Kako vaše dete raste… tako ćete, možda, primetiti da se rast ne odvija u potpunosti kako vi očekujete. Kod velikog broja dece, moguće je uočiti ravna stopala, hod na prstima, krive potkolenice – i to već u prvim godinama života. Neka od ovih stanja se spontano koriguju tokom rasta deteta.

Druga, pak, potraju i postaju ozbiljnija, pa zahtevaju kompleksnije ispitivanje, kao i lečenje.

Dragi roditelji, ko zna koliko puta ste bili nepotrebno uplašeni i dizali paniku oko tako uobičajenih i čestih ortopedskih stanja, koja mogu da se vide kod većine dece.

Zato budite strpljivi i pažljivo pročitajte ovaj tekst, koji će vam biti novi korisni putokaz u rešavanju tih «problema».

Da li moje dete ima ravna stopala?
Većina dece se rađa sa ravnim stopalima, jer se ispod svoda stopala nalazi masno jastuče pa, gledano sa strane tabana – vama, roditeljima, stopalo izgleda ravno. Takođe, prilikom prohodavanja, da bi vaše dete bilo stabilnije, pri stajanju i osloncu – ono širi noge, uz oslonac na unutrašnjoj strani stopala, i tako ih «uvrće». Ovakav nalaz se postepeno gubi do treće godine života, jer unutrašnji svod stopala raste kako raste i dete. Njegovo formiranje ćete najpre da primetite kada vaše dete sedi ili leži, a tek od druge godine možete da ga uočite i pri stajanju. Ipak, kod pojedine dece, koja su rođena sa ravnim stopalima, on se neće razvijati u potpunosti.

Da bi se održao pravilan razvoj stopala i prevenirala pojava deformiteta, veoma je važno da vodite računa o kvalitetu obuće. Svako dete do navršene treće godine bi trebalo da nosi duboke cipele sa ojačanom petom – radi zaštite još nedovoljno razvijenih mišića i ligamenta skočnog zgloba. I, naravno, sa anatomskim uloškom – koji služi kao podrška unutrašnjem svodu stopala. Cipelice mogu da budu kupovne, ili da se prave po meri deteta. Ovakvi jednostavni «tretmani» imaju uticaj na pravilan razvoj i rast stopala samo ako se kombinuju sa vežbama za jačanje mišića stopala.

Da li je opasno hodanje na prstima?
Hodanje na prstima je uobičajeno među malom decom koja prohodavaju, posebno tokom njihove druge godine života. Ovo stanje obično spontano nestaje do tog uzrasta. Povremeno hodanje na prstima ne bi trebalo da bude razlog za zabrinutost ni posle druge godine života, ali bi takvo dete ipak trebalo odvesti na pregled kod ortopeda i neurologa. Uporno hodanje na prstima kod starije dece, ili hodanje na prstima samo jedne noge ali ne i druge, može da upućuje na neka druga stanja – kao što su cerebralna paraliza ili drugi problemi sa detetovim nervnim sistemom.
Kontinuirano hodanje na prstima kod zdrave dece – povremeno zahteva lečenje, i to plasiranjem gipsanih longeta u periodu od šest nedelja, kako bi se pomoglo mišićima i ligamentima lista nogu da se istegnu.

Šta podrazumeva hod sa prstima prema unutra (in-toe-ing)?
Veoma često kod mlađe dece (kod većine mališana uopšte) ovo stanje prolazi bez lečenja. Nikada nije dokazano da posebne cipele i razna ortopedska pomagala (koja su se obično koristila u prošlosti) ubrzavaju prirodan i spor proces poboljšanja ovog stanja.
Ukoliko se odlučimo za lečenje kod deteta uzrasta od druge do treće godine, ono podrazumeva nošenje korektivnog gipsa, kao i sprovođenje korektivnih vežbi (hod na spoljnoj ivici stopala i sedenje u «turskom sedu»).

Šta su angularni deformiteti nogu?
Simetrično i blago krivljenje natkolenica i potkolenica prema unutra (varus) kod novorođenčeta i odojčeta je često i predstavlja nastavak pozicije koju je dete zauzimalo intrauterino (u materici). Spontana korekcija se odigrava postepeno, rastom i hodom – kada prelaze u valgus između druge i treće godine, a definitivni oblik dobijaju između četvrte i desete godine.

*Fiziološke «O» noge (genu varum)
Obično se mogu videti kod odojčadi, kao i kod dece koja su forsirana da što pre prohodaju – u vreme dok je koštano-zglobni sistem još suviše mek i elastičan, a mišići nedovoljno jaki da izdrže teret.
Kada roditelji primete da im dete hoda na širokoj osnovi i ima veliki razmak između kolena, mada uz obrazloženje da i neko od najbližih ima isti nalaz («okserice» mogu da budu nasledne), obratiće se lekaru za pomoć.
Nakon pregleda, sledi jednostavno objašnjenje lekara da je u većini slučajeva ovo normalan nalaz, koji ne zahteva radiografiju, i da će se spontano korigovati rastom deteta.
Ali, ako vaše dete ima «O» noge i nakon druge godine života, ili ako je samo jedna noga kriva a druga nije – to može da bude znak većih problema, kao što su rahitis ili Blountova bolest. Tada je neophodna konsultacija sa ortopedom, koji će da proceni da li mu treba pomoć pedijatra (ako je rahitis uzrok deformiteta).

*Razvojne «X» noge (genu valgum)
Obostrani deformitet, uglavnom urođen, ali i posledica jako izraženih ravnih tabana (opterećenjem unutrašnje strane stopala, kolena počnu da se krive prema unutra).
Ovakvo dete je često gojaznije, trapavije, i često pada, a pri nespretnom hodu «trlja» kolena (jedno o drugo) i gazi unutrašnjom stranom stopala, brzo se zamara i žali se na bolove u nogama, naročito noću.

Kod većine dece uzrasta od dve do šest godina, lečenje nije potrebno. Ako stanje potraje, onda se preporučuju vežbe, odgovarajuće cipele sa unutrašnjim pojačanjem, kao i nošenje noćnih korektivnih ortoza («šina»).
Problem «ikserica» se posebno loše odražava na pravilan rast i razvoj kičmenog stuba.
Zato je, dragi roditelji, neophodno da se, kod dece koja imaju problem spuštenih i deformisanih stopala, ili angularne deformitete nogu – sprovodi redovan preventivni program vežbi. I to ne samo za stopala, već i za kičmeni stub, da bi se sprečila pojava deformacija (skolioza i kifoza).

Samostalna provera detetovih stopala
Najbolji način da sami proverite da li vaše dete ima ravna stopala, jeste da boso stane ispred vas, okrenuto leđima. Potvrdu da su u pitanju ravna stopala ćete dobiti ako vam se učini da ni tetiva, ni peta nisu u neutralnom položaju, već su iskrivljene prema spolja, a da je oslonac stopala na podlogu – na unutrašnjoj strani (možete da ga proverite i pravljenjem otiska na papiru).

Nespretnost i ravna stopala
Roditelji čija deca imaju ravna stopala, kažu da im se ona ponekad čine nespretnijom od druge dece. Međutim, ravna stopala ne bi trebalo da imaju nikakvog uticaja na sposobnost vašeg deteta da se bavi sportom.

Tri uzroka hoda sa prstima prema unutra
Postoje tri uzroka hoda sa prstima prema unutra (in-toe-ing):
1. metarsus adductus (kod koga je prednji deo stopala orijentisan ka unutra)

2. medijalna torzija tibije – golenjače (Pri stajanju, hodu i ležanju – čašice gledaju prema napred, a stopala prema unutra)

3. medijalna torzija femura – natkolenice, ili femoralna anteverzija (U svim pozicijama – i čašice i stopala su okrenuti prema unutra. Ovakvo dete ćemo često videti kako sedi u takozvanoj W poziciji)

Ova deca hodaju nepravilno i trče nespretno – kao po «jajima», ali čak ni ova stanja ih ne ometaju da se bave sportskim aktivnostima. Inače, stanja prolaze sama od sebe – kako deca rastu i razvijaju bolju mišićnu kontrolu i koordinaciju pokreta.

Obuća utiče na poremećaj
Neadekvatna obuća, bez odgovarajućih anatomskih uložaka,
može da dovede do poremećenog razvoja stopala, promene
statike skočnih zglobova, kolena i kukova, sa pojavom umora i
noćnih bolova, nepravilnog hoda i nespretnog trčanja sa čestim
padovima, pojavom «X» nogu, a u vreme puberteta i pojavom
deformiteta kičmenog stuba.

