Oznojilo se dete… uhvatiće ga promaja, dobiće upalu pluća.

U našem narodu kao da postoji kolektivni strah od promaje, kao najčešćeg prouzrokovača svih infektivnih bolesti disajnih organa, ali i reumatskih i drugih bolesti. Opaska: «Srbi se ne boje atomske bombe, ali se boje promaje», zaista je primenljiva i na naše vreme.

Dete ne može da dobije upalu pluća zato što se oznojilo! Naravno, ne treba pustiti da se znojavo dete izlaže hladnoći, ali to ne treba pravdati rizikom od pneumonije. Dete koje je znojavo, svakako treba dobro «osušiti» i utopliti pre izlaska na «zimoću». U protivnom, zaista se povećava rizik od infekcije gornjih disajnih puteva. Ali, ne treba odmah strahovati od zapaljenja pluća. To se kod, inače, zdrave dece (imunokompetentne – kako doktori vole da kažu) skoro nikada ne dešava.

Pije hladnu vodu posle treninga – sigurno će se razboleti, a možda dobije i zapaljenje pluća.
Totalna zabluda!

Dete treba da pije vodu i za vreme fizičkog napora i posle njega. Hladna voda brže prolazi kroz želudac u creva, a odatle u krv, pa je pogodna za nadoknadu tečnosti kod sportista. Naravno, ne govorimo o ledenoj (skoro zaleđenoj) vodi, već o «normalno» ohlađenim napicima. Oni ne dovode do upale pluća, a deca koja posle hladne vode redovno dobijaju zapaljenje grla – treba da se pregledaju kod specijaliste za uho, grlo i nos.

Mlađi brat (pet godina) je dobio virusno zapaljenje pluća, sigurno će i stariji brat – koji ima jedanaest godina, da oboli.
Ne mora da bude tako!

Zapaljenje pluća se češće dešava kod mlađe dece, jer su ona osetljivija – zbog nedovoljno razvijenog imunološkog (odbrambenog) sistema. Ako je predškolsko dete «zakačilo» zapaljenje pluća, to ne mora da znači da će oboleti i starije dete u porodici – mala je mogućnost da se to desi! Dete od 11 godina ima imunitet odraslog čoveka – što, naravno, ne znači da ne može da oboli, ali su zaista mali izgledi da se to desi, pogotovo kada je reč o upalama pluća koje uzrokuju virusi. Takva pneumonija se najčešće dešava kao jedna vrsta reakcije (ili ne-reakcije) organizma na virus, a to je karakteristično kod mlađe dece, kao i mališana čiji je imunitet oštećen nekom dugotrajnom bolešću.

Natrontaj ga dobro pred izlazak na sneg – da ne dobije pneumoniju.
«Trontanje» i prevencija zapaljenja pluća nemaju nikakve veze!

Dete ne treba pretopljavati, baš kao što ga ne treba ni previše lagano oblačiti u zimskom periodu. Treba ga obući tako da mu bude prijatno – a to, praktično, znači da ga obučemo isto kao i sebe, kada nam je prijatno. Naime, «natrontano» dete će se brže oznojiti, pa će mu biti nelagodno napolju, ali će se isto tako osećati i ako uđe da se negde zagreje, pred ponovni izlazak napolje.

Dete ima napad astme. Zima je, dobiće zapaljenje pluća. Treba mu odmah dati antibiotik da se zaštiti.
Potpuno pogrešno!

Astma i zapaljenje pluća su dve potpuno različite bolesti! Astma je suženje (spazam) malih i srednjih disajnih puteva, što se veoma razlikuje od pneumonije. Davati antibiotik detetu koje ima napad astme, potpuno je pogrešno – napad astme se ne leči antibioticima!

Pokazalo se da deca koja imaju astmu – nisu pod povećanim rizikom od dobijanja zapaljenja pluća! Čak je suprotno: dete astmatičar ima manje izgleda da oboli od pneumonije! Zato je besmisleno i pogrešno antibiotikom «pokrivati» dete koje ima napad astme!

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Radi se o «strašnoj» bolesti
Nekada, pre antibiotske epohe, šarlah je zaista bio strašna bolest. Srećom, sada mu je samo ime prilično opako!

Šarlah je zapravo angina praćena osipom po koži. Uzrok su bakterije – streptokoke grupe A (beta hemolitički streptokok). One stvaraju jednu supstancu (toksin), koja prouzrokuje osip. Zato dete pored svih znakova angine (gnojavo grlo, visoka telesna temperatura) ima i «sitnozrnasti» crvenkasti osip po telu, koji pomaže pedijatru da brzo postavi dijagnozu.

Uz blagovremenu primenu antibiotika, šarlah je bolest koja se lako i brzo leči – dakle, nije u pitanju strašna bolest!

Šarlah prouzrokuje česte komplikacije – može da strada srce, ali i bubrezi

Nije tako!

Pisali smo mnogo puta o komplikacijama streptokoknih infekcija, pa smo pomenuli i komplikacije na srcu i bubrezima. Mogu da se jave reumatska groznica i poststreptokokni glomerulonefritis, ali se to izuzetno retko dešava! Nije šarlah poseban u tom pogledu – kao i posle angine (ili streptokokne infekcije kože), mogu da se jave ove retke komplkacije. Znamo da se radi o deci koja imaju posebnu (veoma retku) sklonost ka stvaranju antitela (malih proteina koji se bore protiv mikroorganizama), koja mogu da napadnu delove sopstvenog tela.

Leči se isključivo injekcijama

Tako je nekad bilo! I sada ima mališana koji moraju da dobiju injekcije, alivećina dece kod koje se bolest na vreme otkrije, mogu da dobiju antibiotske sirupe. Penicilinski antibiotici su lekovi izbora, a na raspolaganju je odličan izbor oralnih preparata.

