Početkom nove školske godine suočavamo se sa različitim izazovima, a jedan od njih je svakako i uspostavljanje dobre koncentracije kod dece. Nakon dva meseca slobodnih dana potrebno je vrlo brzo vratiti se u školsku svakodnevnicu.

Jedan od načina je svakako i ponovno uspostavljanje kontrole onoga što nam deca jedu. Priznaćemo, tokom raspusta dali smo malo oduška i sebi i njima.

Studije su pokazale da ishranom možemo da utičemo na koncentraciju i da je stoga od velikog značaja kako će dečiji jelovnik izgledati. Nije loše podsetiti se da ishrana koja obiluje dodatim šećerom i veštačkim aditivima ima negativan uticaj na koncentraciju naše dece a ishrana koja obiluje svežim voćem i povrćem te proteinima pozitivan uticaj.

Ne treba zaboraviti ni na broj i vreme obroka koje će dete imati u toku jednog dana. Doručak obezbeđuje energiju, stabilan apetit i koncentraciju, dok užina dopunjuje energiju u toku dana.

U narednim redovima ćemo nabrojati neke od hranljivih materija koje imaju pozitivan uticaj na koncentraciju.

Omega 3 masne kiseline – dobre masti pomažu izgradnju zdravih membrana koje će lako prenositi hranljive materije u ćelije mozga. Zato ribu uvedite minimum dva puta nedeljno i tako uvećajte unos omega 3 masne kiseline dobro raspoloženje.

Cink – ovo je esencijalni oligo element koji je najviše prisutan u namirnicama životinjskog porekla a igra značajnu ulogu u kognitivnom razvoju. Ima ga najviše u namirnicama životinjskog porekla.

Magnezijum – smatra se jednim od najznačajnijih minerala pošto kontroliše ili utiče na izuzetno veliki broj procesa u organizmu, između ostalog i na: dobar san, raspoloženje, koncetraciju i energiju. Dobar izvor magnezijuma su: semenke, orašasto voće, mahunarke i zalano lisnato povrće.

Gvožđe – nedostatak ovog minerala izaziva umor, pad energije i time lošu koncentraciju. Obezbedite dovoljan unos gvožđa kroz crveno meso, mahunarke, semenke i želeno lisnato povrće.

Vitamin C – antioksidant koji neophodan za proizvodnju neurotrasmitera norepinefrina, koji utiče na kontrolu pažnje i reakcije. Nalazi se u svežem voću i povrću.

Proteini – održavaju sitost duže vreme pa time nedozvoljavaju pad energije a onda ni pažnje i koncentracije.

Pošto je ishrana samo jedan deo koji utiče na koncentraciju, treba povesti računa i ostalim svakodnevnim navikama:

Ponovo uspostaviti vreme odlaska na spavanje.

Obezbediti mesto za učenje bez usputnih ometača pažnje.

Pridržavati se unapred određene rutine.

Obezbediti kratak odmor nakon škole a pre učenja.

Odvojiti male zadatke od velikih.

Prepoznati na koji način vaše dete najbolje uči (gledanjem, slušanjem ili opipavanjem).

Uz malo truda i puno strpljena lako ćete se vratiti u školsku rutinu, Srećno!

izvor:mojpedijatar.co.rs

Zašto je grožđe za decu posebno opasno?

- Oni nemaju sve zube i još uvek nisu u stanju lepo da ga žvaću.

- Još im se razvija refleks gutanja.

- Disajni putevi su im veoma mali.

Ipak, zamo da je grožđe vrlo zdravo, ali i ukusno za mališane. Zato pogledajte kako detetu možete iseći grožđe, tako da ne bude opasno po njih.

Nikad ne secite na polovine! uvek ga isecite na četvrtine, i to po dužini.

Slično možete raditi i sa maslinama, čeri paradajzom ili krupnijim borovnicama.

 izvor:yumama.mondo.rs

Plivanje ne priprema decu samo za školu, i to ne samo za prvi razred, već i za ceo život!

Za razliku od drugih „atleta“, plivanje je jedini sport koji je i životna veština! Da, jedini sport koji može direktno spasiti život detetu na najvećem „igralištu“ na svetu — vodi. Sposobnost ponašanja, prilagođavanja dece od najranijeg uzrasta svakodnevnim izazovima okruženja, u vodi i kraj nje, nije dar, već veština koja se uči svakodnevno! Veština koju deca savlađuju od najranijeg uzrasta, a koja im sutra olakšava mnoge školske obaveze, bez velikog roditeljskog uplitanja
Voda je sama po sebi veliki učitelj, a plivanje njen saveznik u sazrevanju dece. Plivanje daje višestruki značaj za pravilan razvoj dece od najranijeg uzrasta.

Da, upravo tako! Deca koja plivaju su motorički sposobnija, imaju bolju koordinaciju kroz igru u vodi, plivanje, a to je u direktnoj vezi sa razvojem inteligencije. Nauka ističe da deca koja plivaju od svoje treće godine brže se razvijaju od svojih vršnjaka, lakše se snalaze u školi: postižu brži kognitivni, fizički i razvoj jezika, više su fokusirana tj. imaju bolju pažnju.
Kako će plivanje pomoći vašem detetu da se pripremi za školu?
U nastavku su samo neki od benefita koje plivanje pruža deci koja sutra kreću u školu:

Donose samostalno odluke. Plivanje decu priprema za školu tako što im kroz najrazličitije situacije bezbednost u vodi i kraj nje omogućava da lakše razumeju vezu uzroka i posledica. Uz plivanje i bezbednosne veštine u vodi deca imaju jasniju sliku, ali i priliku da ne donesu sutra loš izbor kako za sebe, ali i za okruženje, bez obzira da li su u školskoj klupi ili na velikom odmoru. Časovi plivanja decu spremaju da uspešno učestvuju u formalnijim vidovima učenja kada za to dođe vreme. Na časovima plivanja naučiće da slušaju instruktora, da prate uputstva, da se slažu sa svojim vršnjacima, da prevazilaze izazove, podnose uspehe i neuspehe — i još mnogo toga. Kad uđu u predškolsku ustanovu ili školu, već će imati zavidnu podlogu zbog prethodnog iskustva kroz časove učenja plivanja.

