Dete

Brat i sestra se najlepše vole

Njihov odnos prolazi kroz razne faze - od ignorisanja i rivalstva u detinjstvu do najjače podrške i oslonca u zrelim godinama

U DETINjSTVU se najčešće slažu kao "pas i mačka", ali njihova ljubav je i tada snažna i nežna. Drugačija od svih ostalih. Brat i sestra se vole na najposebniji način, čak i kada se glasno svađaju i jedno ispred drugog istupaju kao ljuti rivali. Oni koji nemaju tu privilegiju, mogu samo da im zavide. Psiholog Dragana Medić kaže da je ovaj odnos često od presudnog značaja za sve ostale relacije i uloge koje će devojčica i dečak imati tokom života.

- Ljubav između brata i sestre je specifična i prolazi kroz više faza - navodi psiholog. - U ranom detinjstvu dominira netrpeljivost praćena nerazumevanjem i ljubomorom, jer se deca bore za roditeljsku pažnju. Devojčice su često nežnije, pa su i odrasli blaži prema njima, favorizuju ih pošto su slabije, što dečake nervira i zato pokušavaju da dokažu da su njihove sestre negativci.

U tom uzrastu, oni su uglavnom grubi, ne libe se da "ćušnu" sestre, počupaju ih za kosu, podmetnu im nogu, unište lutku, kažu im da su dosadne ili glupe. Devojčice to stresno doživljavaju. Boli ih što ih braća kinje i ne žele sa njima da se igraju, pa za čas padnu u suze. Ali ni one nisu tako nevine. Ponekad uživaju dok ih tužakaju roditeljima ili ih špijuniraju, ponosno otkucavajući roditeljima svaki njihov korak, kojim kupuju njihovu naklonost. Sagovornica "Života plus" objašnjava da se slična slika odigrava u pubertetu, kada su braća i dalje zvanično nezainteresovana za druženje sa sestrama. Distanca je prisutnija nego ranije. Ali, razlika je u tome što su devojčice jače, pa im često uzvraćaju udarac. Sada i one njih ignorišu, ne trude se da im se približe i izbore za njihovu pažnju ili čak pokušavaju da rade i ponašaju se suprotno od njih. Taj proces se naziva "deindentifikacija siblinga" i nastaje kao posledica težnje da budu drugačiji.

- Na taj način se zapravo nose sa međusobnim rivalstvom. To objašnjava zašto je u porodici jedno dete mirno i smerno, a drugo buntovno i svađalački nastrojeno - kaže Medićeva.

Međutim, baš na tome nesvesno insistiraju roditelji, jer ih odmalena odvajaju, nastojeći da zadovolje kulturološke i rodne zahteve. Ćerke tretiraju kao nežnice u roze boji, a sinove kao junačine u plavom, pa se oni gledaju sa krajnje suprotstavljenih pozicija.

- Vremenom se to promeni, jer kako odrastaju, brat i sestra shvataju da nemaju veće prijatelje jedno od drugog. Počinju da izlaze zajedno, slušaju istu muziku, stvaraju zajednička prijateljstva. Braća su oduvek, ali sa godinama sve više, zaštitnički nastrojena prema sestrama i spremna su da se za njih založe u svakom trenutku. Sestre tako znaju da imaju svog štićenika, pa im to daje osećaj sigurnosti - kaže psiholog.

Zato se i kaže da je biti brat ponekad bolje nego biti superheroj. Sestre su, sa druge strane, braći najveća podrška, a njihova ljubav je toliko jaka da kažu da ako se desi porodični zločin, jedino sestre nikada nisu optužene, pošto je tako nešto najmanje verovatno.

Bliskost među njima doseže posebne visine u još kasnijem dobu, kada roditelja više nema, pa se još više okreću jedno drugom.

Iako imaju svoju porodicu i svoj život, brat i sestra su uvek tu jedno za drugo. To je posebna ljubav, koja ne liči ni na jednu drugu.