Naravno, pre leka je obavezan bris ždrela! Potrebno je da se izoluje bakterija koja izaziva infekciju, jer ima bolesti koje liče na šarlah a da streptokok nije uzrok infekcije. Sa druge strane, uradiće se antibiogram – test kojim se vidi koji je antibiotik najbolji za terapiju. Nažalost, zbog prekomerne i nekritične upotrebe antibiotika, došlo je do pojave neosetljivosti (rezistencije) streptokoka. Pre nekoliko decenija nije bilo ovog problema – skoro sve streptokoke su bile uspešno „tamanjene” penicilinom.

Ipak, ima dece koja moraju da dobiju injekcije antibiotika. To su mala deca koja imaju težak oblik bolesti, zatim deca koja povraćaju pa ne mogu da uzimaju antibiotike «na usta», ali i deca koja potiču iz izuzetno lošeg socijalnog miljea, pa nema garancije da će se oralna terapija pravilno sprovoditi.

Deca alergična na penicilin se leče «zamenama», obično iz grupe makrolidnih antibiotika (Eritromicin, Azitromicin, Klaritromicin…), koji efikasno eliminišu streptokoke.

Naravno, odabir leka i put davanja je u isključivoj nadležnosti pedijatra.

*Svi koji su bili u kontaktu sa bolesnim detetom treba odmah da dobiju antibiotik

Ovako se ne radi!

Pravilo je da se uradi bris grla onima koji su bili u bliskom kontaktu sa obolelim detetom. To uključuje članove porodice, ali i decu iz predškolske grupe u kojoj je dete (eventualno) bilo pre oboljevanja. Ako se streptokoke (koje uzrokuju šarlah) pronađu, onda se daju antibiotici! Dakle, nema primene antibiotika «unapred».

Šarlah nije prijatna bolest, naročito prvih par dana, dok se terapija «ne zaleti». Ipak, ne radi se o strašnoj boleštini, već o standardnoj infekciji grla streptokokama. Pravovremena terapija uz kontrolu pedijatra obećava brz oporavak i ozdravljenje deteta.

Posle završetka infekcije, dete treba da dobije zaštitnu injekciju depo penicilinom

Totalna zabluda!

Depo preparati penicilina se ne koriste za lečenje šarlaha! Kada je dete završilo sa terapijom i potpuno ozdravilo, nema potrebe za dodatnim lečenjem. Ima smisla uraditi kontrolni bris ždrela, bar tri dana posle završetka antibiotske terapije. Ako se streptokoke nađu, opet se ne daje «zaštitna injekcija», već neki drugi antibiotik – prema antibiogramu.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Profesor dr Aneta Lakić, neuropsihijatar, o hiperkinetskom poremećaju, zbog kojeg svako drugo dete sa ovim sindromom napušta školovanje. Ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu nastavnici označavaju kao nevaspitanu.

Barem jedno dete u razredu ima hiperkinetski poremećaj (ADHD) od kojeg pati pet do 12 odsto mališana u svetu, a karakterišu ga hiperaktivnost, poremećaj pažnje i impulsivnost. Početak ovih simptoma otkriva se do sedme godine života. Gotovo polovina dece sa ovim sindromom bude izbačena iz školskih klupa, a 35 odsto samo napusti školu, najčešće zbog toga što ih vršnjaci ne prihvataju.

Iako deluje kao moderan termin, ADHD poremećaj datira još od 19. veka, a intenzivnije se o njemu govori od pedesetih godina prošlog veka. Kontroverza oko postojanja poremećaja zasniva se na pogrešnom definisanju, jer se tokom proteklih decenija ovaj sindrom nazivao raznim imenima, a najčešće se nazivao i ubrajao u grupu minimalne cerebralne disfunkcije. Danas pak postoji sve manje kontroverzi, a potpuno je jasno i dokazano da poremećaj postoji, kaže u intervjuu za “Novosti”, prof. dr Aneta Lakić, neuropsihijatar i dečji psihijatar, načelnik Službe psihijatrije na Klinici za neurologiju i dečju psihijatriju Kliničkog centra Srbije.

Postoji li danas jasna razlika između ovog i drugih poremećaja?
– Postoji, ali mora vrlo precizno i brižljivo da se uradi diferencijalna dijagnoza, da se eliminiše ono što “liči, a nije”. Jer, ovaj poremećaj se najčešće meša sa poremećajem ponašanja, pa ovu decu vrlo često vaspitači i nastavnici označavaju kao bezobraznu i agresivnu. A zapravo, ona to nisu, već imaju teškoće da obuzdaju impulse i idu bezglavo u akciju.

Po čemu se onda razlikuje od poremećaja ponašanja?
– Kod poremećaja ponašanja imamo akciju i ponašanje koje je agresivno u odnosu na okolinu, kod ADHD sindroma to ne postoji. I ako postoji, agresija je nusprodukt njihove nemogućnosti kontrole ponašanja i uvida u sopstveno ponašanje.

Da li je to razlog što se pre nekoliko decenija gotovo nigde nije pričalo o takvoj deci ili su se samo podvodila pod “bezobrazna”?
– Kako su se saznanja povećavala tako se i prepoznavao ovaj poremećaj. U jednom trenutku se smatralo da je to psihološki problem. Međutim, danas znamo da se radi o biološkom problemu i to, o disfunkciji u prefrontalnim regionima kore velikog mozga gde se dešava obrada informacija.

Kako to utiče na ponašanje deteta?
– Ti regioni su zaduženi za procesiranje i obradu informacija, zahvaljujući njima dete može da zna da li je nešto korisno ili opasno za njega, da li i kako treba u kojoj situaciji da reaguje. Kod dece sa ADHD poremećaj je upravo u funkcionisanju u ovim regionima.

