Sa dolaskom zimskih meseca i hladnih dana mnogi roditelji se plaše da svoju decu izvedu napolje zbog prehlada i razboljevanja. Parkovi i igrališta su se ispraznili a deca se više igraju kod kuće i u igraonicama gde ih vrebaju virusi u zatvorenom prostoru.

Evo nekoliko saveta za boravak dece napolju u toku zimskih meseci:

Bebe do prve godine mogu i treba da borave napolju svakoga dana najmanje pola sata osim u slučaju kada je temperatura vazduha ispod -10, kada duva jak vetar, kada je magla, snežna mećava i kada je jako vlažno. U svim ostalim situacijama se preporučuje boravak dece do prve godine u trajanju do pola sata a za stariju decu duže. Ako je mnogo hladno starija deca mogu da borave u nekoliko navrata u toku dana po pola sata.

 Boravak na svežem vazduhu pomaže za jačanje imuniteta i čisti disajne puteve.

Boravak na dnevnoj svetlosti poboljšava očni fokus i odmara oči.

Za psihološki razvoj je važno da dete ima kontakt sa prirodom, da skuplja lišće i jesenje plodove, da se grudva i sanka.

Što je napolju hladnije, to je u vazduhu manje uzročnika bolesti. Nemojte misliti da ćete zaštititi bebu od prehlade ako je budete držali u zatvorenom i pretopljenom prostoru. Što češće je budete izvodili, biće zdravija.

 Starija deca sve više vremena provode kod kuće, igrajući igrice i gledajući televizor. Ove promene dovele su do ozbiljnog pogoršanja zdravlja dece, sve je više dece koja imaju problem sa gojaznošću, povećanim šećerom ili visokim pritiskom. Roditelji puno rade i plaše se da svoju decu puste napolje samu. Još je gora situacija zimi kada je i roditeljima hladno pa ni ne vode decu napolje. U britanskom časopisu The Gardian postoji tekst u kome piše da današnja deca provode manje vremena napolju nego zatvorenici. Najnovija istraživanja pokazuju da svako deseto dete iz Britanije, u toku protekle godine nije bilo u parku, šumi, na plaži NI jednom, a preko 75% dece provede napolju manje od jednog sata dnevno a zimi se ovo vreme spusti na neverovatnih 10 minuta dnevno koje se svede na odvodjenje u školu ili vrtić.

 Kako obući dete zimi?

Ako je napolju sneg i jako hladno dobro je da dete ima skafander i nepromočive cipele ili čizme. Za malu decu su potrebi i šal, kapa i rukavice, a ako se dete pokvasi treba ga presvući. Osnovno pravilo oblačenja bebe prilikom izvođenje u zimskim mesecima glasi: obucite dete onako kako ste i sami obučeni, a bebi treba jedan sloj odeće više. Detetu ne treba stavljati ništa preko lica dobro je da slobodno diše i čisti svoje disajne puteve na svežem vazduhu. Vazduh pod šalom se kondenzuje, pa ako je predeo oko bebinih usta i nosa vlažan, lakše se razvijaju mikroorganizami. Bitno je da se mala deca ne pretopljavaju jer bebe kada se rode još uvek nemaju u potpunosti razvijen centar za termoregulaciju.

Za bebe koje su još u kolicima dobra opcija je topli zimski muf i ćebence za pokrivanje pa se beba tokom šetnje može raskomotiti. Ako bebi nosic procuri dok ste napolju nemojte se brinuti, kad udjete u toplo trebalo bi da prestane. Kožu lica i ruku koje su izložene hladnom vazduhu zaštitite kremom koja je prilagodjena za zimske mesece kako koža ne bi ispucala od hladnoće i vetra.

 Deca vole sneg i uživaju u igrama na snegu. Veoma su spretni za sportove klizanja i skijanja kada nauče ove sportove od malih nogu jer nemaju strah. Već oko četvrte godine mogu da klizaju i skijaju ukoliko pokažu interesovanje. Kada započnu da klizaju potrebno je da često klizaju kako bi savladali ovaj sport. Deca nemaju strah i osećaju se važno što nauče neku novu aktivnost. Na sankanje i grudvanje mogu čim nauče da stoje/sede. U početku potrebno je da ih neko drži na sankama a kasnije kako rastu mogu i sama. Nije strašno ako dete u toku igre bude pogodjeno u lice snegom, neće se od toga prehladiti, ali svakako deci treba skrenuti pažnju da izbegavaju gadjanje u lice da ne bi promrzli otkriveni delovi tela.

Pustite svoju decu da se igraju na zimi i na snegu. Prednosti vezane za zdravlje dece koje borave na zimi su dugoročne. Zatvoreni prostori, a posebno igraonice su pogodne za razvoj virusa, koji se brzo šire sa jednog na drugo dete.

Kao što kaže pesmica: Zima zima e pa šta je…..nek mi nosić pocrveni…eto to je to je sve ?

izvor:mojpedijatar.co.rs

Prepoznajte disgrafiju i pomozite detetu. Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja. Teškoće, odnosno greške nisu povezane sa neznanjem pravopisa , a prisutne su bez obzira na pravilan intelektualni razvoj deteta, dobar sluh i vid.

Već u predškolskom uzrastu možemo predvideti da li bi dete moglo imati problem sa pisanjem i čitanjem, i to kroz ispitivanje glasovne analize i sinteze. Ako dete ne uspe da prepozna glas od sloga i ne uspe da spoji određene glasove u reč,moguće je da će imati poteškoće u pisanju i čitanju.