Deca koja plivaju sa lakoćom povezuju najrazličite informacije, jer uz plivanje od najranijeg uzrasta razvijaju sopsobnost razmišljanja na višim nivoima „vodene igrice“. Brže reaguju, konkretnije, njihove veštine razmišljanja postaju progresivno bolje. Kada je dete na času plivanja i gleda i prati instrukcije trenera plivanja, nakon toga tumači i postupa prema onome što je reklo, jezičke veštine se jačaju. A kada se od dece traži da broje zaveslaje u plivanju i povezuju svoje pokrete sa brojanjem, počinju se postavljati temelji za matematiku.

Dolaze samostalno do zaključka. Plivanje deci od najranijeg uzrasta pruža mogućnost da nauče da razmišljaju kritički, ali i da razviju i poboljšaju analitičke sposobnosti, jer sutra kada krenu u školu lakše će „plivati” na suvom.

Sloboda izražavanja je kvalitetnija. Voda daje deci dodatnu šansu da se izraze, budu kreativnija, ali i snalažljivija. Deca koja znaju da plivaju, i plivaju od svoje treće godine motivisanija su od drugih, kreativnija u mišljenju i izražavanju. Voda je takvo “igralište” koja i najslobodniju decu zna da zbuni. Deca kada nauče dok plivaju i uz njega da se izražavaju, lako će sutra da se predstave u učionici sa novim drugarima, ali i da budu slobodna da pitaju kada nešto nisu razumela.

Pokreti su precizniji. Kontinuiranim plivanjem u ranom uzrastu, određeni pokreti ruke postaju precizniji, što kasnije deci olakšava pisanje, držanje olovke tj. koncetraciju „igranja” sa olovkom i papirom. Put od crtanja do pisanja sastoji se od mnogobrojnih crtica, tačkica, linija najrazličitijih oblika. Tako je i u plivanju. Da bi došli do momenta kada će dete da zapliva, za početak potrebno je da „poveže” sve crtice i tačkice u jedan vodeni skup: da oseti vodu, nauči kako da diše i održava se na površini i sinhronizuje pokrete u jednu celinu.

Disciplina: Plivanje je škola sama po sebi. Često bazen zna da oblikuje decu do te mere, počev od najranijeg uzrasta, neplivača, da mnogo brže postaju odgovorniji i disciplinovaniji od svojih vršnjaka u učionici.

Pored toga što plivanje priprema decu na život, prve školske dane, od prvog ulaska u vodu plivanje deci i jača i karakter, pomaže da budu samodisciplinovanija, emotivno stabilnija i zrelija, kad za to dođe vreme.
Da li se deca koja su plivala bolje adaptiraju na školu?
Praksa pokazuje da je tako. Deca koja su od malena u vodi, plivala naučila su da poštuju tuđe potrebe, da sačekaju svoj red, da budu strpljiva dok čekaju odgovor ili da postave pitanje, da sarađuju sa drugima, da poštuju pravila igre, podnesu neuspeh, odlože svoje potrebe za neki drugi dan. Uz plivanje deca lakše sistematizuju i nadograđuju znanje u i kraj vode. Kroz igru u vodi, uz plivanje stiču radne i higijenske navike. Jednostavno su samostalnija.

Zašto je važno da deca pre škole nauče da plivaju?
Zato što:

razvijaju i unapređuju motoričke sposobnosti;
pomaže u nastavi, učenju brojeva i sticanju jezičkih veština;
rana aklimatacija kroz plivanje stvara jače i sigurnije plivače;
ojačava socijalizaciju i stvara bolje veze sa okruženjem;
priprema decu za školu.

Plivanje je dečji kompas znanja.

Verujem da plivanje treba da bude i da će jednog dana biti deo opšteg obrazovanja svakog deteta! Uveren sam da će plivanje u budućnosti biti dostupno svoj deci i da će svako imati priliku i mogućnost da nauči da pliva.

Bez obzira da li ste sa ove li one strane „okruglog stola“, investirajte u plivanje i obrazovanje dece, jer na taj način investirate u njihovo sigurno i bolje sutra!

izvor: bebac.com

U osnovnim školama uskoro kreće upis prvaka, sadašnje predškolce tako očekuje i prvo testiranje, a roditelje već polako hvata panika - od izbora škole, da li da to bude najbliža ili ona na glasu, do toga šta njihov budući prvak treba da zna pre polaska u školu. Većini je upravo ovo drugo prava noćna mora, misle da dete treba da poseduje razna znanja, ali ono što je zapravo najvažnije niko ni ne pomisli.

Nije tajna da poslednjih godina sve više mama i tata, posebno u većim gradovima, za buduće prvake preko leta angažuju čak i privatne profesore kako bi ih pripremili za polazak u školu! I to objašnjavaju rečima da "ne žele da im zadirkuju decu ako ne znaju dobro da čitaju, pišu ili sabiraju..."

Da li budući ĐACI PRVACI treba da znaju da čitaju i pišu pre polaska u školu? Sve više roditelja uzima deci PRIVATNE ČASOVE pre 1. septembra: Prosvetni radnici poručuju JEDNO
Neki se spremaju za školu, a neki za POPRAVNI ISPIT: Evo šta sve učenici moraju da urade tokom letnjeg raspusta ako ne žele da budu "PONAVLJAČI"

Pred roditeljima budućih đaka prvaka, ali i prosvetnim radnicima, glavno je pitanje: šta to budući prvaci moraju da znaju pre polaska u školu? Kako ističu pedagozi i psiholozi, tu spada pet osnovnih stvari, a to nisu ni čitanje ni pisanje!

Zato krenimo redom.

Da zna da veže pertle

Budući đaci prvaci, čini se, znaju sve, ali u domenu modernih tehnologija i upravljanja pametnim računarima, tabletima i telefonima! Iako su pravi hakeri, to ipak nije dovoljno da budu samostalni.

Deca rođena 2017. godine često i dalje traže od roditelja da im pomognu pri vezivanju pertli, oblačenju i slično. Roditelji im, kako kažu stručnjaci, povlađuju. Kupuju im patike na "čičak", vezuju pertle, oblače ih, ne dajući tako detetu šansu da to uradi samostalno.