Šta aktivira poremećaj?
– Na samom početku istraživanja smatralo se da su krivci virusi, uticaji pojedinih vrsta hrane, toksina iz okoline. Ali, prava etiologija se još uvek ne zna. Pokazano je da u porodicama ove dece ima mnogo više osoba sa ovim poremećajem, ali da je kod njih poremećaj bio izražen u različitom stepenu.

Kad poremećaj počinje da se prepoznaje?
– Najčešće oko treće godine života. Međutim, pošto svi shvataju da su deca u ovom uzrastu živahna i nemirna, onda ovaj sindrom uglavnom ostane neprepoznat. Tek kad dođu u školu, gde se traži određena disciplina i zahteva da dete sedi mirno 45 minuta, poremećeno ponašanje postaje vidljivo.

Koliko dugo treba da traju simptomi da bi se poremećaj jasno dijagnostikovao?
– Simptomi treba da traju najmanje šest meseci. Ali jedan od jasnih parametara da postoji poremećaj, jeste da dete ove simptome treba da ima i u školi, kod kuće, u igri sa drugovima. Znači, ako se učitelji žale na dete u školi, ili u društvu, a ono je sasvim drugačije kod kuće, ili obrnuto, onda poremećaja nema.

Kako deca sa sindromom “prođu” psihološke testove pre polaska u školu?
– Poremećaj nema direktne veze sa intelektualnim kapacitetima iako ova deca pokazuju izvesne kognitivne deficite. Može da prođe psihološki test za polazak u školu pod opisom “emocionalne nezrelosti”. Ova deca imaju normalne intelektualne sposobnosti i koeficijent inteligencije. Ali nekada njihov uspeh nije odgovarajući njihovom koeficijentu inteligencije jer ih upravo ADHD ometa da ispolje svoje kapacitete.

Da li se dijagnoza uspostavlja samo po proceni stručnjaka?
– Po kliničkoj proceni stručnjaka na osnovu specijalizovanih znanja i korišćenjem instrumenata (dijagnostičke skale). Rade se testovi kojima se utvrđuje prisustvo elemenata neophodnih za postojanje poremećaja.

Kako izgleda terapija?
– Terapijski pristup je kompleksan. Roditelji se obučavaju kako da rade sa takvim detetom, u smislu kako da se organizuju dnevne aktivnosti. Ovo su deca koja ne mogu na duge staze da planiraju, dakle ona moraju da imaju više kratkih aktivnosti tokom dana. Drugi deo priče je edukacija učitelja. Nastavnik će ovakvom detetu, koje šeta po razredu, češće davati da obriše tablu, da nešto donese, zaposliće ga tako da poremećaj bude manje vidljiv. Učitelji ovoj deci treba da daju kraće, ali ne i lakše zadatke. Jer njihova pažnja nije dovoljno postojana za dugačke zadatke.

Kakvu ulogu imaju psiho i medikamentna terapija?
– Vrlo je značajna bihejvioralna trerapija, ali i terapija lekovima, ako se proceni da je neophodna. Za lekove se odlučujemo kad procenimo da dete ne postiže odgovarajuće rezultate, i kada poremećaj u znatnoj meri onemogućava svakodnevno funkcionisanje deteta.

Koje lekove dete sa ADHD mora da pije?
– Lekovi izbora su zapravo, psihostimulansi. Ali oni ne leče poremećaj. Oni deluju samo onog dana kada su dati. Znači, ako se lek popije ujutru, već uveče nestaju njegovi efekti. To znači da se poremećaj ne leči već samo kontroliše.

Od psihostimulansa se razvija zavisnost?
– I tu postoje kontroverze, međutim, istraživanja su pokazala da ova deca ne razvijaju zavisnost. A pokazalo se i da su deca koja su na tretmanu ovim lekovima manje podložna uzimanju psihoaktivnih supstanci u adolescentnom dobu, ili kasnije.

Da li to znači da poremećaj ostaje i u odraslom dobu?
– Da, iako se oblik ispoljavanja menja. Hiperaktivnost je više izražena u detinjstvu, i to više kod dečaka. Kasnije, tokom života, hiperaktivnost postaje manje upadljiva, a više dominira poremećaj pažnje, nemogućnost da se koncentrišu na posao. Zato je važno da se ove osobe na vreme upute na zanimanja koja mogu da obavljaju u pokretu, sa više aktivnosti.

Može li pažnja da se popravi usmeravanjem deteta na sport?
– Sport se svakako preporučuje, ali i tu postoji problem jer ova deca često nemaju interesovanje za sport. Inače, veoma mnogo može da se postigne sa ovom decom, da se poremećaj uspešno kontroliše, ali samo uz saradnju roditelja i stručnjaka.

RAZLIČITI PARAMETRI
Mnogi pedagozi i stručnjaci smatraju da je ovaj sindrom “uvezen” iz Amerike, jer tamo znatno više dece pati od ovog sindroma?
– Tačno je da u SAD znatno više dece ima hiperkinetski poremećaj, ali to je jednim delom što je poremećaj mnogo ranije prepoznat u njihovoj sredini, a sa druge strane dijagnostički kriterijumi su blaži od evropskih. Mi tražimo znatno više elemenata da bi dijagnostikovali problem.

BEZ REDA I MIRA
Kako se poremećaj ogleda u ponašanju?
– Hiperaktivnost se definiše kao dezorganizovana, dete juri “ko muva bez glave”, po čemu se razlikuje od nemirnog deteta koje je živahno, ali zna šta radi. Deca sa hiperkinetskim poremećajem ne znaju da se čuvaju, lete u opasnost. Javlja se i poremećaj pažnje, što znači da se dete vrpolji na mestu, ustaje na času, ima tzv. leteću pažnju, i reaguje u trenutku, impulsivno. Često se svađa sa drugarima, prekida druge, nameće se drugima, lako zaplače.

