Nakon ishrane i napredovanja, pitanje spavanja jedno je od najbitnijih od kada dete dođe na svet, i podjednako okupira i roditelje i stručnjake. Na University College u Londonu sprovedena je interesantna studija koja je pokazala da je vreme odlaska na spavanje, kao i njegova ustaljenost, veoma bitno za kognitivni ( saznajni ) razvoj dece u ranom detinjstvu. Interesantno je da je studija otkrila da je ustaljeni režim naročito bitan za devojčice!

Studijom je obuhvaćeno 11178 dečaka i devojčica uzrasta 7 godina, koji su rođeni u Velikoj Britaniji u periodu od septembra 2000. do januara 2002.godine. Istraživače je zanimalo da li je vreme kada su deca odlazila na spavanje, kao i ustaljenost tih vremena, imalo uticaja na njihov intelektualni razvoj. Tražili su i odgovor na pitanja da li je potencijalno negativan efekat kumulativan ( da li se „sabira“ ) i da li je neki period ranog detinjstva kritičniji od drugih.

Analizirani su podaci o vremenu odlaska na spavanje od uzrasta od 9 meseci, a zatim i 3, 5 i 7 godina, kao i socioekonomski status, demografske karakteristike, porodične navike i psihosocijalno okruženje.

U uzrastu od 7 godina obučeni ispitivači sproveli su testiranje kojim je procenjivano čitanje, računanje i prostorno snalaženje.

Najneredovnije odlaženje na spavanje zabeleženo je u uzrastu od 3 godine, kada je takva navika bila prisutna kod 1 od 5 dece. Do uzrasta od 7 godina, više od polovine dece odlazilo je na spavanje između pola osam i pola devet uveče.

Trogodišnjaci koji nisu imali ustaljeno vreme odlaska na spavanje postigli su lošije rezultate u sve tri testirane oblasti, dok su u uzrastu od 7 godina lošiji rezultat imale samo devojčice, i to u sve tri oblasti, ali ne i dečaci!

Daljom analizom pokazan je i kumulativan efekat loših navika – devojčice koje su ovaj problem imale u uzrastu od 3, 5 i 7 godina imale su znatno lošije rezultate, dok su i dečaci koji su u dva uzrasta ( 3, 5 i/ili 7 godina ) u različito vreme odlazili na spavanje pokazali lošije rezultate od onih koji su imali ustaljeno vreme za spavanje.

Autori studije zaključili su da je loš rezultat trogodišnjaka pokazatelj da je upravo uzrast od 3 godine verovatno najosetljiviji period u kognitivnom razvoju dece. Oni dalje smatraju da je to zbog remećenja dnevnog ritma i/ili zbog uskraćivanja sna i posledičnih efekata na „plastičnost“ mozga ( spremnost „mozga“ da prima i obrađuje informacije iz spoljašnjeg sveta ).

“San je cena koju plaćamo za plastičnost prethodnog dana i investicija koja nam omogućava da budemo sveži za učenje narednog dana… Rani razvoj deteta bitno utiče na zdravlje i blagostanje tokom celog života. Zbog toga, nedovoljan ili isprekidan san, naročito u periodima ključnim za razvoj, može imati veliki uticaj na zdravlje kasnije tokom života,” zaključuju autori.

Većina roditelja kupi igračke pre pre samog porođaja. Malo je beba koje po dolasku iz porodilišta ne sačeka potpuno opremljena soba ili kutak u kome će boraviti sa gomilom raznovrsnih igračaka. Dok neki roditelji kupuju po preporuci proizvođača prema uzrastu deteta ili prodavca, drugi biraju ono što se njima dopada. Retko ko se zapita da li dete uopšte može da se time igra, naročito ako se tek rodilo.

Pre svega treba proceniti koja količina igračaka je optimalna za bebu u prvim mesecima. Ako ih je premalo, beba neće imati adekvatnu stimulaciju što će se vremenom odraziti na njen celokupan razvoj. Veći deo vremena će provoditi u spavanju i postaće nezainteresovana za okruženje. Ovakve situacije su danas prava retkost, mnogo češće se događa upravo suprotno, dete je zatrpano igračkama.

Ukoliko je beba neprestano izložena raznim stimulacijama neće biti u stanju da se usredsredi na jednu igračku i da je istraži već će joj pažnja prelaziti sa jedne na drugu. Reakcija u ovoj situaciji je veliko uzbuđenje, ali i nezadodvoljstvo jer je dete stimulisano ali mu nije omogućeno da ispolji kreativnost. Treba pronaći pravu meru, okruženje treba da pobuđuje pažnju deteta, da je održava i da podstiče na aktivnost.

U najranijem uzrastu bebe pre svega gledaju, zatim pružaju ruke u pravcu igračaka i dodiruju ih da bi tek od trećeg meseca počele da ih drže, lupaju njima i stavljaju ih u usta. Sa navršenih šest meseci počinju svesno da koriste igračke za igranje.

Druga ključna stvar u izboru je odabrati one koje pozitivno utiču na razvoj deteta, kojima dete može neošto da uradi.