Ranko Rajović, autor NTC sistema učenja, kaže da prvi koraci u osamostaljivanju dece počinju već u vrtiću. Tada dete mora da nauči samo se obuče, da se spremi za spavanje - jednostavno, da brine samo o sebi.

- To je nekad bilo potpuno normalno. Jer, roditelji su imali i po sedmoro ili osmoro dece. Ko će sve njih da oblači, kupa, sprema za spavanje? Oni su to morali da rade sami. Danas imamo jedno dete koje je, praktično, kao neki kućni ljubimac. Spremimo, obučemo najlepše košulje, pantalone, zatežemo da sve bude idealno i idemo u vrtić. I dete to vidi. To tako ne treba. Date im stvari i kažete “Evo ti ovde, spremi se.” Od najranijih dana vrtića - kaže Rajović.

Kako ističe, dete ujutru mora imati dovoljno vremena da se obuče, opere zube, pa i da na polasku veže pertle da ne žuri.

- Jer zadatak deteta je da nauči da veže pertle pre škole - ističe Ranko Rajović.

Da se samo presvlači

Od rođenja deteta, roditelji i staratelji su ti koji vode glavnu reč kada je u pitanju presvlačenje deteta. S razlogom, jer dete u tom dobu ne može ništa samostalno. Ali već sa nekoliko godina može da učestvuje u tom veoma bitnom procesu oblačenja, odnosno presvlačenja.

Učenje samostalnog presvlačenja je važan korak za dete koji bi trebalo uveliko da bude savladan do polaska u osnovnu školu. To je bitan korak ka njihovoj nezavisnosti.

- Dešava se da roditelji taman da krenu, a dete se seti da hoće druge čarape. Ili se pokvasio, pa mu je vlažna majica, i mora da se presvuče. Zato se uveče sprema šta će dete da obuče, da obuje, da ponese. Nema tu sad ujutru šta ćeš, pa on onda neće ništa. Neka dete i bira, ali uveče, ne ujutru - ispričao je Ranko Rajović.

Saveti stručnjaka roditeljima su da počnu da daju deci da postepeno biraju šta će obući sa jednostavnim komadima odeće i postepeno povećavajte složenost kako bi se dete osećalo samopouzdano.

Da samo ide u toalet

Kao i kod učenja vezanja pertli, deca bi morala da do sedme godine života znaju kako da samostalno odu do toaleta. Prioriteti roditelja, koliko god nekada bili dobronamerni, vrlo često, što zbog straha, što zbog roditeljskih ambicija, mogu da uspore dete u razvoju.

Tako učiteljima i učiteljicama u osnovne škole dolaze deca koja ne znaju kako da koriste toalet. A haos nastaje kada učitelji sa desetinama prvaka odu na ekskurziju, pa prosvetni radnici moraju decu da uče kako da koriste toalet papir.

- Dođe nam dete u školu, a ne zna za higijenu posle upotrebe toaleta, i zato pitam šta je roditelj radio sa tim detetom? Nisu deca razmažena, nego je roditelju teško da mu pokaže, a detetu se mora sto i više puta nekada nešto objasniti da bi steklo veštinu – kaže Mirjana Stevanović, direktorka OŠ “Matko Vuković” u Subotici.

Ističe da su učenje čitanja i pisanja proces koji se odigrava tokom čitavog prvog razreda, ali da bi deca već trebalo da ponesu zavidno životno znanje iz kuće.

- Detetovo i slobodno vreme roditelja ne smeju da preuzmu lajf-koučevi, sportski ili obrazovni radnici. Ima slučajeva da dete ne zna srpski jezik, a upisuju ga na engleski, ili ne zna da veže pertle, a teraju ga da svira klavir - kaže ona.

Da samo pakuje knjige

Školski ranac pun je đačkih knjiga i svezaka, na detetu je samo da uzme ranac i ode u školu. Problem je kada se u tu istu školu dođe, a dete ne zna ni šta ima od časova i da su spakovane pogrešne sveske.

Zašto je to tako? Pre svega, zato što su mame i tate ti koji svake večeri svojoj deci sve više spremaju knjige za školu, a ne dete koje u školu ide.

Samostalno pakovanje knjiga za školu ima nekoliko koristi za dete. Osim što deca u školu neće doći nespremna za nastavu, naučiće i raspored časova za celu nedelju. Potom, ova aktivnost đake prvake uči da budu odgovorni, razvija im preko potrebne organizacione veštine, a samim tim i samopouzdanje.

Da zna šta ima za domaći

I roditelji takođe koriste pametne telefone, samo što to često rade nauštrb rođene dece. Tako su sve češće situacije da se dete vrati iz škole, a na pitanje “šta imaš za domaći zadatak” odgovaraju da ne znaju, ili se ne sećaju!

Tada kreće roditeljska akcija, pozivi i poruke u Vajber grupama sa ostalim roditeljima dece iz razreda, a neretko se pozivaju i učitelji ili učiteljice kako bi roditeljima rekli šta je to zadano deci kao domaći zadatak.

Svi stručnjaci, pedagozi, dečji terapeuti i psiholozi su saglasni da se na ovaj način deci odmaže da pravilno odraste u funkcionalnu osobu. Pamćenje domaćeg zadatka deci pomaže pri razvijanju veštine samostalnog učenja, jača odgovornost prema svojim školskim obavezama, da budu posvećena, izgrade disciplinu i stvore rutinu kako bi postigli uspeh u školovanju. Bitnu ulogu u stvaranju ove odgovorne navike imaju roditelji, i oni bi trebalo da nauče dete kako da ne zaborave šta im je domaći.

Dakle, imate dovoljno vremena da decu naučite da vezuju pertle, da se sama obuku i idu u toalet, a slova, čitanje, sabiranje... ostavite učiteljima od 1. septembra.

Izvor: Blic

Ako ste u dilemi koje igračke kupiti, odgovorite na ova pitanja pa ćete otkriti koja je igrčka dobra za vaše dete.

Koje posebne sposobnosti i interese ima moje dete?
Koje igračke utiču na njegov razvoj? (Ako sada ima potrebu za kretanjem, kupite mu bicikl, a ne kocke.)
Za šta imamo mesta?

