Kako roditelji treba da postupe ukoliko beba padne sa kreveta ili stola za prepovijanje? Pročitajte savete pedijatra…

Bebe znaju da iznenade roditelje naglim trzajem sa padom, a to se po pravilu dešava u situaciji: „Samo sam se na čas okrenula nešto da dohvatim“. Sledi snažan plač deteta, a potom i majke – što, naravno, nije dobro. Većina zaprepašćenih roditelja odmah pomisli na lomljenje kostiju lobanje i teške povrede mozga. Srećom, to se izuzetno retko događa. Većina beba prođe bez ozbiljnijih posledica pada, ali hajde da to razjasnimo…

Koja je kritična visina za pad bebe?

Možemo reći da NEMA bezbedne visine za padanje, pa je najbolje da do pada ne dođe. Ipak, treba razgraničiti dve važne „visinske“ situacije: pad sa male visine, dakle sa običnog kreveta na kome se beba prepovija (obično se radi o 40 do 60 centimetara od poda) i pad sa veće visine, više od jednog metra – to su one „prepovijalice“ koje su obično u produžetku kreveca.
Srećom, padovi sa veće visine su izuzetno retki, verovatno zato što su roditelji daleko pažljiviji kada prepovijaju bebu na većoj visini.

Kako izgleda beba koja je upravo pala?

Beba odmah snažno zaplače – pobuni se što je na podu, a prvih desetak minuta posle pada je plačljiva i uznemirena. To je potpuno uobičajeno, jer je pad zaboli, ali je i uplašena zbog neočekivane i neprijatne promene položaja. Još ako se mama i tata uplaše i zakukaju u horu sa detetom – nastaje velika, obično nepotrebna panika. Većina beba posle desetak minuta postaje živahna, raspoložena i uobičajeno se ponaša, pa nema razloga za zabrinutost.

Šta roditelji treba da urade ako beba padne?
1. Lagano i bez panike podići bebu sa poda i prigrliti je tako da joj glavica bude lagano nagnuta napred. Na taj način će se izbeći da u slučaju povraćanja ne aspirira („usisa“) sadržaj želuca u disajne puteve.

2. Zatim bebu treba okrenuti prema sebi i pažljivo pogledati ima li povreda ili krvarenja na glavi, na usnama ili u ustima. Ne treba pritiskati i „prepipavati“ glavicu u potrazi za polomljenim kostima (to je potpuno besmisleno).

3. Bar dvadesetak minuta nemojte bebi davati da jede i pije. Za to vreme se poigrajte sa njom, potrudite se da zaboravi na traumu koju je prošla.

4. Ako se beba posle 20 do 30 minuta ponaša kao da se ništa nije desilo, treba joj dati da jede, a ako hoće da spava, neka se slobodno odmori.

Šta može da se povredi prilikom pada?

Najčešće glava, što je potpuno logično, jer je ona najteži deo tela. Sa druge strane, bebe padaju iz ležećeg položaja, bez refleksnog pružanja ruku ka podu, tako da glava jednostavno pretegne i „bupne“ o patos. Ponekad, posle par minuta, može da se vidi „čvoruga“ – koja je, zapravo, jedan bezazleni hematom (izliv male količine krvi ispod površnog dela kosti na mestu udara). Veličina čvoruge ne mora da ide u korak sa težinom pada, pa joj ne treba pridavati veliki značaj. Kosti bebine glave su izuzetno elastične, tako da se izuzetno retko dešavaju ozbiljnije koštane povrede. Obično strada čelo ili potiljak, a ređe bebe padnu na lice ili „sa strane“. Tu nema neke značajnije razlike u nastanku eventualnih posledica.

A povrede usta i zuba?

Ako beba ima zubiće, ponekad mogu da nastanu manje povrede jezika ili sluzokože usne duplje, pa nije neobično da se vidi malo sukrvice u ustima. Ovo veoma plaši mame i tate. Jer, čim se vidi krv, to se dovodi u vezu sa teškim povredama. Međutim, to se u ovim situacijama skoro nikada ne dešava! Već posle pet do deset minuta, ovo malo krvarenje prestaje, pa ne treba paničiti.

Šta da se radi ako se desi povraćanje?

Kod beba se povraćanje ne dešava preterano često posle pada. Ono može da se očekuje ako je imala obrok tridesetak minuta pre pada, a ponekad se dešava kada je udarac bio zaista jak. Zato nema razloga za paniku ako povrati par puta posle pada – to je sasvim uobičajeno. Ne valja kada beba stalno povraća i kada je to povezano sa njenim čudnim ponašanjem.

Koliko treba vremena za oporavak?

Kako vreme odmiče, beba se vraća uobičajenim aktivnostima, traži da jede i pije, pa joj ne treba uskraćivati hranu. Naravno, ne treba da se prejede – pošto, kako smo već objasnili, moguće je da povrati, pa eto dodatnog razloga za paniku. Ogromna većina beba se brzo oporavlja, obično je dovoljno 30 do 60 minuta. To je daleko manje vremena nego što se „potroši“ na odlazak kod lekara – pa ne treba da čudi što, kada stigne kod pedijatra, bebi bude sasvim dobro, kao da se ništa nije dogodilo. Zato kod ovih bezazlenih padova nije potrebno da vodite dete kod lekara, jer je veća trauma za njega odlazak u zdravstvenu instituciju i pregled lekara, nego što je opisani pad.

Kada se treba neodložno javiti lekaru?

Radi se o veoma retkim situacijama, ali ih treba znati. Tada treba pribrano otići do ambulante gde postoji dečji hirurg ili pedijatar.

Uporno povraćanje koje iscrpljuje dete
Nije neobično da beba sa lakšim potresom mozga povrati jednom ili dva puta. Ali, ako se to dešava u seriji – beba mora da se odvede na pregled.

Kada se desi da beba udari u nešto oštro ili tvrdo prilikom pada, pa dođe do jakog krvarenja
Tada je neophodno otići kod lekara, ali prilikom transporta treba sterilnom gazom (ako je nema, dobra je i čista pamučna pelena) pritisnuti mesto krvarenja (tako će se zaustaviti krvarenje).

Neuobičajena pospanost, ili naizmenično izrazita uznemirenost, pa ekstremna pospanost – dete se veoma čudno ponaša
Pregled ima za cilj da prouči neurološko ponašanje deteta, a lekar ima zadatak da isključi ili posumnja na najtežu komplikaciju težih padova na glavu – krvarenje u mozgu ili iz arterija sa unutrašnje strane kosti. Ova krvarenja (stručno se zovu intrakranijalne hemoragije) su zaista opasna za bebu, ali su izuzetno retka. Češće se dešavaju kod novorođenčadi, mada je broj takvih slučajeva zanemarljivo mali, pošto bebe retko kada slučajno padaju, s obzirom da su još uvek nedovoljno živahne. Zbog toga roditelji ne bi trebalo da se unapred plaše.

I, na kraju, jasno je da većina manjih padova kod dece nije opasna. Ali, to ne znači da decu, pogotovo bebe, treba ostavljati da se same prevrću po krevetu. Posle prohodavanja, sledi period neminovnih padova – koji su deo detinjstva, pa decu pre toga valja poštedeti nepotrebnih povreda, u meri u kojoj je to moguće. Nema deteta koje nije palo, ali bi trebalo učiniti sve da se to što ređe dešava.

Dr Tatjana Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

U prvim godinama, a naročito tokom prvih meseci života, dok beba deluje nemoćno i zavisno od nas, svaki roditelj opterećen je, pre svega, fizičkim blagostanjem svog mezimčeta – da li je gladno, šta i koliko jede, i, prirodno, kako i koliko često kaki

Detaljnost opisa nijanse, konzistencije i učestalosti stolice potvrđuje značaj koji roditelji pridaju ovoj fiziološkoj pojavi, i nameću potrebu da probamo da definišemo šta je normalno…

Krajnje pojednostavljena definicija opstipacije bila bi da je to izostanak spontanog pražnjenja creva. Ovaj poremećaj je vrlo redak, a može biti manifestacija anatomskih defekata ( nedostatak inervacije dela creva, oboljenja koja zahvataju mišićni sloj creva, nedostatak čitavog segmenta creva, postojanje „pregrada“ u šupljini creva… ) ili oboljenja drugih sistema ( hipotireoza, cistična fibroza… ). Često se termin nepravilno upotrebljava umesto 2 znatno češća poremećaja: konstipacija što predstavlja otežano pražnjenje tvrde, oskudne stolice, i pseudoopstipacija – neredovno pražnjenje, kada je stolica normalnih karakteristika, a defekacija je bez tegoba ( ovo, dakle, i nije poremećaj, jer ne stvara tegobe ). Učestalost, ritam i lakoća pražnjenja creva toliko su različiti i promenljivi ( u zavisnosti od uzrasta, ishrane, fizičke aktivnosti i sl ), da je ponekad vrlo teško razlučiti da li je u pitanju poremećaj pražnjenja creva ili varijetet normalnog. Kada govorimo o prvoj godini života, izdvajaju se dva bitno različita razdoblja – period do šestog meseca, kada se odojče hrani mlekom i period nakon šestog meseca, kada ishrana postaje raznovrsna. U okviru prvog razdoblja, po svojim specifičnostima izdvaja se i prvi mesec života bebe – period novorođenčeta…

Krenimo od početka…

Još pre rođenja u crevima fetusa nakuplja se gusta stolica crno-zelene boje, bez mirisa, koja se naziva mekonijum. Pražnjenje ove stolice dešava se u prvih 72 časa nakon rođenja, što pažljivo prate i beleže pedijatrijske sestre u porodilištu. Izostanak ove stolice ( opstipacija ! ) bitan je znak koji može ukazati na neka od urođenih oboljenja, kao što su urođeni megakolon ili cistična fibroza, ili na postojanje neke anatomske prepreke prolasku crevnog sadržaja, i tada je svakako neophodno obaviti detaljnije preglede novorođenčeta.