NE ZAUZIMAJTE STRANU

SAGOVORNICA savetuje da roditelji ne pokušavaju po svaku cenu da zbliže sina i ćerku dok su mali, jer to može da izazove kontraefekat.

- Ne bi trebalo da insistirate da se slažu u svakom trenutku i oko svega, da ih kažnjavate ako jedno drugo ignorišu, jer je prirodno da se deca u detinjstvu traže, a ne da im se nešto nameće. Pustite ih da se vole i svađaju, ali naravno, reagujte ako se tuku i povređuju. Nemojte da zauzimate ničiju stranu, nego negujte ravnopravnost, jer je to jedini način da se zbliže - poručuje psiholog Dragana Medić.

Izvor: Novosti.rs

Igra pospešuje inteligenciju

Najjednostavnije igre, kao što su prebacivanje duvanjem ping-pong loptice iz ruke u ruku, doprinose smanjenju stresa, opuštanju i otvaranju deteta za usvajanje gradiva - tvrdi terapeut Klaudio Moki

Čak 90 posto mozga se razvije do pete godine života, a na njegovu veličinu i razvijenost utiče, pre svega, slobodna, nestruktuirana igra - tvrdi Klaudio Moki, terapeut i supervizor pri Asocijaciji za terapiju igrom. On nekoliko godina sprovodi projekat "Rastimo zajedno" u Nigeriji, gde obučava učitelje i nastavnike kako i na koji način da primenjuju igru u radu sa decom. Klaudijeva teorija je da nesputana mašta i kreativnost deluju neverovatno na um.


- Najjednostavnije igre, kao što su prebacivanje duvanjem ping-pong loptice iz ruke u ruku, doprinose smanjenju stresa, opuštanju i otvaranju deteta za usvajanje gradiva - tvrdi terapeut. - Kada se klinac oseća sigurno i opušteno, on je spreman za učenje i uspešno usvajanje znanja.

Klaudio je naveo primer eksperimenta sa pacovima kojim je to dokazano i koji je bio inicijalna kapisla za nastavak istraživanja sa decom kao učesnicima. Životinje koje su bile u kavezima sa igračkama bile su inteligentnije i za suprotni pol poželjnije od onih u praznim kavezima.

Izvor: Novosti

Foto: Novosti

Deca uče uz crtane filmove

Za dete od dve godine proces ponavljanja u pričama i crtanim filmovima je veoma važan, jer mu omogućava da proveri sećanje i razumevanje radnje, da poveže likove, događaje i zaplete

Gledanje crtanih filmova kao i slušanje bajki i priča za decu pozitivno utiču na razvoj kognitivnih sposobnosti kod najmlađih. Zato, roditelje ne bi trebalo da čudi nesvesna potreba mališana za stalnim ponavljanjem određenih crtanih filmova ili prelistavanjem omiljenih slikovnica.

Za dete od dve godine proces ponavljanja je veoma važan, jer mu omogućava da proveri sećanje i razumevanje radnje, da poveže likove, događaje i zaplete. I naravno, normalno je da se ljuti ukoliko mu omiljeni crtać nestane ili roditelj promeni priču, ističu psiholozi.

Potreba za ponavljanjem je i posledica procesa saživljavanja sa likovima iz određene priče. Mališani se na ovaj način mentalno poistovećuju sa svojim junacima čije akcije i reakcije im pomažu da bolje shvate životna dešavanja. Na taj način oni otkrivaju različite vidove ponašanja i stiču prva iskustava na virtuelnim primerima.

Izvor: Večernje novosti

Igračke oblikuju karakter

One su mnogo više od običnog predmeta, jer mališanima daju ideje, imaju ulogu njegovog partnera, saigrača, često najboljeg druga u usamljenosti, ali i povod za druženje sa vršnjacima...

IGRAČKE oblikuju ličnost deteta, pomažu mu da sazri i razvije se, pa ih pažljivo birajte. One su mnogo više od običnog predmeta, jer mališanima daju ideje, imaju ulogu njegovog partnera, saigrača, često najboljeg druga u usamljenosti, ali i povod za druženje sa vršnjacima...