Sa dva meseca i dvadeset dana beba može da spoji dlanove. Da bi ste je podstakli da napravi pokret rukama ka sredini stavite joj između šarenu mekanu loptu. U ovom uzrastu šake još uvek nisu stalno otvorene pa će mekani materijal delovati opuštajuće.

Prva bebina zvečka treba da bude u obliku kugle prečnika 5 cm crvene boje da bi mogla da je fiksira i prati. Može da bude i crveno-žuta ili crno-bela jer su to kontrasti koje može da uoči . Ručka treba da bude pogodna za držanje a zvečka dobro izbalansirana da bi ostala u ruci. Polukružni oblik sa jedne strane odgovara prvom voljnom hvatu krajem četvrtog meseca, dok je drugi deo zvečke mekan jer će beba odmah nakon uzimanja naglo privući zvečku ustima. Polukrug sa obe strane zvečke omogućava prebacivanje iz jedne u drugu ruku. Treba voditi računa i o težini da bi beba mogla da manipuliše igračkom. Kasnije zvečke mogu da budu i drugih oblika ili u kombinaciji sa glodalicom. Najpogodniji oblici za hvatanje su valjak i prsten.

Uspostavljanjem kontrole oko-šaka i razvojem funkcija ruku krajem petog meseca, beba će prstima i ispruženim palcem uhvatiti pruženu kocku. Premeštanjem kocke iz ruke u ruku na sredini ispred tela beba uvežbava držanje i otpuštanje. Ovo je jedan od ključnih momenata u razvoju deteta kada po prvi put kocku koju drži u jednoj ruci može da preda drugoj.

Da bi se sa pet meseci beba okrenula sa leđa na stomak prvo treba da hvata predmete rukom preko sredine tela na drugoj strani. Šarena lopta je dobar podsticaj za ovu aktivnost.

Sa šest meseci registruje zvuk iznad ili niže od glave pa se rado igra sjajnim šuškavim papirom, u prodavnicama se mogu naći knjige za bebe koje šuškaju.

Takođe rado gleda svoj lik u ogledalu i tapka po njemu, postoje ogledala od plastike koja su bezbedna za bebe.

Krajem osmog meseca iz položaja na stomaku i na boku počinje da podiže ruku na gore i da hvata ponuđene predmete što predstavlja značajan momenat u razvoju fine motorike. Sada treba detetu dati pločicu koju će ono uzeti ispriženim prstima i palcem.

Pogledom prati oble predmete koji se kreću u neposrednoj blizini, dobro je da ima više lopti različitih veličina. Voljno otvaranje šake krajem devetog meseca omogućava bacanje predmeta. Za ovo su najpogodnije gumene loptice jer mora da potpuno otvori šaku da bi moglo da je baci, a onda će posmatrati kako se kotrlja u tako spoznati prostornu dubinu.

Sa deset meseci hvat obema rukama je stabilizovan i dete može da uzme u ruke veću igračku. Čim nauči “taši-taši” može da drži laganu loptu i da je izbaci iz ruku. Sada često drži dva predmeta i udara jeda n o drugi u središnjoj liniji tela za šta su pogodne drvene igračke.

Kod deteta počinje da se javlja interesovanje za sitne detalje na predmetu. Zapaža neravnine, šupljine, useke, spojeve i sve to ispituje kažiprstom. Sada detetu treba dati lutku na kojoj će pokazivati oči, nos, usta kao i stari model telefona sa brojčanikom.. Na njemu će naučiti da precizno stavi prst u otvor i da okrene brojčanik što će proizvesti zvuk zvona i tako podstaći dete da ponavlja pokret.

Kako može da okreće listove treba mu dati prvu slikovnicu, prvo sa debelim čvrstim listovima a kasnije sa tanjim. Sve više manipuliše predmetima u prostoru za šta su pogodni autići, obavezno ih treba dati i devojčicama a ne samo dečacima.

Sa 12 meseci šaka se prilagođava obliku predmeta koji drži, tako da dete na kratko može da drži dve kocke u jednoj ruci. Kao što je otpuštalo predmete šakom, sada ih otpušta prstima. Sitne pločice, klikere, male delove igračaka počinje da uzima i stavlja u posudu.

Počinje da ubacuje mali predmet kroz otvor u veći za šta su najpogodnije kutije sa različitim oblicima. prvo će ubaciti valjak pa tek onda kocku. Takođe skida poklopac sa kutije i stavlja predmete unutra. Kako počinje da stavlja jedan na drugi za to su pogodne veće mekane kocke.

Sve veću kontrolu ruku upotrebiće da otvara i zatvara fioke, vrata od plakara, stavlja zatvarač na flašicu, vadi igračke iz posude i ponovo ih vraća. Većina beba za svoj prvi rođendan nauči «taši-taši» kada i može da uhvati veliku loptu koja joj se dokotrlja i da okreće strane slikovnice ako nije do tada. Sada počinju da oponašaju šaranje olovkom po papiru, stavljaju dve kocke jednu u drugu, počinju da grade tornjeve od kocki.