Za pravilno pisanje i čitanje potreban je pravilan i razvijen usmeni govor, razumevanje pročitanog i povezivanje sa izgovorenim. Kod dece je bitno stimulisati razvoj govora (funkcije analize i sinteze), razvoj vizuelne percepcije, motorike, memorije, grafomotorike i pažnje.

Pisanje je složen proces koji integriše sve moždane funkcije. Prva funkcija koja se uključuje u toku pisanja je dobar fonemski sluh, kao i fonematska percepcija koja pomaže pri uočavanju redosleda i položaja glasova u rečima. Zatim je potrebno svaki glas vezati za slovo te je vizuelna percepcija i memorija pored poznavanja slova jako bitna.

Završna faza podrazumeva čitko pisanje slova uz dobro izdiferenciranu finu motoriku prstiju i šake tj.grafomotoriku.
Kod neke dece sa teškoćama u pisanju uočavaju se znaci hiperaktivnosti i emocionalne nestabilnosti.

Pisanje nije mehaničko, već oblik i veličina slova proizlaze iz emocionalnog i psihičkog stanja osobe koja piše. Na izgradnju rukopisa takođe utiče i priprema ruke i vidne kontrole u predškolskom periodu, nivo psihomotornog razvoja.

Dete treba učiti da pravilno drži olovku, da ne pritiska dok crta, da pravi oblike od plastelina, seče makazicama papir, da spaja linije i da to bude osmišljeno kroz igru -jer tako najbolje uči.

Pravilan govor je prvi uslov za sprečavanje poremećaja pisanja i čitanja. Važno je razviti pravilnu artikulaciju (izgovor glasova) njihovo razlikovanje po zvučnosti i mestu stvaranja, razviti pažnju i slušno pamćenje.

Posebno je važno da dete shvati svoju telesnu šemu i prostorne odnose: gore-dole, desno-levo, unutra-spolja, ispred-iza, ispod-iznad, u, na, pored, između. Prostorno-vremenski redosled je takođe bitan: razumevanje šeme dana, dana u nedelji, meseci u godini, godišnja doba. Stimulisati razvoj motorike prstiju: skupljanje sitnih predmeta sa stola pomoću dva prsta, konstruisanje raznih figurica i slika od štapića, koristiti papir i olovku -precrtavati, spajati tačkice, bojiti i docrtavati .
Što je rečnik deteta bogatiji i razvijenija gramatička strana govora, veština pisanja i čitanja će se brže razviti.
Razvojni poremećaji pisanja (razvojne disgrafije) dele se na:vizuelne, auditivne, jezičke i grafomotorne.
Većina prvaka tiho izgovara svaku reč pri pisanju, jer im to pomaže da provere glasovnu strukturu reči. Ako je izgovor glasova nepravilan, dete će ga automatski primeniti u pisanju. Nedovoljna motorna spretnost ruku i prstiju i vidno-motorna koordinacija pokreta takođe predstavlja izuzetne teškoće u pisanju. Dete piše ispod ili iznad linije , slova su ćoškasta.

Pisanje je u početku lepo, ali sporo, dete se brzo zamara ima bol u ruci, te rukopis postaje sve ružniji. Spremnost deteta za pisanje može se proveriti u vrtiću, pred polazak u školu, a najbolje je krajem prvog meseca od početka školske godine, nakon adaptacije deteta na školske uslove.
Najjednostavniji oblik je prepis, prepisivanje sa štampanog teksta na pisani ili obrnuto.Uspešnost je uslovljena vizuelnom i grafomotornom razvijenošću.

Pisanje po diktatu je složenija vrsta pisanja jer uključuje i slušnu kontrolu, posebno fonemski sluh. Dete prvo mora da čuje diktirani sadržaj , da ga zapamti i prati svojim unutrašnjim govorom.

Pisaće slova onako kako ih izgovara i oblikovati prema dozrelosti prostorne orjentacije. Složenija vrsta pisanja obuhvata: opisivanje jedne ili više slika u nizu, dogadjaja, pisanja na zadatu temu i kreativno pisanje.

Njihova realizacija pored opisane fiziološke osnove zavisi još i od intelektualnih sposobnosti i jezičke razvijenosti.
Zadatak roditelja je da učvršćuje veštine koje dete postepeno usvaja, tako što će se u radosnoj i opuštenoj atmosferi potpuno posvetiti detetu oko sat vremena dnevno.

Ne treba da obavljaju zadatak umesto njega, ne uporedjivati ga sa drugom decom, već ga podržavati, upućivati i pohvaljivati. Treba obezbediti korisne i zanimljive materijale za vežbanje kod kuće kako bi na maštovit i kreativan način pretvorili svaku vežbu u zabavnu igru.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Još pre pojave prvog zubića, mi najčešće nesvesno, donosimo odluke koje će uticati na zdravlje zuba. Zapravo, briga o dečijim zubima počinje pre nego što se beba rodi!

Prisan kontakt mame i bebe oseća se još dok je beba u stomaku. Pored svih lepih stvari u trudnoći, beba oseća i nepovoljne promene koje se dešavaju u organizmu majke. Zato je važno da se što pre krene sa dobrim navikama koje će uticati na dalje zdravlje mame i bebe.

Zdravlje mame je i zdravlje bebe!

Posetite stomatologa na vreme
Žene bi tokom trudnoće trebalo barem dva puta da posete stomatologa.

Pri prvoj poseti, tokom prvog trimestra trudnoće, potrebno je da se saniraju sva infektivna stanja (karijes, upala desni...) u usnoj duplji trudnice. Te promene izazivaju patogene tj. loše bakterije, koje se najčešće razvijaju zbog neadekvatnog vođenja higijene, nepovoljne ishrane i kao produkt loših navika. Dokazano je da beba sve oseća i ona može posledično osetiti i ova stanja. Bakterije iz usne duplje sposobne su da se rašire po organizmu, tako da mogu da izazovu i oštećenja na udaljenim organima.

