Ranko Rajović: Značaj dečje igre važan je za razvoj deteta, a roditelji to sve češće zaboravljaju.

Pokret je osnova razvoja, jer jednostavnom analogijom može se videti da živa bića koja se ne kreću (biljke) nemaju nervne ćelije, a živa bića koja se kreću imaju. Najsloženiji nervni sistem ima čovek, pa ako se tako posmatra, mi smo živa bića za kretanje i jasno je da je čoveka u velikoj meri formirao uspravan hod.

Ozbiljan problem je sve češća pojava da roditelji guraju svoje dete u kolicima do druge, ponegde čak i do treće ili četvrte godine. Ako znamo da se mozak intenzivno razvija u prvim godinama života, a da smo mi živa bića za hodanje, jasno je da dete mora da hoda. Ovaj problem se vidi indirektno, jer ima sve više dece sa ravnim stopalima. Po nekim istaživanjima preko 50 % dece ima ovaj problem. Pre 20-ak godina bilo je oko 15 % ravnih stopala, prema tome ovo nije genetski uslovljeno. Problem je što deca više skoro da i ne hodaju.

Ali nažalost postoji i drugi problem, pa umesto da dete u razvoju hoda, trči, skače, vrti se, preskače preko prepreka, postoje situacije gde dete sve više vremena provodi za računarom.

To nije aktivnost koja će pomoći u ukupnom razvoju dečjih bioloških potencijala. Kompjuter jeste koristan, samo je pitanje gde je granica, tj. koliko vremena dete može da provodi sa njim da ne bi bilo više štete nego koristi. Najbolje igre su one u kojima dete razmišlja, kreće se i komunicira sa drugom decom. Iz ovoga je jasno da je potrebno organizovati vreme i omogućiti da su deca što više u prirodi i na igralištima.

Autor: Ranko Rajović

Istraživanja su pokazala da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni.

Odlazak u obdanište ili u školu

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na ‘milost i nemilost’ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima… svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala…

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima…

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac…

Na plažama možemo videti bebe kako neustrašivo bauljaju po pesku prema vodi, ali deca stara oko dve godine već pokazuju strah od ulaska u vodu, naročito ako je velike površine kao npr. more, reke, bazeni.

Iako mala deca obožavaju da se brčkaju u vodi, ponekad se kod njih može razviti i strah od vode.

Pošto se dete plaši svega neočekivanog, treba ga pripremiti i ublažiti efekat iznenađenja. Zato ga ne treba naglo spustiti u kadu sa vodom, reku ili more, jer dete u tom trenutku gubi kontakt sa podlogom, pa tako može da doživi pravu paniku, a postoji i mogućnost da se razvije fobija od vode.

Takođe, kod deteta se može razviti strah od vode ako se oklizne u kadi, ako je voda suviše vrela ili ako mu sapunica uđe u oči. Dok je dete u kadi, ne sme se iz nje ispuštati voda, jer se može preplašiti da će isteći, tj. nestati kroz otvor kade zajedno sa vodom.

Ako se dete preplaši kupanja u kadi, ne sme se ni u kom slučaju prisiljavati na to, već je najbolje neko vreme dete kupati izvan kade. Kada se strah smanji, tek ga onda treba ponovo postepeno navikavati na kupanje u kadi.

Deca se najviše boje tekuće vode, reke, jer se boje da će ih voda zauvek odneti i otrgnuti od roditelja. Zato treba biti veoma obazriv i taktičan pri navikavanju deteta na ulazak u reku.

Ni u kom slučaju dete ne treba prisiljavati da uđe u reku, more, bazen, već ga treba psihički pripremiti i podsticati kako bi ono samo poželelo da to učini.

GOTOVO da nema deteta koje nije prošlo kroz fazu ponavljanja reči i zamuckivanja. Ali to nikako ne znači da dete ima problem mucanja, već je obično u pitanju prolazna pojava, koju logopedi zovu disfluentnost.

– Kod gotovo 80 odsto dece tokom govorno-jezičkog razvoja dolazi do disfluentnosti – kaže Budimirka Simić Kužić, logoped Zavoda za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora „Dr Cvetko Brajović“.

– Ako dete dok govori ponavlja kompletne reči, ili imate imate utisak da je zastalo pa ne može da se seti neke reči, kada ponavlja reči nevezano za emocionalno stanje i emocije, i ako se to javlja kao povremeni, prolazni problem, onda se najverovatnije radi o disfluentnosti.