U uzrastu od osamnaest meseci do dve godine počinju da bacaju predmete dlanom na gore za šta je najpogodnija lopta koju mogu da drže, kotrljaju, bacaju, hvataju i šutiraju. Deca sada grade tornjeve od 6 kocki, nižu perle na konac, vade sitne predmete iz flašice, savijaju papir na pola i počinju da slažu prostu slagalicu.

Sa tri godine deca mogu da navijaju igračku ključem, da slažu kocke u niz, rasporede krug, kvadrat i trougao u ram, seku makazama bez preciznosti.

Snežana Milanović, dilomirani medicinar fizioterapeut

Svi smo mi to naučili, samo što nam je trebalo vremena. Vaše dete se ne razlikuje od većine dece te je i njemu potrebna vežba, vežba i samo vežba.

Brisati nekome guzu nije baš lepo zanimanje, ali ako imate decu, to će vam neko vreme biti uža specijalnost. Zatim će dete naučiti da se samo briše, a tome ćete ga naučiti upravo vi.

Počnite od početka

Pokažite detetu kako toalet papir stoji na držaču i kako se pravilno odmotava odnosno izvlači. Objasnite koliko parčadi toalet papira je dovoljno za jedno brisanje.

Razgovarajte s detetom o tome

Pre nego što prepustite detetu da se samo briše, razgovarajte s njim o tome dok mu vi brišete guzu. Uključite ga u direktan prenos – objašnjavajte šta vi to radite i zašto treba tako.

Devojčici objasnite da uvek treba da se briše spreda unazad a ne obrnuto. I dečaku i devojčici treba jasno demonstrirati šta, kako i zašto se radi. Naravno, to ne znači da ceo proces pokažete na ličnom primeru, već naprosto komentarišite svaki svoj potez i radnju dok brišete detetu guzu.

Pokažite detetu kako se to radi

Ne sekirajte se – ni ovo ne znači da pokažete detetu kako se vi brišete.

Uzmite plišanog medu ili lutku pa pokazujte na njima. Nek se dete prvo obuči na igrački: otkine toalet papir, presavije ga, povuče u pravom smeru… Takođe, mladom praktikantu skrenite pažnju da je kad brišeš drugome guzu to malo drugačije nego kad brišeš sebi.

Poslužite se jabukom i puterom od kikirikija

Kad se dete dovoljno ispraktikuje na igrački, povedite ga u kuhinju, uzmite jabuku i puter od kikirikija (naravno, ako nije alergično na kikiriki).

Nanesite puter na jabuku. Jabuka predstavlja guzu, a kikiriki puter… znate već. Dete će tako dobiti vizuelni i taktilni utisak ne bi li bolje razumelo zašto i kako treba da se briše da bi TAMO bilo čisto. Nek dete samo proba da obriše puter papirom i nek vidi koliko mu treba vremena i truda da jabuka bude čista.

Verovatno vam nikad nije palo na pamet da se jabuka i kikiriki puter mogu koristiti za takve stvari, ali verujte – to je odličan trening i način da dete shvati kako uopšte nije lako sve lepo obrisati u samo jednom potezu.

Nek dete vežba na sebi

Svi smo mi to naučili, samo što nam je trebalo vremena. Vaše dete se ne razlikuje od većine dece te je i njemu potrebna vežba, vežba i samo vežba.

Da, praviće greške. Faliće mu mesta, papira, strpljenja… Verovatno će uprljati gaće, zid, pod, ruke. Ali dozvolite mu da vežba – to je jedini način da osvoji tu veliku i važnu nauku brisanja guze.

Tokom obuke koristite vlažne maramice

Pošto se vlažne maramice ne cepaju i ne gužvaju kao papir, dete će se s njima lakše snalaziti.

Obavezno ograničite broj maramica koje može da iskoristi za jedno brisanje. Naučite ga i da se vlažne maramice ne bacaju u WC-šolju.

Provera kvaliteta

Kad oseti da je spremno za samostalno izvršavanje tog zadatka, pustite dete da se samo obriše. Vi treba da izvršite operativnu proveru rezultata njegovog rada, odnosno da proverite je li zaista spremno da se briše samo. Ne zaboravite da ga pohvalite ako je zadatak uspešno obavljen.

Ako nije ispalo baš najbolje, ponovite objašnjenja i vežbu s jabukom. Predložite mu da se opet samo obriše, ali sad bolje, i napomenite mu šta u prethodnom brisanju nije bilo dobro, šta je propustilo da uradi i zbog čega uspeh nije bio potpun.

Pravilan razvoj bebe , odnosno deteta svakom je roditelju na prvom mestu . Znamo da detetovu što boljem motornom razvoju možemo doprineti i tako da ga podstičemo da pravilno sedi , odnosno da ne sedi u određenim položajima koji mogu štetiti njegovom razvoju . Jedna poza u kojoj deca vrlo često sede može biti naročito štetna , tvrde stručnjaci.

Razvoj deteta sastoji se od raznih faktora, a jedan od njih je i pravilno sedenje. Obratite pažnju na to kako vaše dete sedi. To je važnije je nego što ste možda mislili.
Naime, stručnjaci sa instituta Pediatric Therapi Center došli su do zaključka da popularna dečja sedalačka poza na podu u kojoj dete svaku nogu drži s jedne strane tela sa savijenim kolenima čineći s nogama oblik slova V može štetiti kasnijem razvoju deteta.