Dr Aleksandra Stojanović, dečji hururg
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Idealna varijanta je sprečiti insekte da napadnu ljude, ali je u praksi to veoma teško. Ipak, razna sredstva protiv letećih napasnika (“tablete” protiv komaraca) uz repelente (sredstva koja odbijaju insekte neprijatnim mirisom) mogu smanjiti mogućnost kontakta sa dosadnim insektima.

KOMARCI

Ubod komarca retko pravi ozbiljnije probleme, ali postoje dve situacije u kojima je dete prilično pogođeno.

*Kad je dete alergično na ubode komarca: Kao i većina drugih, alergija može početi bilo kada, pa i na letnjem odmoru. Tada crvenilo i otok na mestu uboda mogu biti veoma izraženi. Naročito lako otiču očni kapci i mesta gde se graniče koža i sluzokoža. Svrab je veoma izražen, a manja deca često raščešu kožu, pa je moguće da je i inficiraju.

*Kad dete “ujede” veliki broj komaraca: Brojne promene na mestu ujeda su veoma neprijatne.

U obe situacije dete može da bude veoma uznemireno – razdražljivo, a zbog izraženog svraba desi se da teško spava.

Šta mame i tate treba da urade?

-Kod manjih i običnih ujeda ništa! Sve će lepo proći samo za par dana.
-Kod izraženih otoka, ili kod velikog broja ujeda preporučuje se davanje sirupa antihistaminika (Claritine, Pressing, Bronal, Tefen). Smanjiće se svrab i otok, pa će i dete bolje da spava. Obično je par dana terapije dovoljno da se dete oporavi.
-Nekada se deca toliko češu da naprave razderotine po koži. To mogu biti ulazna vrata za brojne bakterije koje normalno žive na okolnoj koži. Ako nastane infekcija mora se tretirati antibiotskom mašću!ujedi-insekata

Kada se obratiti lekaru?

-Veoma retko je potrebna pomoć lekara za ujed komarca. To je obično situacija kada nemamo lek pri sebi, a komarac gricne kapak pa se oko potpuno zatvori a dete izgleda kao posle boks meča.
-Izuzetno mali broj dece može imati burnu alergisjku reakciju takoreći celog organizma na ujed komarca. Ubrzano disanje, kašalj i malaksalost su prve tegobe koje traže hitni lekarski pregled. Ipak, ovo je zaista malo verovatno da će se desiti.

OSA, PČELA i STRŠLJEN

Pčele se retko nalaze van košnica tako da je osa (koje skoro svuda ima) zadužena za muke dece i roditelja. Ose obožavaju mesta gde se jede, a tu su i deca pa se desi neželjeni kontakt.
On je, za razliku od ujeda komarca veoma bolan, a otok na mestu uboda je skoro uvek veoma izražen. Obično stradaju ruke i noge, jer osa (baš kao i stršljen) najčešće »grize« u samoodbrani.

Šta mogu da urade roditelji?
Idealno je odmah staviti led na mesto uboda, pa će i bol i otok biti manji. Ostali deo priče se ne razlikuje bitno u odnosu na tretman kod uboda komarca.

Kada se obratiti lekaru?
UVEK ako postoji sumnja da je dete imalo osu u ustima! Naročito ako bolno viče, ali i ako je neko video da osa beži iz usta. Otok korena jezika ili grla može biti veoma opasan, jer može da dovede do potpunog prekida disanja. Srećom, ovo je veoma, veoma retko (ali se ipak dešava). Tada NE TREBA »čačkati« po ustima da se vidi da li se nešto dešava jer to samo ubrzava oticanje, već ŠTO PRE prebaciti dete u najbližu ambulantu.

Druga, srećom izuzetno retka, situacija u kojoj što pre treba stići do lekara je pojava otoka usana, ušiju i očiju. Tada dete obično ima i brojne crvene “pečate” po koži. Ako se ne reaguje brzo, dete počinje otežano i ubrzano da diše pa stanje postaje dramatično. Radi se o retkoj, ali veoma opasnoj alergijskoj reakciji celog organizma (anafilaksa) koja traži neodložnu terapiju u najbližoj ambulanti ili bolnici. Tu nema čekanja – što pre kod doktora!

KRPELJ

Nema trave bez krpelja, a oni prosto obožavaju nežnu dečju kožu. Obično stradaju noge (potkolenice), ali i egzotične lokacije kao što su vrat, deo iza uha, pa i kosa, nisu retkost (ima krpelja i na drveću).

Šta mogu da urade roditelji?
Najbolje je sprečititi da krpelj stigne na dete, a to nije lako. Izbegavati visoku travu, duge pantalone bez bosih nogu (kako po ovoj vrućini) su česti, ali skoro neprimenljivi saveti. Prava stvar su repelenti – preparati koji se nanose na kožu i odbijaju insekte. Nevolja je što gladan krpelj ume vešto da nađe svoj “švedski sto” na koži gde nema repelenta.

Ipak, ako se ipak zakači, šta da se radi?

-Na licu mesta NE TREBA iglama i drugi priručnim “alatima” vaditi krpelj, a ne treba ga čupati ni rukama jer će glava sa rilicom ostati u koži.
-Najbolje je dete odvesti u ambulantu gde će se lepo i brzo, sterilnim instrumentima odstraniti krpelj.
-SVAKO dete koje ujede krpelj mora da dobija bar dvonedeljnu antibiotsku terapiju! Ona se sprovodi zbog sprečavanja jedne veoma opasne bolesti – borelioza (Lajmska bolest). Svaki treći krpelj u gradu nosi prouzrokovača ove bolesti na sebi i isporuči ga prilikom ujeda. Iako je van grada broj prokuženih krpelja manji, potrebno je, za svaki slučaj, detetu dati antibiotik. Obično se prepisuje amoksicilin (za alergične na penicilin eritromicin), ali je to posao lekara, koji će odrediti dozu i tačno trajanje terapije.

OSTALI NAPASNICI

PAUCI retko prave ozbiljnije probleme. Slično komarcima, na mestu njihovog ujeda se pojavljuje otok, ali nešto veći i tvrđi i traje koji dan duže. Tako je i tretman isti. Podrazumeva se da treba pobiti sve paukove u sobi gde dete spava (to zahteva pomeranje nameštaja i dosta muke).

BUVE su na selu uobičajena pojava. One vole prašinu, ali i kućne ljubimce. Buve »pasu« nežnu dečju kožu, pa su ubodi grupisani u grozdove, nisu preterano veliki (do 1 cm), ali veoma svrbe. Brzo dobijaju ljubičasu boju, a nekada traju desetak dana (ponekad i duže).
Tretman je sličan kao za komarce, a retko se dešavaju ozbiljniji problemi.

MEDUZE, naravno, ne spadaju u insekte, ali je reakcija kože slična, pa će ovde i biti opisana.
Nisu retke u toplim morima, a kontakt sa njima je prilično neprijatan. Na koži se formira lokalna reakcija u vidu crvenila, otoka koji je praćen peckanjem i svrabom. Obično se obrisi meduze vide na koži, a nije redak bol koji se javlja nekoliko sati posle kontakta.
Postoje preparati koji sadrže lokalni anestetik i antihistaminik i preporučuju se za lečenje ovih promena. Kod nas se teže nalaze, mada ih ima po apotekama u primorskim gradovima.
Kod izraženih reakcija je potreban sirup antihistaminika, koji se obično daje dva do tri dana. Teže reakcije su moguće, ali su veoma retke.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok.

Aleksa je beba od devet i po meseci. Dva puta je imao infekciju mokracnih kanala. Smatra se da je neophodno uraditi “mikciju”. Volela bih da saznam nešto više o tome. Da li je pregled bolan, koliko vremenski traje I da li postoje komplikacije nakon pregleda?

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok. Jedan od mogućih uzroka (ne mora da bude kod Vašeg deteta) jeste anomalija (poremećaj razvoja) mokraćnih puteva. Te anomalije se moraju istražiti – obično se prvo uradi ultrazvučni pregled bubrega i mokraćne bešike, a ako je potrebno i , kako ste Vi nazvali” “mikciona” – pravilan naziv je retrogradna mikciona urocistografija.

Radi se o proceduri pri kojoj se kroz ureter (završni deo mokraćnog “izvodnog” sistema) ubaci kateter (cevčica malog promera). Kroz kateter se u mokraćnu bešiku ubaci kontrastno sretstvo, a potom se na rentgenskom aparatu prati kako mokraća (u kojoj se nalazi kontrast koji je vidljiv na rentgenu) izlazi iz bešike. Naročito je važno videti da li postoji povratak (refluks) mokraće u ureter (mokraćni kanal koji spaja bubreg sa mokraćnom bešikom). Tada se mogu videti i neke druge anomalije uretera i njegovog spoja sa mokraćnom bešikom.