Druga poseta stomatologu, trebalo bi se dogoditi u poslednjem trimestru trudnoće kada bi stomatolog trebalo da pruži uputstva vezano za razvoj bebinih zuba i vilica; tip dude/varalice; olakšavanje simptoma prilikom rasta prvih zuba i održavanje higijene;

Duda/varalica, da ili ne?
Verovatno da ste se nekada zapitali da li duda pravi više koristi ili štete.

Bebi je potrebna naša blizina, zato je najprirodniji i najbolji način da se beba smiri dojenjem ili drugim fizičkim kontaktom, kao što je držanje u naručju i milovanje. Roditelji se često odlučuju za dudu varalicu, što je jedan od načina prilagođavanja prirodnog instikta sisanja kod novorođenčadi i odojčadi.

Dojenje je prirodan, najpovoljniji nadražaj za pravilan razvitak vilice i denticije, pa bi beba u prvih 4-6 meseci trebalo samo da sisa. Takođe, preporuka je da se koriste dude adekvatnog oblika, koje će, jednako kao i dojenje, podsticati pravilan rast i razvoj.

Kod odabira dude/varalice ključno je da:
Ispunjava fiziološke standarde za pravilan rast i razvoj vilica i zuba

ne sadrži toksične materije u svom sastavu

bude potpuno prihvatljiva i sigurna za vašu bebu

CURAPROX baby duda je najbolje što možete pružiti svom detetu.

Osnovna osobina Curaprox baby dude je biokompatibilnost, što znači da svojim dejstvom ne može dovesti do nastanka poremećaja u rastu i razvoju vilica i zuba, već podstiče pravilnu fiziološku postavku, u celosti.

Pljosnati deo dude pri sisanju ne pristiska nepce, pa čini da se nepčani luk povoljno razvije. Sprečava nastanak otvorenog zagrižaja i podstiče pravilnu postavku zuba u vilici. Takođe utiče na pravilno disanje, smiruje bebe i pomaze da bebe imaju bolji i stabilniji san.

Bočna krilca na dudi usmeravaju pritisak sisanja na vilicu, a ne na nepce, pa vilični luk dobija pravilan zaobljeni oblik.

Silikonski štit na dudi bebi daje osećaj sličan kao pri dojenju, podstiče razvoj čulnih i motoričkih sposobnosti, kao i razvoj prirodnog procesa gutanja.

Potrebno je da se duda pravilno održava, kako bi se sprečio nastanak i razvoj loših bakterija, pa je tako Curaprox baby dudu potrebno redovno prati.

Kako beba raste, potreba za veličinom dude se menja, Curaprox baby duda može se naći u dve veličine: 0 (0-7 meseci) i 1 (do 7-18 meseci); tri boje (roze, narandžasta i plava); dve u jednom pakovanju ili pojedinačna. Ove moderne dude, mogu se osigurati Curaprox baby držačem za dudu u istom dizajnu.

Nicanje prvih zuba
Kada počne period nicanja prvih zuba (6-8. meseca), to može biti mučno kako za bebu, tako i za roditelje.

Tada se pored slinenja i balavljenja, javlja crvenilo, bol, blagi otok na mestu nicanja zuba, a mogu se čak javiti temperatura i dijareja. Kako biste se osećali bezbrižnije i sigurnije da činite sve što je u vašoj moći da pomognete bebi, glodalica predstavlja primarni i pravi izbor.

Uloga glodalice je da olakša bolove i nelagodu kod bebe, a ujedno masira desni i podstiče brže i lakše nicanje zuba. Kao i kod dude, bitno je da glodalica bude izrađena od netoksičnih materijala, da bude sigurna i stabilna u rukama bebe i vrši funkciju koja joj je dodeljena.

Curaprox baby glodalica je pravi izbor kako biste bebi olakšali ovaj period.

Glodalica je izrađena od biokompatibilnog materijala, otporna je na pljuvačku, ne može da se izgrize ili razbije, a ne sadrži omekšivače i veštačke boje.

Pored osnovne funkcije, glodalica ima i ulogu zvečke, tako da razvija motoričku, optičku i akustičnu sposobnost, budi radoznalost kod bebe. Istovremeno beba se susreće i sa prvom četkicom koja je silinkonska, takođe ima masažnu funkciju, a predstavlja pripremu zuba za susret sa Curaprox baby četkicom od 4260 vlakana.

Ishrana kao bitan faktor
Pojavom prvog zuba u usnoj duplji povećava se mogućnost razvijanja patogenih (loših) bakterija u usnoj duplji. Pored mleka, beba počinje da jede, način gutanja se menja, a mišići žvakači se polako pripremaju za vršenje svoje funkcije. Kako bismo pravovremeno odreagovali na uticaj loših bakterija u usnoj duplji, potrebno je da ishrana bude regulisana, uobročena i zdrava, higijena na visokom nivou od same pojave zuba, a loše navike (konzumiranje šećera, zaslađena pića pred spavanje, međuobroci...) sprečene.

Nikad nije rano za uvođenje četkice
Da bi dete prihvatilo četkicu, potrebno je da ne shvata pranje zuba kao obavezu. Pre nicanja zuba, u periodu privikavanja, može se samo igrati, žvakati četkicu.

Dok se potpuno ne razviju motoričke funkcije kod deteta, ono nije sposobno da samo temeljno opere zube. Nicanjem prvog zuba, pa sve do promene mlečne denticije u stalnu potrebno je da roditelj završi svako pranje zuba svog deteta.