Kod dece koja sede u tom položaju i nakon navršene 2 godine postoji opasnost od nedovoljnog razvijanja bazične snage tela i ravnoteže potrebnih za određene motoričke veštine poput skakanja i trčanja.
Takođe, može uzrokovati nedovoljno razvijene mišiće u nogama, kukovima i gležnjevima, a može dovesti i do dislokacije kuka. Dugotrajno sedenje u ovom položaju može rezultirati i time da su nožni prsti uvek okrenuti prema unutra.

Dakle, vrlo je bitno da roditelji podstiču svoju decu da sede u sigurnijim i zdravijim položajima kao što je sedenje skrštenih nogu, sedenje na boku ili sedenje na podu tako da su noge ispružene ispred deteta.

Šta je mucanje?

Po definiciji mucanje je govorni poremećaj, a ispoljava se u isprekidanosti i nepravilnosti govornog procesa, usled grčeva organa za artikulaciju,fonaciju i disanje. Ovi prekidi dok dete govori mogu biti praćeni učestalim treptanjem očiju, drhtanjem usana i drugim neobičnim oblicima ponašanja koja osoba koja muca radi dok pokušava da govori.

Kada se javlja mucanje?

Mucanje se javlja najčešće u uzrastu između druge i šeste godine života. Dečaci tri puta češće mucaju nego devojčice. Dobra stvar je što mališani prerastu mucanje, a vroj onih koji nastave da mucaju i kasnije u odraslom dobu je oko jedan odsto. Ukoliko vaše dete muca, ne očajavajte jer mnoge slavne ličnosti su izgradile odličnu karijeru, a mucale su. Na ovom spisku su Vinston Čerčil, Merilin Monro, Džejms Erl Džons, Brus Vilis i Džimi Stjuart.

Koji tipovi mucanja postoje?

Fiziološko mucanje – Nema tog deteta koje nije prošlo kroz fazu fiziološkog mucanja. To je normalni razvojni put govora i traje od 20 do 40 dana. Naime, između druge i četvrte godine života dete bi trebalo savlada oko 2.500 gramatičkih oblika. U ovom period dok uči nove pojmove, sasvim je normalna stvar da dete zapliće jezikom dopk pokušava da izgovori neku malo složeniju reč. Kada su roditelji preambiciozni, dete počinje da muca iz straha. Taj strah se javlja zbog treme, pa dete počne da ponavlja slogove i glasove, što podseća na mucanje, ali to nije mucanje. Svako skretanje pažnje na sam način dečijeg govora ometa spontane jezičke procese i dete koje nije ni bilo svesno svog zamuckivanja, počinje zaista da muca.

Primarno mucanje – kod ove vrste mucanja mališan ponavlja pojedine glasove ili slogove, ali ne i reči. Tada se kod deteta obično uočava napetost, ali dete ipak nije svesno da ima problem sa govorom. Kod prelaska između primarnog i sekundarnog mucanja dolazi do tranzijentnog mucanja. Ovo mucanje ima dve karakteristike: učestalo i naporno mucanje, pritisak mišića je povećan, trajanje grča je produženo i dete postaje svesno svojih govornih poteškoća.

Sekundarno mucanje - Ovaj oblik mucanja se javlja kada je priisutna opšta mišićna napetost celog tela,a posebno govornih organa. Tada dete obično strahuje od govora, razvija svest o sebi kao o osobi koja muca. U ovom period se javljaju i tikovi i odbrambeni pokreti, mucanje ima povratno dejstvo na psihu deteta i može znatno uticati na razvoj ponašanja i problema u učenju.

Traumatsko mucanje - Kod dece se ovao mucanje javlja iznenada i naglo. Može se javiti u svakom uzrastu, ali pre svega između prve godine i u pubertetu. Ono je naglo, iznenadno, oštro. Uzrok ovog mucanja je uvek neka za dete traumatična situacija.

Zašto neka deca mucaju?

Kada je reč o mucanju, razloga ima nekoliko. Ipak, da bi došlo do mucanja u tome učestvuje bar tri faktora. Biološka sklonost ka mucanju, nasleđena ili urođena, traumatska situacija kao neposredni povod i psihološki unutrašnji i spoljni činioci. Svako dete ima svoj svoj set faktora koji može da doprinese mucanju.

Kako se leči mucanje?

Mucanje se leči isključivo vežbanjem. Vežbama disanja i opuštanja. Postoji i nekoliko metoda vežbanja, a to su Švarcova metoda, Brajovićeva metoda i Frejzerova metoda. Ove metode se vežbaju isključivo kod logopeda.

Kako možete da pomognete detetu?

Ukoliko vaše dete muca, nemojte ga grditi ili ismevati. Podržavajte ga da govori, a ne podstičite druge da govore umesto njega. Posvetite detetu dovoljno vremena, odvojte svakog dana nekoliko sati kada ćete provoditi vreme samo sa svojim detetom. U tom period mu pričajte priče, doživljaje iz vašeg detinjstva, planove. Usmerite pažnju svog deteta na aktivnosti u kojima je uspešno. Ne svađajte se pre detetom i smanjite stresne situacije u porodici. Ne krivite sebe ni svoje dete zbog mucanja. Imajte strpljenja dok dete govori. Pustite dete da samo pravi rečenice i dozvolite mu da završi vlastitu misao.