Sama procedure je, u rukama veštog lekara (radiologa specijalizovanog za decu) i tehničara jednostavna i kratkotrajna. Jedino što kratkotrajno zaboli je plasiranje katetera kroz “pišu”, ali je to zaista kratko. Pre intervencije dete dobije preventivnu dozu antibiotika, a rezultati se vide već posle desetak minuta od završetka procedure.

Zato, ako Vam je savetovana mikciona urocistografija uradite je – time će se isključiti jedna veoma važna grupa potencijalnih uzroka infekcija mokraćnih kanala kod Vašeg dečaka.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Svakom roditelju je najvažniji napredak deteta u psihofizičkom razvoju, razvoj govora i razvoj motoričkih sposobnosti. U tome im treba pomoći i podržati da se pripreme za uspešno roditeljstvo.

„Bolje sprečiti nego lečiti”narodna izreka koja je prihvatljiva u prevenciji nastanka razvojnih poremećaja.

Dislalija je artikulacioni razvojni poremećaj glasova u deteta sa normalnim fiziološkim sluhom, normalnom inervacijom govornih organa,normalnim intelektualnim sposobnostima i razvijenošću ostalih jezičkih sposobnosti.

Ispoljava se kao:

Omisija-nedostatak nekih glasova
Supstitucija-zamena nekog glasa već postojećim
Distorzija-oštečen izgovor već postojećeg glasa
Govor malog deteta je rezultat procesa učenja, koji nakon nekog vremena postaje sličan govoru odraslih. Ako govor u bilo kom svom obliku odstupa od govorne sredine, narušava se razumljivost i otežava komunikacija.

Kako i kada se usvajaju glasovi?
Glasovi imaju svoju razvojnu liniju. Svaki uzrast prati i određen razvoj glasova,a to je bitno u dijagnostici poremećaja izgovora. Prvo se javljaju vokali (samoglasnici): a,e,i,o,u , zatim konsonanti (suglasnici): p,b,m,n,t,d,k,g. Ako trogodišnje dete neke od tih glasova izostavlja ili ih pogrešno izgovara, smatramo da se govori o poremećaju glasa i glasova te grupe. Takođe dete od tri godine može pravilno da izgovara i sledeće glasove: u,f,v,h,l, glasovi s, z, c, š, ž, č, ć, đ, dz, r, lj, nj, mogu biti distorzovani(nejasni), ali se u kasnijem uzrastu” čiste” i dolazi do pravilnog postavljanja i izgovora svakog glasa.

Glasove s, z, c deca treba da izgovaraju pravilno sa četiri i po godine.
Glasove š, ž, č, ć, đ, dz čisto izgovaraju u petoj godini
Lj je glas kod koga do kraja četvrte godine tolerišemo supstituciju (zamenu) sa glasom l
Glas nj, i njegovu zamenu sa glasom n tolerišemo do tri i po godine
Glas r se toleriše do četiri i po godine

Dete sa pet i po godina treba pravilno da izgovara sve glasove maternjeg jezika.

Važno je znati da poteškoće u izgovoru zavise od mesta načina izgovora glasova npr. kod trogodišnjeg deteta je dozvoljeno da se glas s umekšava, ali nije dozvoljeno da se jezik nalazi između zuba kada se glas izgovara (interdentalni sigmazizam).

Postoje i uzroci koji dovode do poremećaja izgovora. Mogu biti primarni i sekundarni.

Primarni su razne anomalije ili odstupanja u građi organa koji dovode do teškoća u izgovoru glasova
Sekundarni su psihološki i socijalni činioci
Bitna je i okolina u kojoj dete živi.

Kada i kako sprečiti poremećaj artikulacije?

Najraniji preventivni postupak je psihofizičko zdravlje buduće majke. Posle porođaja,veoma je važno dojenje bebe. Kada se pojave prvi zubi treba bebi davati čvršću hranu, zatim uzimanje hrane kašičicom, pijenje iz šoljice stimuliše aktivno funkcionisanje usnice, a žvakanje i guranje hrane pripremaju mišiće za složenu funkciju-govor. Cuclu i varalicu ne upotrebljavati jer negativno utiče na razvoj govornih organa.Takođe treba sprečavati da dete sisa prst, jer to onemogućava da se pravilno izgovaraju glasovi (s, z, c, š, ž, č, dz, r, t, d, n).

Potrebno je raditi vežbe logomotorike, zajedno sa detetom 5 minuta svakodnevno, a cilj im je da se jačaju mišići jezika i usnice. Stimulisati razvoj fonemskog sluha, razvoj pažnje i memorije.

Pravilan govorni uzor je jako bitan, treba da se izbegnu tepanja detetu, naročito oko 2-3 godine, a ako nepravilno izgovara glasove važno je da se roditelji posavetuju sa logopedom. Na rezultate terapije utiče motivacija i karakterne crte deteta, redovni logopedski tretmani, dobra saradnja sa terapeutom i roditeljska pomoć.

Radmila Čvorović, diplomirani logoped
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Čim otopli – eto krpelja! Ove godine smo nekako pravo iz zime “pretrčali” u veoma toplo vreme. Sve to je dovelo do eksplozije vegetacije, što je svakako donelo brojne radosti deci (ali i starijima). Ipak, stigli su i brojni “kvaritelji” uživanja u prirodi, a krpelji su (uz komarce) svakako među prvima na listi omraženih krvopija.

Kreplji su potencijalni prenosioci zaraznih bolesti pa nije loše da naučimo da se zaštitimo od njih, ali i da umemo da postupimo pravilno kad ih pronađemo na koži deteta.

Zašto krpelji vole topli deo godine?
Krpelji žive u zelenilu, obično u travi i na drveću. Zato ih ima već u prolećnim mesecima, ali se najčešče krajem maja i u junu njihov broj znatno povećava. Krpelju je spoljna toplota neophodna za život, tako da ne može da preživi hladne dane. Imajući u vidu i “vegetacijski bum” i lep ambijent za život, jasno je zašto su krpelji ljubitelji toplih dana. Njihovi biološki “rezervoari” su uglavnom glodari, kojih zaista ima mnogo – pa se krpelji preko tih, veoma pokretnih životinjica, neverovatno brzo šire.

Krpelj je “krvopija” koja napada sve što im se nađe u blizini, a ima kožu bogatu krvnim sudovima – pored dece i ljudi i svi drugi sisari, uključujući i kućne ljubimce, su prava radost za krpelje.

Kako krpelj dođe do dece?
Omiljeno stanište krpelja je visoka trava, ali se oni rado “penju” u guste krošnje. Zato ih ima i na drveću, odakle padaju na decu, pa ne treba da čude što su česta mesta ujeda na glavi i vratu.

Svako ko drži kućne ljubimce, treba redovno da kontroliše kuce i mace, da pronalazi i eliminiše krpelje. To je važno, jer dete može da “zakači” krpelja u igri sa omiljenom životinjom. Srećom, vlasnici kućnih ljubimaca su, po pravilu, bolje upoznati sa problemima koje krpelj donosi. Osim toga, postoje efikasna sredstva za zaštitu životinja od ovih neprijatnih krvopija, pa se tako i deca uspešno štite.

Da li boli kad krpelj ujede?
Na žalost NE boli!

Bolje bi bilo da zaboli jer bi odmah znali da je krpelj “u akciji” pa bi ga lakše i brže izvadili!

Kad krpelj stigne na kožu on prvo traži mesto koje mu najviše odgovara “za obrok”, a u momentu kad “ugrize” dete (ili odrasle) on ispusti jednu supstancu koja ima ulogu lokalne anestezije, pa NIŠTA ne osetimo! To naravno krpelju odgovara jer tako može da ostane neprimećen i da nastavi da se nesmetano hrani.

Zašto je krpelj opasan – koje bolesti?
Ima dosta opasnih bolesti koje krpelj može da prenese na čoveka. Srećom, na našem području praktično nema arbovirusa, koji su prouzrokovači retkih, ali opasnih izazivača zapaljenja mozga (encefalitis) i moždanih ovojnica (meningitis) – koje prenose krpelji. Zato nećemo o tome.

Na našem geografskom području, “najvažnija” boleština koju krpelji prenose je Lajmska bolest (Lyme). Ona se, inače, javlja i na drugim kontinentima. Šta se konkretno dešava? U krpelju se nalazi opasna bakterija (Borellia), koja njemu ne smeta, ali je prilikom “obroka” ubaci u krvotok domaćina.

Lajmska bolest je veoma opasna pa smo je obradili u posebnom članku.