Dr Matthew Thompson sa Vašington Univerziteta u Sijetlu i njegovi saradnici analizom 48 ranije sprovedenih studija, došli su do zaključka da simptomi respiratornih infekcija kod dece mogu trajati duže nego što je ranije procenjivano, i najčešće ne zahtevaju terapiju.

Deca u ovim studijama dobijala su simptomatsku terapiju, placebo pilule ili nisu dobijala ništa, a lekari su pratili razvoj njihovih simptoma.

Među decom koja su imala bol u uhu, njih 90% bilo je bolje nakon 7-8 dana od posete lekaru. Deca sa simptomima prehlade ( kijavice ), bila su bolje nakon 15 dana, dok je skoro svoj deci kod koje se javio kašalj bilo potrebno 25 dana za potpun oporavak. Bol u grlu obično je prolazio nakon 2 do 7 dana, u zavisnosti od studije.

Naročito duže od očekivanog bilo je trajanje bola u uhu, kao i simptoma prehlade, napisali su autori 11.decembra na veb stranici British Medical Journal-a. prehlada

Dr Sharon B. Meropol ( Medicinski fakultet Univerziteta u Klivlendu ) izjavila je da većini dece sa simptomima infekcije disajnih puteva ( kašalj, kijavica itd ) nije potreban odlazak kod lekara. Sa izuzetkom streptokoknih angina, ove infekcije uglavnom su prouzrokovane virusima.

„Neki ljudi…smatraju da je, ukoliko simptomi traju duže od nekoliko dana, detetu potreban antibiotik,“ kaže dr Meropol. Antibiotici ne deluju na viruse, a mogu prouzrokovati proliv ili druga neželjena dejstva, među kojima je najznačajnije razvoj otpornosti bakterija na antibiotike, čime se znčajno otežava lečenje budućih bakterijskih infekcija.
„Poruka je da simptomi mnogih respiratornih infekcija mogu trajati neko vreme, i da njihovo duže trajanje ne mora da znači da je detetu potrebna antibiotska ili neka druga terapija,“ rekao je dr Theoklis Zaoutis ( specijalista za infektivne bolesti, Dečja bolnica u Filadelfiji, Pensilvanija ) u svom imejlu Reuters Health-u.

Naravno, i dalje postoje situacije u kojima je dete sa simptomima respiratorne infekcije potrebno odvesti kod lekara – kada se simptomi neprestano pogoršavaju, ili ako izostane njihovo postepeno poboljšanje. Lekaru takođe treba odvesti i dete koje otežano diše ili ima neki drugi ozbiljan simptom, navodi dr Meropol.

Priredila: dr Ivana Veljić

Zima – virusi, leto – bakterije… To nije baš uvek tako, ali što se angine tiče, ona se zaista često javlja u letnjim mesecima. Zato smo odlučili da se podsetimo ubedljivo najčešće bakterijske upale grla, a to je baš angina.

Šta je angina, ko je «krivac» što muči decu?
Angina je gnojno zapaljenje grla, pre svega krajnika, a streptokoke su najčešći prouzrokovač. To ne znači da druge bakterije (Haemophilus influenzae, Moraxella…) «nemaju pravo» da napadnu grlo, ali je ipak najveća verovatnoća da je baš streptokoka «krivac» za ovu bolest.

Beta hemolitični streptokok je najčešći uzročnik. Ali, Str. pneumoniae takođe voli da se napadne grlo i krajnike.

Odakle bakterije dolaze?
Ubedljivo najčešće od bolesne dece, koja su pravi «rezervoari» bakterija. Naravno, te bakterije se nalaze i u našoj okolini, pa mogu dospeti i u namirnice – odakle, naročito leti, lako stižu do dece.

Nekada su i roditelji izvor infekcije, naročito ako nemaju simptome i znake oboljenja, ili ako su u periodu inkubacije (to je vreme od ulaska bakterije do pojave prvih simptoma bolesti). Tada se streptokoka, prilikom ljubljenja ili maženja, može preneti na dete. To se, ipak, ređe dešava, tako da decu ne treba zapostaviti i uskratiti im nežnost. Ako roditelji imaju crveno grlo, ili grebuckanje u grlu koje im smeta, treba da urade jednostavan bris grla, čak i kada nemaju povišenu temperaturu. Na svakom koraku ima laboratorija gde se to obavi za pet minuta!

Kako se dete zarazi?
Kontakt sa obolelim detetom je najčešći način prenošenja angine. To ne mora uvek da bude direktan kontakt, a kašljanje i kijanje (takozvani kapljični put) je čest način prenošenja u kolektivima. Streptokoke se lako prenose i prljavim rukama, a izuzetno lako i ako deca piju iz iste čaše, ili koriste iste kašike ili viljuške.

Kako posumnjati na anginu?
Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine. Veća deca se požale da ih grlo prvo grebe, a potom i boli, povišena telesna temperatura se vrlo brzo javlja, a kod manje dece je ona često prvi znak bolesti.

Ako se ne počne sa terapijom, detetu biva sve gore, gubi uobičajenu živahnost i postaje čas nervozno, čas potpuno klonulo. Iako su deca vruća, veoma su bleda, sa izraženim podočnjacima. Neretko deca povraćaju, naročito mlađa, što dodatno pogoršava već veoma loše stanje. Apetit je katastrofalan – što zbog bola u grlu, što zbog iscrpljenosti deteta. Sve se odvija za dan-dva, a uzrok ovako lošeg izgleda deteta je toksin koji bakterija stvara, a koji se iz grla putem krvi raznosi po organizmu.