Kod velike većine beba se pokreti i pražnjenje creva uspostavljaju spontano već u prvom danu života. Pražnjenje mekonijalne stolice nastavlja se i u narednim danima, obično do trećeg, četvrtog dana života, sa prosekom od 4-5 stolica na dan, koje mogu biti vrlo različitih zapremina ( vrlo obilne, ali i oskudne, tzv. stolice „u tragu“ ). Nakon mekonijalne, javlja se tzv. „prelazna stolica“, koja je žuto-zelene boje, obično tečno-kašaste konzistencije. Zelena nijansa posledica je prisustva žučnog pigmenta – bilirubina, koji, zbog ubrzanih pokreta creva, nije oksidirao do žute i braon boje ( dakle nije pokazatelj da je beba gladna! ). Najčešće se tokom druge nedelje života formira zlatno žuta stolica gušće konzistencije ( i dalje meka ), kiselkastog mirisa, sa „zrncima“ koja su ustvari neresorbovana masnoća. Ukoliko je beba na adaptiranoj mlečnoj formuli, stolica je nešto svetlija, gušća i neprijatnijeg mirisa. Broj stolica znatno varira od deteta do deteta. Obično bebe koje se hrane isključivo majčinim mlekom imaju veći broj stolica dnevno, često i posle svakog podoja ( prosečno 6-8 ), a stolice su tečnije nego kod beba na adaptiranim mlečnim formulama. No, odstupanja u broju stolica mogu biti znatna, naročito kod beba koje sisaju, zato što je majčino mleko do te mere lako svarljivo i prilagođeno bebinim potrebama da od njega nekada „ne ostane ništa“, tj. beba nema stolicu i po nekoliko dana, ili čak i do dve nedelje! U ovakvim situacijama roditelji se po pravilu zabrinu, pa potraže savete od okoline. Ono što je bitno da znate jeste da je ovo česta i normalna pojava kod beba koje se hrane majčinim mlekom, naravno pod uslovom da beba lepo jede i napreduje, ne povraća, i ponaša se uobičajeno. Ukoliko ste ipak zabrinuti i nesigurni, uvek savet potražite od vašeg pedijatra, koji će otkloniti sve sumnje, i sprečiti primenu nekih metoda i sredstava koji nisu prikladni za primenu kod beba ( mikroklizme, laksativi ( bilo da je reć o prirodnim ili sintetskim ), mehanički nadražaj anusa itd ).

Od uvođenja nemlečne ishrane…

Odojče postepeno započinje sa unosom hrane koja je drugačije konzistencije ( nije više tečna, nego kašasta, a zatim i sitno seckana, rendana itd ), sastava ( sadrži i neke teže svarljive supstance, npr. biljna vlakna, složene šećere, „nove“ proteine itd ), boje ( naročito pigmenti prisutni u voću i povrću ), mirisa ( odjednom stolica postaje izrazito neprijatnog mirisa )… Većina beba u ovom uzrastu još uvek nema zubiće ili ima jedan ili dva sekutića, i tek treba da nauči da žvaće hranu, umesto da je samo guta. Prisustvo nesvarenih i delimično svarenih ostataka hrane u stolici normalna je pojava, kao i promena boje stolice ( npr. u zelenu – kada je beba jela brokoli, spanać, blitvu, narandžastu – nakon šargarepe, ili bordo ili crvenu – posle cvekle, paradajza i sl ).

Uvođenje nemlečne ishrane kod nekih beba dovede do proređivanja pražnjenja creva, a kod drugih može imati sasvim obrnuti efekat ( naročito kod naprednih, ješnih beba koje su se hranile isključivo majčinim mlekom, pa im je bilo svojstveno da imaju stolicu na svaka 2-3 dana, a kada sa istim apetitom „navale“ na nemlečnu hranu, koja nije tako lako i potpuno svarljiva, stolica se mnogo brže „nakupi“ ). Kod većine beba je pražnjenje creva prisutno svakog dana, kod neke odojčadi i 2-3 puta dnevno, što je i dalje zavisno od svih navedenih faktora, pa su izostanak i promena uobičajenog ritma vrlo česti i spadaju u normalne pojave ukoliko ne stvaraju tegobe.

Neraznovrsna ishrana, sa malo voća i povrća ( naročito svežeg, ali i u obliku variva ), nedostatak fizičke aktivnosti i nedovoljan unos tečnosti ( pre svega vode! ), mogu dovesti do poremećaja koji smo definisali kao konstipacija, tj. do otežanog, bolnog pražnjenja stolice. Takva stolica je tvrda, i često dovede do povrede sluzokože anusa i pojave fisure – „pukotine“ u sluzokoži. Fisura je vrlo bolna, krvari, sporo zarasta i vrlo se lako obnavlja na istom mestu prilikom sledećeg pražnjenja. S druge strane, dete koje ima takve poteškoće, može početi svojevoljno da zadržava stolicu, što vodi u začaran krug. Odlaganje defekacije se ipak ne dešava kod beba, nego kod starije dece, koja su uspostavila voljnu kontrolu pražnjenja creva. Kod beba možete primetiti bolnu grimasu, plač, uznemirenost i oskudnu, tvrdu stolicu, preko koje može biti tragova sveže krvi, ukoliko dođe do nastanka fisure.

Kako pomoći?

Najbolje je preduprediti problem – isključivo dojenje u prvih 6 meseci ( dojene bebe retko pate od zatvora ), zatim uvođenje raznovrsne ishrane ( akcenat je, pre svega, na svakodnevnom unosu voća i povrća, kao i na samostalnom pripremanju obroka za vašu bebu, umesto ishrane isključivo kupovnim kašicama ), unos dovoljne količine tečnosti, kao i svakodnevna fizička aktivnost u skladu sa uzrastom deteta.

U slučaju konstipacije, ukoliko se beba hrani adaptiranom mlečnom formulom, pre svega uverite se da je pravilno pripremate, tj. da stavljate količinu vode koja je propisana od proizvođača. Ukoliko je sve u redu sa pripremom, razmotrite tip formule koji upotrebljavate, jer je netolerancija na proteine kravljeg mleka ( od kog se formule prave ) čest uzrok zatvora, pa je kao alternativu majčinom mleku najbolje koristiti tzv. hipoalergene formule, u kojima su proteini „usitnjeni“, pa je njihov alergogeni potencijal umanjen ( nažalost, ove formule su i skuplje ). Korisne su tople kupke, kao i lagane vežbe i masaža stomačića, što vam može pokazati vaš pedijatar.

Kod starije odojčadi, poželjno je izbegavanje namirnica koje stvrdnjavaju stolicu – banana, pirinač, pire od jabuke ( za razliku od soka, sadrži pektin, koji stvrdnjava stolicu ), kupovne kašice od žitarica ( prednost imaju integralne žitarice ), beli hleb, tost, testenina, keks, krekeri i sl, mleko i mlečni proizvodi ( neophodne proteine možete nadomestiti mesom i jajima, a kalcijuma ima sasvim dovoljno u raznom povrću ). Preporučuje se unos što raznovrsnijeg voća– šljive, breskve, kajsije, kruške, maline, i povrća – brokoli, spanać, tikvice, paradajz, šargarepa… Kod nas duboko ukorenjena i široko rasprostranjena navika davanja voćnih sokova bebama i deci uopšte u slučaju zatvora može biti vrlo korisna, naročito kada su u pitanju sokovi od šljive i kruške ( najbolje je razblažiti sok vodom, u odnosu pola-pola, i dati bebi da ga popije 2 puta dnevno; sok od šljive ima izraženije dejstvo ). Naravno, kada se problem reši, preporučujemo povratak na unošenje svežeg voća umesto sokova ( sa izuzetkom sveže ceđenih sokova ).