Igračka mora da odgovara uzrastu, ali i da bude kvalitetnog, netoksičnog materijala, da ima edukativnu svrhu.

Predškolci uglavnom traže omiljene likove iz crtanih filmova. Međutim, ne treba im uvek nabaviti to što traže. Roditelji moraju da se dobro upoznaju sa sadržajem i karakterom tih junaka. Ako su u osnovi negativne poruke i lik je negativan, agresivan ili promiskuitetan, detetu treba objasniti da neće dobiti tu igračku jer taj lik nije pozitivan i na njega ne bi trebalo da se ugleda.

Usmeravajte decu na društvene igre, kupite im lopte, vijače, rolere, trotinet, bicikl..., to će ih navesti da idu napolje i druže se sa vršnjacima baveći se sportom. Zbog toga je važno da ih upoznate sa svetom saobraćaja i naučite osnovna pravila ponašanja. Nabavite saobraćajnu mapu sa pratećim elementima kao što su saobraćajni znaci, automobili, figurice pešaka, saobraćajci...

Ako dete voli slova i brojeve, nabavite mu različite slovarice, slagalice sa slovima i brojevima, geometrijskim oblicima...

Izvor: novosti.rs

Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece

Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece

Često nam se dešava da kada nemamo snage, ideje za aktivnosti i kada nam je potreban mir,Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece pritisnuti nedaćama možda čak i nesvesno ili linijom manjeg otpora pribegavamo prepuštanju dece televiziji,kompjuteru... Olako i bez kontrole prepuštamo decu malom ekranu jer imamo dobar izgovor – znamo da je tu, pored nas.

Roditeljstvo nije lako. Pre svih, roditelji imaju odgovornost za organizaciju slobodnog vremena svoje dece. Od odraslih zavisi kako će deci biti organizovan dan a i kako će i u kojoj meri da koriste televizor, kompjuter, igrice...

Odrasli i ostali odgovorni za dečji razvoj i rast ne razmišljaju uvek kakvi se sadržaji plasiraju deci (agresivni crtani filmovi, skaradne i napadne reklame, tragične vesti,zastrašujući snimci, neprimerene igrice). Deca izložena ovakvim uticajima identifikuju se sa junacima, imitiraju ponašanje, neprimereni govor... Izrazitim i intenzivnim povećanjem zvučnih i svetlosnih efekata, brzine dešavanja deca često ni ne stignu do suštine priče i razumevanja poruke. Kako doći do suštine priče, kako izvući poruku, kako učiti na tuđim primerima, kako organizovati vreme a i naći pravu meru?

Bitno je kvalitetno bavljenje decom što podrazumeva zajedničko gledanje TV emisija i diskutovanje o viđenom. Kada smo zajedno ispred TV ekrana možemo da otkrijemo i šta i kako dete nešto razume a i da probudimo i podstaknemo nova interesovanja za pojedine teme npr. o dalekim predelima, davnim istorijskim periodima, kako izgledaju neki eksperimenti, kako se radi u podmornici, rudniku... Zbog svih pozitivnih i negativnih strana druženja sa televizorom, kompjuterom pravi je izazov za roditelje a i odrasle iz detetovog okruženja, kako odrediti pravu meru, odnosno koliko mališanima dozirati TV program kao i druženje sa računarima.