Kako se stiže do dijagnoze?
Lekar pri pregledu vidi zažareno ždrelo, ogromne krajnike sa gnojnim čepićima. Na nepcima se neretko vide i mala «ostrva» krvarenja – petehije. One, isto kao i gnojni čepovi, ukazuju da se javila streptokokna infekcija. U baš zapuštenim slučajevima bolesti, krajnici su toliko uvećani da se vazduh teško probija ka plućima.

Limfni čvorovi na vratu su uvećani, mada nisu ogromni (kao, na primer, kod infektivne mononukleoze, koja nekada može da se «pomeša» sa anginom).

Treba li obaviti neke analize?
Bris ždrela (grla) je jednostavan i dobar način da se potvrdi dijagnoza angine.

Kada se bris zaseje na odgovarajuće hranljive podloge – u njima za dan, dva poraste bakterija koju mikrobiolog prepoznaje. Tako se dokaže koji mikrouljez pravi problem detetu.

Postoje i novije metode, pomoću kojih se za desetak minuta može proveriti da li ima streptokoka u grlu ili ne. Tako lekar pored samog deteta (pa i u kući malog pacijenta) može lako da pokaže ima li streptokoka u grlu.

Da li je rezultat brisa neophodan za započinjanje terapije?
Kada lekar pregledom jasno vidi sve znake angine, uključujući i gnojne čepiće, nije potrebno čekati rezultat brisa da bi se započela terapija. Pošto je jasno da se radi o angini, nema potrebe da se dete ostavi bez terapije do rezultata brisa. Jer, odlaganje terapije samo pomaže širenju bakterija i nastanku komplikacija.

Kako se leči?
Stub terapije su antibiotici iz grupe penicilina. Do pre nekoliko decenija, gotovo da nije bilo deteta koje nije dobijalo injekcije penicilina u guzu. Srećom, danas postoji veliki broj penicilinskih antibiotika koji uspešno mogu da se nose sa streptokokama, pa većina dece može dobro da prođe i bez omraženih injekcija. Naravno, postoje situacije kada su one neizbežne – kao, na primer, teške forme angine, kada dete nije u stanju da uzima lek na usta, ili kada se radi o bebama, kod kojih se streptokok veoma brzo širi.

Antibiotski sirupi pored bezbolnosti imaju još jednu prednost. Naime, radi se o antibioticima šireg spektra, pa mogu da se «potamane» i potencijalne bakterije koje nisu iz familije streptokoka. Sa druge strane, u proteklih dvadesetak godina se desio neverovatan porast otpornosti (rezistencije) streptokoka na penicilin (koji se daje u injekcijama). Uzrok ove pojave je u najvećoj meri nekritična upotreba antibiotika kod virusnih infekcija, gde ovi lekovi nemaju nikakav efekat.

Kod alergičnih na penicilin, daje se eritiromicin i njemu slični antibiotici.

Lečenje, u zavisnosti od težine infekcije, traje od sedam do deset dana, a poslednjih par godina se javljaju protokoli lečenja angina koji podrazumevaju kraće vreme terapije, ali sa većim dozama antibiotika.

• Mogu li da se jave komplikacije?

Svaka infekcija koja započne na jednom delu tela, može da «krene po zlu» i da se proširi. Danas se to retko dešava, jer postoji veliki broj antibiotika koji uspešno tamane streptokoke i druge bakterije, prouzrokovače zapaljenja grla. Sa druge strane, simptomi i znaci bolesti koje izazivaju ove bakterije su veoma izraženi, pa je pomoć lekara takoreći neizbežna. Zato nećemo govoriti o tim infektivnim komplikacijama, već ćemo se okrenuti neinfektivnim ili imunološkim.

Dve su bolesti koje i danas bude pažnju lekara i roditelja, a spadaju u imunološke (ili autoimune) bolesti. To su reumatska groznica i poststreptokokni glomerulonefritis. Obe nastaju par nedelja posle akutne infekcije, kada se čini da je već sve gotovo. Javljaju se veoma retko, i to samo kod dece koja imaju sklonost (predispoziciju) za autoimune bolesti.

Reumatska groznica je opasna bolest koja može teško da ošteti srce, mada napada i zglobove, kožu i potkožno tkivo, ali i mozak. Srećom, veoma retko se viđa kod dece poslednjih godina, a kada se «uhvati» na početku, može uspešno da se leči i izleči.

Poststreptokokni glomerulonefritis je bolest bubrega kod koje dolazi do naglog slabljenja bubrežne funkcije, sa pojavom otoka kod deteta, slabijeg izlučivanja mokraće i drugim manifestacijama koje prate popuštanje rada bubrega. I ova boleština može lepo da se sanira uz malo sreće i dobre pedijatre – nefrologe. Ali je, kao i u slučaju reumatske groznice, neophodno bolničko lečenje u dobroj pedijatrijskoj bolnici.

Da li je svako bolno crveno grlo početak angine?
Naravno da nije!

S obzirom da veliki broj streptokoknih bolesti može lako da se dokaže prostim brisom, NE treba svako crveno grlo smatrati za početak angine. Ako je dete bez visoke temperature i dobro raspoloženo, MALA je mogućnost da ćemo zakasniti sa terapijom ako sačekamo rezultate brisa. Najgora varijanta je samoinicijativno uzimanje antibiotika, jer je to najkraći put ka razvoju rezistencije bakterija.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar

Bolest se zove trodnevna groznica, a stručni naziv je Exanthema subitum. Ponekad se naziva i rozeola (Roseola infantum) Tipično je za ovo obolenja da veoma visoka temperatura traje tri (ređe četiri) dana, a onda je više nema, ali se tad javi osip po trupu koji se brzo širi. Zato se i naziva trodnevna groznica.