Kako ispravno postupiti kad se krpelj ipak zakači na dete?
- Krpelj mora da se odstrani sa kože! Najbolje je da se to uradi u nekoj od zdravstvenih ustanova, ili u najbližoj ambulanti. Skoro svaka ambulanta ima jednostavne instrumente kojima veoma brzo, gotovo bezbolno može da se izvadi krpelj. Ako ste daleko od ambulante, uzmite pincetu, uhvatite krpelja i polako ga povucite sa kože.

To je zaista važno, jer ako ga naglo “trgnete” iz kože, u njoj mogu da ostanu glava i rilice kojima se krpelj “zakačio” za dete. Pravovremeno vađenje krpelja drastično smanjuje verovatnoću nastanka Lajmske bolesti! Problem je što često ne znamo koliko je dugo krpelj proveo na kože PRE nego što smo ga uočili.

- Nemojte da “opijate” krpelja alkoholom ili benzinom, jer će tada stvarno da mu pripadne muka, pa će da povrati bakteriju (ako je ima u sebi) koja izaziva Lajmsku bolest.

- Imajući u vidu da preko krpelja može da se “zaradi” i tetanus, pedijatar će da preporuči odgovarajuću antitetanusnu zaštitu. Uvidom u karton obavljenih vakcinacija (koji se nalazi u zdravstvenoj knjižici), lekar će da proceni da li dete treba da dobije antitetanusni “serum”, ili je uz to potrebno da se da i antitetanusna vakcina. Ogromna većina dece koja je redovno vakcinisana – ne zahteva antitetanusnu zaštitu!

- S obzirom da je skoro svaki treći gradski krpelj zaražen Borelijom, najefikasnija prevencija je da dete dobije odgovarajući antibiotik, čime će u korenu da se saseče mogućnost razvoja Lajmske bolesti. Najbolje bi bilo da se izvađeni krpelj odnese u odgovarajuću laboratoriju, gde će se proveriti da li je zarazan, pa onda pristupiti eventualnoj antibiotskoj terapiji. Ako je to neizvodljivo, pametno je (uz konsultaciju sa pedijatrom) da se detetu da Amoksicilin, i to u punim terapijskim dozama (koje određuje pedijatar). Ukoliko je dete alergično na penicilin, lekar će da prepiše odgovarajuću zamenu. Za odrasle se prepisuju tetraciklinski antibiotici.

Kako sprečiti da krpelj dođe do deteta?
Nemoguće je i potpuno neopravdano zabraniti deci igranje u prirodi.

Evo nekoliko saveta da to bude bezbedna zabava:

- Treba izbeći visoku travu kao mesto za igranje, zato je treba kositi u dvorištu, odnosno na svim zelenim površinama gde se deca igraju.

- Bilo bi idealno da se zelene površine na kojima se deca igraju zapraše odgovarajućim insekticidom koji efikasno ubija krpelje.

- Teoretski, dobro je da deca nose duge pantalone (ili trenerku) ili bar dokolenice – kako krpelj ne bi mogao lako da se “zalepi” za njih. Međutim, teško da taj savet može da se ispoštuje dok traju letnje vrućine, a baš tada ima najviše malih krvopija.

- Pravi način zaštite je upotreba repelenata – “rasterivača” insekata, koji se nanose na kožu. Radi se o hemijskim supstancama (ima i preparata na biljnoj bazi) koje ne smetaju dečjoj koži, ali teraju krpelja da potraži drugu žrtvu na kojoj nema repelenta. Treba premazati sve otkrivene delove kože pre izlaska dece napolje. To će pomoći i u teranju komaraca!

- Posle dana koji dete provede u prirodi, obavezno treba pregledati njegovu kožu. I to najbolje pre tuširanja, jer krpelj može da se “zavuče” daleko od mesta gde je “uskočio” na dete. Detaljno pregledajte celo dete, uključujući i pregibe i kosu! Najgore je kada krpelj odradi svoje, pa ode sa detetove kože, a sve ostane neprimećeno.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Stručnjaci kažu da bebe pre rođenja sisaju palac, a istraživanje je pokazalo i da one u stomaku vežbaju veštine komunikacije, koje uključuju i plakanje

Trudnice se često žale kako ih bebe šutiraju u stomaku, ali se i obraduju kada osete da se pomeraju, podsećajući ih da su tu. Stručnjaci kažu da one još pre rođenja sisaju palac, što se često zabeleži na snimku ultrazvuka, a istraživanje sprovedeno na univerzitetima Duram i Lankaster je pokazalo i da one u stomaku vežbaju veštine komunikacije, koje uključuju i plakanje.

Naučnici su koristili ultrazvuk i posmatrali bebe, proučavajući kakve sve izraze lica prave pre rođenja. Tada su videli da one prave složene izraze, kao što su spuštanje obrva i nabiranje nosa.

- Za bebe je od životnog značaja sposobnost da odmah po rođenju pokažu ako ih nešto boli - kaže dr Rajsland sa Univerziteta Duram. - Ali, tek treba da utvrdimo da li plačljivi izrazi lica znače da ih stvarno nešto boli ili samo "vežbaju" za prave bolove.

Izvor: novosti.rs

Među brojnim alergijskim bolestima astma ipak zauzima posebno mesto. Neosporna je činjenica da je astma kod dece u višedecenijskoj ekspanziji, pa je broj dece koja oboljevaju realno veći iz godine u godinu.

Ranije je dijagnoza astme neretko bila uvijana u razne “oblande lakših dijagnoza” (opstruktivni bronhitis koji se ponavlja…). Ipak, bolesti se moraju nazivati pravim imenom, pa jedan broj dece koja su vukla stare i neadekvatne dijagnoze konačno ima pravo ime bolesti od koje pati.

Kada dete ima ponavljane napade otežanog disanja sa karakterističnim šištanjem, koje nastaje zbog suženja malih i srednjih disajnih puteva, dijagnoza se skoro sama nameće – to je astma! Naravno, pedijatar koji prati dete (ili pulmolog) će postaviti dijagnozu astme, a alergološkim ispitivanjima će se pokazati da li je alergija uzrok ove bolesti.

Astma kod većine roditelja izaziva skoro paničan strah. Odmah se nađe neko iz porodice, ili među prijateljima ko više godina pati od astme, pa se množe crne misli po tipu “i moje dete će tako proći”. To naprosto nije tako iz mnogo razloga, a najvažniji leži u činjenici da savremeni pristup u lečenju i prevenciji ove bolesti kod dece daje fantastične rezultate.

Prođe zima, a opet astma! Stvarno veliki broj dece pati od ove bolesti tokom jeseni i zime, a to je posledica “sprege” virusa i astme. Stiglo je proleće, sa njim i neizbežan polen, pa su alergijske bolesti u “usponu”, a deca koja imaju sklonost ka ovoj bolesti neretko oboljevaju baš ovih nedelja. Zato smo se odlučili da prikažemo prolećnu astmu, sa akcentom na prevenciju – sprečavanje pojave ove neprijatne bolesti.

Kako nastaje prolećna astma?
Suština astme je suženje disajnih puteva – “spazam”. Na sluzokoži se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. Te supstance se nazivaju medijatori alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva. Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ili zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta.

Kako se dijagnostikuje alergijska astma?
Većina dece ima tipične simptome: ponavljane epizode suženja disajnih puteva (bronhoopstrukcija) koje su praćene kašljanjem, a nekada i pravim napadima otežanog disanja. Svi dobro edukovani pedijatri će ovakvu decu izdvojiti i praćenjem postaviti dijagnozu astme. Pošto postoji i nealergijska astma, potrebna je alergološka obrada koja ima za cilj da pronađe eventualne alergene – obično nevidljive (ili neprimetne) sitnice iz okoline koji su uzrok započinjanja lavine složenih biohemijskih reakcija koje se manifestuju suženjem disajnih puteva.

Jedan, manji broj dece ima “skrivenu” astmu koja se manifestuje samo u određenim okolnostima, na primer tokom fizičkog napora, pa se kod njih do dijagnoze dolazi nešto sporije. Ipak, i ova dečica pre ili kasnije stižu do prave dijagnoze.

Može li se polenska kijavica (alergijski rinitis) “spustiti” na pluća i izazvati astmu?
Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, ipak radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve. To znači da NEMA “spuštanja” bolesti, ali alergični na polen koji imaju kijavicu (rinitis) mogu razviti astmu, kao zasebnu manifestaciju alergije.

Da li se alergijska astma nasleđuje?
Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest, ali to NE MORA da znači da će dete imati alergijsku astmu!

Ipak, ova bolest se može javiti i kod dece čiji bliski srodnici nemaju astmu, ali ni druge alergijske bolesti.