Lekove i pomoćna lekovita sredstva nikada nemojte primenjivati bez konsultacije sa pedijatrom.

Ukoliko beba uporno povraća, odbija hranu, izmenjenog je ponašanja ( bilo da je izrazito uznemirena, ili da je pospana, nezainteresovana, „odsutna“ ), kada je stomačić uvećan, tvrd, ukoliko je stolica bela, crna ili prošarana krvlju trebalo bi da se što pre obratite pedijatru.

Dr Ivana Veljić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Temperatura, bol u grlu, curenje nosa, glavobolja... Sve su to simptomi koji se često javljaju i kod majki dojilja ALI oni nisu znak za uzbunu i prestanak dojenja

Nikada ne uzimajte antibiotike ili druge lekove na svoju ruku.

Jako je malo bolesti zbog kojih treba obustaviti dojenje bilo privremeno ili stalno.

Da se za sada zadržimo oko simptoma gripa… Šta se dešava u organizmu majke koja se ne oseća najbolje i koja oseća da je nešto „hvata“?

Onog trenutka kada majka počne da oseća slabost u bilo kom vidu tada je i beba već pod uticajem istog virusa koji muči majku. Virus se nije pojavio tog trenutka već je duže vreme prisutan a onošto majka oseća je početak “invazije” koja je napada sve jače. U tim trenutcima najbolja stvar koju majka može da uradi je da nastavi da redovno doji svoje dete. Preko svog mleka majka ne može da prenese bebi viruse ali joj prenosi ono što je mnogo važnije, a to su antitela koja stvara njeno telo u borbi za ozdravljenje.

Ako prestanete da dojite dok ste pod udarom virusa ostavljate vašu bebu da se sama bori protiv njega bez imalo zaštite koju bi imala preko vašeg mleka.

Da li se smem dojiti pod temperaturom? Ili drugo pitanje na koje često odgovaram: Sa kolikom temperaturom moram da prestanem da dojim?

Temperatura nije smetnja dojenju. Ne postoji nikakvo ograničenje da se sme ili ne sme dojiti iznad određene visine ali je preporučljivo da se temperatura koja je iznad 38.5 stepeni skida antipireticima kako bi se majka osećala bolje. Najčešće se koriste preparati na bazi paracetamola ili ibuprofena. U slučajevima ako lekovi ne uspevaju da spuste temperaturu poželjno je da se majka javi doktoru radi pregleda. Dojenje se ni tada ne prekida. Doktoru je potrebno naglasiti da majka doji i da ne želi da prestaje. Na doktoru je da tada prilagodi terapiju tj da prošiše lekove za koje se zna da ih mogu dojilje uzimati.

Koje lekove mogu da uzimam?

Bez konsultacije sa doktorom ne možete uzimati ništa od lekova osim lekova za temperaturu i to u dozi za odrasle osobe. Ako se simptomi ne smiruju i ne osećate se bolje javite se doktoru.

Da li mogu da koristim neke od kućnih tretmana ili lekova?

Ovo najčešće pomaže:

Odmarajte. Koliko je god moguće odmarajte uz dete jer vam je odmor preko potreban kako bi telo imalo snage da se izbori sa virusima.
Pojačajte unos vitamina C bilo iz hrane bogate vitaminom C ili koristeći suplemente.
Ehinacea je poznata po dobrom uticaju kada su virusi u pitanju.
Beli luk, u sirovom obliku, kuvan ili kao suplement.. mada je najbolje uzimati sirov.
Homeopatski lekovi se obično smatraju sigurnim uz dojenje.
Propolis, ako niste alergični na pčelinje proizvode slobodno ga koristite, odlična je pomoć.
Za zapušen nos koristite fiziološki rastvor. Možete se inhalirati iznad vruće vode kojoj ste dodali par kapi esencijalnog ulja od eukaliptusa ili žalfije.

Čajevi: uglavnom se preporučuju: voćni čajevi, hibiskus, kamilica, anis, komorač, matičnjak, šipurak, kopriva, brusnica… izbegavati zeleni, mentu (nana), žalfiju (kadulja), peršun, uvin…

Za bolno grlo:

Spremite sebi jak crni čaj.
Topla limunada sa medom.
Ispirajte grlo čajem od žalfije (kadulje) ili kamilice. Kamilicu možete i da pijete ali žalfiju ne jer smanjuje laktaciju.

Za kašalj:

Umesto fabrički spremanih sirupa preporučuje se upotreba čaja od korena belog sleza.

Čaj od korena belog sleza:

Prikuvati i ohladiti 2dcl vode, u ohlađenu vodu sipajte jednu supenu kašiku korena i poklopite. Neka odstoji 2 sata. Procedite i u to dodajte sok od pola limuna i med prema svom ukusu (1 kašika najčešće). Ovaj čaj se pije hladan ali ne sve odjednom već u toku dana uzimajte po gutljaj dva uvek kada se setite. Narednog dana spremite novu dozu. Odlično pomaže sazrevanju kašlja i lakšem iskašljavanju, a ide uz dojenje tj ne smeta bebi preko mleka.

Da li trebam da nosim masku na licu? Da li da boravim u zasebnoj prostoriji da ne zarazim bebu?

Ne i ne. Kao što je već rečeno beba je bila u kontaktu sa istim virusom i pre pojave simptoma kod vas. Potpuno je nepotrebno sada se razdvajati. Slobodno boravite sa bebom u istoj prostoriji ma u istom krevetu.

Kada “pokvarite stomak” ili se suočite sa stomačnim virusom i tada važe ista pravila, ne uzimajte lekove na svoju ruku, odmarajte, unosite vodu malo po malo kako bi se zadržavala u telu i iskoristila, ishranu prilagodite ličnim potrebama, a beba neka je uz vas i neka sisa nesmetano. Ukoliko se simptomi pogoršavaju javite se doktoru radi pregleda i eventualnog uključenja terapije koja ide uz dojenje.

Nikada ne uzimajte antibiotike ili druge lekove na svoju ruku.

Autor: Tereza Miljković, savetnica za dojenje

Izvor: Super Beba

Gastroezofagealni refluks (GER) je medicinski izraz za stanje u kojem se želudačni sadržaj, hrana i želudačna kiselina vraćaju iz želuca u jednjak, što se u normalnim uslovima ne dogadja.

Hrana koja se vraća može da se izbaci povraćanjem i bljuckanjem. To je stanje koje je poznato od davnina, ali se sada zna da je učestalije nego što se pre mislilo. Češće se otkriva i lakše dijagnostikuje, a lekari češće pomisle na GER kao uzrok čestih respiratornih infekcija i nenapredovanja.

Refluks (GER) je normalna pojava kod odojčadi do osmog, najviše desetog meseca života. To je fiziološka pojava koju ima više od 50% beba u prva dva meseca života. Smatra se da je bljuckanje i povraćanje normalna pojava ukoliko beba normalno napreduje, ako nema pratećih respiratornih smetnji i nema peptičkog ezofagitisa (upale donjeg dela jednjaka zbog vraćanja kiseline). Faktori koji dovode do pojave refluksa kod beba su tečna ishrana, kratak jednjak, stalno ležeći položaj, želudac smanjene rastegljivosti, česti obroci i nezreli mišić na spoju jednjaka i želuca. Kako odojčad rastu ona sve duže sede, jednjak se izdužuje, hrana postaje gušća, želudac sve rastegljiviji a sazreva funkcija mišića koji zatvara spoj jednjaka i želuca. Kako beba raste, simtomi GERa se proredjuju i u najvećem broju slučajeva nestaju do kraja prve godine života.

Nije tako retka pojava da beba od rodjenja posle svakog obroka bljucka, povraća i nemirno spava posle hranjenja, da je razdražljiva, plače i da ima grčeve. Može se dogoditi da beba odbija hranu iako je gladna, da unosi malu količinu mleka. Neke bebe povrate i bljucnu posle svakog obroka i veću količinu mleka.

Najčešći uzrok refluksa je nepravilno funkcionisanje mišića koji se zove donji ezofagealni sfinkter koji se nalazi na spoju jednjaka i želuca. Taj mišić se otvara kako bi dete moglo da guta, podrigne i povrati, pa se odmah potom zatvara. Ako je taj mišić stalno ili povremeno opušten, hrana i želudačne kiseline mogu lako da se vrate nazad u jednjak i da izazove neprijatan osećaj.

Postoje mnogi razlozi zbog kojih taj mišić ne funkcioniše kako treba – kod male dece zbog nezrelosti mišića, a kod starijih uzroci povratka hrane u jednjak mogu biti prejedanje, alergije na odredjenu hranu, duvanski dim i boravak u zadimnjenoj prostoriji, začinjena hrana, uska odeća, savijanje posle obroka i mnogi drugi uzroci.