Vaspitanje deteta nije nimalo jednostavan zadatak, a ubrzani razvoj tehnologije ga nije nimalo olakšao.

Roditelji žele najbolje svojoj deci i trude se da im omoguće da jednog dana budu uspešni i srećni odrasli ljudi.

Kako objašnjavaju psiholozi sa Harvarda, svako razvija svoje roditeljske metode u digitalnom dobu, a ponekad fokus na stilove roditeljstva može zaseniti srž onoga na šta bi roditelji zaista trebalo da se fokusiraju.

S toga su psiholozi proučavali osnovne principe roditeljstva. Kažu da se mnogi od njih svode na učenje dece ljubaznosti i empatiji, prenosi Upworthy.

Ovo je šest principa za koje veruju da su ključni za podizanje dece:

kvalitetno provođenje vremena sa detetom
otvorena i iskrena komunikacija
učenje deteta da samostalno rešava probleme
učenje kako se nositi sa negativnim emocijama
naučiti da budete zahvalni i da imate empatiju prema drugima
podržavajući sve interese deteta.

Izvor: b92.net

Ranko Rajović, osnivač Mense u Srbiji, kaže da postoji samo jedno rešenje za dete koje se ponaša razmaženo.

Dr Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač Mense u srbiji i osnivač Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, koji je postavio temelje NTC sistema kreativnog učenja.

On smatra da su koren problema za dete koje se ponaša besno i razmaženo roditelji koji su mu dopustili i pružili sve, a kao najveću njihovu grešku naveo je – prezaštićivanje.

„Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja“, rekao je dr Rajović u intervjuu za Radiosarajevo.ba, inače jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

Ističe da je najbitnije da im roditelji omoguće normalan razvoj, te da moraju da suzbiju strepnju koja vodi do preterane zaštite deteta.

„Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Posebno podvlači da roditelj jednostavno često ne razvija biološke potencijale deteta.

„Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.“

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

„Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje – šta će vam to? Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.

Tanka je linija između zaštićivanja i prezaštićivanja

„Edukacija roditelja je jako važna. I danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 odsto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 odsto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 odsto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.“

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano – u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, alarmira Rajović.

„Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje, a svesni smo kako se brzo menja, i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.“

Doktor Rajović objašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro i zašto, kao i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

„Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju“, kaže Rajović, a prenosi portal Detinjarije.

Detetov glavni posao bi trebalo da bude igra. Naime, česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro. Ne smemo, kaže doktor Rajović, terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

„Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo- to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.“

Dr Ranko Rajević: Kako dete postaje besno i razmaženo

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje dr Ranko Rajović.

„Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”

Zašto dolazi do izliva besa

Dete koje nema drugog načina da reši problem rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

„Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su igrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti, nego lečiti.“

Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.

„Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država“, zaključio je dr Rajović.

Izvor: nova.rs

Da li deca treba da znaju da čitaju, pišu ili računaju na testiranju za školu? Kako izgleda sam proces i na koji način roditelji mogu da spreme decu za polazak u prvi razred?

Pedagoškinje Dijana Radojković i Jelena Ivančević Petrović za naš portal otkrivaju ključne greške koje mame i tate prave tokom predškolskog uzrasta, ali i na šta treba najviše da obrate pažnju.

Testiranja za upis u prvi razred su uveliko u toku, a stručnjaci kažu da je ovo još jedna godina u kojoj su ostali zatečeni manjkom koncentracije koju deca imaju, kao i činjenicom da većina njih ne zna da veže pertle ili zakopča jaknu, kao i mnoge druge radnje koje ukazuju da je samostalnost skoro potpuno oduzeta od mališana.

Čini se da smo pogrešno shvatili šta deca treba da znaju kada krenu u prvi razred.

Dijana Radojković, pedagoškinja i međunarodno sertifikovana edukatorka za roditelje u oblasti Pozitivne discipline, sa dugogodišnjim iskustvom na poziciji stručne saradnice pedagoškinje u predškolskoj ustanovi, kao i Jelena Ivančević Petrović, školska pedagoškinja koja sprovodi testiranja, otkrivaju za naš portal kako izgleda testiranje za polazak u školu, šta bi deca trebalo da znaju, ali i na koji način ih od najranijeg uzrasta spremamo za školske klupe.

Dijana se na samom početku osvrnula na greške koje primećuje kod roditelja još tokom predškolskog uzrasta mališana.

„U svom pedagoškom radu primećujem stavove koji dominiraji među roditeljima, a tiču se predviđanja budućeg uspeha njihove dece u školi. Smatra se da će dete dobro pripremiti za školu, ukoliko ga nauče da piše, čita i računa pre upisa u prvi razred. Tako, u najboljoj nameri, može da se desi da dete dođe na testiranje uplašeno, pod pritiskom roditeljskih očekivanja. Deca osećaju šta njegovi roditelji očekuju od njega, čak iako to njemu nisu rekli. Upravo, ovo je jedan od mojih zadataka u predškolskoj ustanovi – da objasnim i ohrabrim roditelje u tome da razumeju da nije potrebno, pa i da je štetno unapred učiti dete školskim znanjima. Može da se desi da je dete zainteresovano da nauči slova ili brojeve, ali i tada je potrebno pružati mu znanja u obimu koji dete traži, a ne više od toga“, priča ona.

