno potražite savet lekara.

Autor: N. PRERADOVIĆ