Kako se leči
Lečenje astme ima dva aspekta.

Prvi je pomoć detetu tokom samog napada, kada je potrebno što pre dati adekvatnu terapiju. Ta akutna terapija počiva na tri grupe lekova: bronhodilatatorima iz grupe takozvanih beta agonista (salbutamol i ostali), kortikosteroidima (prednizolon, metilprednizolon i sl.) i teofilinskim preparatima (aminofilin, durofilin). Ovo se uvek sprovodi pod budnim okom pedijatra ili pulmologa, a najvažnije je da roditeljima ne promaknu simptomi i znaci astme (koji se ipak lako prepoznaju), i da dete na vreme stigne do lekara.

Drugi aspekt je sprečavanje čestih (recidivantnih) napada. Ova vrsta tretmana se stručno naziva profilaksa a njena suština je da dete svakodnevno uzima neki lek koji će prvo prorediti, a onda i sprečiti ponovne astmatske napade.

PREVENTIVNA – PRODILAKTIČKA TERAPIJA ASTME

Zaista je važno da se ova tema detaljnije obradi, imajući u vidu da blagovremeno započinjanje profilaktičke terapije drastično povećava izglede da se astma drži pod kontroloma i da dete vodi zdrav život u kome će disati “punim plućima”!

Evo najčešćih pitanja roditelja:

Da li svako dete sa astmom treba da se podvrgne profilaktičkom tretmanu?
NE zahteva svako dete sa astmom profilaksu!

Ima dece koja lepo odreaguju na akutnu terapiju astmatskog napada, pa se napadi veoma retko dešavaju, ili se sami po sebi izgube. To je super, ali veliki broj dece s alergijskom astmom ima česte napade, ili su napadi toliko teški da dete skoro svaki put “zaglavi” u bolnici. E tu nema dileme – što pre na profilaksu.

Odlaganje profilaktičke terapije kod ove dece NE pomaže, naprotiv!

Koji se lekovi koriste za profilaksu alergijske astme?
Najbolja profilaksa je eliminisati alergen koji je uzrok astme. Većini dece je to naprosto neizvodljivo, jer dete mora da vodi normalan život u uslovima u kojima živi. Zato je potrebno odabrati pravu terapiju.

Postoji mnogo lekova koji se mogu davati deci, ali se izdvajaju tri najčešće korišćene grupe koje imaju jednu zajedničku karakteristiku – moraju se uzimato dugo (mesecima) da bi ispoljili pravi efekat.

Ketotifen (Galitifen i ostali) je lek kome su pripisivana razna svojstva, ali se zapravo radi o antihistaminiku, dakle leku koji smanjuje štetu koju deci pravi histamin – jedan od glavnih (ali ne i jedini) medijator alergijske reakcije. Ovaj lek je već decenijama kontroverzan, jedni ga vole i poštuju jer se daje kao sirup (i nema značajnija neželjena dejstva), a drugi alergolozi i pulmolozi smatraju da mu nije mesto u profilaktičkom tretmanu. Istini za volju, poslednjih godina je potisnut od strane novih, moćnijih lekova, ali i dalje ima svoje mesto u prevenciji lakših oblika alergijske astme.

Kromolin (naatrijum kromoglikat – Intal) je lek koji smanjuje oslobađanje medijatora alergijske reakcije (histamina, leukotriena…) iz jedne vrste ćelija koje zauzimaju važno mesto u nastajanju alergijske astme (mastociti). Lek se primenjuje putem inhalatora, ali se izuzetno retko primenjuje kod dece.

Desetak godina se kod dece primenjuju i lekovi iz grupe inhibitora leukotriena. Leukotrieni su takođe medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi obećavajući lekovi (montelukast i ostali) se daju oralno, a sve veći broj studija potvrđuje njihovu efiksanost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, ali to nije jedina indikacija za njihovu upotrebu.

Inhalatorni kortikosteroidi su, bez preterivanja, napravili revoluciju u lečenju ali i izlečenju astme kod dece. Oni na mnogo načina umanjuju neželjene posledice alergijske reakcije na sluzokoži disajnih organa i tako dovode do drastičnog popravljanja plućne funkcije, ali i sposobnosti deteta da se odbrani od alergena.

Budesonid (Budelin novolizer) je jedan od najčešće korišćenih i najbezbednijih lekova iz ove grupe koji se veoma dugo primenjuje kod dece, ali su efikasni i u profilaksi astme kod dece.

Treba reći da se ovi lekovi daju i kod dece koja imaju astmu u čijoj osnovi NIJE alergija, ali i dalje ima roditelja koji se neopravdano plaše i imaju brojne dileme, pa da ih razrešimo:

- Kada se mogu očekivati željeni efekti terapije inhalatornim kortikosteroidima

Potrebno je strpljenje – neophodno je nekoliko nedelja (ponekad i meseci) da se spreči nastanak novih napada astme! Tu naprosto nema brzih “reakcija”.

- Kako se primenjuju

Inhalacijama uz pomoć posebno dizajniranih raspršivača – “sprejeva”. Kod dece starije od 6 godina je moguće pravilno primeniti raspšivače, a OBAVEZNA je obuka od strane pedijatra koju dete usvaja, a roditelji nadziru. Izuzetno je važno da se inhalacija pravilno primeni jer se efekti neće ispoljiti kod dece koja nepravilnom inhalacijom unesu nedovoljno leka!

Kod manje dece (ili kod mališana koji ne mogu da pravilno koriste inhalatorni preparat) postoje “pomagači” – posebne komore (baby haleri) kojima se lek aplikuje jednostavnije i efikasnije.

- Da li inhalatorni kortikosteroidi izazivaju usporenje rasta kod dece

Produžena primena neadekvatnih (prekomernih) doza može dovesti do smanjenja konačne telesne visine kod dece.

Ovo se izuzetno retko (gotovo nikad) dešava kad se poštuje prepisana doza i trajanje terapije. Suština je u redovnim kontrolama deteta, jer kad se efekti preventivne (profilaktičke) terapije ispolje, doza leka se smanjuje i ide se ka postepenom prekidanju terapije. Tako se sprečava da inhalatorni kortikosteroidi uzrokuju usporenje rasta.

- Da li ovi lekovi mogu izazvati gljivičnu infekciju usta (soor – kandidijaza)

Mogu, zato što “zaostatak” leka u ustima može oslabiti imunitet sluznice, koja se tako slabije bori sa gljivicama i nastaje soor. Kandida (Candida) je “sveprisutna” gljivica koja se lako useli u usta i tako može nastati infekcija. Naravno, ovo se NE dešava kod većine dece, ali se ipak može desiti. Kad se desi, lako se leči antimikoticima (nistatin, mikonazol…) i izuzetno retko je potrebno privremeno prekinuti inhalatornu terapiju.

- Kako sprečiti kandidijazu usne duplje (soor) kod dece koja su na inhalatornoj terapiji kortikosteroidima

Lako!

ODMAH posle inhalacije dete treba da ispere usta običnom vodom ili još bolje da se zubi operu! Ako se inhalacije obave neposredno pre jela, kandidijaza se daleko ređe dešava. Ovim malim “trikovima” se zaista može pomoći detetu da se izbegne gljivična infekcija usta.

- Ako se ipak desi napad astme, da li da se poveća doza inhalatornog kortikosteroida

To nikada ne treba raditi “na svoju ruku”!

Napad treba lečiti “brzim” lekovima koji pomažu da se suženi disajni putevi rašire, a eventualne korekcije doze inhalatronog kortikosteroida vrši isključivo pedijatar koji leči dete.

- Da li se inhalatorni kortikosteroidi mogu kombinovati sa drugim lekovima za profilaksu astme

Mogu, ali se to radi isključivo na preporuku pedijatra ili pulmologa-alergologa. NIKADA se to ne radi bez saveta lekara, a obično se kombinuju inhimitori leukotriena sa ovim lekovima. To je efikasna kombinacija, ali je rezervisana za posebno odabranu grupu mališana kojima astma pravi mnogo problema.

Jasno je da savremena medicina ima čime da se podiči u borbi sa alrgijskom astmom, zato ne treba bežati profilaktičke (preventivne) terapije. Koristi koje donosi su daleko veće i važnije od retkih i prolaznih neželjenih efekata. Naravno, sve detalje oko lečenja astme treba proći u razgovoru sa lekarom koji prati dete, a redovne kontrole su od neprocenjivog značaja za uspešnu borbu sa astmom.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Pravilan razvoj mozga – važnost trudnoće i prvih godina života

Sve je veći broj dece sa zdravstvenim problemima i poremećajima poput dijabetesa, hipertenzije, astme, neadekvatnog kardiorespiratornog fitnesa, poremećajima učenja, pažnje i koncentracije.