Pozvali su me iz vrtića da uzmem sina (3,5 godine) zbog visoke temperature. Nije imao drugih problema pa je pedijatar tražio da se uradi pregled urina i pokazalo se da je nalaz normalan. Osim crvenog grla sve drugo je bilo u redu i lekar je zaključio da se radi o virusnoj infekciji jer je dete živahno čim padne temperatura.

Međutim, temperatura je skakala i do 40,1 pa smo se trećeg dana bolesti odlučili da uradimo krvnu sliku i CRP. Leukociti su bili niski (3,9) kao i CRP, pa se naš pedijatar odlučio da ne daje antibiotik. Četvrtog dana bolesti se sin probudio bez temperature, raspoložen ali se u nekoliko sati sav osuo. Sitne crvene bubuljičice su se pojavile na stomaku, ispod je koža bila crvena, a ubrzo se osip proširio i na vrat i butine. Nije bilo svraba, a naš pedijatar je rekao da se radi o virusnom osipu koji ne treba lečiti i da će sve proći samo od sebe. Želim da znam nešto više o ovoj bolesti.

Koja je ovo bolest u stvari
Bolest se zove trodnevna groznica, a stručni naziv je Exanthema subitum. Ponekad se naziva i rozeola (Roseola infantum) Tipično je za ovo obolenja da veoma visoka temperatura traje tri (ređe četiri) dana, a onda je više nema, ali se tad javi osip po trupu koji se brzo širi. Zato se i naziva trodnevna groznica. Kod beba se može javiti i otok limfnih čvorića, curenje nosića i proliv. Ovo se retko sreće posle druge godine života. Osip NE svrbi, za razliku od alergijskih osipa (sa kojim se ponekad može pomešati).

Koji virus je izaziva
Izaziva je virus koji spada u familiju herpesvirusa (HV) – herpesvirus tip 6. Nema direktne veze sa onim hepesvirusom (HV 1 i 2) koji izaziva problem na usnama ili genitalijama. Veoma retko ovu bolest izaziva HV tip 7.

Kako se prenosi
Lako – kontaktom sa bolesnim detetom, a kako su bebe do dve godine najčešće pogođene, nisu retke mini epidemije po jaslicama i vrtićima. Inkubacija (period od ulaska virusa u organizam deteta do pojave prvih simptoma i znakova bolesti) traje od 5 do 15 dana.

Koliko traje osip
Par dana i nestane.

Da li je moje dete opasno po okolinu
Dok je dete febrilno i osuto ono rasejava viruse i može zaraziti zdravu decu iz okoline.

Ima li komplikacija
Izuzetno se retko dešavaju, i to kod beba ili dece sa oštećenim imunitetum – produžena visoka temperatura uz blago i prolazno oštećenje funkcije jetre.

Može li dete ponovo oboleti
Ne može!

Ova bolest ostavlja trajan imunitet.

Zašto je pedijatar tražio da se uradi pregled mokraće
Mudra odluka – dete NIJE imalo drugih jasnih simptoma koji su pratili veoma visoku tesmperaturu, pa je Vaš pedijatar želeo da isključi urinarnu infekciju kao mogući uzrok febrilnosti.

Zašto lekar nije dao antibiotik
Zato što je ispravno procenio da je u pitanju virusna bolest, a tu antibiotici NEMAJU šta da traže. Antibiotici NE MOGU dotaći viruse!

Da jeste dat antibiotik, ovaj bi se osip verovatno (ali pogrešno) pripisao alergiji na lek.

Pedijatar je pitao da li u porodici ima frasa (febrilnih konvulzija) – zašto je to važno?
Exanthema subitum ide sa veoma visokom temperaturom, pa se febrilne konvulzije (“fras”) mogu očekivati kod ove bolesti. 5 do 35% beba sa ovom bolešću zaista dobije febrilne konvulzije. Ipak, to su skoro uvek deca koja u porodici imaju nekoga sa febrilnim konvulzijama.

Ass.dr Goran Vukomanović, pedijatar

Sekret u disajnim putevima česta je situacija kod mališana tokom hladnih dana. To je rezultat većeg broja virusa koji napadaju disajne organe.

Pitanje mame:

Petogodišnja ćerka od sedmog meseca života ima problema sa plućima. Tada je imala bronhiolitis koji se ponovio još tri puta u narednih šest meseci. Skoro svaka virusna infekcija je praćena sekretom u nosu koji se često spuštao na pluća, pa su nam inhalacije bile od velike pomoći.

Dete je bilo preko 12 meseci na profilaksi Singulairom i situacija se značajno popravila – opsturkcije su se proredile, a od 4. rođendana ih više nema. Pošto ide u vrtić često zakači neki od virusa i opet nam se javlja sekret koji dugo izbacuje, nekada i dve nedelje od početka bolesti. Tada su pluća čista, pedijatar redovno prati dete i nikad nema opstrukcije, ali kašalj ume da bude uporan. Kako stigne hladnije vreme sve se ovo češće javlja. Probali smo razne sirupe i lekove, ali bez nekog ozbiljnijeg efekta. Zato imam nekoliko pitanja o tome kako izbaciti sekret iz disajnih puteva:

• Zašto dete zimi ima više sekreta disajnim organima?
To je rezultat većeg broja virusa koji napadaju disajne organe. Njima prija hladno vreme, ali zatvoreni prostori, u kojima boravi mnogo ljudi i dece, pogoduje njihovom širenju. To su respiratorni virusi, ima ih mnogo vrsta, a neretko se dešava da se slično ispoljavaju kod dece u vidu curenja nosa, kašlja, a ponekad i u brzanim i otežanim disanjem.
Skoro svi imaju jednu zajedničku karakteristiku – stvaranje sekreta (mukusa) u disajnim putevima