Dok se god smatra da je GER normalna pojava osim nekih mera koje olakšavaju nije potrebno lečenje, ali ako se simptomi nastave i posle prve godine GER će se nazivati GERD (gastroezofagealna refluksana bolest). Nekad usled jako izraženog refluksa može doći do komplikacija – kada želučana kiselina dođe u jednjak, može izazvati osećaj žarenja. Kiselina može da uzrokuje crvenilo i upalu jednjaka i to se naziva ezofagitis. Ezofagitis može biti jako bolan, što može da smanji apetit. Jak ezofagitis može dovesti do krvarenja i anemije. Mogu se stvoriti i ožiljci ukoliko zapaljenje duže traje, a njima se smanjuje veličina otvora u jednjaku.

Druga moguća komplikacija kod refluksa je slabo napredovanje, kao posledica nedovoljnog uzimanja hrane. Neuhranjenost ili nenapredovanje može biti rezultat stalnog povraćanja ili slabog apetita uzrokovanog bolovima.

Glavna manifestacija GERa je često, gotovo posle svakog obroka bljuckanje manjih ili većih količina hrane kao i povraćanje. Ukoliko odojče i malo dete sa GERom prestanu da napreduju,plaču prilikom uzimanja obroka, kašlju u toku ili posle uzimanja obroka, promuklo plaču, otežano dišu i imaju česte upale srednjeg uha pedijatar će uvek razmišljati i o postavljanju dijagnoze patološkog refluksa. Ukoliko pored refluksa postoji i anemija (malokrvnost) to najčešće govori da je pored refluksa prisutan i ezofagitis – upala sluznice jednjaka.

Koji su simptomi pedijatrijskog GERa?

Postoje mnogi simptomi GERa. Dete može da ima samo neke od simptoma, među kojima su najčešći: bol u predelu želuca, neprekidni i nagli plač, često bljuckanje ili povraćanje koje može biti i do jedan sat nakon obroka, bljuckanje posle prve godine života, odbijanje hrane čak i kada je dete gladno, loše spavanje i često budjenje, razdražljivost. Manje su učestali nepodnošenje odredjene hrane, gubitak težine, slabije napredovanje, promukao glas, česte respiratorne infekcije – česte upale uha, upale pluća, crvenilo i bol u grlu, apnea (nagli prestanak disanja u trajanju u nekoliko sekundi u toku spavanja). Ukoliko roditelji pomisle da dete ima refluks treba da se posavetuju sa pedijatrom kako bi se dijagnoza postavila na vreme.

Osnovu za lečenje GERa čini adekvatna hrana i tehnika ishrane deteta. GER se ređe javlja kod dojenih beba a za bebe sa GERom čije majke nemaju dovoljno mleka, postoje specijalne tzv. AR (anti-regurgitation) adaptirane formule mleka, koje uspešno ublažavaju refluks. One su energetski i nutritivno izbalansirane da zadovolje sve potrebe odojčeta. Bebama i deci se daju češći, manji i gušći obroci.

Bebe koje pate od refluksa, se stavljaju u krevetić pod uglom od 60 stepeni da bi sila Zemljine teže pomogla da hrana ne izlazi iz želuca. Beba koja je starija od tri meseca će kliziti prema dnu podignutog dušeka. Za rešenje tog problema postoje sada čaršavi sa džepovima. Savet je da se beba drži uspravno skoro svakog trenutka kad je budna.

Gastroezofagealni refluks je u najvećeg broja slučajeva bezazlenog karaktera. Kod većine beba s blažim oblikom refluksa spoj jednjaka i želuca sazri, ojača i dete se oporavi do kraja prve godine bez komplikacija. Krajnji rezultat je najčešće zdravo dete. Ukoliko se tegobe sa refluksom nastave i kasnije u detinjstvu, potrebno je pored odredjenih tehnika u hranjenu i odabiru hrane nekad primeniti i lekove, a u najtežim slučajevima se sfinkter na spoju jednjaka i želuca mora i operisati.

Dr Milena Nikolić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Hladni dani su vreme čestih respiratornih infekcija. Roditelji koji imaju bebu uzrasta do nekoliko meseci, trebalo bi da su upoznati barem sa najjednostavnijim merama prevencije.

Činjenica je da od respiratornih infekcija najteže možemo da se zaštitimo, dok je apsolutna zaštita u uobičajenim životnim uslovima gotovo nemoguća.

Izuzetno je važno imati na umu da obična kijavica, koju je dobio jedan od roditelja, ili starije dete – može da izazove ozbiljniji poremećaj disanja kod novorođenčadi i odojčadi. I to do te mere da dete mora da se odnese na pregled, a neretko i primi na bolničko lečenje.

Delovanje respiratorne infekcije
Novorođenčad i mlađa odojčad su takozvani obavezni «nosni disači», odnosno teško dišu na usta. Stoga zapušenje nosa za njih predstavlja ozbiljan problem, koji može da se manifestuje otežanim hranjenjem, zagrcnjavanjem i pomodrelošću kože. Osim toga, komplikacije respiratornih infekcija, kao što su zapaljenje srednjeg uva ili zapaljenje pluća – nastaju mnogo lakše kod dece uzrasta do nekoliko meseci, a traju duže nego kod starije dece i odraslih. Povećana «osetljivost» na respiratorne infekcije je posledica nezrelog, samim tim i slabijeg imuniteta u ranom životnom uzrastu. Ove činjenice ukazuju da ima smisla primeniti posebne mere prevencije respiratornih infekcija kod dece najmlađeg uzrasta.

Mere prevencije prvog reda
Infekciju najčešće prenese neko od ukućana (majka, otac, stariji brat ili sestra…). Stoga je najvažnije da se ukućani trude da ostanu zdravi. Često je to teško ostvarljivo, naročito izbegavanje velikog broja ljudi u zatvorenom prostoru, jer roditelji odlaze na posao a starija deca u obdanište ili školu. No, postupak koji je ostvarljiv, jeste češće pranje ruku u sezoni prehlada, pogotovo ako u blizini ima osoba koje kijaju, kašlju, ili ih boli grlo. Razlog je jednostavan: ustanovljeno je da se ove infekcije prenose kapljično, ali i preko ruku, odnosno sekreta disajnih puteva koji dospeva na ruke.

Kada je reč o novorođenoj bebi, treba pomenuti naš tradicionalni običaj pozivanja rodbine i prijatelja po izlasku majke i bebe iz porodilišta. Verovatnoća da beba ili ukućani dobiju respiratornu infekciju u sezoni prehlada je velika. Odgovornost je na svakoj porodici da dobro razmisli kako će da organizuje slavlje, koje može da se pretvori u lečenje novorođene bebe.

Ako oboli starija sestra ili brat, mere prevencije zavise od uzrasta deteta. Znatno je lakše ograničiti kontakt starijeg deteta – uzrasta preko pet, šest godina. Ukoliko se radi o mlađem detetu, sve zavisi od organizacije porodičnog života, ali na svaki način treba pokušati prevenciju prenosa respiratorne infekcije na najmlađeg člana porodice.

Mere prevencije drugog reda

Ako neko od ukućana ipak oboli, treba primeniti mere prevencije drugog reda. Čak i ako je oboleli: majka, otac ili starije dete – primenjivanjem određenog režima postoji mogućnost da se beba poštedi respiratorne infekcije. Kada se radi o roditeljima, savetuje se da drugi roditelj preuzme brigu oko deteta, koliko je moguće. Ako majka sa respiratornom infekcijom doji bebu, treba da stavlja hiruršku papirnu masku i uredno pere ruke pre svakog prilaženja bebi. Dakle, u periodima bliskosti obolelog roditelja i deteta, važno je da se uvek zaštite disajni organi i tako spreči prenošenje infektivnog uzročnika (najčešće je to virus).

Ukoliko ste učinili sve, a vaša beba je ipak dobila respiratornu infekciju, ne očajavajte. Već je rečeno da od ovih infekcija veoma teško možemo da se zaštitimo u uobičajenim uslovima života. U svakom slučaju, dete treba odneti na pregled kod pedijatra. Ne treba unapred davati nikakve lekove (sirupe, kapi za nos, čajeve…), jer će pedijatar najbolje da odredi da li je lečenje potrebno i da propiše odgovarajuće lekove.

Dr Miloš Ješić, pedijatar-neonatolog
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Povišena telesna temperatura je pratilac (simptom) velikog broja bolesti. Ubedljivo najčešći uzrok povišene temperature (febrilnosti) kod dece su infekcije. “Šta da radim sa detetom koje ima povišenu temperaturu” je jedno od najčešćih pitanja roditelja, pa hajde da pokušamo da pomognemo mamama i tatama da saznaju više o “gorućem” problemu.