Recept leži u stalnom razgovoru sa decom, učenju da se selektivno gleda televizija. Nije dovoljno samo ograničiti vreme ispred ekrana već organizovati vreme, razviti navike aktivnog provođanja slobodnog vremena i pomoći deci da nauče da se igraju.Ako se radi o deci ispod tri godine postavlja se pitanje da li uopšte treba da gledaju televiziju. U ovom uzrastu najvažnija je komunikacija dece i odraslih i uspostavljanje međusobnih odnosa poveranja i razumevanja.I dok deca na najranijem uzrastu samo vokalizuju, guču, brbljaju, oni uče govor tako što odrasli ponavljaju gukanje, brbljanje, reči; pričaju im, opisuju to što rade, skreću pažnju na novo i važno. Ukoliko izostane pravovremeno ovakvo bavljenje detetom, velika je verovatnoća da će dete imati problema sa govorom, a kasnije i čitanjem i pisanjem. Slikovnice sa životinjama, voćem, saobraćajnim sredstvima...i zajedničko iščitavanje važnije je od svih TV emisija. Veoma je dobrodošlo da decu još od rođenja vaspitavamo da vole da čitaju i da im recitujemo stihove Jovana Jovanovića Zmaja, Dragana Lukića, Desanke Maksimović, Duška Radovića ili Ljubivoja Ršumovića i to dok još ne znaju da govore.

Veoma je važno koji model dajemo deci. Da li biramo TV emisije ili je televizor uključen po ceo dan i da li je TV sinonim za predah, informacije, učenje... Od odraslih zavisi kako će dete u ranom uzrastu koristiti ovu spravu i na neki naćin razvijati dečju supkulturu.

Roditelj može da pribeleži u toku jedne nedelje šta je radio zajedno sa detetom, koliko ga je hvalio, grdio, o čemu su razgovarali,šta su zajedno naučili, videli, primetili, gde su bili... Interesantan je podatak da većina budućih prvaka ne zna da veže pertle, ali koristi računar ili gleda TV više od dva sata dnevno.

Ovo nije informacija o dečjim sposobnostima, već o uticaju i odnosu odraslih iz njihovog okruženja.

Deca već s tri godine samokritična po pitanju fizičkog izgleda

Stručnjaci smatraju da deca već s tri godine postaju i svesna i zabrinuta zbog svog fizičkog izgleda.

Nova istraživanja i ankete pokazala su kako deca sve ranije počinju da brinu zbog svog izgleda.

Istraživanje koje je sprovela Profesionalna asocijacija za brigu o deci u ranom uzrastu (PACEY) pokazalo je kako deca i pre polaska u školu ili vrtić počinju da grade negativnu sliku o svom fizičkom izgledu.

Roditelji koji su učestvovali u istraživanju kažu da primećuju znakove nezadovoljstva vlastitim izgledom kod dece uzrasta od tri do pet godina, piše Independent.

Organizacija za brigu o deci upozorava kako ovaj problem počinje prerano, a broj dece nezadovoljne svojim izgledom udvostručuje se do uzrasta od šest godina.

Ljudi koji rade s predškolskom decom navode kako deca sve više misle da su debela ili ružna, i ne razumeju odakle tolika samosvest i samokritičnost kada je fizički izgled u pitanju, naročito u tom uzrastu.

Savetnica organizacije za brigu o deci Žaklin Harding kaže kako je potrebno još mnogo istraživanja ovog problema, ali ipak smatra da su televizija i fotografije u novinama glavni krivci.

"Deca do četiri godine već razmišljaju o tome kako bi njihova tela trebalo da izgledaju i već imaju razrađene strategije kako da izgube višak kilograma. Rana iskustva su najvažnija kada je u pitanju njihov razvoj, tako da moramo da obratimo pažnju na to da možemo deci da nametnemo negativna razmišljanja o fizičkom izgledu, čak i ako toga nekad nismo ni svesni", rekla je Hardingova.

Stručnjaci upozoravaju roditelje da paze kakve komentare daju na svoj ili tuđ izgled u društvu svoje dece. Roditelji često imaju najveći uticaj na decu i zato ne bi trebalo da u njihovom prisustvu govore o tome da li su i koliko nezadovoljni svojim izgledom.