 Ne kupujte igračke koje se vama dopadaju jer su takve obično prezahtevne za dete. Previše malih igračaka zakrčuju sobu. Zato zaobiđite prehrambene proizvode koje imaju igračku u sebi. Rođaci rado donose igračke. Zamolite ih da donesu bojice, blokove, plastelin… To podstiče kreativnost i nikada nije na odmet. Plišane igračke su slatke, ali vrlo brzo postaju samo sakupljači prašine. Kupite ih samo ako ih dete izričito traži.

NE igračkama od mekane plastike

Sve su češća upozorenja na zdravstvene rizike vezane za hemikaliju koja se naziva “ftalat”. Reč je o hemijskom spoju koji se dodaje polivinil hloridu kako bi omogućio lakše prijanjanje uz kožu. Stoga ima široku primenu i često se koristi u proizvodnji predmeta od mekane plastike ili gume, poput igračaka za malu decu i životinje. Eksperti su stoga sve glasniji u svojim zahtevima upućenim roditeljima da izbegavaju kupovinu igračaka od mekane plastike.

Da je reč o ozbiljnim strahovima govori i podatak da u Sjedinjenim Američkim Državama od februara 2009. godine na snagu stupa zabrana proizvodnje ili uvoza predmeta napravljenih od ove vrste plastike.

 Nadležna agencija za uspešno izbegavanje opasnih igračaka sugeriše sledeće:

- Ne kupujte igračke koje su napravljene od “PVC” (polivinil hlorid) plastike. Ove igračke, uglavnom, sadrže ftalate, čak i ukoliko to na njima nije naznačeno.
- Izbegavajte preparate za negu beba koji sadrže xylene, toluene ili phthalates.
- Izbegavajte jeftini nakit za bebe, lance za priveske za ključeve i slične proizvode, jer većina njih sadrži olovo.
- Izbegavajte sitnije igračke kojima se dete može udaviti, pogotovo ukoliko je reč o deci mlađoj od tri godine.

Izvor: mamaibeba.rs

Deca i pre polaska u školu poznaju slova i brojeve. Neki od njih lepo pišu, a mnogi tehniku uvežbavaju u prvom razredu. Stručnjaci su saglasni da se potencijal grafomotorike kod deteta otkriva još sa 18 meseci.

Za uspešno pisanje potrebno je da se dete na početku odluči između leve i desne ruke. Važno je i da zna pravilno da drži olovku, telo dok piše ili crta

Interesovanje za olovku pokazuju i bebe, a sa otprilike dve godine dete bi trebalo da ume da je drži. Do pete godine 90 odsto dece je već “odabralo” kojom rukom će pisati. Do šeste godine mališa treba da ume da barata s olovkom.

– Roditelji nikada ne smeju da biraju umesto deteta ili da od levorukog teže da “naprave” desnorukok učenika. Obratite pažnju na ispravan hvat olovke odmah u početku detetovog pisanja, jer je mnogo lakše korigovati na startu, nego ispravljati pogrešno naučen hvat – savetuju stručnjaci.

Da bi dete uvežbalo finu mototiku potrebno je da ga od malena podstičete da što više stvari radi samo: da okreće predmete, da se samostalno hrani, oblači, kopčanje, vezuje pertle, lista knjige… Sve su to aktivnosti koje prethode držanju olovke i pisanju, ali su neizostavan deo celokupnog razvoja.

Ukolio dete odbija da crta ili piše to je zato što mu, najverovatnije, neka od tih radnji predstavlja poteškoću.

– Vodite računa ako vaše dete ne želi da crta ili boji. Ne odustajte od podsticanja takvih aktivnosti već mu aktivnosti učinite interesantnima, zabavnima i dodatno ga stimulišite nagradama. Ukoliko primetite da je problem ozbiljniji, obratite se za pomoć lekarima- savetuju stručnjaci.

OD 10 DO 18 MESECI

Dete bi trebalo da drži, makar i trapavo, olovku ili bojicu. Dovoljan napredak je ako žvrlja nepravilno po papiru. Kada jednom otkriju ruke i njihove mogućnosti deca obožavaju da pišu i crtaju.

UZRAST OD DVE GODINE

Šara horizontalne, vertikalne i kružne linije. Dete upoznaje formu, oblik. Počinje da crta “krompiriće”.

Sa decom radite brojne aktivnosti koje podstiču razvoj fine motorike. Pravite figurice od plastelina, nižite perlice, provlačite pertle kroz otvore, sakupljajte sitne predmete, pravite origami.

UZRAST OD TRI GODINE

Dete već ume da precrtava horizontalne i vertikalne linije. Dete treba svakodnevno da se igra i razvija finu motoriku jer sve to doprinosi jačanju mišića šake, razvoju spretnosti, razvijanju koordinacije oko-ruka, razvoju opažanja i koncentracije što je preduslov savladavanju veštine pisanja.

DETE OD 4 DO 5 GODINA

Dete ume da precrta kocku, krugić. Ume da napiše neka slova ili brojeve. Deca koja se smatraju posebno darovitom, umeju da napišu i svoje ime.

DETE OD 5 DO 6 GODINA

Pisanje imena se podrazumeva. Dete ume da precrta trougao i sav slova. Vešto barata olovkom i ume da je drži pravilno.

Koji crtež najviše otkriva dete?

Za upoznavanje deteta najpogodnija tema za crtanje je “moja porodica”. Svoj stav prema članovima porodice dete izražava postavljajući figure po određenom redosledu, veličini i boji. Najveća figura je dominantna u kući. Sebe obično crta do onog člana porodice za koga je najviše vezano. Ako se o njemu najviše brine baka, ono sebe crta pored nje.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Neka deca mucaju, neka ne. Zašto je to tako i koje vrste mucanja postoje govori za portal Ona.rs Aleksandra Đorđević, diplomirani logoped i reedukator psihomotorike a piše Bojana Krstić.

Pored toga što sprovodi terapiju mucanja, Aleksandra Đorđević, diplomirani logoped i reedukator psihomotorike, edukuje i kolega na temu mucanja, kako da procene i tretiraju mucanje kod dece i odraslih.