Šta zapravo predstavlja testiranje, kako izgleda sam proces i kako spremiti dete

„Sam proces testiranjaja je prilagođen deci predškolskog uzrasta, gde se procenjuje spremnost, odnosno gotovost deteta za polazak u školu. Test je standardizovan i primenjuje se na teritoriji Republike Srbije. Svrha testiranja je utvrđivanje predznanja sa kojim deca stižu u školu, socio-emocionalne zrelosti, kao i intelektualne i jezičke sposobnosti, a na osnovu kojih se formiraju i ujednačavaju buduća odeljenja“, objašnjava Jelena, pa dodaje:

„Na testiranje budući đak prvak dolazi u pratnji roditelja i svi zajedno ulaze kod pedagoga/psihologa. Dok se uzimaju osnovni podaci o porodici i detetu, kroz jedan opušten razgovor, dete se ohrabruje da samo odgovara na uopštena i poznata pitanja, kako bi se oslobodilo treme i uspostavilo komunikaciju sa pedagogom. Kada se proceni da se dete opustilo i da je spremno za testiranje, roditelji se upute kod Sekretara škole da završe formalnosti za upis“.

Ne šaljite decu na pripreme za testiranje

„Sam proces prolaženja kroz test pitanja, davanja uputstava i zadataka detetu zapravo otkriva koliko je dete spremno da se snađe u novoj situaciji sa nepoznatom osobom, u novom okruženju, da saluša i shvati šta je zadatak, da ga reši, da mirno sedi više od pola sata, bude koncentrisano i završi testiranje je zapravo najbitniji pokazatelj detetove spremnosti, odnosto gotovosti za polazak u školu. Često se dešava da su roditelji u zabludi, misleći da dete treba da ide na pripreme kako bi što bolje prošlo na testiranju za polazak u prvi razred. Takav pristup samo otežava detetu, jer se boji da će nešto pogrešiti, pa se ne dobiju realni kapaciteti deteta na testiranju. U praksi je to veoma vidljivo jer deca posle svakog odgovora pitaju da li su tačno odgovorili ili kažu „nije mi to mama rekla pa ne znam“, „ne mogu da se setim“, priča Jelena.

U tim trenucima pristup stručnog kadra je od ključnog značaja.

„Naravno i sam pristup pedagoga/psihologa na testiranju je značajan, jer vodi dete kroz test pitanja i kvalitetnom podrškom, hrabrenjem deteta i osmehom dobije najkvalitetnije mogućnosti deteta, koje po samom završetku testa treba da se oseća srećno, uspešno i zadovoljno, da se oseća dobrodošlo u školu i da mu taj prvi zvaničan kontakt sa školom ostane u lepoj uspomeni“, ističe ona.

Jedna od stavki koje se procenjuju tokom testiranja su i porodični odnosi.

„Svaka škola ima formulare koje roditelji popunjavaju pred samo testiranje deteta, u kojima se vidi da li dete dolazi iz potpune ili nepotpune porodice, broj članova u porodici, uslovi stanovanja… Svakako, tokom osmogodišnjeg školovanja može doći do promena u porodičnim odnosima usled raznih faktora (smrt ili teži vid bolesti roditelja, razvod, gubitak posla, selidba, prinova u porodici…) To se naravno prati i ukoliko postoji potreba, pruža se podrška učeniku“, navodi Jelena.

Kako okruženje utiče na detetovu spremnost za polazak u prvi razred?

„Šestogodišnje dete ima uzrasne karakteristike koje odgovaraju zahtevima uključivanja u školu. Naravno, svako dete ima specifične osobine koje su kombinacija naslednih osobina, stečenih navika, veština, znanja i socijalnoemocionalnog statusa, koji su sabrana iskustva iz porodičnog života, iskustva koje je dete sticalo boravkom u vrtiću i širem okruženju – šira porodica, vršnjaci, kontekst u kome je odrastalo. Na primer, ukoliko je porodica deteta na prihvatajući način predstavljala i pripremala dete za polazak u školu, kao nešto što je očekujuće, nešto što je pripremljeno za svako dete njegovog uzrasta u kome će se snaći i gde će imati podršku porodice, dete će pristupiti toj situaciji testiranja bez teškoće. Ipak, ima slučajeva gde roditelji, ne znajući, naprave greške zbog kojih dete oseti nelagodnost ili anksioznost prilikom dolaska u školu na testiranje i u susretu sa nepoznatom osobom, koja stupa u kontakt sa njim sa određenim zahtevima. U tom slučaju, dete će imati teškoću pri susretu sa pedagogom ili psihologom škole, imaće otpor u testovnoj situaciji i neće uspeti da završi zadatak koji se od njega traži. Ipak, moguće je prevazići tu teškoću, u saradnji sa roditeljem koji je u pratnji deteta“, podvlači Dijana.