"Detinjstvo je veme kada deca jednostavno upijaju sve što vide i čuju. Deca na osnovu podataka i iskustava u ranom uzrastu formiraju svoju buduću ličnost. Od velike važnosti za roditelje je da ne vrše pritisak na decu o tome kako bi trebalo da izgledaju, već da budu pozitivan primer i grade kod dece samopoštovanje", rekao je Nik Harop iz organizacije za mentalno zdravlje dece.

Pomozite im da prevaziđu strah od odvajanja

Ukoliko ste primetili da vaš mališan često odbija da ide u vrtić ili školu, pati od određenih „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom ili ima preterani strah od životinja i čudovišta, verovatno se boji gubitka roditeljske blizine.

Histeričan plač i panika ako roditelja ispuste iz vida kod dece se javlja već u uzrastu od osam meseci, kaže pedijatar Aron Kuper, autor knjige „Zašto ne reći: Želim da mi deca budu srećna“. Simptomi straha od odvajanja mogu da traju nekoliko nedelja ili meseci dok dete ne shvati da ga ne napuštate zauvek, a koren detetove panike je strah od gubitka ljudi s kojima je emotivno blisko.

– Stvar je u tome što deca shvataju da možete da odete, ali ne shvataju da ćete se vratiti – kaže Kuper. Kod starije dece predškolskog uzrasta i školskog uzrasta (od treće do desete godine) teskoba razdvajanja pojavljuje se nakon svakog dužeg razdoblja provedenog s roditeljima ili ljudima kojima veruju – objašnjava on.

Ovo je najčešće povezano s osećanjem nezaštićenosti u novoj sredini i s nepoznatim ljudima, kao i sa strahom da će se mami i tati dogoditi nešto loše ako ih dete ne „čuva“. Odbijanje odlaska u vrtić ili školu, „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom i preterani strah od životinja i čudovišta upućuju da se dete boji gubitka roditeljske blizine. Ako se ovaj strah ignoriše, histerija iz prve faze prelazi u ravnodušnost prema roditeljima. Spomenutom nezainteresovanošću dete „kažnjava“ roditelje zbog „napuštanja“. S obzirom na to da je reč o normalnoj fazi odrastanja, strah od odvajanja može se ublažiti, planiranjem odlaska, ritualima poput slanja poljubaca i dužeg mahanja pri odlasku, detetov strah polako će nestati.

Pustite djecu da greše

Prije ili kasnije većina roditelja će postaviti sebi pitanje koliko treba da štiti svoje dijete, jer zaista nije lako procijeniti do koje mjere djetetu treba biti podrška i zaštita, a kada bi ga trebalo pustiti da stiče svoja iskustva i donosi svoje odluke.

Godine djeteta su jedan od najvažnijih kriterijuma: dok je sasvim malo, nema puno lošeg u osluškivanju njegovih potreba i udovoljavanju većini njegovih želja. Jer malo dijete plače kad je gladno, mokro, uplašeno. Pružanje podrške u takvim trenucima jednostavna je poruka da ga volite, da je željeno i zaštićeno, da mu se ništa loše neće dogoditi.


Kako dijete raste, proširuju se i njegove potrebe i zahtjevi, pa su česte situacije u kojima je roditelju najlakše uskočiti, riješiti problem umjesto djeteta. No znamo da dijete moramo da pustimo da pogriješi. Teoretski je to jednostavno, ali baš činjenica da djetetu moramo da pružimo i jedno i drugo – i zaštitu i iskustvo – u praksi nam ne pomaže da saznamo u kom konkretnom slučaju učiniti prvo, a u kom drugo.

Univerzalnih pravila nema, moguće je dati tek poneki savjet i ukazati na tipične greške. Neka su djeca znatiželjnija, nestašnija, sklonija riziku, manje osjetljiva na stres, dok će drugima svako zadirkivanje biti trauma. Što bolje poznajete svoje dijete, to ćete tačnije moći da predvidite kako će u određenoj situaciji reagovati i kako će primiti posljedice, a to pokazuje kako vi treba da postupate.