Kada je reč o mucanju, naša sagovornica kaže da najčešće kroz praksu dobija pitanje kako se sprovodi logopedski tretman kod dece koja mucaju, a nisu svesna svog mucanja.

- Sa takvom decom se rade vežbe opuštanja, vežbe glasa, ritma, govorne vežbe koje podrazumevaju da svaki njihov govorni iskaz bude dobro isplaniran. Kod njih se jačaju kapaciteti za fluentan govor u opuštenoj atmosferi. Učimo ih da vladaju ritmom koji će kasnije preneti na svoj govor i sve to pozitivno utiče na fluentnost njihovog govora iako oni još uvek nisu svesni disfluentnosti - rekla nam je Aleksandra.

Kada se mucanje najčešće javlja, koje vrste mucanja postoje, zašto dolazi do mucanja, kako pomoći detetu koje muca, kao i kada je vreme da se javimo logopedu objašnjava u daljem tekstu:

- Prvi period u kome primećujemo pojavu mucanja jeste period nakon progovaranja: druga godina života pa do pete godine jer je to period kada se ekspanzivno širi dečji rečnik i tada jezički razvoj, odnosno govorni tok ne može da isprati misaoni tok. Dalje, postoje neki kritični periodi u kojima takođe može da se primeti pojava mucanja, a to je proširenje porodice, kada deca dobijaju braću i sestre, polazak u školu, pubertet, adolescencija, sve one prekretnice koje se javljaju tokom razvoja.

Kako kaže, postoji nekoliko vrsta mucanja, a ovo je glavnu podela.

- Postoji primarno i sekundarno mucanje. Kada govorimo o primarnom mucanju, njega vezujemo za predškolski period i to je uslovno rečeno blaža forma mucanja. Tada se, ako govorimo o simptomima, javljaju repeticije, odnosno ponavljanja određenih glasova i slogova i ono što je karakteristično za primarno mucanje jeste da dete nema svest o svom govornom problemu. Što se tiče sekundardnog mucanja, ono je u vezi sa starijim uzrastom i ono je težeg oblika zato što postoji napetost muskulature kako govornih organa tako i muskulature ostatka tela i dete postaje svesno svog mucanja takođe može da razvije neke mehanizme kompenzacije tako što će, da ne bi zamucalo, izvesti određeni pokret tela ili koristiti neke poštapalice. S obzirom na toliku napetost koja postoji, osim repeticija mogu da se jave potpune blokade, tj. prestanak govora. U sekundarnom mucanju izražena je socijalna i psihološka komponenta mucanja, a ne samo govorna, kao što je slučaj kod primarnog mucanja.

Da li je mucanje zaista zastupljenije kod dečaka nego kod devojčica i zašto?

- Da, mucanje zaista jeste zastupljenije kod dečaka; u zavisnosti od autora i istraživanja tu se pominju neki različiti odnosi. Razlog za to, kada su u pitanju govorno-jezičke poteškoće, ne samo mucanje, možemo da nađemo u tome što se kod devojčica brže dešava to cerebralno sazrevanje i one su naprednije u govorno-jezičkom razvoju, a kod dečaka primećujemo da su napredniji u motoričkom razvoju - kaže Aleksandra.

Koliko je normalno da traje fiziološko ili razvojno mucanje?

- Kada govorimo o fiziološkom mucanju, tu postoji jedna vrsta paradoksa zato što reč fiziološko ukazuje na nešto što se razvojno kod svakoga javlja ko je tipičnog razvoja, a reč mucanje ukazuje na neku patologiju. Zato ja radije koristim prolazna disfluentnost u govoru, fluentan govor je tečan govor, a mucanje je disfluentno. Sve što traje duže od dve nedelje jeste razlog da se javimo logopedu. Ponekada pravo mucanje može da izgleda kao prolazna disfluentnost zato što mucanje samo po sebi podrazumeva faze kada osoba muca, ali i nakon toga i neke periode kada je govor potpuno fluentan - upozorava ona.

Na pitanje kako da razlikujemo fiziološko mucanje od ozbiljnijih oblika mucanja naša sagovornica kaže da prolaznu disfluentnost od mucanja možemo da razlikujemo po tome što kod prolazne disfluentnosti ne postoje grčevi organa i ostale muskulature tela, nema blokade u govoru, nije pogođeno disanje, dok kod pravog mucanja postoje i poteškoće sa disanjem. Takođe, kod pravog mucanja poteškoće mogu da se jave na nivou glasa, odnosno da glas bude isprekidan, zatim, kod pravog mucanja postoje somatske tegobe kao što su znojenje dlanova i bola u stomaku i postoje emocionalne reakcije na mucanje, dok kod prolazne disfluentnosti o tome ne govorimo.

Zašto dolazi do mucanja uopšteno?

- Kada govorimo o uzrocima, nauka još nije napredovala dotle da se kaže koji je tačan uzrok mucanja, ali različiti faktori, odnosno njihovo zajedničko dejstvo dovodi do mucanja. To su unutrašnji i spoljašnji faktori. Unutrašnji faktori su genetika, odnosno nasledni faktor sa kojim se osoba rađa, a spoljašnji faktori poput nekih velikih stresova mogu da budu okidač za javljanje mucanja. U percepciji govora, u planiranju govora i u izvođenju govora učestvuju različite moždane strukture. Pojedina istraživanja su rađena od strane različitih autora gde se došlo da zaključka da postoje neke strukturalne promene kod osoba koje mucaju u odnosu na moždane strukture osoba koje ne mucaju i da postoji izmenjena aktivnost tih područja koji učestvuju u percepciji, planiranju i izvođenju govora kod osoba koje mucaju u odnosu na aktivnost tih struktura kod osoba koje ne mucaju. Takođe, mucanje može da se javi i nakon određene povrede mozga, to je stečeni uzrok mucanja i tom povredom su zahvaćena područja koje sam pominjala a koja učestvuju u percepciji, planiranju i produkciji govora - rekla je naša sagovornica.