Kako roditelj treba da pripremi decu za testiranje

„Priprema za testiranje treba da se sastoji u tome da roditelj objasni detetu gde idu, šta će tamo da pričaju i šta će tražiti od njega da uradi. U pripremu za testiranje ne spadaju informacije o pitanjima koja će biti postavljana, a koja nisu poznata roditeljima, i ne treba ih prepričavati kao što se dešava među roditeljima. Pitanja i zadaci na testiranju nisu uvek ista, ali su standardizovani. Ukoliko se pokušava „učiti unapred“, veoma je verovatno da će se dete zbuniti i uplašiti i time će se postići suprotan efekat. Drugim rečima, dete treba da bude opušteno i sigurno pred testiranje, a ne uplašeno. Isto tako, celokupna atmosfera kao i porodična klima utiču na detetov način snalaženja u toj, za njega nepoznatoj situaciji. Ukoliko se dete vaspitava preterano strogo, i prisutne su kazne, dete će takođe biti uplašeno i neće moći da ispolji svoje kapacitete“, akcentuje ona.

Stvari koje dete treba da zna na testiranju

Dijanu smo zamolili i da izdvoji nekoliko saveta za sve roditelje budućih prvaka, a ona navodi vrlo jednostavne preporuke i podatke koje bi roditelji trebalo da pomognu deci da usvoje.

• Svoje ime i prezime i koliko ima godina, adresa stanovanja
• Ime i prezime mame i tate
• Da se obuče i svuče, samostalno jede i pije, služi se priborom za jelo, zna da seče nožem mekano meso, jede viljuškom i kašikom, zna da postavi sto.
• Da se samo istušira, opere zube, obuče pidžamu, namesti krevet, skloni svoje stvari na mesto.
• Da delimično ili potpuno savlada vezivanje pertli, zakopčavanje i otkopčavanje dugmadi.
• Da govori maternji jezik.
• Da učestvuje u kupovini pribora za školu (školska tašna, sveske, knjige, pribor za crtanje i pisanje)
• Da učestvuje u pripremi prostora za školski rad kod kuće
• Da broji do 10 i nazad
• Glasovna analiza reči – da razlaže jednostavne reči na glasove, najmanje do 6 glasova.

Šta dete ne mora da zna na testiranju

Na pitanja šta roditelji misle da bi deca trebalo da znaju, a nije neophodno i zašto, Dijana odgovara:

„Nije potrebno da deca pre škole znaju da čitaju, pišu i računaju. To su znanja koja su predviđena školskim programom prvog razreda osnovne škole, pre toga mnoga deca nisu spremna da ih nauče. Nije potrebna određena količina pesmica, priča i slično. Ta znanja deca stiču u vrtiću, ali koliko i koje je veoma individualno, u vrtiću znaju da odrede koja literarna dela su prilagođena tom uzrastu. Nije potrebno da se obraćaju odraslim osobama sa „Vi“, pre nego što krenu u prvi razred. To će tamo naučiti. Uobičajeno je da se deca obraćaju svima sa „ti“ u predškolskom uzrastu“.

„Sve u svemu, priprema za školu NIJE učenje unapred. Učenje određenih znaja i veština pre nego što je određeno dete spremno za to može naneti štetu detetovom razvoju samopouzdanja i slici o sebi“, zaključuje Dijana.

Izvor: nova.rs

Zašto niko u Srbiji ne govori o tome da nam je svaka generacija dece gora od prethodne dve?, upitao je prof. dr Ranko Rajović na nedavno održanoj tribini na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.

Ranko Rajović, koji je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, navodi da su rezultati iz njegovog polje rada - neuronauka u vaspitanju i obrazovanju - već 15 godina alarmantni i upozorava da gradska deca sve više ispoljavaju smanjenje dubokih regija mozga na snimcima.

"To podrazumeva smanjenje kognitivnih sposobnosti, što je evidentno kod svake nove generacije. Slabo se govori o tome da je svaka generacija sve slabija i slabija, ona više ne mogu da uče, ne mogu da sede, da pišu, čitaju...", navodi dr Rajović.

Zašto je važno učenje kroz igru

On otkriva da je slična situacija u čitavom regionu.

"U Hrvatskoj prošle godine 4.000 dece nije primljeno u 1. razred, nisu sposobni za školu. To je 10 odsto generacije, a plus je 15 odsto dece primljeno sa dodatnom podrškom. U Crnoj Gori od 103 maturanta, 90 nije položilo prijemni ispit na na Medicinskom fakultetu, a to su najbolji đaci... Pa, mi vi sad recite- jesu li prijemni sve teži i teži ili su deca sve manje sposobna? Pa ovo drugo. Sve je gore i gore...", kaže specijalista.

Alarmantno je to što u Srbiji niko ne zna da mu kaže koliko je to dece kod nas.

"Direktor jednog vrtića u Trsteniku mi je rekao da konstantno upisuju 1.000 dece u predškolsko. Pre 20 god, bilo je dvoje, troje dece sa problemima u razvoju, pre 10 godina oko 15, pre pet godina 30-40, a danas ih je 300", navodi profesor.