Roditelj koji često u školi ili vrtiću bije bitke umjesto djeteta, poteže veze da bi mu osigurao bolju poziciju i generalno često obavlja ono što druga djeca rade sama, šalje poruku da njegovo dijete nije dovoljno vrijedno ni sposobno. I nema veze što roditelj ima dobre namjere, što svakodnevno djetetu govori da je najbolje i da može sve što poželi, kad roditelj to ne pokazuje djelima! Da apsurd bude veći, takav je roditelj najčešće šokiran kad čuje kako to utiče na dijete.

Neprijatelji roditelja su nesigurnost, sumnja, griža savjesti, strah od ponavljanja grešaka svojih roditelja… KLlinci su lukavci koji će na kilometar osjetiti strah i nesigurnost. Iako vaspitanje nije bitka za kontrolu, dijete se ne može osjećati sigurno ako roditelj baš nikad nije strog, ako ne zna da uspostavi kontrolu i ako nije dosljedan u postavljanju granica. Kako dijete raste, čvrste i jasne granice postaju potrebnije. U protivnom dijete postaje razmaženo, traži da mu se ugađa i popušta, a manipulacija postaje pravilo ponašanja.

Ako ste roditelj kojeg često more brige tipa što će moje dijete doživjeti u svijetu, ako se pitate jeste li strogi, pretjerujete li u zahtjevima, sva je prilika da ste suprotnost tome, odnosno da ste previše popustljiv roditelj. Po pravilu, strogi i kruti roditelji nemaju takvih dilema.

Ne vjerujte svemu što pročitate i što mediji govore. U želji da ukažemo na emocionalnu bol i zlostavljanja, kao da smo otišli u drugu krajnost: nekad se mislilo da bajke služe djeci da prebrode strahove, a danas nas uče kako treba zaboraviti svaki trag nasilja i političke nekorektnosti u slikovnicama, crtićima, filmovima… Kad bi sve bilo tako opasno, svi mi koji smo odrasli na Tomu i Džeriju bili bismo nesposobni za život. Pretjerana zaštita od svega i svačega suprotnost je vaspitanju, jer roditelj treba dijete da pripremi za spoljašnji svijet, koji je sve samo ne savršen i politički korektan.

Ni roditelji nisu nevini, pa i oni manipulšu djecom. Vaspitanje je zahtjevno i traje, pa nakon tolikih godina nije teško zaboraviti što smo voljeli i čime smo se bavili prije djece. Kad čujete izjavu – zašto da budu podstanari kad kod nas ima mjesta, budite sigurni da tu nešto nije u redu. Oni koji uz roditeljsku ulogu zadrže i ostale uloge u životu, ponašaju se manje zaštitnički prema djeci.

Ravna stopala - najčešći problem predškolaca

Lekari kažu da ako vam se dete žali na bol u nogama, umor ili primetite da ne može dugo da se šeta, stoji, trči nepravilno i zamara se na treninzima, moguće je da ga muče ravna stopala

Istraživanja pokazuju da 80 posto predškolaca ima ravna stopala. Ovaj deformitet se obično otkrije pri prvom sistematskom pregledu, ali vi možete da ga uočite i ranije ako znate koje su njegove posledice.

Lekari kažu da ako vam se dete žali na bol u nogama, umor ili primetite da ne može dugo da se šeta, stoji, trči nepravilno i zamara se na treninzima, moguće je da ga muči baš ovaj problem. Ukoliko ga na vreme odvedete kod lekara i ispoštujete sve što vam kaže, ravna stopala će postati prošlost.

U protivnom, kada odrastu mogu da imaju "X" i "O" noge, bolove u lumbalnom delu kičme, kukovima, deformitet kičmenog stuba... Stručnjaci kažu da uz pomoć vežbi za jačanje i aktivaciju mišića stopala, adekvatne obuće i korektivnih uložaka, koji daju stabilnost, noga se vraća u pravilan položaj.

Dobro je da deca što više hodaju bosa po neravnoj površini i da svakog dana kod kuće vežbaju tako što će kliker ili malu loptu dizati stopalima sa poda.