Šta je normalna, a šta povišena temperatura?
Normalna telesna temperatura, merena ispod miške (aksilarno) je do 37oC. Kada se meri “u guzi” (rektalno), gornja granica telesne temperature je za pola stepena viša 37,5.

Postoji veoma lak, brz i izuzetno precizan način merenja temperature deci posebnim aparatom koji se na par sekundi nežno i potpuno bezbolno stavi u uvce. Što zbog nešto više cene, što zbog “straha od nepoznatog” kod nas ne koriste koliko bi trebalo. Toplomeri “za na čelo” su dobri za orijentaciju, ali nisu preterano precizni.

U daljem tekstu će se govoriti u vrednostima aksilarne (merene ispod miške) temperature jer je to ipak lakši i prihvatljiviji način merenja za većinu dece.

Kad je telesna temperatura do 38 stepeni ona se ne smatra za visoku, pa se deca sa temperaturom od 37,5 – 38 nazivaju subfebrilna. Kada dete ima preko 38 stepeni radi se o “pravoj” povišenoj temperaturi (febrilna deca), a kada je preko 39 (neki kažu preko 39,5) možemo reći da se radi o veoma visokoj temperaturi. Temperatura preko 40 dovodi mame i tate na ivicu očaja, ali stvarno zahteva brzu akciju, jer bez obzira na uzrok, mora neodložno da se obara.

Koji su uzroci povišene temperature?
Visoka telesna temperatura je skoro uvek znak znak neke bolesti ili poremećaja, ali su infekcije, kao što smo već rekli, najčešći uzrok povišene temperature. Većina virusa i bakterija po ulasku u dečji organizam, pokreću odbrambenu reakciju imunološkog sistema. Jedna od manifestacija borbe organizma sa infektivnim uzročnicima je povišena telesna temperatura. Postoje i drugi (ređi) uzroci, nekada su bezazleni, ali ponekad i veoma opasne bolesti mogu izazvati povišenu temperaturu. Uzroci nisu tema ovog prikaza, lekar je zadužen da otkrije uzroke febrilnosti, a roditelji treba da znaju kako da postupaju sa detetom koje ima povišenu temperaturu.

Kada se mora odmah kod pedijatra?
Ako znate kako, detetu se može pomoći u kućnim uslovima – potrebno je “oboriti” temperaturu, pa onda potražiti uzrok visoke temperature. Ipak, postoje situacije koje traže brzu intervenciju lekara:

Kada se jave febrilne konvulzije – fras, a roditelji nemaju adekvatne lekove i prvi put se dešava. Fras izgleda veoma dramatično, ali kod većine dece ima dobru prognozu, pod uslovom da se sve obavi kako treba. Dete je bez svesti, obično ukočenog (fiksiranog) pogleda, zgrčeno je ili se naizmenično trese i opušta (konvulzije), a neretko se može videti i pena na ustima. Tada treba što pre odvesti dete lekaru ili pozvati hitnu pomoć. Dete transportovati na strani, NE TREBA izvlačiti jezik, a valja znati da fras kod ogromne većine dece NE OSTAVLJA posledice ako ne traje duže od 20 minuta. Ovo je čitava večnost, a većina dece spontano prestane da se trese pre isteka ovog perioda. Po dolasku kod pedijatra sve će brzo biti sređeno. Obučeni roditelji znaju šta da se radi, a to i nije naročito komplikovano:
- Dete staviti na bok

- Uzeti Diazepam mikroklizmu (tubicu) i uvući je u guzu i istisnuti CEO sadržaj

- Izvući tubicu bez otpuštanja, dakle STISNUTIH prstiju da se ne bi lek usisao u tubu

- Po vađenju tubice stisnuti guzu par minuta da lek ne iscuri napolje

- Konvulzije (fras) brzo prestaju, ali se potom mora nastaviti obaranje visoke temperature

Ako je dete pri svesti, ali je izrazito pospano, totalno bezvoljno, stalno leži, a povremeno ječi ili plače. Ovo dete pored temperature ima sigurno još neki problem koji ide uz temperaturu. Zato je idealno staviti jedan čepić (supozitoriju) za obaranje temperature u guzu i odmah kod lekara. Tada se obično urade osnovna laboratorijska ispitivanja (krvna slika, pregled mokraće…) u cilju brzog utvrđivanja uzroka povišene telesne temperature i adekvatnog lečenja. Ne treba očajavati, jer i sasvim obične stvari mogu biti uzrok ovakvom stanju, kao na primer gubitak veće količine tečnosti iz organizma deteta.
Ako je detetu nemoguće dati lek za temperaturu, ili ako nemamo lekove pri sebi (što ne bi smelo da se desi – sve može da se nema, ali lekovi za obaranje temperature moraju biti na raspolaganju) dete mora kod pedijatra.

Šta roditelji mogu sami da urade?
Temperatura do 38oC (mereno “pod mišku”) kod najvećeg broja ne zahteva obaranje. Ako je temperatura preko 38oC ne treba paničiti već pribrano preduzeti sledeće jednostavne mere. Cilj navedenih postupaka nije potpuna normalizacija telesne temperature, već njeno spuštanje u bezbedne vrednosti – ispod 38oC.

- Dok tražite lek za obaranje temperature rashladite dete!

Iako postoji dobar izbor lekova za obaranje temperature (antipiretici), ne treba zaboraviti na hlađenje kao brz, lak i logičan pomoćni način snižavanja telesne temperature. Naravno rashlađivanje NIJE zamena za antipiretike već korisno dopunsko sretstvo u obaranju visoke temperature.

Kada ste u kući ili stanu raskomotite dete. Nemojte ga pokrivati. Veliki broj roditelja, a skoro sve brižne bake se plaše da otkriju dete, “da se ne prehladi”. Ovo je velika zabluda, ali i opasnost po dete. Pretopljavanje deteta dodatno povećava temperaturu i rizik od komplikacija (pre svega frasa). Hlađenje je najbrži i najefikasniji način obaranja povišene telesne temperature dok čekamo da lek (antipiretik) ispolji željeni efekat (petnaestak minuta, a nekada je potrebno i duže čekati).

Kada se radi o veoma visokoj temperaturi – preko 39-39,5oC najbolje “oružije za brzo dejstvo” je tuširanje dece mlakom vodom. Treba izbegavati hladnu vodu koja je veoma neprijatna za dete koje “gori”. Umesto tuširanja možete mlakom vodom natopiti pamučnu pelenu, potom pažljivo “orositi dete” koje sedi ili leži, tako da koža bud epokrivena kapljicama mlake vode. Zatim se golo dete ostavi da se osuši bez pokrivanja. Ova se procedura može ponavljati koliko je potrebno, za razliku od lekova koji imaju definisane dozne intervale.

Alkoholne frikcije su praktično napuštene, ali ima lekara koji ih i dalje “prepisuju” deci sa izuzetno visokom temperaturom. Pokazalo se da je mlaka voda jednako efikasna kao i alkohol, ali daleko manje neprijatna za dete.

Pravilno rashlađivanje deteta je neophodno, efikasno, ali kratkotrajno. Zato je neophodno primeniti lekove za snižavanje temperature!

- Lekovi za “skidanje temperature” – antipiritici

Lekovi su stub borbe sa visokom temeperaturom. Njih treba davati kada je telesna temperatura iznad 38oC. Na našem farmaceutskom tržištu postoje nekoliko preparata koji su prikladni za obaranje visoke telesne temperature kod dece, a najčešće se koriste: paracetamol i ibuprofen.

Salicilate ne davati deci za skidanje temperature! Salicilati kod dece mogu dovesti do teških komplikacija, naročito kada dete ima infekcije uzrokovane određenim tipovima virusa, tako da se decenijama ne koriste za snižavanje povišene telesne temperature. Ove komplikacije su, ruku na srce, veoma retke, ali izuzetno opasne.

Paracetamol i ibuprofen ne izazivaju takve opasne reakcije, a imaju sličnu efikasnost kao i salicilati. Oba leka imaju približnu efikasnost, ali je reakcija na lek individualna. Ako dete ne reaguje na paracetamol treba probati sa ibuprofenom, i obrnuto. Ne treba davati oba leka istovremeno (osim u retkim izuzecima). Postoje dobro definisane preporuke za kombinovanje paracetamola i ibuprofena, ali to treba raditi samo po upustvu pedijatra.

Antipiretici se najčešće daju kao sirupi – oralno ili kao čepići u guzu – rektalno. Prirodnije je da se lek da kašičicom, ali ako dete povraća ili odbija lek na usta mogu se primeniti čepići (supozitorije). Čepiće ne treba davati kada dete ima proliv jer tada se lek ne može resporbovati sa sluznice rektuma, ali se može pogoršati proliv izazivanjem nepoželjnih pokreta debeleog creva.