Dr Rajović kaže da je jedini motiv deteta igra, što sve manje dece u gradovima praktikuje.

"Da bi učenje bilo kako treba, mora da se aktivira retikularna formacija, to je moždano stablo, koje kada se aktivira, pokreće se i ceo mozak. A kad se aktivira? Kad je nešto interesantno. Da li je učenje napamet interesantno? Pa nije. Ne sme da postoji stres kod dece, a nažalost, danas je škola za našu decu stres. Pitali smo učenike da li vole školu, u prvom razredu svi vole, u drugom skoro svi, u trećem 30 odsto ne voli, a u četvrtom još više. Deci se znoje dlanovi, lupa im srce, to je akutni stres, a šta je mozak - organ za preživljavanje, ako on oseti lupanje, znojenje, šta mu mozak poručuju - pa beži, spasavaj se..", objašnjava naš stručnjak.

Mi im ne olakšavamo ništa, dajte da menjamo metode, poziva on obrazovnu struku.

"Spremamo ih za zanimanja kojih više nema, treba da ih učimo da misle. To je funkcionalno znanje, da uče da povezuju informacije. Učenje napamet je prevaziđeno. Dopamin je najvažnija stvar za učenje, on je fokus.. A dečji mozak do 12 godine, dok sazri, dobija ga jedino kad se igraju. Kad je dete stalno u strahu, aktivira se adrenalin i noradrenalin. Kome je do učenja tada- kada osećaju opasnost", kaže dr Rajović.

Empatija kod dece

Na pitanje kako da škola i roditelji podstiču empatiju kod dece, tvrdi da se zajedništvom stvara empatija, a ako odu u virtuelni svet, tamo je nema.

"Naša deca pokazuju manjak empatije u gradu. Gradska deca koja imaju sve, njima je svaki vikend rođendan. Dopamin jednako detinjstvo, jednako sreća. Ako dobija sve što želi, mozak nauči tako i ako nešto ne može, prag tolerancije ne samo da je nizak, nego ne postoji. Frustracija kod deteta postaje visoka, ono postaje agresivno, misli da je deo sveta, a ono treba da bude deo porodice", podvlači naš sagovornik.

Kaže da postoje medicinski dokazi da mobilni telefon utuče na smanjenje hipokampusa.

"To je hard disk, glavna komponenta mozga, deo hipokampusa formira kontrolu emocija, mi nismo učili da je moguće da se ono smanji. Erik From je pre 50 godina pisao da, ako u to vreme nekom oduzmete radio tri dana, doživeće akutne, psihičke probleme. Isto je danas sa telefonom, samo na tri sata. A šta će biti problem sa kontrolom emocijom za 10 godina, videćemo, možda već i primećujemo. Ako nema kretanja, gradsko dete ima smanjene bazalne ganglije, duboke regije mozga... Više bih voleo da naša deca idu da čuvaju ovce pet dana", poručuje specijalista.

On ističe da mora da se zna šta predstavlja roditelj.

"Roditelji su postali bankomati koji ispunjavaju želje deteta. Gubi se autoritet u školama, i tu je krivica na roditeljima. Roditelj mora da bude autoritet", zaključuje dr Ranko Rajović.

Izvor: blic.rs

Dilema koju mnogi roditelji imaju jeste trebaju li deca da imaju mobilni telefon i kada im ga treba dozvoliti. Terapeutkinja Sarie Taylor kaže da se roditelji često suočavaju s ovom dilemom jer i druga deca imaju mobilne telefone ili jednostavno žele da ih deca koriste jer su sigurniji kada deca počnu da izlaze sama.

Ipak, postoje određene stvari koje treba uzeti u obzir, piše index.hr.

„Važno je prie svega priznati da je svako dete drugačije i da svaki roditelj ima pravo da donese svoju odluku bez osuđivanja“, rekla je Sarie za Manchester Evening News.

Ona je naglasilada i kada roditelji zabrane mobilni telefon detetu, ono pronađu način da ga ima. Zato je bolje sarađivati s decom i pomoći im da se snađu s problemima s kojima će se neizbežno u nekom trenutku susresti.

Ovo su saveti koje Sarie daje roditeljima:

Pomozite deci da izgrade samopouzdanje i samopoštovanje, tako da budu bolja u održavanju ličnih granica.

Naučite ih društvenom bontonu i kako da komuniciraju mobilnim telefonom. Ključno je da kod dece podstičete otvorenu komunikacije kako bi znala da se mogu obratiti roditeljima ako se nešto dogodi i ako im je potrebna podrška.

Pokušajte da vidite stvari iz njihove perspektive. Terapeutkinja ističe da roditelji treba da čuvaju svoju djecu i da imaju zadnju reč, ali da bi komunikacija bi bila bolja djeca bi trebalo da budu uključena u donošenje nekih odluka. Ovo je jako važno ukoliko roditelji pokušavaju da podstaknu samostalnost i odgovornost, jer je to važan deo odrastanja.

Praktikujte ono što i govorite. „Poučavanje djece o ograničenjima i granicama može biti dobar reset i za roditelje“, zaključuje terapeutkinja.