Seksualna radoznalost kod male dece

U deo normalnog seksualnog razvoja kod dece spada i dodirivanje i istraživanje sopstvenih polnih organa u procesu upoznavanja tela. Deca tom prilikom osećaju prijatnost, tako da ta radnja može imati tendenciju ponavljanja.

Seksualna radoznalost kod dece nema isto značenje kao masturbacija kod starije dece i odraslih, jer se odvija na nesvesnom nivou, predstavlja izvor nesvesnog zadovoljstva, i nije praćena erotskom fantazijom sa ciljem kao kod odraslih.

Dečaci ranije otkrivaju svoje seksualne organe nego devojčice, ali pojedina istraživanja su pokazala da devojčice češće stimulišu svoje genitalije u odnosu na dečake.

Kada roditelji, rodbina ili osobe koje čuvaju decu primete ovakvu pojavu kod svojih mališana, najčešće reaguju stidom, besom, zbunjenošću, a naročito zbunjenošću. Uglavnom izbegavaju razgovor sa okolinom na tu temu, a skloni su decu da kažnjavaju, da im prete ili zadirkuju. Ovakve reakcije roditelja kod dece izazivaju stid, stramotu ili osećanje krivice.

Kako postupati u ovakvim situacijama?

Potrudite se da ne reagujete burno, optužujuće, ljutito ili zabrinuto. Imajte na umu da je radoznalnost za sopstveno telo deo normalnog i prirodnog razvoja, kao i da dečja masturbacija nema seksualnu konotaciju. Najčešća pitanja roditelja su « da li će se moje dete razviti u normalnu osobu, da li će biti opsednuto seksom, ili da li će biti promiskuitetna odrasla osoba ? ».

Razmotrite okolnosti pod kojima se to dešava – moguće je da se radi o ritualu pred spavanje (kao sisianje palca) koji dete umiruje i olakšava mu da zaspi, pa se ista aktivnost ponavlja kad god je dete uznemireno ili napeto. Ili suprotno, može se desiti da dete istražuje svoje polne organe kada je opušteno, npr. uz gledanje TV-a. Roditelji bi trebalo da se zabrinu jedino ukoliko je dodirivanje genitalija toliko učestalo da se dete isključuje iz drugih aktivnosti, ukoliko se povlači i postaje opsednuto istom radnjom.

Najčešći uzroci stimulisanja genitalija kod dece, osim refleksnog izazivanja zadovoljstva, jeste doživljaj teskobe, napetosti, zabrinutosti ili usamljenosti. U periodu porodičnih turbulencija ( promena sredine, razvod, svađe, prezauzetost roditelja, rođenje drugog deteta) primećeno je da je ova pojava učestalija. Pojačano « erotizovani » roditelji, koji su naglašeno upućeni jedno na drugo ne skrivajući sopstvenu seksualnost, takođe mogu doprineti ovoj pojavi. Neretko i sami roditelji, ukoliko se preterano bave genitalijama svoje dece prilikom kupanja i održavanja intimne higijene mogu podstaći ovu pojavu.

Najpre razmotrite da li se vase dete oseća usamljeno ili uznemireno, kao i da li je bilo nekih promena u detetovom životu. Razmislite koliko aktivne pažnje posvećujete detetu, u dnevnim razmerama, odnosno koliko se kvalitetno bavite detetom.

Korisno je preusmeriti pažnju deteta na nešto što mu predstavlja zadovoljstvo u spoljašnjem svetu, van sopstvenog tela. Uvedite neke nove aktivnosti i emocionalne podsticaje u kojima će vase dete uživati, ne tražeći utehu u samostimulaciji.

Ukoliko se ovakvo ponašanje produži ili počne da usporava razvoj i ugrožava zdravlje deteta, potrebno je da se obratite pedijatru i dečjem psihologu kako biste pronašli individualni model prevazilaženja problema.

Marijana Petrović, spec.med.psihologije