Teško bi bilo ukazati i izdvojiti sve faktore koji doprinose ovom trendu, ali je svakako važan faktor stil života i okruženje, koji se danas znatno razlikuje u odnosu na bilo koji period ljudske istorije. U toj promeni se i nalazi moguće rešenje za probleme koji su sve prisutniji u razvoju dece.

Veliko istraživanje u Sloveniji i Srbiji je pokazalo da učitelji smatraju da je svaka nova generaciija prvaka sve slabija u odnosu na ranije generacije (motorika, pažnja i koncentracija, opšte znanje i rečnik). Okruženje, kretanje i fizička aktivnost su izuzetno važni za razvoj mozga i intelektualnih sposobnosti deteta. O važnosti kretanja i fizičke aktivnosti na opšte zdravstveno stanje, ali i kognitivne funkcije se mnogo zna, ali postoje i mnogi drugi faktori koji utiču na opšti razvoj deteta, a pre svega njegovog mozga.

Da li su problemi genetske prirode?

Među naučnicima je rasprostranjeno mišljenje da genetski faktori imaju udela u ne više od 40% svih slučajeva razvojnih poremećaja. A šta je sa preostalih 60% ili više? Sigurno je da okruženje ima veliki uticaj, posebno ako postoji genetska predispozicija. Faktori okruženja i nasleđa se prepliću, te ih je nemoguće sagledavati zasebno.

Iako nedostatak fizičke aktivnosti i sedenterni stil života imaju veliku ulogu u povećanom broju razvojnih poremećaja, postoje još neki faktori. Pa tako, upotreba uređaja nove tehnologije se dovodi u vezu sa nedostatkom sna, neregularnim ciklusima spavanja, lošijim kvalitetom sna i povećanim umorom tokom dana. Dužina sna kod dece ne samo da je u direktnoj vezi sa zapreminom sive mase hipokampusa, već je i pokazano da je izloženost TV-u u ranom periodu razvoja u vezi sa problemima pažnje u sedmoj godini života.

Opasnosti iz neposrednog okruženja

Postoje brojne pretpostavke o tome zašto u prethodnih nekoliko decenija dolazi do povećanja broja dece sa neurološkim smetnjama poput autizma, ADHD-a, Cerebralne paralize i mentalne retardacije. Neke od njih su da je u pitanju zapravo samo način na koji se bolesti danas dijagnostikuju, vakcine, ili neurotoksične hemikalije u okruženju.

Vredi napomenuti supstance, u nekim državama manje u nekim više regulisane, koje su prisutne u okruženju i/ili u svakodnevnim predmetima (nameštaj, odeća) za koje se smatra ne samo da utiču na opadanje IQ, već i na ADHD i poremećaj autističnog spektra. Recimo, pesticid hlorpirifos koji se koristi kao sredstvo za ubijanje insekata, a utvrđeno je da je umereno toksičan i za ljude. Izloženost ovom insekticidu je dovedena u vezu sa razvojnim i autoimunim poremećajima, pa čak i do mentalne retardacije ako je majka bila izložena ovoj supstanci tokom trudnoće.

Poznato je da mnogi neurološki poremećaji mogu da budu izazvani neurotiksičnim supstancama kao što su olovo, živa, PVC (koristi se u građevinarstvu, za izradu plastične ambalaže) i PCB (ima ga u bojama, u pesticdima, u rashladnim uređajima itd). Porast poremećaja ADHD-a i autizma od kraja devedesetih godina je potvrđen, ali i dalje nije u potpunosti objašnjen. Danas mnogo više znamo o tome. Postoji jasna korelacija između PCB, emisije žive i autizma. Svaki put kada dođe do porasta emisije žive i PCB-a, čini se da se stopa autizma poveća.

U studiji sprovedenoj pre deset godina otkriveno je da mozgovi pacova izloženi PCB-u simaju rupe, a neuroni koji bi trebalo da budu aktivni nisu. Ovaj defekt se odrazio na sluh. U drugoj studiji, deca koja su bila izložena PCB-u u trudnoći su imala niži IQ i promene pri učenju i pamćenju. U prvim mesecima trudnoće je mozak najosetljiviji i tokom ove faze može doći do trajnih oštećenja mozga, čak i ako fetus dođe u kontakt sa malim dozama neurotoksina, koje na mozak odrasle osobe ne bi imale nikakav ili veoma mali efekat.

Važnost ishrane

Ishrana je jedan od važnih faktora za razvoj mozga i znatno je promenjena modernim stilom života. Iako je ova tema preopširna, važno je napomenuti da pored dobro poznatog uticaja šećera na psihofizičko stanje, studije na miševima su pokazale da prekomerno unošenje šećera u adolescentskom periodu utiče na to kako se doživljava nagrada u odraslom dobu; to može da izazove razvoj patoloških stanja sistema za nagrađivanje.

Kada se sistem za nagrađivanje, koji je zadužen za osećaj zadovoljstva i užitka, prečesto aktivira (a svaki slatki zalogaj upravo to i radi) može da dođe do problema kao što su gubitak kontrole, jaka želja za hranom i povećana tolerancija na šećer. Eksperiment koji je rađen na malim životinjama 2012. godine pokazao je da ishrana bogata fruktozom usporava aktivnost mozga, time sabotirajući memoriju i učenje.

Takođe, sve je više dokaza da je ishrana bogata šećerom (insulinska rezistencija i nivo glukoze u krvi) u vezi sa neurodegenerativnim oboljenjima poput Alchajmerove bolestu. Neki naučnici su čak počeli Alchajmerovu bolest da nazivaju Dijabetes tip 3.

Smatra se da je najznačajni uticaj okoline na bebe u materici i u prvim godinama života upravo ishrana. U ovom periodu pravilno balansirana ishrana je neophodna za pravilan razvoj mozga. Nedostaci hranjivih materija poput gvožđa ili joda mogu da utiču na kognitivni i motorički razvoj.

Sve je više dokaza da je DHA, esencijalna masna kiselina, ključni faktor intenzivnog formiranja sinapsi što čini prvu godinu života kritičnim periodom za učenje i razvoj. Mnogi drugi nutrienti poput holina, folne kiseline i cinka su povezani sa ranim funkcionisanjem mozga. Nepravilna ishrana ili nedostatak balansirane ishrane u ranom detinjstvu (tzv. food insecurity) se dovodi u vezu sa problemima u učenju i razvoju. Dugotrajne posledice uključuju nisko postignuće u školi, emocionalne probleme i slabo zdravlje.

Možda je primer joda i najpoznatiji primer važnosti nekog mikroelementa za pravilan rast i razvoj. Jod je esencijalan za normalan rast i razvoj dece, pre svega za normalan razvoj centralnog nervnog sistema i inteligencije, posebno u prvih nekoliko godina života.

Zemlja i voda u blizini mora su veoma bogate jodom, tako da su prirodni izvori joda morska riba, plodovi mora, morska trava, ali i mlečni proizvodi i jaja – dokle god životinje unose dovoljno joda, kao i biljke koje rastu na tlu bogatim jodom. Jedan od važnih izvora joda su prirodne mineralne vode koje sadrže jod koji se brzo i lako resorbuje. Iako se već par decenija kuhinjaska so jodira, procenjuje se da od nedostatka joda pati čak trećina svetske populacije, a jedan od mogućih razloga je što jod vremenom isparava iz soli u koju se dodaje.

Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) čak tvrdi da postoji jasna veza između nivoa joda koji žena ima tokom trudnoće i kasnije inteligencije deteta. Postoje i istraživanja koja govore da je jod važan u povezivanju neurona, a od formiranje tih veza (sinapsi) zavisi i intelekrualni kapacitet deteta.

Istraživanje sprovedeno 2006. godine je pokazalo da unošenjem suplemenata joda kod školske dece koja imaju već umeren nedostatak joda dolazi do poboljšanja u obradi informacija, finoj motorici, kao i vizualnom rešavanju problema. Iako je preporučena dnevna doza joda za odrasle osobe 150 mikrograma (za trudnice i dojilje skoro 300 grama) važna stvar se često ne uzima u obzir. A to je sve veća izloženost modernog čoveka takozvanim goitrogenima – supstancama koje ometaju funkcioju tiroidne žlezde tako što se vezuju za iste receptore kao i jod.

Jedan od njih je bromid, koji se između ostalog nalazi u plastici, pesticidima, nekim pecivima, gaziranim sokovima, lekovima, kao i pastama za zube i tečnostima za oralnu higijenu. Neki naučnici čak dovode u vezu poremećaje pažnje sa bromizmom.