Curaprox baby CK 4260 četkica pruža pun ugođaj pri pranju zuba. Mekana četkica sa 4260 Curen® vlakana i malom glavom, zaobljena i gumirana, laka i stabilna za držanje u ruci. Pored svih osobina koje Curaprox baby četkica ima, najbitnija je efikasnost, mogućnost da zađe u sve prostore, zahvati svaki zub ponaosob i ne deluje traumatski na zube i okolna tkiva.

Curaprox kids paste za zube sa ukusom jagode i bez natrijuma fluorida namenjena je deci od pojave prvog zubića. Deca će zbog omiljenog ukusa jagode obožavati redovno održavanje oralne higijene. Curaprox Kids pasta za zube u sebi sadrzi samo kvalitetne sastojake:

enzime koji podržavaju prirodnu zaštitnu ulogu pljuvačke, tako da može da pomogne u remineralizaciji zubne gleđi,
ksilitol (brezov sećer) štiti od bakterija i jaća zube.
Pasta ne sadrzi štetne aktivne sastojke, poput natrijum lauril sulfata (SLS), triklosana i mikroplastike.

Malo dete – veliko zadovoljstvo – puno odgovornosti
Stvaranje rutine kod dece počinje od najranijeg uzrasta. Da rutina ne bi postala samo osećaj obaveze, bitno je da igra bude ključ, trud cena, a uspeh cilj.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dete u trećoj godini počinje da oseća moć. Kako mu to ne uskratiti a da se ne oseti svemoćnim i ode u drugu krajnost – dilema je većine roditelja jer u ovom stresnom periodu dete ima veliku potrebu da se stalno suprotstavlja

Neće da diše, neće da deli, neće ništa…

Uprkos tome što roditelje i dalje doživljava kao svemoćne, skoro svu svoju energiju i vreme mališan troši na otpor i suprotstavljanje zahtevima koje oni postavljaju. Iako je nesigurno i povučeno, želi da se domogne moći koju imaju odrasli.

Ovo je stresan period jer dete često menja raspoloženje, ljuti se, gubi kontrolu. Kada odrasli pokušaju da mu pomognu u nečemu, dete reaguje tako što grize, šutira ili udara glavom o zid, pod ili neki predmet.

Neće da diše. Neka deca u tim momentima zadržavaju dah, ne dišu što deluje krajnje dramatično. U tim trenucima roditeljima kroz glavu prolaze najstrašnije slike, boje se posledica toga što dete ne diše, čak i kad to na prvi pogled izgleda potpuno apsurdno – da li će ikada ponovo da prodiše, da li će možda da pomodri, šta će se desiti sa mozgom bez kiseonika? Ništa strašno se neće desiti – kratak prekid u disanju ne ostavlja trajne posledice. Po prestanku disanja telo se opušta i dete automatski ponovo počinje da diše. Ako se ovo dešava retko i kratko traje – ubrzo će prestati. U protivnom roditelji treba da razgovaraju sa lekarom.

Više zagrljaja i utehe. Zamka u koju upadnu odrasli ukoliko dete pravi ovakve scene je da odustanu od primene discipline, misleći da će mu tako pomoći. Naprotiv , doslednost u disciplinovanju je neophodna upravo u ovakvim situacijama, čak i više nego do tada. Ali, sigurno mu je potrebno i više grljenja i utehe. Kada dete “pravi scenu”, ne diše, najbolje je odvesti ga na sigurno mesto, u njegovu sobu i reći mu da vam se ne sviđa kako se ponaša i da ćete se vratiti kada se smiri. Kada počne da diše i umiri se – utešiti ga i reći da mu se to događa zato što ne ume da se kontroliše, ali da će to vremenom uz vašu pomoć naučiti. Zato je dobro dati lični primer kada vas nešto jako uznemiri, kako vi to prevazilazite. Dete najbolje uči putem identifikacije sa roditeljima ili drugim odraslim osobama iz okruženja.

Agresivnost prema vršnjacima. Kada je dete agresivno prema drugoj deci, otima igračke, gura ih želeći da se odbrani – to radi zato što ne zna kako da se zaustavi. U takvim situacijama roditelji druge dece će reagovati tako što će sklanjati svoju decu od njega jer mu ne veruju, a to saznanje će njemu teško da padne. Zato je važno da mu se objasni pre nego što dođe u grupu da takvo ponašanje nije dobro, da druga deca ne vole da ih gura i da će morati da ga ostave kada to radi. Onda to zaista i treba uraditi uz komentar da mora da nauči da se kontroliše. Ovo je veliki zadatak za dete, ali roditelj mora da mu pomogne da prevaiziđe agresiju. Disciplinske mere izolacije su nekada u ovim slučajevima neophodne jer ono tako uči da će mu biti nametnute granice ako izgubi kontrolu. Očigledan način učenja šta je agresija je i isto ponašanje drugog deteta – tako će uzajamno učiti kako da se kontrolišu.

Deljenje stvari sa drugima. Treća godina je pravo vreme da dete nauči da deli stvari ako mu je to problem. Pre nego što u posetu dođu druga deca, treba zajedno sa njim odabrati igračke koje želi da deli a ostale skloniti. Deljenje je jedna od većih poteškoća u detinjstvu, ali ako se detetu jasno stavi do znanja da se to od njega očekuje – naučiće sigurno.

Ako dete čuva neko drugi, mora sa roditeljima da usaglasi postupke u vaspitanju i da ih čvrsto i dosledno sprovodi kako bi ono naučilo šta je poželjno ponašanje a da istovremeno ne bude narušeno njegovo samopoštovanje.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Često uzimamo zdravlje kostiju zdravo za gotovo. One se ne vide, ne mislimo o njima. Tek onda kada dođe do lomljenja kostiju postanemo svesni da je trebalo da mislimo o njima.