Antipiretici se dakle daju po potrebi, kada je temperatura preko 38oC, ali se mora poštovati doza leka i učestalost davanja. Precizno doziranje određuje lekar, ali pomenuti preparati su prilično bezbedni, a roditelji mogu pročitati uputstvo za doziranje leka, tako da se dete ne može “predozirati”. Ove lekove ne treba davati ako dete nema povišenu temperaturu! Besmisleno je davanje antipiretika “unapred” da bi se sprečio porast temperature.

Paracetamol i ibuprofen se obično daju do četiri puta dnevno (maksimalno šest puta – na četiri sata), a pojedinačna doza je oko 10 mg leka po kilogramu telesne mase deteta. Ne treba biti matematičar da se izračuna da dete od 10 kg može bez opasnosti dobiti četiri puta dnevno po jednu kafenu kašičicu paracetamola ili ibuprofena. Kao što smo već naglasili, najbolje je da se doze preciziraju sa pedijatrom koji leči dete – tada se ne može pogrešiti.

Kod primene čepića, dete staviti potrbuške, nežno staviti čepić u guzu, potom rukom stisnutu guzu u trajanju od par minuta da rastopljeni čepić ne iscuri napolje. Paracetamol se može nabaviti u obliku supozitorija, za razliku od ibuprofena. Doze su iste, a efekat leka nastaje nešto brže nego kod oralnih preparata.

Svi antipiretici obično traže 15-30 minuta (nekad i duže) za početak dejstva. Zato treba biti strpljiv, a ako temperatura i dalje raste ponoviti tuširanje mlakom vodom. U prvim danima infekcije nije realno očekivati da lek vrati temperaturu na normalne vrednosti. Doktori su veoma zadovoljni da ona bude ispod 38oC, pa i mama treba da zna da sve dok je infekcija u burnoj fazi, nema čudotvornog leka za potpunu normalizaciju telesne temperature.

Unos tečnosti je izuzetno važno za dete sa povišenom temperaturom – dete koje “gori” mora da pije!

Kada smo bolesni obično nemamo apetita, tako je i kod dece. Zato, ako dete samo ne traži, ne terajte dete da jede kada ima povišenu temperaturu.

Međutim, dete mora da pije, čak iako nije raspoloženo za unos tečnosti. U periodima visoke temperature dete gubi veće količine telesne tečnosti znojenjem, isparavanjem, ali i ubrzanim disanjem (koje često prati visoku temperaturu čak i kada nema bolesti pluća).

Povećanje telesne temperature ubrzava potrošnju energije u organizmu, a to takođe povećava potrošnju telesne vode. Zato je od izuzetnog značaja detetu davati tečnost. To praktično znači da dete često treba nuditi da pije (naravno kada je budno).

Koji je napitak najbolji za dete koje ima povišenu temperaturu?
Najbolje je da dete pije vodu!

U akutnoj fazi infekcije nepoželjni kiseli sokovi, ali i vrući napici koji mogu oštetiti sluzokožu želuca.

Može li dete da pije hladnu vodu?
Može!

Ne govorimo o ledenoj (skoro zaleđenoj) vodi, već o normalno ohlađenoj vodi iz frižidera (ne iz zamrzivača). Hladna voda je poželjan napitak (naročito kod starije dece) jer brže prolazi kroz želudac do creva odakle stiže u cirkulaciju, ali će prijati da malo rashladi dete “iznutra”.

Može li dete sa visokom temperaturom da se “prepije” vode?
Ne može!

Žeđ se javlja onda kada mu treba voda, a prestaje kada dete popije koliko mu treba. Zdravo dete višak vode izbaci preko bubrega, koji su glavni regulator protoka tečnosti u organizmu, pa znaju izbacuju višak tečnosti iz organizma. Dete “koje gori” ima veće potrebe za tečnošću, tako da ako traži da pije – nemojte mu ograničavati! Problem nastaje kada dete neće da pije, a voda mu je neophodna.

Šta da se radi ako dete povraća?
Deca koja povraćaju treba striktno da poštuju pravilo “često po malo”, svakih 5-10 minuta po 1-2 kafene kašičice tečnosti. Tada je najbolje koristiti sredstva za oralnu rehidraciju (Humanin elektrolit je odlično rešenje) koja se rastvaraju u vodi. Kada se koristi flaširana voda, ne treba je prokuvavati pre rastvaranja ovih preparata.

Pojenje deteta, naročito u prvim godinama života često zahteva veliko strpljenje i požrtvovanost. Treba u tome istrajati jer je jedina preostala mogućnost davanje tečnosti kroz venu (intravneska rehidracija) koja se obično sprovodi u bolnici. Naravno, ako i pored svih preduzetih mera dete ne može da pije javite se lekaru koji će odlučiti o daljem tretmanu. Bolje i ranije nego da se zakasni i da dete prekomerno dehidrira.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Atopijski dermatitis je veoma često, hronično kožno oboljenje koje pogađa decu oba pola i uzrasta. Iako je incidenca ovog oboljenja ranije bila oko 5 %, danas je izuzetno česta pojava sa učešćem u populaciji od 20 % , što znači da svako pete dete u nekom periodu svog odrastanja pati od neke forme ekcema.

Ishrana kao važan aspekt borbe protiv ekcema

Postoje mnogobrojni razlozi za nastanak atopijkog dermatisa,od genetike, uticaja sredina do različitih slabosti imunog sistema .Ishrana je svakako izuztno važna kako i u procesu nastanka bolesti, tako i u što bržem poboljšanju. Nažalost važnost ishrane kod ekcema je vrlo često zapostavljena, upravo zbog rezultata alergijskog testa koji kada je negativan zanemarimo činjenicu da čak i samo senzitivnost na određenu hranu, može zajedno sa drugim okidačima da pomogne u razvoju bolesti.

Kliničke studije su pokazale da čak 60% dece koja imaju atopijski dermatitis, imaju i dokazanu alergiju ,makar na jednu vrstu namirnica.Upravo ovaj podatak govori u prilog važnosti ishrane u olakšanju simptoma atopijskog dermatitis.

Nutritivni alergeni kao značajan faktor u nastanku i lečenju ekcema

Organizam može biti osetljiv na različitu vrstu hrane, koje vrlo često mogu da se razlikuju od osobe do osobe, ali određene grupe namirnica su identifikovane kao vrlo čest saučesnik u nastanku atopijskom dermatitisa, a njihova eliminacija iz svakodnevne ishrane kao vrlo efikasno rešenje u tretmanu ovog stanja kože. Najači alergeni kod dece su mleko, pšenica,jaja,orašasti plodovi, soja i školjke.

Kravlje mleko u ishrani, navika ili neophodnost?

Kao broj jedan namirnicu koja vrlo često kod dece izaziva osetljivost izdvajamo kravlje mleko, koje je izuzetno teško za varenje, upravo zbog galaktoze koju naš organizam ne može da razloži. Kod značajnog procenta dece uočava se osetljivost i na laktozu.Nepodnošenje kazeina iz mleka je glavni krivac za pojavu različitih vrsta alergija, kako onih koje dominantno zahvataju respiratorni sistem, tako i onih sa kutanom manifestacijom.

Svako jutro jedno jaje organizmu zdravlje ili potencijalnu alergiju daje?

Učestala je pojava osetljivosti na kokošija jaja,koja ukoliko nije registrovana kao alergija na jaja, ume da bude i prolaznog tipa, u vidu privremene preosetljivosti, koja se najčešće javlja nakon prezasićenosti organizma ovom namirnicom. Nije zapažena značajna veza između preosetljivosti na kokošije jaje sa jajima ostalih pernastih životinja na primer gušćim ili pačijim, pa oni mogu biti privremena alternative .

“Junk” hrana i slatkiši pored gojaznosti saučesnici u slabljenju imunog sistema

Poznato je da su sve vrste prerađene hrane, pune veštačkih boja, konzervanasa i šećera, pored toga što su bogate praznim kalorijama, koje organizmu ne daju nikakve ili daju minimalne nutritiente i zakišeljavaju organizam, dovode do pokretanja imunog sistema koji dovodi do atopijskih manifestacija u vidu dermatitisa, rinitisa ili astme. Zato ukoliko je vaše dete sklono atopiji, neophodno je da ograničite unos takozvane “junk” hrane, zaslađenih i gaziranih napitaka i industrijskih kolača i torti. Trans masti kao i šećer podižu nivo insulin i na taj način slabe odbrambene mehanizme organizma.