• Da li je ovo u stvari astma?
NIJE!
Astma je bolest gde se javlja suženje disajnih puteva – bronhoopstrukcija! Kad se ove brojhoopstrukcije ponavljaju nastaje astma. Kako su pluća Vašeg deteta čista, to znači da nema suženja disajnih puteva – bronhoopstrukcije, pa to nije astma

• Kakva je razlika između astme i bronhitisa?
Bronhitisa ima više vrsta, ali ako se bronhitisi ponavljaju i praćeni su bronhoopstukcijom onda to zapravo jeste astma. Kad se bronhitis javlja retko, a izazvan je nagomilavanjem sekreta u broonhijama, onda to nije astma, već virusno zapaljenje bronhija.

• Može li se ovo pretvoriti u upalu pluća?
Teško – mala je šansa!
Očigledno je da Vaše dete NEMA sekret u donjim disajnim putevima, jer bi to onda bio bronhitis ili opstrukcija, ali tada pluća NISU čista!
Kad se sekret dugo zadrži u bronhijama (ili bronhiolama) i NE izbaci se kako treba, postoji rizik od nastanka upale pluća – pneumonije. Ipak, ovo očigledno nije Vaša “priča”.

• Da li inhalacije mogu da pomognu?
Mogu, tu nema sumnje!
Iako je sekret “visoko” (u nosu, grlu i traheji – dušniku) inhalacije mogu da pomognu,čak i kod starije dece. Pogrešno se misli da su inhalatori samo za bebe – to nije tačno.

• Čime da se dete inhalira?
Za početak je dovoljno da to bude inhalacija običnim fiziološkim rastvorom (0,9% NaCl). On će pomoći da se sekret “razredi” i tako lakše izbaci (iskašlje ili proguta). Ovo izgleda banalno, ali je sjajan način da se pomogne detetu.

• Koliko dugo i koliko često da se sprovode inhalacije?
Tu nema striktnih pravila – tri puta dnevno, po oko pet minuta je sasvim dovoljno pa da se vidi kako će dete reagovati. Inhalacije se sprovode PRE (ili između) obroka, a NIKADA posle jela. Po potrebi se broj inhalacija se može povećati – nema opasnosti da se se pretera.

Ass.dr Goran Vukomanović

Najvažnije da deca u obdaništu i školi redovno peru ruke sapunom, a potom ih obrišu papirnim ubrusom

NAJVEĆI broj gastrointestinalnih, kao i respiratornih infekcija (80 odsto slučajeva) prenosi se prašinom i prljavim rukama, što je više nego kapljičnim putem uzrokovanim kijanjem i kašljanjem. Zato je najvažnije da deca u obdaništu i školi redovno peru ruke sapunom (posle kijanja, kašljanja i brisanja nosa, pre i posle jela, posle svakog izlaska i nakon odlaska u toalet), a potom ih obrišu papirnim ubrusom, kako bi se sprečila zaraza, ističu pedijatri.

Čistoća je pola zdravlja, kaže poslovica, a redovno održavanje higijene u dečjim ustanovama je preduslov da se spreči širenje bolesti. Da bi se izbegle infekcije u obdaništima, neophodno je blagovremeno krečenje i detaljno čišćenje, kao i redovna promena dotrajale posteljine, koja je savršeno “stanište” mnogih uzročnika zaraznih bolesti. Podovi, na kojima su dušeci gde mališani spavaju, moraju se svakodnevno prati, i to odgovarajućim sredstvima.

Od kada se beba rodi postoje dileme kako se neguje bebina koža, koliko često treba bebu kupati a roditelji brinu i kako pravilno negovati genitalije. Pokušaćemo ovim tekstom da Vam pomognemo i prenesemo naše savete.

Mnoga deca uživaju u svakodnevnom kupanju i brčkanju jos od najmlađeg perioda. Ukoliko bebi kupanje prija bebu možete kupati svakodnevno. Ono što je važno je da se u prvim mesecima koristi što manje sapuna i šampona za kupanje. Najviše se preporučuju biljna sredstva bez aditiva. Bebi blagim sapunom možete oprati kosicu, lice, vrat, pazeći da voda i sapunica ne uđu u oči i uši a potom treba oprati ruke, stopala, genitalije i guzu. Voda ne sme da bude prevruća, a ni prehladna, najbolje je da bude oko 37 stepeni, kao i koža.

Dečacima treba da se opere predeo oko skrotuma i guza, a pranje i povlačenje predela ispod kožice nije potrebno jer može doći do povrede. Kožica može da se povuče malko samo onoliko koliko je moguće da se povuče bezbolno. Ukoliko kožicu nije moguće povući znači da dečak ima fiziološku fimozu koja se smatra normalnom pojavom sve do treće godine i ne treba je povlačiti više nego što je moguće. Devojčice treba oprati blagim sapunom od napred prema guzi, nikada u suprotnom smeru zbog mogućnosti razvoja infekcije. Bebe treba svakog dana oprati genitalije i guzu, čak i onda kada odlučite da ne kupate celu bebu, kada nemate vremena, ili kada procenite da bebi neće prijati. Nemojte se opterećivati ukoliko bebu ne okupate svakog dana, preporuke i jesu malo promenjene za kupanje koje se preporučuje svakog drugog dana, ali za bebe i roditelje koji uživaju u kupanju beba treba da se okupa svakog dana, u letnjim mesecima može i dva puta dnevno. Ne treba preterivati sa negom genitalija jer preterana upotreba sredstava za negu isušuje kožu i može promeniti normalnu floru tih predela. Ali je bitno da se genitalije redovno čiste kako ne bi došlo do infekcija.