Na pitanje kako pomoći detetu koje muca, ona odgovara da je od ključne važnosti poseta logopedu i podrška porodice.
- Detetu koje muca pomoći ćete tako što ćete ga odvesti kod logopeda. Logoped će vas uputiti dalje kod psihologa i neurologa zato što je mucanje govorni poremećaj koji sadrži i druge komponente, ne samo govornu. Logoped će sa detetom koje muca da radi vežbe disanja i vežbe opuštanja, vežbe glasa, govorne vežbe, ali ono što je jako važno logoped će da uputi porodicu o tome kako da se ophodi prema detetu koje muca. Neke od tih smernica svakako će biti da se detetu obraćate, kratkim rečenicama, polako, staloženo bez prekidanja, kada ono govori da mu ne upadate u reč i da mi kao odrasli deci treba da budemo dobar govorni uzor. Logoped će vam preporučiti da produžite vokale u svom govoru. Logoped takođe može da da predlog za neke aktivnosti koje u sebi sadrže ritmične pokrete, može preporučiti da dete počne da se bavi nekim sportom, plesom ,ritmičkom gimnastikom ili plivanjem, takođe skrenuće pažnju na važnost uspostavljanja urednog režima života, tj. da dete ima dovoljan broj sati sna, da ima redovne obroke u slično vreme.

- Jako je važno da se u porodici stvori takva atmosfera gde će dete da se oseća prijatno, gde neće osećati napetost, da provodi vreme sa članovima svoje porodice u jednoj harmoničnoj atmosferi. Jako je važno da porodica bude podrška detetu ili osobi koja muca jer je to atmosfera koja će biti stimulativna za osobu koja muca budući da je svakodnevno vežbanje važno i ključno, a ne samo da se vežba onim danima kada se kod logopeda odlazi. Nekada je osobama koje mucaju teško da pronađu motivaciju, pa je tada izuzetno važna podrška porodice.

Koliko crtani filmovi i igrice utiču na mucanje?

- Prekomerno gledanje crtanih filmova i igranje igrica naravno da negativno utiču generalno na govorno jezički razvoj, a mogu da provociraju mucanje i da se ono pogorša ukoliko dete veliki broj sati provodi ispred ekrana. Nijedan ekran ne može biti zamena za živu reč za emocije koje se razmenjuju tokom komunikacije, za kontakt pogledom, za neverbalnu komunikaciju. Sve ovo što sam navela je zapravo okruženje u kome se govor uči, tako što se govor okruženja imitira, a kada deca veliki broj sati provode ispred ekrana, to predstavlja izvestan atak na njihov nervni sistem i oni su tada prekomerno stimulisani, auditivno, vizuelno, ti zvukovi su neprirodni, slike koje vide se jako brzo smenjuju i to nije prirodno okruženje za fiziološki razvoj govora i jezika i upravo zbog toga toliko provedenog vremena ispred ekrana jeste provocirajući faktor za pojavu bilo kog govorno-jezičkog poremećaja, ali i za pogoršanje mucanja - ističe Aleksandra Đorđević.

Kako objašnjavate mucanje kod deteta koje traje više od pola godine i samo nestaje u potpunosti?

- Nekada se dešava da deca određeni vremenski period mucaju i da mucanje iščezne. To se objašnjava sazrevanjem cerebralnih struktura odnosno uspostavljanjem harmonije između misaonog toka i planiranja govornog toka. S druge strane, postoje slučajevi u kojim se mucanje ponovo javi tokom života jer kao što smo rekli, osoba se rađa sa dispozicijom da se mucanje javi i može ponovo nekada u toku života da se desi neka provocirajuća situacija koja će ponovo da izazove disfluentnost u govoru. Ipak postoje slučajevi kada se mucanje ne povlači spontano i takve osobe odlaskom na logopedski tretman uspevaju da stave svoj govor pod kontrolu, dakle da upotrebom određenih tehnika uspeju da prevaziđu mucanje onda kada osete da će se ono dogoditi - kaže naša sagovornica.

Pravo vreme da se roditelji jave logopedu je čim primete određena odstupanja u govoru svog deteta, odnosno da postoje određena ponavljanja, blokade, neobični pokreti koji prate govor.

- Logoped će pre svega uzeti podatke o pređašnjem razvoju, pa i o trudnoći majke i daće savete za to kakvo okruženje stvoriti za dete i kako se ponašati. Dakle, važno je da se ne skreće pažnja na detetov disfluentan govor, ali je jako važno i da se primeni sve ono o čemu smo već govorili. Važno je da postoji strpljenje za razgovor s detetom koje muca jer će to da bude motivišuće za dete, dete će želeti da razgovara.

- Ne treba da se zbog toga što je dete zamucalo kritikuje, da se oštro koriguje; treba potpuno da sačekamo da dete završi svoju misao, a ne mi da završavamo njegove rečenice. Ne treba da ga podsećamo da se koncentriše na govor, da uspori kada govori. Jasno je da mi tada imamo najbolju nameru, ali u suštinu mi tada ne možemo pozitivno da utičemo na njih jer njima to stvara još veću frustraciju, još veću anksioznost koja je svakako bila prisutna i ranije - objašnjava Aleksandra Đorđević.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Foto: Borba/Unsplash

Zato je, kaže, važno decu koja mucaju dodatno hrabriti i dodatno podsticati jer ona umeju da imaju manjak samopouzdanje.
- Logoped će da odredi individualnu logopedsku terapiju za klijenta, navela sam malopre koji su to segmenti koje logopedska terapija podrazumeva, ali još neki dodatni segmenti mogu da unaprede logopedsku terapiju, konkretno u mom edukativnom centru sprovodim terapiju koja podrazumeva uključivanje muzike, odnosno ja sviram klavir, a za to vreme klijenti ispevavaju određene reči zato što pevanje omogućava da glasnice budu relaksirane, a kada govorimo o mucanju, postoji grču u glasnicama. Pored toga što sam logoped, ja sam i reedukator psihomotorike. Reedukacija psihomotorike podrazumeva terapiju putem pokreta, gde je poseban naglasak na vežbama koordinacije pokreta iz razloga što je govor jedna aktivnost koja podrazumeva koordinaciju među različitim procesima i pokretima govorne muskulature, zatim vrlo su važne vežbe ritma, vežbe orjentacije u vremenu i vežbe za kontrolu impulsivnosti. Mucanje se u govornom smislu smatra impulsivnim ponašanjem upravo su zato ove vežbe izuzetno važne zato što je od velikog značaja da osoba nauči da kontroliše nadolazeći impuls, odnosno da svoj govor stavi pod kontrolu i da upotrebom određene tehnike taj govor postane fluentan - savetuje roditelje naša sagovornica.