Izvor: Danas

Logopedi i dečji psihijatri upozoravaju da sve veći broj mališana od dve ili tri godine nije izgovorio prve reči. Većinu vremena provode ispred televizora, pa i kad progovore to je mešavina maternjeg i engleskog jezika

LOGOPEDSKE ordinacije prepune su dvogodišnjaka i trogodišnjaka koji još nisu progovorili ni reč. Drugi problem su deca koja su progovorila na izmišljenom jeziku, nekoj mešavini engleskog i srpskog. To je posledica preterane upotrebe tehnologije i nekomunikacije sa decom, što kasnije može da utiče na sposobnost čitanja i pisanja čak i tokom celog školovanja, upozoravaju logopedi i psihijatri.

Normalan jezički razvoj podrazumevada da dete koje je napunilo godinu dana polako počinje da "brblja", imitira zvukove ili već koristi jednostavne reči. Do 18. meseca, već bi trebalo da postoje i kratke, jednostavne fraze.

- Sve češće roditelji dolaze na prvi logopedski pregled sa dvogodišnjacima koji znaju svega pet ili deset reči., svoje potrebe izražavaju upiranjem prsta i nisu razvila rečenicu. Tada roditelji primete da se njihovo dete razlikuje od svojih vršnjaka. Umesto da im svakodnevno čitaju, zajedno gledaju slikovnice imenujući predmete i životinje, imitirajući zvukove, roditelji sve češće ostavljaju decu ispred televizora ili računara. Deca mnogo toga ne znaju, jer ih niko tome nije naučio - objašnjava, za "Novosti", logoped Jelena Ivanović iz Doma zdravlja "Dr Đorđe Kovačević" Lazarevac.

Umesto učenja reči, pojmova i zvukova, kroz pesmu ili čitanje priča, roditelji sve češće deci od godinu ili dve, dopuštaju da većinu vremena provode ispred televizora i računara. Posledica preterane upotrebe tehnologije u ranom uzrastu su poremećaji u razvoju govora, o čemu svedoče pune ordinacije dece koja su prve reči progovorila na nekom svom, izmišljenom jeziku.

TEPANjE I "ČITANjE MISLI"
RAZLOG za to koji takođe doprinosi nepravilnom razvoju govora kod dece, jeste takozvano bebeće tepanje i nepravilno izgovaranje reči kada se obraćamo malom detetu. "Linija manjeg otpora" i dopuštanje detetu da dobije na šta pokaže prstom, takođe nije dobro rešenje. - Kada dete dobije sve na šta pokaže prstom, niko ne traži od njega da izgovori reč i bukvalno mu se "čitaju misli", to može da smanji potrebu deteta da komunicira sa okolinom - kaže Jelena Ivanović.

- Često se dešava da dete ne progovori razumljivo i razgovetno, već kombinuje reči sklopljene od maternjeg i engleskog jezika. To se dešava jer dete nije dovoljno zrelo da napravi razliku između stranog i maternjeg jezika, pa uči pogrešno. Ono praktično ne zna nijedan jezik i taj problem je potrebno shvatiti izuzetno ozbiljno.

Isto misli i doktorka Olivera Aleksić, dečji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje.

- Ekran je često interesantniji, bučniji, brži i veseliji od stvarnih događanja. Zbog toga se mala deca navikavaju da ćute i da sve što žele dobiju pokretima prstiju. Ukoliko nema nikakvu stimulaciju da priča, da ponavlja reči, imitira zvuke, to može stvoriti problem u daljoj komunikaciji - objašnjava dr Aleksić.

Ukoliko dete nije progovorilo do svoje druge godine, potrebno ga je odvesti kod logopeda koji će utvrditi da li postoji potreba za tretmanom. Treća godina je granica do koje dete treba odvesti stručnjaku, kako ne bi nastale dugoročne posledice u jezičkom razvoju.

- Najpre se utvrđuje da li dete kasni u razvoju govora i jezika i sprovodi se testiranje kojim se utvrđuje zbog čega dete ima problem. Potrebno je sprovesti određene vežbe i razgovarati sa roditeljima kako da pravilno stimulišu dete da progovori u porodičnoj sredini, kako bi se problem rešio. Tretmani mogu da traju nekoliko meseci, ali u nekim slučajevima, potrebno je i nekoliko godina - kaže logoped Jelena Ivanović.

Ukoliko postoji dobar vaspitni obrazac i jezička stimulacija, a progovaranje kasni, ne treba zaboraviti da je svako dete "svet za sebe", zbog čega je nekima potrebno malo više vremena. U tom slučaju, najvažnije je isključiti fizičke prepreke, kao što je oštećen sluh ili vid, ali i izvršiti procenu intelektualnih sposobnosti.

- Ankiloglosija ili "sapet jezik" je urođeni problem, zbog kojeg dete može da kasni sa govorom. Rešava se vrlo jednostavnom stomatološkom intervencijom, nakon čega dete može normalno da razvija svoj govor.

Izvor: novosti.rs

Poslednjih nekoliko decenija je došlo prave mini-revolucije alergija među decom, a prolećne alergije su jedan od najneprijatnijih “kvaritelja” prolećnih radosti.
O njima se mnogo zna, ali i dalje je mnogo zabluda, pa je jedan od načina da se upoznamo sa prolećnim alergijama upravo taj – da “razbijemo najčešće zablude.

Rano je još, neće alergija pre sredine aprila
Nije rano, sada je pravo vreme da se priča o prolećnim alergijama!

Znamo svi kada počinje kalendarsko proleće, ali biljni svet ne priznaje ljudske vremenske podele. Za trave je proleće onda kada ogreje sunce. Ova zima i nije bila naročito oštra, pa i vegetacija kreće ranije.

Dovoljno je nekoliko sunčanih dana da skoro sve ozeleni. Ova godina je čudna, ali bilo je hladnih dana, ali i topla prva polovina februara obećavaja da će ove godine trave procvetati ranije.

“Iskusni alergičari” su mogli da osete prve simptome već ovih dana!

Mama ima polensku alergiju, moraju i deca da je “zakače”
Ne mora baš tako da bude!

Sklonost ka alergijama se naziva atopijska konstitucija.

Prevedeno na običan jezik to znači da postoji genetski zapis koji je zaslužan za alergijske bolesti, to je tačno! Ipak treba znati da se ne nasleđuju alergijske bolesti već sklonost ka alergijama!

To znači da deca verovatno nose “gen za alergiju” koji su dobila od roditelja, ali uopšte ne moraju da dobiju i polensku alergiju!

I dalje je tajna kako se alergijske bolesti počinju – šta ih tačno “probudi” i zašto neko ima simptome od sedme godine, a neko oboli u 30. godini. Takođe nije potpuno jasno zašto od troje dece iz familije gde su i otac i majka “alergičari” dvoje nema smetnji, a samo jedno dobije neku alergijsku bolest.

 Dete koje ima polensku kijavicu može da zarazi drugu decu, treba ga se kloniti
Ma kakvi, ovo nije tačno!

Obična, visusna kijavica se lako prenosi sa deteta na dete, ali to su virusne bolesti! Alergija nije infekcija (iako liči na klasičnu kijavicu), pa se ne može preneti kontaktom bolesnog deteta sa zdravim!

To što nosevi cure, a oči crvene, NIJE dakle od infekcije, pa NEMA opasnosti od zaraze.

“Mace” su glavni uzrok prolećnih alergija
“Mace” nisu uzrok polenske alergije!

Pa kako onda veliki broj dece baš tada ima sve manifestacije polenske kijavice? To je čista koincidencija! U vreme kada se mace lete svuda oko nas onda cveta i najveći broj trava! Polen je golim okom nevidljiv!

Nažalost, kod alergičnih njega jasno “vide” ćelije koje stvaraju posebnu vrstu antitela koja su odgovorna za alergijsku reakciju, pa se alergijska kijavica brzo razvija. “Mace” su prevelike da bi nesmetano stigle u nos i gornje disajne puteve, pa je i tako jasno razumeti zašto one nisu uzrok prolećnih alergija.

 Dete ima crvene oči koje stalno svrbe, sigurno je neka infekcija

Nije infekcija jedini uzrok “crvenog oka”.

Alergijska reakcija na polen se odigrava često i oku, tačnje u konjuktivi. Kao što je nos crven i curi, tako je i konjuktiva (fina sluznica koja oblaže očnu jabučicu) napadnuta alergijskom reakcijom.

I za to ima leka, odgovarajuće kapi za oči (koje naravno prepisuje lekar) već za par dana dovode do olakšanja tegoba.