Do ove faze u razvoju govora dolazi naročito ako je dete u roku od nekoliko nedelja naučilo dosta novih veština, ili novih reči. S druge strane, ako dete ponavlja prve glasove, ili prve slogove reči, ako pokušava, pa odustaje od govora, ako su smetnje intenzivnije kada je srećno, i vidi se povezanost smetnji u govoru sa emocijama, bilo pozitivnim bilo negativnim, onda se sumnja na mucanje.

– Čim se jave prva ponavljanja reči ili zamuckivanje, treba otići kod logopeda i to onog koji se ciljano bavi mucanjem i uraditi diferencijalnu dijagnostiku kako bi se utvrdilo da li se radi o mucanju, ili prolaznoj fazi u razvoju govora – upozorava Budimirka Simić Kužić.

Urođena “opredeljenost” za levu ili desnu ruku postaje vidljiva nakon 6. meseca života, a najkasnije do četvrte godine deteta. Roditelji često forsiraju levorukudecu da koriste desnu ruku, ali, stručnjaci se sa tim nikako ne slažu.

Podaci brojnih istraživanja govore da su levoruka deca često natprosečne inteligencije. Da li ste znali da su levoruki bili i Napoleon, Albert Ajnštajn, Leonardo Da Vinči i Pablo Pikaso?!

Osim toga, lekari su složni da levoruka deca koju neko prisiljava da koriste desnu ruku, mogu imati problema sa koncentracijom, uz brojne negativne efekte po psihu, ali i motoriku, govor, intelektualni razvoj i karakter.

Sa druge strane, to što je dete levoruko nema nijednu lošu stranu – i oni mogu da nauče da imaju čitak rukopis, samo je važno naučiti ga da prilikom pisanjapravilno postavi ruku.

Ljudski mozak je podeljen na levu i desnu hemisferu. Leva je dominantnija i kontroliše i upravlja informacijama koje dobija iz desne strane tela, a desna hemisfera kontroliše i upravlja informacijama sa leve strane tela. Kod levorukih je situacija obrnuta i dominantna je desna hemisfera.

Prema naučnim istraživanjima, levoruke osobe su češće talentovane za precizne sportove, matematiku i umetnost, a na svetu ih je svega 5 odsto.

Levorukost se lako i rano može uočiti – dovoljno je da obratite pažnju kojom rukom dete poseže za predmetima, a zapamtite da ne postoji ni jedan valjani razlog da pokušavate da ga pretvorite u dešnjaka.

Urođena “opredeljenost” za levu ili desnu ruku postaje vidljiva nakon 6. meseca života, a najkasnije do četvrte godine deteta. Roditelji često forsiraju levoruku decu da koriste desnu ruku, ali, stručnjaci se sa tim nikako ne slažu.

Podaci brojnih istraživanja govore da su levoruka deca često natprosečne inteligencije. Da li ste znali da su levoruki bili i Napoleon, Albert Ajnštajn, Leonardo Da Vinči i Pablo Pikaso?!

Osim toga, lekari su složni da levoruka deca koju neko prisiljava da koriste desnu ruku, mogu imati problema sa koncentracijom, uz brojne negativne efekte po psihu, ali i motoriku, govor, intelektualni razvoj i karakter.

Sa druge strane, to što je dete levoruko nema nijednu lošu stranu – i oni mogu da nauče da imaju čitak rukopis, samo je važno naučiti ga da prilikom pisanjapravilno postavi ruku.

Ljudski mozak je podeljen na levu i desnu hemisferu. Leva je dominantnija i kontroliše i upravlja informacijama koje dobija iz desne strane tela, a desna hemisfera kontroliše i upravlja informacijama sa leve strane tela. Kod levorukih je situacija obrnuta i dominantna je desna hemisfera.

Prema naučnim istraživanjima, levoruke osobe su češće talentovane za precizne sportove, matematiku i umetnost, a na svetu ih je svega 5 odsto.

Levorukost se lako i rano može uočiti – dovoljno je da obratite pažnju kojom rukom dete poseže za predmetima, a zapamtite da ne postoji ni jedan valjani razlog da pokušavate da ga pretvorite u dešnjaka.

Odvikavanje od pelena i učenje deteta da koristi nošu nije nimalo lak posao, ali ovi trikovi će ga učiniti lakšim.

Kada dođe vreme da skinu detetu pelene i nauče ga da koristi nošu, gotovo sve mame brinu kako će to "ići". Naravno da ne treba da očekujete da mališan za dan sve nauči i da odmah kažete zbogom pelenama, ali uz ovih nekoliko saveta bi taj proces mogao da bude znatno lakši.

1. Pripremite se
Imajte na umu da je učenje na nošu proces za koji je potrebno nešto vremena i energije. Takođe, nije zgoreg da uzmete u obzir da je sezona proleće/leto pogodnija za odvikavanje od pelena jer je toplije, a to znači i manje odeće koju ćete morati da perete kada se dete upiški.

2. Probajte pelene gaćice
Danas postoji mnoštvo proizvoda na tržištu koji mogu da olakšaju navikavanje na nošu. Možda nije zgoreg da probate jednokratne pelene gaćice jer se lako navlače i skidaju, pa će biti jednostavnije da skinete ove pelene kada želite dete da stavite na nošu.

3. Ranije upoznajte dete sa nošom
Dete ne može da nauči da koristi nošu ako ne zna ni šta je to ni kako se koristi. Zato je savet da mu je predstavite što pre, a idealno čim pokaže prve znake spremnosti, poput zainteresovanosti za toalet, bar dva sata ima suve pelene...

Pokažite mu kako noša funkcioniše, a možete je učiniti primamljivijom tako što ćete na nju zalepiti stikere ili nešto slično.

4. Detetu treba da bude prijatno na noši
Mališan ne treba da učenje na nošu doživi kao neki stres, zato ne žurite i ne forsirajte. Počnite od toga što ćete ga učiti da samo podigne pantalone posle mokrenja, da pere ruke i slično. Takođe, dobro je i da, pre nego što dete počne da koristi nošu, uči da pomalo sedi na njoj i a taj način je "upoznaje".

5. Budite strpljivi i pozitivni
Kao što smo već pomenuli, učenje na nošu je proces i potrebno je da budete strpljivi dok dete nauči. Svakako, biće "nezgoda", ali očekivano je da doživite nekoliko neuspeha pre uspeha.

6. Budite dosledni
Nemojte da pokušavate da detetu skinete pelene i naučite ga na nošu, a onda da se predomislite pa se vratite na pelene. To će ga užasno zbuniti. Prosto, kada ste odlučili da mališanu skinete pelene, budite istrajni u tome.

7. Koristite interaktivni pristup
Jasno je da detetu nije mnogo zanimljivo da sedi na noši, tako da će verovatno, posebno na početku, često želeti da ustaje. Da biste održali mališanovo interesovanje i sprečili da ustaje sa noše, koristite interaktivne pristupe – na primer, čitajte mu knjige dok sedi na noši, pevajte...

8. Budite tim
U navikavanju mališana na nošu treba da učestvuju svi ukućani i oni koji svakodnevno provode vreme sa detetom – bake, deke, braća, sestre, vaspitači u vrtiću...

9. Nosite nošu sa sobom
Ukoliko idete na neko putovanje, najbolje bi bilo da ponesete sa sobom i nošu, kako ne biste pravili pauze u procesu navikavanja, pošto bi to moglo da zbuni dete.

10. Podstaknite dete nagradama
Dete će lakše prihvatiti korišćenje noše ako je poveže sa nečim pozitivnim, a u tome mogu pomoći neke male nagrade i videćete kako će brže zapamtiti šta treba da radi sledeći put.

Izvor: yumama.mondo.rs

Hladnije vreme je pred nama, pa će uskoro biti potrebno iz ormara izvaditi kapute, kape, šalove, jakne i drugu zimsku dečiju odeću. Verujemo da ste je nakon što se završila prethodna sezona čistu odložili u ormar. Međutim, ukoliko to već niste uradili, možda je pravo vreme da iskoristite još nekoliko lepih dana i pripremite i operete svu odeću koju će vaše dete koristiti tokom zime.

Pa čak i kasnije kada se garderoba tokom dužeg nošenja zaprlja, dobro je znati kako se pravilno pere. Ipak, pre nego što vam damo savete kako da pravilno operete dečiju odeću dobro bi bilo da odgovorimo na pitanje koje verovatno zanima većinu: Da li prati jakne i džempere u veš mašini ili ne?

Da li možete prati zimsku dečiju odeću u mašini za pranje veša?

Odgovor je definitivno da. Možete prati jakne, džempere, vunene kapute, kardigane, vetrovke, kape i rukavice. Bitno je samo da uvek pročitate na etiketi na koliko stepeni se određeni komad garderobe pere.