Ona dodaje i da je roditelji često pitaju koliko dugo logopedski tretmani traju, ali univerzalan odgovor ne postoji.
- Nažalost, logopedija nije matematika. Dva plus dva nisu uvek četiri. Nije egzaktna nauka i samim tim ne postoji univerzalni odgovor na ovo pitanje kao što ne postoji univerzalni odgovor na to koja tehnika će kom klijentu više odgovarati. Ovde govorimo o društvenim pojavama koje ne mogu da se stave pod kontrolu. To su određeni faktori koji su promenljive prirode, neki od tih faktora su motivisanost, nekada može biti viša nekada niža, zatim istrajnost, neka osoba je više istrajna neka manje, volja, disciplina, koliko osoba vežba kod kuće, da li je okolina podržavajuća, da li je osoba strpljiva koliko je okolina strpljiva i ono što je važno je to kako će da se uklope klijent i terapeut, da li će jedno drugome da odgovaraju po senzibilitetu. Svi ovi faktori utiču na tok terapije, na dužinu trajanja terapija, pa zato ne možemo da govorimo o tačnom periodu koliko će terapija da traje. Završetkom terapije smatra se da osoba prevaziđe strah od govornih situacija i da se postigne fluentan govor u svim situacijama, pa i u onim u kojima postoji anksioznost i doza stresa. Nekada će se ipak dogoditi situacija u kojoj govor nije fluentan, ali sposobnost osobe koja muca da preko toga pređe i dalje nastavi komunikaciju nam govori o uspešnosti tretmana - rekla je.

Socijalna participacija osoba koje mucaju
- Jako je važno da vaspitna i obrazovna ustanova, vrtić a kasnije i škola budu jedna sredina koja će za dete biti podržavajuća i to je pre svega zadatak vaspitača, učitelja i nastavnika da naprave takvu atmosferu koja će biti podržavajuća za dete, da ga uključuje u određene sekcije za rad u grupama i da bude podrška na putu kada je dete u procesu tretmana, da ohrabri dete da govori pred grupom, ali da ga s druge strane ne tera ukoliko detetu to predstavlja određenu vrstu frustracije - istakla je.

Naša sagovornica skrenula nam je pažnju na to da postoje situacije u kojima dolazi do pogoršavanja i ublažavanja mucanja.

Situacije u kojima se mucanje pogoršava
Kada osobe treba da se predstave.
Kada prepričavaju svoj doživaljaj.
Kada treba da izgovore neki složeni govorni iskaz.
Kada telefoniraju.
Kada razgovaraju sa nekom vrstom autoriteta.
Kada govore o nečemu o čemu im je neprijatno da govore.
Kada su u nekoj vrsti stresa, ne samo negativne prirode, već može i neka velika sreća.
Situacije u kojima osobe manje mucaju
Kada govore sami sa sobom.
Kada govore uglas s drugima.
Kada razgovaraju sa kućnim ljubimcima.
Kada pevaju, kada se mole.
Dok pišu i govore u isto vreme.
- Ovo se objašnjava jer osobe koje mucaju tada nemaju strah od reakcije sagovornika. Takođe, kada se izmeste iz svoje ličnosti i govore nekim glasom koji nije njihov, kada imitiraju nekoga, i tada se događa da nema mucanja. Osobe koje mucaju se nekada poistovete sa mucanjem, a u suštini treba ih ohrabriti u tome da to shvate kao deo svog života, a ne da se sa njim poistovete. Treba da razumemo da je osobama koje mucaju neprijatno, ali i da im kažemo da posledica toga što će zamucati nije tragična - zaključila je Aleksandra Đorđević.

Svakom detetu se dogodi da se nekog dana ne uklopi u igru sa ostalom decom, da dobije ružan nadimak na igralištu, da mu se drugo dete zbog nečega ruga, da se posvađa sa drugarima i pati zbog toga. I svakom roditelju je teško da gleda svoje dete u takvoj situaciji.

Pitanje je da li se vi umešate kada se tako nešto dogodi?

Stručnjaci savetuju da ne bi trebalo.
Kad roditelj oseti da mu je dete obeshrabreno, potišteno ili loše volje, obično ima nagon da ga zaštiti i to je normalno, ali mešanje u ovakve situacije može da ima negativan uticaj na razvoj vašeg deteta. Ako stalno bijemo bitke naše dece, mi im nesvesno šaljemo poruku da smatramo da nisu sposobni da sami reše situaciju u kojoj se nalaze.

Kroz rešavanje ovakvih nesuglasica deca uče kako da komuniciraju i kako da rešavaju konflikte između sebe. To ne samo da pozitivno utiče na njihovo samopouzdanje, već ih i jača.

Naravno da bi, u slučaju da druga deca maltretiraju vaše dete, trebalo da se umešate.

Umesto da se mešate šta biste trebalo da radite?

Umesto da se direktno uključite u eventualne konflikte, koje vaše dete ima sa drugom decom, probajte neki od sledećih načina ne bi li pomogli svom detetu:
Budite saosećajni i ponudite mu emotivnu podršku. Ne krijte od njega da ste potpuno svesni situacije i da razumete kako se oseća.

Ovakav pristup će pomoći vašem detetu da stekne uvid u svoja osećanja i pomoćiće mu da shvati da ga vi podržavate, što će vas međusobno zbližiti i ojačati vaš odnos.
Pokažite mu kako komunikacija funkcioniše. Naučite ga da koristi izjave koje počinju sa JA, a ne sa TI. Na primer, umesto da kaže: ”Ostavili ste me”, da može da izjavi: “Ja sam ljut jer nisam uključen u takmičenje.”

Naučite ga da se saoseća sa drugom decom. Postavljajte pitanja kao što su: “Šta misliš kako se Marko zbog toga oseća?”. Ohrabrite dete da snosi posledice svojih postupaka.

Skrenite mu pažnju da je samo ono sposobno da kontroliše svoje akcije i reakcije, to će mu pomoći da postane odgovornija odrasla osoba.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Leto je pustite decu da budu bosa, a ovo su razlozi kako to može pozitivno da utiče na njih i njihov razvoj.

Preterano nošenje cipela kroz detinjstvo moglo bi biti jedan od razloga zbog kojih kasnije ljudi imaju problema sa stopalima. Spuštena stopala često su povezivana sa nošenjem cipela prerano u detinjstvu, a naučnici su sada došli do zaključka kako nošenje cipela, posebno onih zatvorenih - može biti ključno u razvoju zdravog tabana.

Preporuka fizijatra je da bi sva deca trebala nositi fleksibilnu obuću umesto tradicionalnih cipela, zbog kojih neretko ne nauče pravilno hodati.

Ovo je svakako dobra vest za roditelje čija deca žele non stop biti bosa i ona koja konstantno skidaju svoje cipele gde god da su. I ne samo da to nije loše za njih, naučnici tvrde kako hodanje bez cipela ima mnoge prednosti. Ljudi su imali puno zdravija stopala pre pojave cipela, koje su pokvarile naš prirodni hod i normalni razvoj stopala. Zato, što više i duže deca hodaju bosa - to bolje za njih!

Ipak, mnogi roditelji oklevaju pustiti svoje mališane da trčkaraju napolju bez cipela zbog straha od povreda. Ipak, što više deca hodaju bosa, to koža na tabanima postaje deblja i čvršća. Jedine situacije kad bi roditelji trebali zabraniti detetu da hoda boso su kada misle da postoji šansa da dete nagazi na iglu, staklo ili nešto slično što bi moglo biti od velike opasnosti. Ali, ako ste u svom dvorištu ili u proverenom i sigurnom okruženju, budite bez brige.

Za bebe i jasličku decu posebno je važno hodati što češće bez cipela jer upravo istraživanje sveta sa bosim stopalima, mališanima pruža stimulaciju osećaja koja pomaže u razvoju mozga. Stopalo je jedan od delova tela s najbogatijim nervima i dopuštajući deci da u potpunosti osete razlike u teksturi i tlu po kojem hodaju pomaže im u ravnoteži, koordinaciji, nervnoj-mišićnoj snazi, ali i svesti o okruženju.

Zato, ako vaši mališani insistiraju na igri bez cipelica, dopustite im. Štaviše, podstičite ih na to. Noge se uvek mogu oprati, a deca će vam biti zahvalna, baš kao i njihova stopala!

izvor:yumama.mondo.rs

Kada dođe do faze “nemoj da me smaraš”, od strane deteta prema roditelju, prva emocija sa kojom se roditelji susreću jeste nemoć! Zato je edukacija jako važna, ona određuje u kom pravcu će ići dalji razvoj deteta, ali i roditelja, kaže Danijela Ostojić, psiholog sa 10 godina kliničkog iskustva.

“Kada devetogodišnjak majci koja ga tera da uči kaže ‘nemoj da me smaraš’, dalji tok njihovog odnosa može ići u dva pravca. Agresija – Razumevanje. Pošto deca funkcionišu po principu zadovoljstva i prijatnosti, roditelj bi trebalo na dovoljno mudar način da pomogne detetu da nauči da taj princip nije dovoljan za razvoj ličnosti, jer dete mora osetiti i neprijatnost!

Ukoliko roditelj nestrpljivo, agresivnim kažnjavanjem, teranjem odnosno NEMOĆNO pristupi ovoj fazi, dobiće od deteta iste takve obrasce i neće mu pomoći da uspešno prevaziđe ovu fazu.”, tvrdi ona.

Već u prvim mesecima života dete nauči da je veoma loše kada oseća neprijatnost gladi, a da je dobro kada nakon jela oseti prijatnost sitosti. Ono misli da sve što mu je prijatno jeste i korisno, a da je sve što je neprijatno – štetno. Ovakvu motivaciju deteta Frojd je nazivao princip prijatnosti.

Da bi roditelj pomogao detetu u prevazilaženju principa zadovoljstva, jedna od najvažnijih stvari jeste da ga nauči da toleriše neprijatnost. Danijela objašnjava i na koji način.

Tako što će mu uskratiti igračku u prodavnici, kolač pre ručka, gledanje crtanog unedogled, aktivnosti bez obaveze. Na taj način će stvoriti uverenja kod deteta da ne mora baš sve da bude po njegovoj volji, apsolutno i bez kompromisa, da postoje pravila koja moramo poštovati, da roditelj pomogne detetu da to razume tako što će na “sopstvenoj koži” osetiti trpljenje neprijatnosti. Kroz to se, jednostavno, mora proći.

“Roditelji prave grešku kada žele da svoju decu poštede svake neprijatnosti, pa im se onda to kao bumerang vrati u adolescenciji kroz ponašanje “nemoj da me smaraš”. U tom prevazilaženju faze “prijatnosti” razvijaju se važna uverenja koja će kasnije služiti odrasloj osobi da funkcioniše na način koji nije frustrirajući po njih.” – objašnjava Danijela Ostojić.

Kada dete pod uticajem roditelja odustane od principa prijatnosti, tako da se više ne upravlja procenom samo prijatno – neprijatno, već pre svega procenom korisno – štetno, ono je tad razvilo princip realnosti! To je veliki korak ka EMOCIONALNOJ ZRELOSTI, što ga kasnije čini čovekom koji će teško razviti neurotske komponente u ličnosti.

“Zato je roditeljska uloga presudan faktor u razvoju ličnosti, i to na način da kreće od principa razumevanja deteta, poštovanja njegove razvojne ličnosti, nikako od principa ‘roditelj vlasnik deteta’, jer tako stvari ne funkcionišu.” – kaže Danijela.

Jedan od najboljih načina da se to postigne zahteva razmišljanje na vreme.

Od ranog detinjstva deca posmatraju roditelje kako na obaveze gledaju kao na teret, bio to posao, rad u kući ili nešto treće. Ako se neprijatnost koju obaveze ponekad donose predstavlja kao nešto jako loše, deca će od toga bežati. S druge strane, ako vi, kao roditelji, svoje obaveze prihvatate i njima pristupate odgovorno bez odlaganja i izbegavanja, velika je šansa da će tako raditi i dete.

izvor:mojpedijatar.co.rs