Totalna eliminacija samo kod dokazanih alergija na namirnice, umerenost kod svih ostalih

Izuzetno je važno sprovesti elininacioni test ovih namernica i proceniti, nakon nekoliko dana isključivanja samo jedne od navedenih namirnica, da li dolazi do poboljšanja. Ukoliko ne postoji dokazana alergija ili preosetljivost na određenu grupu namirnica, ne treba sprovoditi definitivne eliminacione dijete samoinicijativno, bez nadzora vašeg lekara, jer se tako dete lišava određenih važnih nutritienata.

“Gluten free” trend ili neophodnost?

Iako je potvrđena celijakija, zabeležena kod samo 2 % populacije, ishrana iz koje se radikalno izbacuje gluten sve je više zastupljena na svim meridijanima. Činjenica jeste da namirnice koje su bogate glutenom učestvuju u razvoju mnogih inflamatornih stanja u organizmu i mogu se dovesti u vezu sa nastankom ekcema ali i različitih drugih kožnih osetljivosti. Treba biti oprezan kod totalnog isključivanja svih namirnica koje sadrže gluten, jer one u određenom procentu mogu biti i neophodne u razvoju organizma. Samo kod osoba kod kojih je histopatološki dijagnostikovana glutenska enteropatija savetuje se kompletno izbacivanje glutena, kod svih ostalih treba biti obazriv, ali ne i totalno isključiv.

Ishrana bogata antiinflamatornim namirnicama

Namirnice koje imaju antiinflamatorni efekat mogu da smanje ili eliminišu simptome ekcema, te ih treba uvrstiti u redovan jelovnik vašeg deteta. Riba je poznata po bogatstvu omega tri masnim kiselinama koje imaju antiupalno svojstvo. Najčešće se preporučuju losos ili haringa koje su izuzetno bogate ovim zdravim kiselinama. Hrana koja je bogata kvercetinom, poznatim biljnim flavonoidom, koji mnogobrojnom voću i povrću daje boju, je izuzetno važna u različitim oblicima atipije. On svojim moćnim antiinflamatornim i antihistaminskim dejstvom smanjuje zapaljenje i nivo histamine u organizmu. Namirnice koje su bogate kvercetinom su jabuke, borovnice, spanac, kelj, brokoli, trešnje.

 Probiotik kao “booster“ imunog sistema

Hrana koja je bogata probiotskim kulturama povoljno utiče na osnaživanje imuniteta i kontrolu imunskog odgovora koji se javlja kod atopije.Pored jogurta, to su kefir, miso supa, gauda, ali i domaći kiseli krastavčići.

Balans u ishrani, isključivanje praznih kalorija i stresa i praćenje odgovora organizma na takozvane okidač namirnice značajno pomaže u daljem toku razvoja ekcema kod dece.

Ishrana bogata voćem i povrćem, ribom i maslinovim uljem, a siromašna glutenom, šećerimaiI prerađenim produktima, ne samo što povoljno utiče na rast i razvoj vašeg deteta, već i pored toga pomaže kod simtoma suve i osetljive kože, ali i ostalih formi atipije.

dr Jovana Majstorović, nutricionista
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Uprkos visokoj pokrivenosti imunizacijom u mnogim zemljama, mnoga deca se ne vakcinišu na vreme.

Odlaganje vakcinacije može dovesti do smanjene zaštite protiv vakcinama-preventabilnih bolesti i povećati rizik od epidemija.

Pored ostalih faktora, prenatrpani kalendari vakcinacije i primena više vakcina tokom jedne posete umanjuju pridržavanje rasporedu vakcinacije određenom Kalendarom imunizacije. Kombinovane vakcine, koje se lako uklapaju u Kalendare imunizacije i smanjuju broj vakcinalnih uboda mogu povećati pravovremenost vakcinacije.

Primena kombinovanih vakcina poboljšava pravovremenost vakcinacije kod dece

Kako se procenjuje uspešnost vakcinacije beba
Uspeh programa rutinske vakcinacije može se najbolje prikazati visokom pokrivenošću imunizacijom i niskom učestalošću bolesti protiv kojih se deca vakcinišu.
Cilj programa dečijih imunizacija nije samo postizanje što veće pokrivenosti – već i omogućavanje zaštite u najranijem mogućem dobu.

Zašto je važna pravovremena vakcinacija
Rana zaštita posebno je važna protiv velikog kašlja (pertusisa – opasne bolesti izazvane bakterijama Bordetella pertissis), ali i protiv inefekcija koje izazivaju Haemophilus influenzae tip b (Hib) i Streptococcus pneumoniae. Radi se o izuzetno teškim oboljenjaim disajnih organa kod beba, koje se mogu komplikovati teškom sepsom (“trovanje krvi”), meningitisom, a na žalost se može desiti i smrtni ishod. Ove bolesti imaju najveću učestalost, smrtnost i mogućnost komplikacija tokom prvih godina života (naročito u prve dve godine).

Ukoliko se vakcinacija sprovodi sa značajnim vremenskim odstupanjima – pojedinačni, ali i grupni imunitiet mogu biti nedovoljno optimalni – što može dovesti do porasta broja obolele dece, ali i do pojave epidemija.

Zašto se neka deca ne vakcinišu
Razlozi za nedovoljnu pokrivenost vakcinacijom mogu ležati u religijskim ili filozofskim ubeđenjima roditelja, nepoštovanju zakazanih vakcinacionih pregleda, neadekvatnom poznavanju kontraindikacija i neželjenih efekata vakcinacije, ponekad i u prekidima u snabdevanju vakcinama.

Postoje brojni internet forumi “stručnjaka” – koji su protiv svih vakcina! Neverovatno je da se tamo može naći “tvrdnja” da su vakcine nepotrebne, a da su ih “izmislile” farmaceutske kompanije u saradnji sa odabranim lekarima, a sve u cilju povećanja broja obolelih i sticanja profita! Srećom, opšta dobrobit od vakcinacije je istorijska činjenica, ali tu su i brojne medicinske studije (mnoge od njih su potpuno nezavisne od proizvođača vakcina) koje su nepobitno potvrdile glavnu ulogu imunizacije u sprečavanju zaraznih bolesti.

Primeri iz medicinski najrazvijenijih zemalja
Profesor Ulrih Hajninger (Univerzitetska dečija bolnica, Bazel, Švajcarska) vršio je procenu pokrivenosti imunizacijom i njene pravovremenosti u velikoj grupi predškolske i školske dece u Švajcarskoj.
Ukupni obuhvat imunizacijom tokom primarne vakcinacije protiv difterije, tetanusa i poliomijelitisa bio je odličan (preko 95%) a prihvatljiv (blizu 90%) kada se radilo o pertusisu i Hib vakcinaciji.
Međutim, obuhvat kod buster imunizacije (“obnavljanja” vakcinalnog imuniteta) je bio značajno manji – što treba da bude razlog za zabrinutost – znajući da vakcinom izazvani imunitet slabi sa vremenom.

Dodatno, obuhvat imunizacijom tokom prve i druge doze MMR vakcine (male boginje, zauške i rubela) bio je niži odnosu na ciljeve utvrđene od strane Svetske zdravstvene organizacije. Ovi rezultati bili su skladu sa prethodnim istraživanjima i prete da ugroze ciljeve SZO koji se odnose na eliminaciju malih boginja i sindroma kongenitalne rubeole.

U kliničkoj proceni obuhvata imunizacijom na teritoriji SAD – istraživači su sproveli studiju koja je pokazala sledeće rezultate: kada se radi o primovakcinaciji DTaP vakcinama (difterija, tetanus, acelularni pertusis), blizu 65% dece kompletiralo je imunizaciju do 7. meseca života, a 90% do kraja 1. godine. Do 3,5 godine života (18 meseci van preporučenog vremenskog opsega) obuhvat 4. dozom pertusis vakcine dostizala je plato od približno 80% kod dece rođene od septembra 1994. pa nadalje. Ukupni obuhvat vakcinacijom dece sa sve 4 doze iznosio je 60% u ukupnoj populaciji studije.

Zašto su razvijene i uvedene kombinovane vakcine
Glavni razlog za uvođenje kombinovanih vakcina bio je smanjenje broja injekcija i povećanje saradnje na relaciji roditelj-lekar u cilju pravovremene vakcinacije.

Profesor Helena Kalis (Univerzitet Ludvig-Maksimilijans, Minhen, Nemačka) analizirala je podatke sakupljene tokom dva nacionalna telefonska istraživanja sprovedena u Nemačkoj u cilju procene pokrivenosti imunizacijom.