Najveći deo razvoja kostiju završi se do 20. godine, a kasnije se to mnogo usporava. Vremenom, naše kosti slabe. U tom periodu razvoja, važno je da deca jačaju kosti, a mi roditelji treba da se postaramo za to, tako što ćemo uključiti tri osnovne stvari - kalcijum, vitamin D i vežbanje.

1. Dajte deci hranu bogatu kalcijumom

Kalcijum je mineral za koji se zna da je osnova zdravih kostiju. Najviše ga ima u mlečnim proizvodima, nekim orašastim plodovima i semenkama, pasulju, zelenom lisnatom povrću. Ako niste sigurni kako da kalcijum uključite u detetovu ishranu, možete se posavetovati sa lekarom. Pogledajte koje namirnice su bogate kalcijumom.

2. Vitamin D je važan

Vitamin D pomaže telu da apsorbuje kalcijum. Kako deca generalno ne jedu mnogo hrane bogate ovim vitaminom, suplementacija je dobra opcija. O uvođenju suplementacije vitamina D popričajte sa lekarom. On će poboljšati i imunitet vašeg deteta!

3. Podstičite dete da vežba

Naši mišići jačaju onda kada ih koristimo. To važi i za kosti!

Sve aktivnosti, poput hodanja, trčanja, skakanja, penjanja naročito su važne za jačanje naših kostiju. Mišići i gravitacija stvaraju pritisak na naše kosti, a to ih osnažuje. Potrudite se da dete ima makar sat vremena dnevno neku aktivnost.

Svima su nam potrebni kalcijum, vitamin D i vežbanje. Ipak, za decu su oni od neverovatne važnosti, posebno u periodu ubrzanog rasta u pubertetu i par godina pre. Ovo su jednostavni koraci, a za razvoj deteta su neverovatno važni.

izvor:yumama.mondo.rs

I danas se sećam kada sam prvi put ušla u učionicu nakon sticanja diplome. Ispred mene se našao neki potpuno novi svet. Iako je teorijska podloga na fakultetu bila sjajna, tek se ulaskom u učionicu stiče se pravi utisak o zanimanju profesora, učeničkoj dinamici i svemu što čini taj posao.

Kako su meseci prolazili, taj mi je posao, iako neverovatno stresan i težak, sve više ulazio pod kožu.

Uspešni nastavni sati, napredak učenika koji su se do tada mučili, njihov osmeh nakon što shvate da su savladali gradivo, ponos koji su osećali kada bi ostvarili dobar rezultat na takmičenjima i oduševljenje njihovih roditelja nakon školskih priredbi samo su deo lepih uspomena koje pamtim.

Ali da bi posao učitelja i nastavnika bio što uspešniji, neophodna je bliska saradnja roditelja (ili staratelja) i njih. Bez toga je naprosto nemoguće da se dete razvije u uspešnog pojedinca koji će znati kako se nositi sa svim izazovima koje će život pre ili kasnije staviti pred njega.

Sretala sam roditelje koji bi tvrdili da je njihovo dete anđeo, one koji su forsirali uspeh jer su i sami bili visokoobrazovani pa su isto očekivali i od svoje dece, pa sve do onih koji su svesrdno navijali nakon svake ispravljene ocene i pokazivali stopostotnu podršku svom detetu, ali i učiteljima.

Učenici u školi provode većinu svog dana pa je zato neophodno da se tamo osećaju prijatno, ali i da roditelji znaju šta i kako njihova deca rade, kako se ponašaju prema drugima, da li su srećna. Kratki roditeljski sastanci nikako nisu dovoljni da bi se nekom roditelju predstavila čitava slika njihovog deteta.

Potrebni su česti dolasci na individualne razgovore, ali i pored toga postoje neke stvari koje bi svaki roditelj učenika trebao da ima na umu.

1. Vaše dete ne mora da bude savršeno
Iako brojna istraživanja govore u prilog tome da svako dete u sebi nosi veliki potencijal, to ne znači da će biti uspešno na svim poljima. Pojedincima to uspeva bez problema, ali većina učenika ipak je prosečna. I to nije nešto zbog čega treba praviti dramu.

Pritisak koji dete oseća ako ga podsećamo na to da stalno uči ili se bavi vannastavnim aktivnostima koje ga ne zanimaju neće doneti napredak. Umesto toga podstičite ga da se razvija u nečemu što voli. Na primer, neki učenici su sjajni u sportu, drugima nema premca u umetnosti, treći su pravi matematički genijalci. I jedno područje u kome postoji pravo interesovanje i više je nego dovoljno za uspeh.

 2. Pratite napredak deteta, a ne samo ocene
Praksa pokazuje da se roditelji prečesto fokusiraju na ocene umesto na napredak deteta. Dete ne mora da niže odlične ocene da bi bilo uspešno. Da, ocene jesu presudne za upis u najbolje srednje škole, ali nikako ne određuju uspeh u životu. Mnogo je važnije ako dete pokaže napredak u nekom od nastavnih predmeta koji mu je predstavljao velik problem.

Bilo da je reč o matematici, stranom jeziku ili pak prevazilaženju straha od sportskih aktivnosti, pohvalite dete kada primetite napredak u odnosu na ranije stanje. To će ga podstaći da se i dalje trudi i pokazati mu da vam je stalo do njega.

Kako je bilo u školi?

3. Razgovarajte sa detetom o školskom danu
Kada dete stigne iz škole, pitajte ga kako je provelo dan, šta je novo naučilo, šta se događa u razredu, kako su njegovi prijatelji i slično. Takvi mali razgovori, makar u trajanju od nekoliko minuta, mogu vam dati dobru sliku o tome kako se dete snalazi u školi.

 Saradnja učitelja i roditelja presudna je za uspeh deteta.

 Ako primetite da je dete ćutljivo ili na pitanje kako je bilo samo daje kratke odgovore, moguće je da nešto nije u redu. Naime, deca se kod kuće i u školi vrlo često ponašaju potpuno drugačije. Dok je kod kuće možda reč o mirnom detetu, u školi ne mora da bude tako, a važi i obrnuto. Zato je neophodan konstantan razgovor kako biste mogli da naslutite ako se u nekom trenutku događa nešto na šta treba reagovati.

 Učenje

4. Podstičite ga da što više čita
Čitanje je izuzetno važno ne samo kada je u pitanju lektira nego i uspeh u odraslom životu. Brojna istraživanja su pokazala da uspešni poduzetnici, profesori, naučnici, lekari i drugi profesionalci redovno čitaju.

Da bi dete steklo naviku čitanja, odvedite ga povremeno u knjižaru ili biblioteku, dajte mu da odabere bilo koju knjigu po svom izboru koja neće biti sa spiska lektire. Podstičite ga da čita i dečije časopise, pre svega one edukativnog karaktera, a nakon čitanja možete zajedno da razgovarate o obrađenoj temi. Tako će dete ujedno vežbati analizu i sintezu teksta.

5. Smanjite vreme ispred ekrana
Pametni telefoni i drugi uređaji na svakom su koraku i nije retkost da već i učenici prvog razreda osnovne škole imaju sopstvene mobilne telefone. Iako je to u jednu ruku dobro jer u bilo kom trenutku možete doći do svog deteta, provođenju vremena pred svim vrstama ekrana treba pristupiti vrlo ozbiljno. Zato morate da postavite granice i držite ih se.

Takođe se preporučuje da umesto toga odvedete dete u prirodu. Boravak u prirodi, čak i u gradskom parku, dva sata nedeljno znatno poboljšava zdravlje i blagotvorno deluje na naš um i telo, a detetu omogućuje i razvijanje motoričkih veština.

Budite uzor

6. Vi ste najveći uzor svom detetu
Nerealno je očekivati od deteta da će biti sve ono što vi želite ako ste sami daleko od toga. Na primer, ako sami nikada ne posežete za knjigom i ako vas dete stvarno nikada nije videlo kako čitate, ne možete očekivati da će samo veselo prionuti na čitanje. Isto je i sa boravkom u prirodi i svim ostalim. Deca uče po modelu, odnosno kopiraju ponašanje svojih roditelja, i to nesvesno. Zato je neophodno da im budete uzor.

7. I učitelji su samo ljudi
Iako su deci često i učitelji uzori, i oni su samo ljudi. Neretko se može čuti kako je učiteljski posao zapravo poziv. Iako je to u nekoj meri tačno jer ne može bilo ko da radi u razredu, uprkos diplomi, učiteljima je ovo posao i način osiguranja sredstva za život.

Baš kao i svi drugi, i oni imaju svoje dobre i loše dane, svoje privatne probleme, svoje porodice, zdravstvene tegobe, ali i slobodno vreme u kom prestaju da budu na raspolaganju roditeljima. Poštujte to. Jedino se tako može stvoriti skladna veza onih koji su najvažniji u životu deteta – roditelja i učitelja.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dok čitate ovaj tekst, verovatno se nalazite ispred ekrana nekog digitalnog uređaja sa pristupom internetu. Ukoliko vam se tekst učini korisnim i zanimljivim (ili pak provokativnim i besmislenim), možete ga, kroz par „klikova”, podeliti sa nebrojenom publikom na internetu. Zahvaljujući digitalnoj tehnologiji i internetu, u mogućnosti smo da, lakše i brže nego ikada ranije, informacije u digitalnom formatu delimo sa drugima. Prema rečima V. Cerfa, jednog od osnivača interneta, zahvaljujući ovom moćnom oruđu „na dohvat ruke nam je čitavo znanje ovoga sveta”.

Ipak, deljenje informacija u javnom prostoru, pogotovu kada je reč o ličnim informacijama i informacijama koje se odnose na decu, povezano je sa brojnim rizicima.

Nalazi jednog istraživanja iz 2016. godine pokazuju da prosečni britanski roditelji objave na društvenim mrežama blizu 1500 fotografija svog deteta do njegovog 5. rođendana, što je za oko 50% više u odnosu na 2015. godinu. Vlasnici ličnih profila na društvenim mrežama složiće se da je ova praksa sve prisutnija i kod nas. Lični profili postali su prava „digitalna riznica” porodičnih albuma sa fotografijama, kojih generacije današnjih roditelja, rođene nakon pojave interneta, teško da se sećaju. Mame počinju da dele sa „onlajn prijateljima” fotografije svog novorođenčeta pre nego što napuste porodilište.

Mnoga deca poseduju digitalni identitet pre nego šta izgovore prvu reč, naprave prve korake, nauče da sede na noši, mnogo pre nego što steknu mogućnost da postanu vlasnici ličnih profila i samostalno donose odluke. Sve je više roditeljskih blogova i Instagram profila na kojima se dele lična iskustva u vezi odgajanja dece, uz fotografije kojima se („po mesecima”) dokumentuje pozitivno roditeljstvo. U poslednje vreme, sve se češće piše o tzv. šerentingu.