Savremeni uređaji kao što su Bosch veš mašine imaju posebne programe pranja vunene odeće, koji su kreirani da zaštite sve vaše odevne predmete od vune. Ti programi peru odeću sa nižim temperaturama vode, do trideset stepeni, kako bi je maksimalno sačuvali od habanja.

Još jedan savet. Ako su bake za vašu decu odnosno svoje unučiće ručno isplele džemperčiće ili ste ih kupili tako ručno ispletene, nikako ih nemojte stavljati u mašinu za pranje veša. Umesto toga, trebalo bi da ih perete ručno i to hladnijom vodom. Takođe, izbegavajte da ih cedite uvijanjem.

Kako pravilno oprati dečiju zimsku odeću u mašini za pranje veša?

Pošto smo ustanovili da definitivno možemo koristiti veš mašinu za pranje dečije zimske odeće, evo i kako da pravilno operete jakne, vunene džempere, kape i šalove da bi bili čisti i spremni za zimu, ali i da ne bi iritirali dečiju mekanu kožu.

#1 Pročitajte etiketu koja stoji sa unutrašnje strane odevnog predmeta

Pre nego što ubacite jaknu u veš mašinu, pročitajte etiketu, kako biste saznali koji je program pranja odgovarajući. Kolika temperatura vode treba da bude, kolika dužina pranja ali i način sušenja, ako to stoji na etiketi. Sve ovo je od velike važnosti kako bi zimska odeća vaše dece što duže bila kao nova.

#2 Tretirajte mrlje pre nego što garderobu ubacite u mašinu

Veća je verovatnoća da ćete dečiju zimsku odeću morati češće da perete nego vašu. Jednostavno, deca se više prljaju. Blato, prosuti sokovi, masna hrana - sve se to može naći na garderobi vaših mališana. Zato, pre nego što takvu odeću ubacite u mašinu za pranje veša, obavezno fleke i jako zaprljane delove tretirajte sredstvima za uklanjanje mrlja, ali onim koja nisu agresivna. Natopite zaprljani deo i lagano protrljajte, a zatim isperite pod mlazom vode i ubacite u mašinu. Budite pažljivi i trljajte fleku lagano, kako ne biste oštetitli odeću.

#3 Perite odvojeno vunenu odeću i jakne

Podesite veš mašinu za pranje na lagan, nežniji ciklus ili program pranja hladnijom vodom. Izbegavajte da u istom ciklusu perete više različitih vrsta dečije zimske garderobe. Ako perete jakne, onda ne ubacujte u isto vreme i džempere jer ćete u suprotnom dobiti džemper sa izvučenim vlaknima. Koristite blage, tečne deterdžente.

Kada već odvajate garderobu za pranje, možete to iskoristiti i zamoliti vaše dete da vam pomogne, naravno ako nije isuviše malo. Na taj način možete kod njega podstaći razvoj zdravih radnih navika.

#4 Koristite mrežicu za garderobu manjih dimenzija

Šalove, kape i rukavice perite tako što ćete ih ubaciti u mrežastu vrećicu, zatvoriti je i onda ubaciti u mašinu za pranje veša. To će sprečiti pre svega zaplitanje šalova sa drugim odevnim predmetima i omogućiti da se dobro operu. Takođe, rukavice ćete lakše pronaćiu bubnju nakon pranja.

#5 Sušite odeću prema preporuci proizvođača

Dečije jesenje i zimske jakne od filsa i vune sušite na vazduhu. Ako nakon sušenja budu suviše krute, sledeći put kada ih perete ubacite u mašinu za pranje veša pola šolje sirćeta. Pre nego što počne ciklus centrifuge zaustavite mašinu, izvadite odeću protresite je i ostavite da se osuši. Ako ovu vrstu dečije garderobe sušite u mašini, dobro bi bilo da u bubanj ubacite i vlažnu krpu, kako odeća nakon sušenja ne bi bila kruta. 

Jakne i drugu zimsku dečiju garderobu od poliestera treba sušiti u mašini za sušenje na nižim temperaturama, sa manjim brojem okretanja. Manje odevne predmete, poput rukavica, šalova i kapa možete prati jednom mesečno a jakne i krupnije stvari jednom u dva meseca.

Nadamo se da će vam ovi saveti pomoći da lakše i bolje pripremite dečiju garderobu za predstojeće zimske dane. Ako poštujete pravila i pre svega čitate uputstva o njenom pranju i održavanju sigurno je i da ćete joj produžiti i vek trajanja.

Kako želimo da odgovorimo na ponašanje dece kada pogreše, kada se ponašaju neprimereno, kada se ponašaju kako mi smatramo da ne treba? Da li želimo odmah da pretimo, da kažnjavamo? Da li verujemo da je jedini način da deca nauče lekciju tako što ćemo ih kazniti?