Prvo istraživanje je sprovedeno u junu 1999. (za decu rođenu između juna 1996. i juna 1999.) a drugo u periodu između jula 2002. i januara 2004. (za decu rođenu između jula 1999. I juna 2003.) Tokom perioda istraživanja (1996-2003), monovalentne Hib, polio i hepatitis B vakcine su brzo zamenjene kombinovanim vakcinama. Od njihovog uvođenja krajem 2000., primena kombinovane DTaP-polio-Hib-hepatitis B vakcine je do 2003. porasla do 79% od ukupnog broja imunizovane dece protiv Hib i poliomijelitisa. U proseku, deca koja su primala pojedinačne vakcine u manjem broju su primila prvu dozu vakcine na vreme – u poređenju sa decom koja su primala 4, 5 ili 6-valentne kombinovane vakcine.

Ima li kombinovanih vakcina u Srbiji
Dobro je da ima!

U Srbiji su u upotrebi jedna petovalentna kombinovana vakcina u kalendaru redovne vakcinacije (DTaP-polio-Hib). To je vakcina Pentaxim. Takođe, registrovana je i jedna šestovalentna vakcina (DTaP-polio-hepatitisB-Hib) pod nazivom Infanrix Hexa koje su u skladu sa važećim Kalendarom imunizacije. Vakcina Pentaxim sadrži aktivne supstance za borbu protiv Difterije, Pertusisa (velikog kašlja), tetanusa, Hemofilusa influence i inaktivisan Polio virus. Infanrix Hexa sadrži pored svih ovih komponenti kao Pentaxim još i vakcinu protiv Hepatitisa B ( dete koje prima Infanrix Hexa ne prima razdvojeno Pentaxim i Hepatitis B u mesecima kada se primaju i jedna i druga vakcina).

Kombinovana petovalentna vakcina prva doza se daje sa puna dva meseca, a zatim na svakih šest nedelja se daju druga i treća doza. Četvrta doza se daje godinu dana posle treće doze. Pred polazak u školu se takodje prima kombinovana vakcina Dultavax (DTa-polio) koja je nastavak vakcinacije petovalentnom ili šestovalentom vakcinom (ova doza se može primiti i razdvojeno DTa + polio – ali je svakako sigurnija kombinovana vakcina). Sledeća revakcina je u 14.godini.

Navedene kombinovane vakcine sadrže acelularnu pertusis komponentu koja se karakteriše nižom reaktogenošću u odnosu na celoćelijsku DTP vakcinu. Dodatno, sve tri vakcine sadrže inaktivisani polio virus.

Zaključak

Šta donosi primena kombinovanih vakcina?

Deci i roditeljima: komfor (zbog manjeg broja injekcija) i olakšanje (zbog manjeg broja imunizacionih poseta lekaru)
Zdravstvenom sistemu: olakšan nadzor nad imunizacijom – zbog manjeg broja vakcina i serija za praćanje, ali i olakšanu dostavu – delom zbog manjeg prostora koji vakcine zauzimaju u transportu i čuvanju u „hladnom lancu”, a delom i zbog korišćenja inaktivisanih komponenata umesto živih polio vakcina – čime se pojednostavljuje njihovo čuvanje i održanje efikasnosti. Kombinovane vakcine koje su u sistemu redovne vakcinacije su bezbedne i sa minimalnim neželjenim dejstvima ( otok i crvenilo na mestu uboda i lako povišena temperatura).
Dakle primena kombinovanih vakcina ne samo da smanjuje broj injekcija već i pobošljava glavni cilj imunizacionih programa – pravovremena i kompletna zaštita.

dr Milena Nikolić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Roditelji, u kalendar vakcinacije vaših mališana upišite još jednu stavku

Od 1. marta sledeće godine deca će primati još jednu obaveznu vakcinu protiv bakterije streptokokus pneumonija ili pneumokoka. To je predviđeno Pravilnikom o vakcinaciji koji je nedavno stupio na snagu.

Vakcina, koja štiti decu od upale uva i pluća, meningitisa, sepse i bronhitisa, biće besplatna, odnosno biće obezbeđena o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

To je jedanaesta obavezna vakcina protiv zaraznih bolesti koju primaju deca. Prema kalendaru vakcinacije deca primaju obavezne vakcine protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, dečje paralize, velikog kašlja, malih boginja, rubeole, zaušaka, hepatitisa B, oboljenja izazvana Hemofilusom influence tip b.

Vakcina je dodata na spisak obaveznih još prošle godine, kada je usvojen Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, ali se čekala izrada i usvajanje Pravilnika kako bi počela njena primena.

Pneumokokna vakcina u svetu je obavezna već desetak godina, a u Srbiji je do sada bila predviđena samo za decu koja su imala kliničke indikacije, a to znači samo za pojedine slučajeve bolesne dece.

Roditelji koji su hteli da im deca budu zaštićena i od ovih bolesti morali su sami da kupuju vakcine.

Vakcina se daje u tri doze, bebama kada napune dva meseca, sa razmakom četiri do osam nedelja, a revakcina je u drugoj godini.

Od pneumokokne bolesti u svetu godišnje umre oko pola miliona dece mlađe od pet godina.

Izvor: www.b92.net

Sekret u disajnim putevima česta je situacija kod mališana tokom hladnih dana. To je rezultat većeg broja virusa koji napadaju disajne organe.

Pitanje mame:

Petogodišnja ćerka od sedmog meseca života ima problema sa plućima. Tada je imala bronhiolitis koji se ponovio još tri puta u narednih šest meseci. Skoro svaka virusna infekcija je praćena sekretom u nosu koji se često spuštao na pluća, pa su nam inhalacije bile od velike pomoći.

Dete je bilo preko 12 meseci na profilaksi Singulairom i situacija se značajno popravila – opsturkcije su se proredile, a od 4. rođendana ih više nema. Pošto ide u vrtić često zakači neki od virusa i opet nam se javlja sekret koji dugo izbacuje, nekada i dve nedelje od početka bolesti. Tada su pluća čista, pedijatar redovno prati dete i nikad nema opstrukcije, ali kašalj ume da bude uporan. Kako stigne hladnije vreme sve se ovo češće javlja. Probali smo razne sirupe i lekove, ali bez nekog ozbiljnijeg efekta. Zato imam nekoliko pitanja o tome kako izbaciti sekret iz disajnih puteva:

• Zašto dete zimi ima više sekreta disajnim organima?
To je rezultat većeg broja virusa koji napadaju disajne organe. Njima prija hladno vreme, ali zatvoreni prostori, u kojima boravi mnogo ljudi i dece, pogoduje njihovom širenju. To su respiratorni virusi, ima ih mnogo vrsta, a neretko se dešava da se slično ispoljavaju kod dece u vidu curenja nosa, kašlja, a ponekad i u brzanim i otežanim disanjem.
Skoro svi imaju jednu zajedničku karakteristiku – stvaranje sekreta (mukusa) u disajnim putevima

• Da li je ovo u stvari astma?
NIJE!
Astma je bolest gde se javlja suženje disajnih puteva – bronhoopstrukcija! Kad se ove brojhoopstrukcije ponavljaju nastaje astma. Kako su pluća Vašeg deteta čista, to znači da nema suženja disajnih puteva – bronhoopstrukcije, pa to nije astma

• Kakva je razlika između astme i bronhitisa?
Bronhitisa ima više vrsta, ali ako se bronhitisi ponavljaju i praćeni su bronhoopstukcijom onda to zapravo jeste astma. Kad se bronhitis javlja retko, a izazvan je nagomilavanjem sekreta u broonhijama, onda to nije astma, već virusno zapaljenje bronhija.

• Može li se ovo pretvoriti u upalu pluća?
Teško – mala je šansa!
Očigledno je da Vaše dete NEMA sekret u donjim disajnim putevima, jer bi to onda bio bronhitis ili opstrukcija, ali tada pluća NISU čista!
Kad se sekret dugo zadrži u bronhijama (ili bronhiolama) i NE izbaci se kako treba, postoji rizik od nastanka upale pluća – pneumonije. Ipak, ovo očigledno nije Vaša “priča”.

• Da li inhalacije mogu da pomognu?
Mogu, tu nema sumnje!
Iako je sekret “visoko” (u nosu, grlu i traheji – dušniku) inhalacije mogu da pomognu,čak i kod starije dece. Pogrešno se misli da su inhalatori samo za bebe – to nije tačno.

• Čime da se dete inhalira?
Za početak je dovoljno da to bude inhalacija običnim fiziološkim rastvorom (0,9% NaCl). On će pomoći da se sekret “razredi” i tako lakše izbaci (iskašlje ili proguta). Ovo izgleda banalno, ali je sjajan način da se pomogne detetu.

• Koliko dugo i koliko često da se sprovode inhalacije?
Tu nema striktnih pravila – tri puta dnevno, po oko pet minuta je sasvim dovoljno pa da se vidi kako će dete reagovati. Inhalacije se sprovode PRE (ili između) obroka, a NIKADA posle jela. Po potrebi se broj inhalacija se može povećati – nema opasnosti da se se pretera.

Ass.dr Goran Vukomanović
Izvor: mojpedijatar.co.rs