Šta je šerenting?
Termin „šerenting” (engl. sharenting) skovan je od engleskih reči „share” – deliti i „parent” – roditelj. Ovim terminom označava se težnja roditelja i/ili staratelja da dele lične informacije (fotografije, video-zapise, priče) o sopstvenoj deci putem interneta − veb-sajtova, platformi za deljenje video-sadržaja (npr. You Tube), profila na društvenim mrežama (npr. Facebook, Instagram, Twitter, itd.), blogova ili vlogova (video-blogova), narušavajući tako detetovu privatnost. Osim termina šerenting, u upotrebi je i termin „oversharenting” koji se odnosi na prekomerno deljenje ličnih sadržaja putem interneta.

O šerentingu se sve češće govori u kontekstu zaštite dečjih prava u digitalnom okruženju.

Jedan od važnijih izazova tzv. „digitalnog roditeljstva” jeste kako pronaći balans između prava roditelja da dele fotografije svoje dece i prava dece na privatnost i zaštitu ličnih podataka.
Prema članu 16, Konvencije UN o pravima deteta, koja je obavezujuća za sve zemlje potpisnice, uključujući i Srbiju:

1. Nijedno dete neće biti izloženo proizvoljnom ili nezakonitom mešanju u njegovu privatnost, porodicu, dom ili prepisku, niti nezakonitim napadima na njegovu čast i ugled

2. Dete ima pravo na zakonsku zaštitu protiv takvog mešanja ili napada.

Ovo podrazumeva da roditelj, prilikom javnog objavljivanja fotografija svog deteta traži saglasnost od samog deteta.
Ako je reč o starijoj deci i mladima, ovo je moguće, ali kada je reč o najmlađima, roditelji su jedini koji donose odluku. Trebalo bi imati na umu da već u predškolskom uzrastu deca imaju doživljaj vlastitog ja, grade prijateljstva, upoređuju se međusobno, i da bi ih već u tom uzrastu trebalo pitati šta i sa kim žele da podele. Napomenimo i to da novi francuski zakon omogućava deci da kada odrastu (retroaktivno) tuže svoje roditelje za kršenje prava na privatnost.

Šerenting se neretko dovodi u vezu sa osobinama ličnosti, narcističkim težnjama roditelja, potrebom da se prikažu u što boljem svetlu, da (kroz broj „lajkova” vlastitog deteta) kompenzuju vlastito osećanje inferiornosti ili dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, itd.

Koje su dobre strane šerentinga?
Deljenje informacija u digitalnom okruženju svakako da ima svoje pozitivne strane: održavanje odnosa sa širom porodicom i prijateljima koji su fizički udaljeni ili sa kojima nemamo priliku da se viđamo uživo, razmena ličnih iskustava i povezivanje sa drugima koji dele slična iskustva ili dileme (npr. vezane za roditeljstvo), skladištenje informacija u praktično neograničenom prostoru, u bilo koje vreme i na neograničen vremenski rok, itd.

A šta je sa rizicima?
Šerenting se neretko dovodi u vezu sa osobinama ličnosti, narcističkim težnjama roditelja, potrebom da se prikažu u što boljem svetlu, da (kroz broj „lajkova” vlastitog deteta) kompenzuju vlastito osećanje inferiornosti ili dobiju potvrdu sopstvene vrednosti, itd.

Većina roditelja nije svesna da upravo na ovaj način ostavlja digitalne tragove o svom detetu u digitalnom prostoru, kao ni činjenice da kada jednom objavimo informaciju na internetu, prestajemo da budemo njeni vlasnici.

Većina roditelja ne proverava parametre privatnosti na vlastitim uređajima i platformama, mnogi ne znaju sa kim su zapravo podelili lične informacije sopstvenog deteta, niti kako mogu da promene automatski podešene parametre privatnosti. Neka naša istraživanja pokazuju da roditelji i dalje više brinu zbog opasnosti sa kojima se deca mogu sresti u svakodnevnom okruženju, nego u digitalnom okruženju.

Ipak, nije retkost da informacije postavljene na internet (upravo od strane roditelja) budu zloupotrebljene od strane tzv. internet predatora. Prema izveštaju australijskog poverenika za bezbednost na internetu, skoro polovina fotografija objavljenih na veb-sajtovima pedofila prvobitno je naivno postavljena na lične profile, veb-sajtove ili blogove roditelja. Lični podaci deteta mogu se zloupotrebiti na brojne načine (od strane kradljivaca identiteta, kriminalaca), a deca, kao najmlađi korisnici interneta, nalaze se u centru stalno rastućeg tržišta ličnih podataka.

Konstantno fotografisanje
Šerenting je jedan izazova tzv. „digitalnog roditeljstva” odnosno kako pronaći balans između prava roditelja da dele fotografije svoje dece i prava dece na privatnost i zaštitu ličnih podataka.
Da li roditelji/staratelji mogu da podele fotografije svoje dece na internetu a da ne ugroze njihovu privatnost? Odgovor je DA!
Postoji više načina za deljenje fotografija deteta na internetu, bez ugrožavanja njegove privatnosti.

Dete na fotografijama može da bude „maskirano”, odnosno sakrivenog lica i očiju (npr. sa naočarima za sunce, kapom i sl.).
Dete može biti fotografisano sa leđa, sa udaljenosti koja će ga učiniti neprepoznatljivim, mogu se pokazati samo određeni delovi njegovog tela, sa akcentom na okruženju a ne na samom detetu.
Još jedan način je da se fotografija digitalno obradi, tako što se lice deteta pokrije, npr. smajlijem ili emotikonom, ili pak zamagli, preboji ili zamuti (društvene mreže nude korisnicima ovakve mogućnosti), i na taj način onemogući otkrivanje detetovog identiteta.
Mame i tate, sledeći put kada se nađete pred odlukom da li da objavite fotografiju svog deteta u javnom prostoru, zapitajte se zašto to činite i da li će od toga vaše dete imati više koristi ili štete. Ne zato što vas na to obavezuje bilo koja konvencija ili zakon, već zato što vam je najviše stalo do dobrobiti sopstvenog deteta, kako u sadašnjosti, tako i u budućnosti. Zar ne?!