Da li očekujemo od dece da uvek budu „dobra“? Da se uvek ponašaju kako mi želimo? Da ne prave greške? Da li je to uopšte moguće?

Kroz greške učimo, rastemo. Svi grešimo, ali smo naučeni da to nije u redu. Da greške treba izbegavati po svaku cenu, da ćemo biti kažnjeni i osuđivani kada pogrešimo.

Kakav stav želimo da naša deca imaju o greškama, o neuspehu?

Kakva je osoba koja se plaši da pogreši?

Da li želimo da odgajamo decu u modu preživljavanja ili razvoja, učenja i napredovanja?

Na životnom putu će sigurno biti izazova i biće padova i grešaka. Zar ne želimo decu da naučimo da se iz grešaka uči, da se za svoje postupke preuzima odgovornost, da uvek možemo uraditi nešto da popravimo situaciju, da počnemo ispočetka, i da uvek treba gledati napred.

Ukoliko deci pošaljemo poruku da greške nisu prihvatljive, da oni nisu dobri kada pogreše učimo ih da treba da izbegavaju greške. A kada svu energiju usmerimo da pobegnemo od greške, mi zapravo pokušavamo da igramo na sigurno. A sigurnost ne postoji, ne možemo sačuvati našu decu od neuspeha, grešaka i razočarenja. Možemo ih samo naučiti da njih ne definiše njihova greška, možemo ih naučiti kako da grešku vide kao lekciju, da poprave i nastave napred. Možemo ih naučiti kako da prođu kroz razočerenje uz našu podršku.

Ovo ne znači da deci dopuštamo da prođu bez ikakvih posledica, ovo ne znači da oni ne treba da preuzmu odgovornost za svoje akcije i ponašanje. Ali znači da im pravimo prostor da sami nađu način kako da poprave grešku, da ih učimo da preuzmu odgovornost zato što oni smatraju da je to ispravno, a ne zato što ćemo im mi reći da tako treba.

Kada priđemo svakoj situaciji u kojoj se dete ne ponaša ok, sa radoznalošću da saznamo šta je uzrok tog ponašanja, kada pokažemo detetu da ga čujemo i razumemo i na kraju pitamo „Da li misliš da je u redu ovo što si uradio?“, „Kako bi ovo mogao da ispraviš?“, „Šta bi sledeći put mogao da uradiš drugačije?“ mi ga učimo da preuzme odgovornost za svoje postupke, da razisli o svojim akcijama i posledicama i da donese bolju odluku u budućnosti.

Kada decu pitamo „Šta misliš kako ovo možeš da ispraviš?“ oni će najčešće naći način, a kada su deca mala možemo im pomoći sa idejama, ali im treba ostaviti prostora da sami donesu odluku. Ovo nije popustljivo roditeljstvo, ali jeste roditeljstvo u osnovi koga je bezuslovna ljubav.

Međutim kada odmah skočimo da kaznimo ili nagradimo mi ostajemo na površini, zaslepljeni ponašanjem deteta, a ceo svet leži ispod ponašanja. Ponašanje je samo posledica. Ponašanje je komunikacija deteta kako se oseća unutra, šta misli i veruje o sebi, o datoj situaciji, o odnosu i konekciji koju ima sa roditeljem.

Deca imaju prirodnu potrebu da udovolje roditeljima. Kada deca nisu spremna na saradnju to nam je znak da se nešto dešava, da su oni van balansa, da su preplavljeni emocijama i da mi treba da im pomognemo da pronađemo uzrok, da sednemo i razgovaramo, da saslušamo. Deci je potrebno da im pokažemo da smo tu za njih i kada prolaze kroz težak period i kada se suočavaju sa teškim emocijama, da ih volimo bezuslovno. Deci je potrebno da im pokažemo da ih prihvatamo i volimo i kada su pogrešili, da smo tu da im pomognemo.

Iako ih volimo bezuslovno, deca često našu ljubav ne doživljavaju tako jer smo previše fokusirani na njihovo ponašanje, ocene i rezultate, a malo na njihovo unutrašnje iskustvo. Na tom putu stoje naši brojni strahovi, uverenja i neprocesuirane emocije.