Ako beba ima suvu kožu mogu se koristiti kupke sa uljem a penušave kupke se ne preporučuju. Na kosu stavljajte veoma male količine šampona kako biste ga što lakše isprali. Kosicu posle kupanja iščešljajte mekanom četkom a kožu obrišite tapkanjem pelenom, mnogo bolje nego peškirom. Posebnu pažnju kod brisanja obratite na predeo ispod pazuha, vratić i delove iza ušiju i oko prstiju. Kožu bebe nemojte mazati nikakvom kremom, osim u predelu genitalija i guze najobičnijom bebi kremom. Krema štiti nežnu kožu kad se beba upiški i ukaki. Sluzokoža polnih organa se ne maže, ali nije strašno ukoliko nekad dođe u kontakt sa kremom. Važno je pelene menjati često, na svakih 3 sata ili češće ukoliko postoji potreba (ukoliko primetite da se dete ukakilo). Ako bebi ne prija kupanje možete je prebrisati mokrom krpicom ili sundjerom ili oprati pod tušem.

Kako dete raste, veoma je važno da se nastavi sa pravilnom negom genitalija kako bi se sprečile infekcije, koje se često dešavaju. Infekcija može da se prepozna po crvenilu spoljašnjih genitalija, odnosno velikih i malih polnih usana, kao i pojavi sekreta koji se javlja između polnih usana ili ostavlja trag na vešu.

Važno je da naučimo dete kako se pravilno održava higijena svih delova tela i objasnimo pravilno korišćenje toaleta. Takođe, jako je važan smer brisanja – od napred ka nazad. Važno je da naučimo dete da ne dira prljavim rukama genitalije. Kada je reč o sredstvima za održavanje higijene – sapunima, kupkama, šamponima, savetuje se njihova minimalna upotreba u predelu genitalija, najbolja je obična voda jer se hemijskim sredstvima skida sloj sa kože oko vulve.

Vlažne maramice koje se koriste za intimnu higijenu, dobro su rešenje za putovanja, vrtić, školu i odmore, ali njihova redovna upotreba nije poželjna. I kad je dete starije treba insistirati na brisanju od napred ka nazad.

Ako se desi da se devojčica malo “zacrveni” ili se pojavi ojed, taj problem se rešava intenzivnijom upotrebom krema, kao i kremama protiv ojeda. Ipak, ako je tegoba prisutne duže vreme, ili se pojave simptomi svrab i peckanje dete treba odvesti pedijatru.

Kod dečaka od otprilike treće godine moguće je povući kožicu, tako da tada vodom i treba da se opere ovaj predeo. Ukoliko kožicu nije moguće povući u ovom periodu potrebno je da se obratite pedijatru. Ukoliko dođe do crvenila vrha glansa kod deteta potrebno je oprati taj predeo blagim sredstvima a zatim namazati bebi kremom. Ukoliko crvenilo ne prodje potrebno je javiti se pedijatru.

Dečake je potrebno što pre navići na korišćenje toaleta u stojećem položaju, tj čim im visina to dozvoli.

Ukoliko budete poštovali ove savete, genitalije vašeg deteta ćete održavati čistim, stvorićete zdrave navike a pojavu infekcija ćete smanjiti na minimum.

Dr Milena Nikolić, pedijatar

Popodnevna dremka, jedna tako omiljena stvar u životu mlađe dece a posebno roditelja i vaspitača koji ih čuvaju. Predstavlja priliku da dete skupi snagu za nove aktivnosti. Ako ste roditelj predškolskog deteta pročitajte ipak šta kažu naučnici u vezi dnevnog spavanja.

Studija sa Tehnološkog univerziteta Kvinslend je potvrdila da dnevno kratkotrajno spavanje može imati loš uticaj na spavanje tokom noći. Istraživači imaju velike dokaze o nepotrebnom dremkanju nakon pregleda više od 25 australijskih i međunarodnih studija sprovedenih kod dece mlađe od 5 godina.

Vođa istraživanja profesor Karen Thorpe kaže da je široko rasprostranjeno mišljenje da je san dobar za rast dece ali popodnevni san pomera večernje vreme odlaska na spavanje kod dece starije od tri godine. Dokazano je da posle druge godine, dnevno spavanje ima uticaj na kraće noćno spavanje sa prekidima u toku spavanja i češćim buđenjem u toku noći. On takođe navodi da je potreba za dnevnim snom posledica neprespavane noći u celosti, čime se stvara začaran krug. Uticaj popodnevne dremke na ponašanje, zdravlje i razvoj dece još uvek nije dovoljno ispitan.

Stručnjak za san dr Rafael Pelavo takodje navodi da ukoliko roditelji žele da imaju neko kvalitetnije vreme za sebe u večernjim satima i žele da im deca idu ranije u krevet, svakako treba da se potrude da iz dnevnog rasporeda izbace spavanje za decu preko treće godine. Ukoliko rade do kasno, ako žele da im deca budu budna i provedu malo vremena zajedno – onda decu treba da stave da spavaju popodne, ali to može pokvariti njihov noćni san. Roditelji često stavljaju decu da odmore samo zato što je njima samima potreban odmor ili planiraju da urade nešto za to vreme. Ipak, najvažnije je da dete ima u toku noći neisprekidan i kvalitetan san. Deca se među sobom razlikuju po vremenu koje im je potrebno dnevno za spavanje ali svakako treba da se teži da idu ranije u krevet i da prespavaju celu noć bez buđenja, da noćni san traje dovoljno dugo, što se može postići izbacivanjem dnevnog spavanja.

Priredila: dr Milena Nikolić, pedijatar