 O autoru: Dobrinka Kuzmanović je doktor psiholoških nauka. Bavi se razvojem i obrazovanjem dece i mladih, radi sa studentima psihologije, ali i kao istraživač na brojnim domaćim i međunarodnim projektima koji se tiču dece i njihovog korišćenja digitalne tehnologije. Autorka je više publikacija iz ove oblasti, kao i prvog digitalnog vodiča (na srpskom jeziku) za bezbedno korišćenje interneta u dečjem uzrastu. dobrinkakuzmanovic.weebly.com

Izvor: novakdjokovicfoundation.org

Govor se razvija i usvaja kroz određene faze koje su međusobno povezane, tako da prethodna faza uslovljava narednu. Dve funkcije se nikada ne razvijajaju istim intenzitetom istovremeno, već jedna funkcija prednjači nad drugom.
Pojava govora i jezika je uslovljena određenim stepenom anatomsko-fiziološke zrelosti.
Kada se u fonološkom razvoju pojavi određeni glas to ne znači da on mora i može biti odmah aktivno upotrebljen u rečima, a slično je i sa razvojem leksike.
Prelingvalna faza obuhvata period od krika novorođenčeta do progovaranja tj. kada dete svesno izgovori prve reči, oko 12 meseca života, kod devojčica to je i ranije. Na tom uzrastu uspostavlja se veza između govora, sluha i izgovorene reči.
Lingvalna faza počinje kada dete prvi put upotrebi svesno prvu reč.
Na kraju druge godine dete u svom rečniku ima oko 300 reči.Većina rečenica se sastoji od imenica, ,priloga i prideva. Rečenica može biti i nepotpuna. U svakom slučaju prvoj reči prethodi razumevanje reči odraslih. To razumevanje može da obuhvati i proste naloge.Nije retka pojava da izvesne proste naloge beba izvršava pre nego što je u stanju da izgovori reč. Ima dece kod koje se prva reč javlja između 24-36 meseci. Kod ovakve dece svakako da je u pitanju zakasneo govorni razvoj. Tada treba potražiti savet stručnjaka –logopeda.
Na uzrastu od 4 do 5 godine kod deteta se intenzivno razvija saznanje o svetu koji ga okružuje i sve više se koristi jezikom.
Izgovor se u dece menja i učvršćuje sve do devete ili čak desete godine kada se automatizuje i sasvim ustali. Artikulacija zahteva izvanredno precizne i brze pokrete jezika i usana u dobroj koordinaciji sa laringealnim i respiratornim motoričkim sistemom. Izgovor određenog glasa je motorička delatnost i uspešnost izgovora zavisi od brzine, specijalizacije i koordinacije pokreta onih mišića koji učestvuju u njegovom izvođenju.
Mnogo je bitno da se roditelji bave govorno-jezičkim razvojem svoje dece. Svoju ljubav prema detetu treba da izraze i verbalno i neverbalno. Govor koji se upućuje detetu treba postepeno prilagođavati kako dete postaje starije. Takođe je poznato da sredina koja više komunicira sa detetom, a koja koristi bogatiji i sadržajniji rečnik, deluje stimulativno na govorno-jezički razvoj deteta.
Do polaska u školu deca treba da izgrade svoj jezik gramatička i semantička pravila , a i da pravilno artikulišu sve glasove. Ona moraju da uče čitav niz novih jezičkih veština kao što su čitanje ,pisanje i pravopis, da govore o tome šta rade , a to zahteva učenje maternjeg jezika.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ako se vaše dete penje gde god je to moguće, ne brinite, to je obećavajući znak da se dobro razvija i raste.

To je deo procesa nazvanog propriocepcija - osećaj telesne svesnosti. Pomaže nam da upoznamo sopstveno telo i podučava nas kako da ga koristimo za različite aktivnosti.

Proces propriocepcije počinje mnogo pre rođenja deteta, kad bebe udaraju u zidove majčine utrobe dok se po njoj kreću. Ti pokreti pomažu dečijem mozgu da shvati kako rade delovi tela, kako ih pomeraju, gde se nalaze i kako funkcionišu zajedno sa drugim delovima tela.

Kako se razvijaju njihove motoričke sposobnosti, tako raste i znatiželja. Zbog te kombinacije dete oko druge godine postaje mobilnije i u svom okruženju nastavlja da prikuplja podatke o mapiranju nadograđujući kondiciju i dodatno pojačavajući razvoj - ukratko, penju se, sve diraju, istražuju...

Razvoj deteta treba negovati tako što ćete mu dopustiti da se slobodno kreće, igra i istražuje u sigurnom okruženju. Treba ih ohrabriti da istražuju, bez konstantnog upozoravanja na opasnost.

Odlične aktivnosti za proprioceptivni razvoj su penjanje, igranje sa plastelinom, puzanje, skakanje, trčanje, kotrljanje, dizanje, pravljenje balona od sapunice, žvakanje, grljenje, bacanje i hvatanje, balansiranje i igranje igara koje podrazumevaju korišćenje lopte. Ove aktivnosti posebno su korisne za decu s nekim senzornim poremećajem.

Izvor:rs.n1info.com