 Vinka Radojković je kreirala program Svesni roditelj koji vam daje jasne korake kako da ostvarite autentičan i iskren odnos sa decom tako da vas slušaju i govore vam istinu, tako da negujete njihovu unutrašnju motivaciju za učenjem i takođe da postavite granice i budete samopouzdan roditelj. 

izvor:najboljamamanasvetu.com

Ovo je najvažnija i najteža stvar za roditelja. Važna je zbog poruke koju šaljemo detetu.

Kada je dete uznemireno, besno, agresivno mi želimo da pošaljemo poruku da je situacija bezbedna. Kada se dete suočava sa jakim emocijama mi želimo da budemo mirna luka i pomognemo mu da prođe kroz oluju emocija. Ukoliko i mi počnemo da vičemo, da besnimo i budemo agresivni samo dodatno raspirujemo njegove emocije. Ne pomažemo mu da se smiri.

Naš zadatak u ovoj sitaciji je da:

PRVO pomognemo detetu da prođe kroz intenzivna osećanja.
A tek NAKON TOGA možemo razmisliti o tome na koji način želimo da ga naučimo određenu lekciju.
Ne možemo to uraditi ukoliko mi ne ostanemo smireni. A to može biti teško. Često osećamo taj izliv detetovih emocija kao pretnju. Iz straha govorimo stvari koje ne mislimo. Narušavamo odnos koji imamo sa detetom.

Kako da ostanemo smireni?
To je veština koja se usavršava vremenom. Ukoliko smo navikli da reagujemo u trenutku biće nam potrebno vreme da

naučimo za zastanemo,
smirimo se,
razmislimo i
odgovorimo.
Što više budemo vežbali bićemo bolji u tome.

Reakcija je često automatska, nismo se ni okrenuli već čujemo sebe kako govorimo stvari koje ne želimo. Reagovanje dolazi iz delova mozga zaduženih za preživljavanje. Reagujemo iz straha. Imamo automatsku potrebu da pretimo, kaznimo. Često, kada se smirimo, postanemo svesnih ishitrene reakcije i osećamo krivicu.

Donesite odluku da ćete zastati
Za početak potrebno je da postanemo svesni u kojim situacijama reagujemo. Da donesemo odluku da ćemo zastati pre nego bilo šta kažemo.

Naučite da se smirite i razmislite
Kada se situacija desi zastanemo i posmatramo šta se dešava u nama, gde osećamo napetost. Možemo udahnuti nekoliko dubokuh udaha iz stomaka. Duboko disanje smiruje nervni sistem. Možemo pomisliti na tri stvari koje volimo kod deteta. Bilo šta što će nam pomoći da se smirimo i da ne odreagujemo u trenutku.

Da bismo adekvatno odgovorili na datu situaciju, pomogli detetu da se smiri i naučili ga važnu lekciju potrebno je da angažujemo delove mozga zadužene za razmišljanje i donošenje odluka. Kada smo pod jakim emocijama ovi delovi su isključeni, zato se mi moramo prvo smiriti.

Povežite se sa detetom da biste adekvatno odgovorili
Kada smo se smirili možemo pomoći detetu da uradi isto. Budimo svesni da je i dete pod jakim emocijama i da je potrebno da se sa njim povežemo na emotivnom nivou, da pokažemo da razumemo njegova osećanja.

Ukoliko uspemo da odgovorimo na detetov bes i uznemirenost sa saosećanjem velike su šanse da će dete početi da plače. Želimo da pokažemo detetu da je situacija bezbedna, da smo mu tu za njega kako bi se dete osetilo sigurno da prođe kroz bes i oseti tugu, strah, nemoć ili neku drugu emociju koja se nalazi ispod. U ovoj situaciji plakanje je korisno i poželjno. Naš zadatak je da ostanemo iz dete dok ne prođe kroz teške emocije.

Na ovaj način učimo dete da prihvati sve emocije, da ih ne potiskuje i zanemaruje. Tako što smo uz dete i pomažemo mu da prođe kroz teške emocije mi ga učimo reguliše emocije.

Kada se stišaju emocije, možemo razgovarati o rešenjima. Ponekad to treba uraditi odmah, a ponekad razgovor može da sačeka trenutak kada smo svi opušteni i osećamo povezanost.

Ostati smiren u izazovnim situacijama sa decom je najveći izazov većine roditelja. Teško je jer se borimo protiv svojih obrazaca ponašanja koje nosimo tridesetak godina. S druge strane, svesni smo da je to najvažnija stvar kojoj se moramo posvetiti ako želimo da imamo jak i snažan odnos sa svojom decom, ako želimo da nam se deca poveravaju i da nas slušaju.

izvor:najboljamamanasveu.com