Polenska kijavica je bezazlena bolest, to će samo proći, ne treba terapija osim fiziološkog rastvora u nos
Nažalost to NIJE tako, i ovo je zabluda!

Svakako, ne radi se o nekoj opasnoj boleštini, ali svako ko je “osetio” polensku alergiju zna da to nije baš tako bezazleno.

Savremena medicina dobro razume mehanizme nastanka alergija pa su razvijeni zaista korisni i efikasni lekovi za borbu sa prolećnim alergijama. Fiziološki rastvor i slični preparati su korisni za “pročišćavanje” nosa ali nisu lek protiv alergije!

Zato su neophodni antihistaminici, ponekad i drugi lekovi koji uspešno eliminišu simptome i znake polenske alergije. Zato ih treba koristiti prema savetu pedijatra.

Lečenje treba prekinuti čim nestanu tegobe polenske kijavice
Pogrešno!

Lečenje se nastavlja i posle eliminacije simptoma polenske kijavice.

To je zato što je alergijska reakcija prisutna sve dok je prisutno ono što alergiju izaziva! Detetu je već posle nekoliko dana terapije mnogo bolje, ali je polen tu barem nekoliko nedelja. Zato se terapija nastavlja par nedelja posle smirivanja tegoba.

Naravno sve detalje oko vrste i trajanja terapije treba precizirati sa pedijatrom koji prati dete. Roditelji ne treba da prekidaju terpiju “na svoju ruku”, čak iako je detetu vidno bolje.

“Hormonski” preparati koji se stavljaju u nos nisu za decu, mnogo su opasni
To nije tačno kada se poštuje doza i trajanje ove lokalne terapije!

Nazalni kortikosteroidi (tako se stručno zovu) su pravi mali “revolucionari” u terapiji težih oblika polesnke alergije. Oni su veoma efikasni, ali traže nekoliko dana za postizanje pravog efekta.

Hormon (kortikosteroid) je tako farmaceutski upakovan da se njegovo dejstvo ograničava na nosnu sluzokožu, a samomali(beznačajni) deo prolazi u cirkulaciju. Zato, kada se poštuje prepisana doza i kada je trajanje terapije tačno prepisano od strane lekara – nema brige.

Ove lekovi se ne uzimaju bez konsultacije sa pedijatrom jer prekomerna doza i nepotrebno duga terapija mogu dovesti do neželjenih efekata lečenja.

Dete je imalo blagi oblik alergije na polen prošlog proleća, pa je ove godine neće ni imati
Nažalost, ovo NIJE tačno!

Daleko je veća šansa da će dete ove sezone imati burniju reakciju. To je zato što kod alergija neretko postoji “lančana reakcija” gde se vremenom spektar alergena (koji izazivaju alergijsku reakciju) širi pa i alergijska bolest biva izraženija.

Nema potrebe da se polenska alergija sprečava, treba je lečiti tek kada se ponovo pojavi
Potpuno pogrešno!

Kada se utvrdi da je dete alergično na polen (jednostavnim alergijskim testiranjem) onda se svake polenske sezone počinje preventivna terapije (profilaksa) pre nego se bolest zaleti.

To znači da bar dve nedelje pre očekivanog polenskog udara treba započeti terapiju lekom koji prepisuje pedijatar koji prati dete. Radi se o dobro ispitanim i pouzdanim lekovima koje koriste milioni dece (i odraslih), a neželjeni efekti terapije su blagi i retki. Zato nema potrebe da se čeka da se alergija ponovo pojavi – treba je “saseći” u korenu.

Kad dete ima alergijsku kijavicu sigurno će dobiti i astmu
Ne mora to da se desi!

Činjenica je da jedna alergijska bolest može nagovestiti i druge, ali NE MORA dete koje pati od polenske kijavice dobiti i alergijsku astmu!

Ima ljudi koji decenijama boluju od ove alergijske bolesti, a NIKADA nisu imali asmatski napad.

Kad alergijska kijavico ispravno leči i prevenira astma NIJE na spisku verovatnih komplikacija.

Alergijska astma kod dece je neizlečiva bolest koja se pogoršava kako dete raste
Nije tačno!

Astma, naročito alergijska, jeste dugotrajna bolest, ali se uz pravovremeno započeto i dobro vođeno lečenje detetu omogućava normalan i kvalitetan život.

Činjenica je da se detetova sklonost ka alergijama ne može izlečiti. To je zapisano u genima koji su, za sada, nepromenljivi. U budućnosti se može očekivati i genska terapija koja će možda rešiti problem predispozicije za alergije kod dece. Do tada nam ostaju brojne terapijske mogućnosti da savladamo bolest!

Od presudnog je značaja brza dijagnoza bolesti, otkrivanje eventualnih alergena i pravovremeno započinjanje terapije. Odugovlačenje sa davanjem pravog imena bolesti povlači i kašnjenje u terapiji što nije dobro. To ne valja jer proces oštećenja malih i srednjih disajnih puteva napreduje, pa je potrebno više vremena da se stvar okrene na stranu ozdravljenja.

Zato roditelji ne treba da se plaše dijagnoze alergijske astme jer će ogromna većina dece izrasti u zdrave ljude!

Napad alergijske astme može i sam da prođe – nema potrebe da se uvek daju lekovi, neka se dete izbori
Ovo je izuzetno opasna zabluda!

Napad astme je veoma nepredvidljiv. Nekada se u par sati desi neverovatno pogoršanje opstrukcije pa se deca moraju hitno odvesti u bolnicu. Zato je neprihvatljivo izbegavati lekove koji se daju u napadu astme!

Što pre započnemo adekvatnu terapiju, pre će detetu biti bolje! Ako ne damo lek postoji šansa da se detetu nepotrebno pogorša stanje i da završi u bolnici.

Antibiotici pomažu u lečenju alergijske astme, pa da se dete „pokrije” nekim antibiotikom širokog spektra
Zabluda „na kvadrat”!

Do pre nekoliko decenija većina dece sa ovih prostora je dobijalo dugotrajnu terapiju antibioticima za astmu koja se tako ne može izlečiti!

Tada se astma zvala bronhitis što prevedeno znači zapaljenje bronhija, pa su se davali antibiotici. Jeste zapaljenje, ali nije bakterijsko! Radi se o alergijskom zapaljenju, dakle nisu bakterije napale disajne organe kod dece sa astmom. Tada su se mnogi mališani lečili od ponavljanih “upala pluća bez povišene temperature” , a u stvari se radilo o ponavljanim bronhoopstrukcijama, dakle o astmi, koja se ne može izlečiti ni jednim antibiotikom.

Zato je davanje antibiotika kod astme neefikasno!

Ima dece koja mogu imati bronhoopstrukciju u sklopu bakterijske infekcije pluća (na primer mikolazma pnumonija), ali to onda nije alergijska astma! Kada se to desi onda se daju i bronhodilatatori i antibiotici, dakle ne antibiotici sami!

Ovu “kombinaciju” iskusan pedijatar relativno lako otkriva, tako da je lekar jedini koji prepisuje antibiotik, ako je to potrebno. Nikada roditelji ne treba sami da se odluče na ovaj korak pravdajući se izrekom “za svaki slučaj, da se nešto ne podvuče” jer se ipak radi o retkom fenomenu.

Bronhodilatatori se ne smeju davati duže od sedam dana, čak i ako su deo kombinovanih preparata
Netačno!

Tačno je da se bronhodilatatori (beta agonisti) ne daju duže od sedam dana kao monoterapija, dakle kada se samo taj lek daje detetu.

Postoje lekovi koji sadrže dugodelujuće bonhodilatatore u kombinaciji sa inhalatornim kortikosteroidnim lekovima (takav je preprarat koji sadrži formoterol i budesonid). Ovi se lekovi mogu promenjivati i duže od sedam dana, a neretko se daju i više nedelja dok se ne suzbije suženje disajnih puteva (bronhoopstrukcija) koja prati napad astme.

Dete koje ima polensku alergiju ne sme da se bavi sportom u prirodi
Srećom, NIJE tako!

To je tako bilo dok nisu pronađeni lekovi koji efikasno “drže pod kontrolom” polenske alergije.

Kod lepo pripremljene dece (kada je preventivna terapija startovala na vreme) nema prepreka da se deca bave bilo kojim sportom. Naravno, ako dete ima druge alergijske tegobe (na primer naporom izazvanu astmu) onda treba “pozvati u pomoć” alergologa koji će prepisati odgovarajuću preventivnu terapiju koja se uzima pre izlaganja fizičkim naporima. I tu je terapija prilično odmakla, tako da se i vrhunski sportski rezultatu mogu dostignuti i pored alergijsih problema.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs