Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?
Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.

Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.

Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?
Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).

Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?
Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?
U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?
U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?
Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.

Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Jedan od veoma čestih zdravstvenih problema koje susrećemo kod mališana, o kome nerado govore i roditelji i deca je noćno mokrenje.

Uspostavljanje kontrole mokrenja spada u razvojni proces. Najveći broj dece skine pelene izmedju druge i treće godine života. Ako se i posle pete godine nastavi, treba potražiti pomoć lekara. Mi smo ovog puta potražili pomoć od Doc. dr Mirjana Kostic, dr sci med. koja radi na Univerzitetskoj dečijoj klinici u Beogradu.

Razlozi za nastanak i razvoj tegoba.

Primarno noćno umokravanje podrazumeva da dete nikada nije prestalo sa noćnim mokrenjem, tačnije, nije postojao period duži od pola godine da nije ustalo iz suve postelje bar dva puta nedeljno.

Razlozi ovog problema su brojni. Na sreću, kod manjeg broja dece noćno mokrenje se javlja kao posledica urodjenog ili tokom života stečenog oštećenja ili obolenja, nervnog sistema, mokraćne bešike ili mokraćnih kanala. Kod većeg broja zdrave dece, ” noćne kiše” nastaju usled razvojnih poremećaja nervne i psihološke kontrole mokrenja. Kod njih, umokravanje nastaje kao posledica funkcionalnih poremećaja mokrenja, odnosno ENUREZE.

Funkcionalni poremećaji bešike i enureza.

Kod funkcionalnih poremećaja mokraćne bešike, pored noćnog umokravanja, deca imaju uglavnom probleme i tokom dana. Mokre redje ili češće nego što je uobičajeno, vlaže veš ili imaju probleme sa urinarnim infekcijama.

Mališani sa enurezom, imaju normalnu funkciju mokraćne bešike, ali se umokravaju mimo svoje volje – tokom sna. Statistike pokazuju da je enureza dva puta češća pojava, pa ćemo njoj posvetiti i više pažnje.

Najčešće zablude o noćnom mokrenju.

Smatra se da se javlja kao posledica psiholoških problema kod deteta.

Misli se da je izlečenje nemoguće ili da lečenje nije potrebno, jer će samo po sebi proći. Zaista, jedan broj dece prestane spontano s noćnim mokrenjem. Ali što problem duže traje, veći je rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Počinju da se osećaju različitim od svojih vršnjaka, pa se zbog toga kod njih razvija osećaj krivice. Pokušavajući da ovo sakriju, povlače se u sebe, postaju nesigurni i izbegavaju kontakte s vršnjacima (ekskurzije, spavanje kod drugova i slično) što ih vodi u socijalnu izolaciju.

Neretko se veruje da je enureza posledica i svesne reakcije deteta. Njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje, kako bi ostvarilo nekakav cilj ili možda pridobilo njihovu pažnju. Ova zabluda je veoma ozbiljna, jer roditelji mogu pribeći kažnjavanju pa čak i zlostavljanju deteta. Druga greška koju iz neznanja roditelji mogu napraviti je “povladjivanje”u smislu nepridavanja važnosti, što je jednako loše kao i kažnjavanje.

Kako i koliko dugo se leči poremećaj?

Skoro svako četvrto do peto dete uzrasta od pet godina ima enurezu. Naravno sa odrastanjem ovaj procenat se i smanjuje.Može se lečiti i izlečiti čak kod 80% ove populacije. Terapija daje najbolje rezultate ako se započne pre polaska u školu. Izbor lečenja zavisi od prirode osnovnog poremećaja. Kod najvećeg broja dece zastupljeno je umokravanje zbog stvaranja veće količine tečnosti tokom noći.

Prema preporuci Svetske zdravstvene organizacije, lek izbora bio bi Dezmopresin koji nadoknadjuje nedostatak vazopresina- o kome smo govorili i time reguliše količinu i gustinu urina koji se stvara.Lek Minirin može prepisati pedijatar i izdaje se isključivo na recept. Doza leka prilagodjena je individualno svakom detetu. Primenjuje se preko 30 godina a koristilo ga je i njime se lečilo više od osam miliona dece širom sveta.

Ukoliko je terapija započeta sa zakašnjenjem, bilo bi vrlo uputno uključiti: dečijeg psihologa, neuropsihijatra i pedagoga, kako bi blagovremeno omogućili detetu da se bez posledica, formira u normalnu, zdravu ličnost.

Pre par godina osnovana je studijska grupa za poremećaje mokrenja i umokravanja, pri Pedijatrijskoj sekciji Srpskog lekarskog društva. Njihov cilj je da se svoj omladini sa ovim problemima u našoj zemlji obezbedi najkvalitetniji vid lečenja. Sva deca, ispituju se i leče uz superviziju Centra, na Univerzitetskoj klinici u Beogradu.

Bio je ovo naš pokusaj i želja da vam damo dobar vodič kroz vaša “mokra jutra” i skinemo teret sumnje, zabrinutim roditeljima i deci, da će ovaj problem biti njihova “duga noćna mora.”

Koji su uzroci enureze?

Izdvojićemo najčešće i najznačajnije:

Porodični , odnosno nasledni faktori

Pre desetak godina, identifikovano je nekoliko gena koji mogu biti bitan uzročnik u nastanku ovog neprijatnog problema.

Čvrst san

Genetska predispozicija ima ulogu čak i u povišenom pragu budjenja.

Povećano stvaranje mokraće u snu

Veća količina urina u bešici, nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja vazopresina u mozgu. Kod ove dece, njegovo prisustvo smanjeno je tokom noći, pa se tako luči veća količina urina koju bešika ne može da zadrži.

Alarm kao pomoć

Kod mališana gde je uzrok enureze smanjen kapacitet bešike, preporučuje se primena “enureza alarma.” Čim postelja počne da vlaži, zvučni alarm budi dete , kako bi otišlo do toaleta. Primena ove spravice, zahteva aktivno učešće roditelja i cele porodice. U principu, oba terapijska postupka, mogu se primenjivati istovremeno. Lečenje obično traje 6 meseci a po potrebi i duže.

Ko, obično, prvi primeti da dete ima nespušten testis?
U svakom slučaju, doktori bi trebalo da posumnjaju na ovaj problem. Mi, takođe, savetujemo roditeljima da ponekad, u toku kupanja muške dece, provere da li su testisi u skrotumu (odnosno «jajašca u kesici»)

Ukoliko ne mogu da napipaju testis u skrotumu (sa jedne ili obe strane), neophodno je da konsultuju dečjeg urologa. On je veštiji da obavi taj pregled i da definitivno kaže da li se testis pipa ili ne.

Kako nastaje nespušteni testis (retencija testisa)?
Tokom razvojnog perioda muškog fetusa, testisi nastaju u abdomenu (trbuhu). U poslednjim mesecima trudnoće, spuštaju se iz trbuha u skrotum («kesica», mošnice). Ali, nekad uopšte ne dođe do spuštanja, ili je ono nepotpuno. Tako da jedan, ili oba testisa ne dođu na svoje normalno, prirodno mesto, već ostanu u trbuhu ili ingvinalnom (preponskom) kanalu.

Postoji više teorija koje objašnjavaju zašto se testis ne spusti. Trenutno je uglavnom prihvaćena hormonska teorija, mada ima autora koji više veruju da mehanička prepreka igra glavnu ulogu.

Zašto testisima preti opasnost?
Viša temperatura u trbuhu i ingvinalnom kanalu nego u skrotumu, dovoljna je da izazove degenerativne promene u testisu. Što je duže vreme testis van svoje normalne pozicije, to je veća verovatnoća da bude oštećen i kasnije nefunkcionalan. Kod dece čija oba testisa nisu spuštena na vreme u skrotum, postoji velika mogućnost da imaju problema sa plodnošću. Kod dece sa jednim nespuštenim testisom, ovaj rizik nije veliki, ali ipak postoji.

Drugi razlog zbog koga je problem nespuštenog testisa veoma značajan, jeste povećan rizik za nastanak malignih promena tog testisa. Što je testis duže zaostao u spuštanju, odnosno što je viša njegova pozicija prema ili u trbuhu, to je veća verovatnoća za razvoj tumora testisa posle 30. godine života.

Kako se dijagnostikuje?
Kao što sam naveo, običnim pregledom može da se napipa «prazan» skrotum. Postoji mogućnost da je testis zastao na putu svog spuštanja, odnosno da se radi o pravom «nespuštenom testisu». S obzirom da u prvih šest meseci života može da dođe do nastavka procesa spuštanja testisa u skrotum, definitivna dijagnoza se postavlja tek nakon tog perioda.

Drugi mogući razlog praznog skrotuma je migrantni (šetajući) testis, gde povremeno dolazi do refleksnog povlačenja testisa na gore (u ingvinalni kanal). Obično se takav testis spontano spusti u skrotum prilikom kupanja u toploj vodi. Lekar ga lako prepoznaje, jer pri pregledu testis može da se spusti do dna skrotuma, što nije moguće kod retencije, odnosno nespuštenog testisa. Ohrabrujuće je da ovo stanje ne zahteva lečenje, jer spontano prolazi do puberteta. Međutim, neophodno je redovno kontrolisanje, pošto nekad (mada retko) migrantni testis može da postane pravi nespušteni testis, a tada zahteva hirurško lečenje.

Na kraju, ako testis ne može da se napipa, radi se laparoskopija (finim optičkim instrumentima se pregleda unutrašnjost trbuha), radi postavljanja definitivne dijagnoze, odnosno razjašnjenja da li se testis nalazi u trbuhu ili ga uopšte nema. Ako je kod pacijenta potvrđeno da testis sa te strane ne postoji, sav njegov hormonski i potencijal plodnosti se nalazi u preostalom testisu, na suprotnoj strani. Dečak će biti normalan i zdrav muškarac ukoliko se taj (preostali) testis sačuva. Bilo kakva trauma ili otok, bol i crvenilo na tom testisu – zahteva hitno javljanje lekaru. Nekad su važni sati da se taj testis sačuva.

Kada je najbolje vreme za lečenje nespuštenog testisa?
Hirurška intervencija nespuštenog testisa je neophodna. Reč je o delikatnoj, ali rutinskoj operaciji, koja predstavlja jednu od najčešćih operacija u dečjoj urologiji. Optimalan period za njeno obavljanje je uzrast deteta od 12. do 24. meseca života. Svako odlaganje intervencije posle tog perioda smanjuje šansu za plodnost i vodi u sterilitet (povećava mogućnost da se ošteti plemenito tkivo testisa).

U našoj zemlji, veliki je broj dece kod koje se problem otkrije tek u uzrastu od pet-šest godina, a dešava se i da se mladići tek sa 16 ili 17 godina prvi put obrate lekaru za pomoć. Iako je situacija bolja u odnosu na raniji period, i dalje je u Srbiji procenat pacijenata koji se jave kasno, veći u odnosu na razvijene evropske zemlje. Mada danas nespušteni testis najčešće otkrije lekar pri pregledu novorođenčeta, i roditelji moraju da obrate pažnju na mogućnost postojanja ovog problema – da bi se, ukoliko je potrebno, na vreme reagovalo.

Hormonska terapija
Referentni centri koji se bave ovim problemom, savetuju i hormonsku terapiju (u zavisnosti od toga kavo je histološko stanje nespuštenog testisa), zajedno sa operativnim spuštanjem testisa. Postoje rezultati koji govore da takav vid terapije dodatno smanjuje kasne probleme sa plodnošću tih pacijenata. Pošto su rezultati još uvek u fazi potvrđivanja, nisu prihvaćeni od svih. Mada, takav vid lečenja ima realnu osnovu – u tome što je najverovatniji uzrok retencije testisa hormonske (endokrine) prirode.
Umesto zaključka, ostaje upozorenje da za siguran, normalan rast i razvoj testisa – lečenje nespuštenog testisa mora da započne rano, najbolje na kraju prve godine života. Hirurška intervencija fiksacije testisa u skrotalnu vreću se radi sa velikim uspehom, i uz minimalne komplikacije.

Docent dr Zoran Radojičić

Među brojnim alergijskim bolestima astma ipak zauzima posebno mesto. Neosporna je činjenica da je astma kod dece u višedecenijskoj ekspanziji, pa je broj dece koja oboljevaju realno veći iz godine u godinu. Ranije je dijagnoza astme neretko bila uvijana u razne “oblande lakših dijagnoza” (opstruktivni bronhitis koji se ponavlja…). Ipak, bolesti se moraju nazivati pravim imenom, pa jedan broj dece koja su vukla stare i neadekvatne dijagnoze konačno ima pravo ime bolesti od koje pati.

Kada dete ima ponavljane napade otežanog disanja sa karakterističnim šištanjem, koje nastaje zbog suženja malih i srednjih disajnih puteva, dijagnoza se skoro sama nameće – to je astma! Naravno, pedijatar koji prati dete (ili pulmolog) će postaviti dijagnozu astme, a alergološkim ispitivanjima će se pokazati da li je alergija uzrok ove bolesti.

Astma kod većine roditelja izaziva skoro paničan strah. Odmah se nađe neko iz porodice, ili među prijateljima ko više godina pati od astme, pa se množe crne misli po tipu “i moje dete će tako proći”. To naprosto nije tako iz mnogo razloga, a najvažniji leži u činjenici da savremeni pristup u lečenju i prevenciji ove bolesti kod dece daje fantastične rezultate.

Prođe zima, a opet astma! Stvarno veliki broj dece pati od ove bolesti tokom jeseni i zime, a to je posledica “sprege” virusa i astme. Stiglo je proleće, sa njim i neizbežan polen, pa su alergijske bolesti u “usponu”, a deca koja imaju sklonost ka ovoj bolesti neretko oboljevaju baš ovih nedelja. Zato smo se odlučili da prikažemo prolećnu astmu, sa akcentom na prevenciju – sprečavanje pojave ove neprijatne bolesti.

Kako nastaje prolećna astma?
Suština astme je suženje disajnih puteva – “spazam”. Na sluzokoži se dešava složena reakcija alergena (sada je to polen) sa ćelijama koje stvaraju supstance odgovorne za alergijsku reakciju. Te supstance se nazivaju medijatori alergijske reakcije, a dovode do suženja bronhijalnih puteva. Bronhoopstrukcija nastaje delom zbog skupljanja (spazma) kružnog mišića u zidu bronhiola, ili zbog prekomernog lučenja bronhijalnog sekreta.

Kako se dijagnostikuje alergijska astma?
Većina dece ima tipične simptome: ponavljane epizode suženja disajnih puteva (bronhoopstrukcija) koje su praćene kašljanjem, a nekada i pravim napadima otežanog disanja. Svi dobro edukovani pedijatri će ovakvu decu izdvojiti i praćenjem postaviti dijagnozu astme. Pošto postoji i nealergijska astma, potrebna je alergološka obrada koja ima za cilj da pronađe eventualne alergene – obično nevidljive (ili neprimetne) sitnice iz okoline koji su uzrok započinjanja lavine složenih biohemijskih reakcija koje se manifestuju suženjem disajnih puteva.

Jedan, manji broj dece ima “skrivenu” astmu koja se manifestuje samo u određenim okolnostima, na primer tokom fizičkog napora, pa se kod njih do dijagnoze dolazi nešto sporije. Ipak, i ova dečica pre ili kasnije stižu do prave dijagnoze.

Može li se polenska kijavica (alergijski rinitis) “spustiti” na pluća i izazvati astmu?
Iako je mehanizam nastanka veoma sličan, ipak radi se o dve bolesti. Alergijska kijavica je bolest gornjih disajnih puteva, a astma je oboljenje koje zahvata male i srednje – dakle donje disajne puteve. To znači da NEMA “spuštanja” bolesti, ali alergični na polen koji imaju kijavicu (rinitis) mogu razviti astmu, kao zasebnu manifestaciju alergije.

Da li se alergijska astma nasleđuje?
Alergijska astma se dešava kod dece koja imaju sklonost ka alergijskim bolestima, što se stručno naziva atopijska konstitucija. Dakle, ne nasleđuje se astma, već sklonost ka alergijskim bolestima, a astma je samo jedna od njih. Obično se nađu članovi uže familije koji imaju neku alergijsku bolest, ali to NE MORA da znači da će dete imati alergijsku astmu!

Ipak, ova bolest se može javiti i kod dece čiji bliski srodnici nemaju astmu, ali ni druge alergijske bolesti.

Kako se leči
Lečenje astme ima dva aspekta.

Prvi je pomoć detetu tokom samog napada, kada je potrebno što pre dati adekvatnu terapiju. Ta akutna terapija počiva na tri grupe lekova: bronhodilatatorima iz grupe takozvanih beta agonista (salbutamol i ostali), kortikosteroidima (prednizolon, metilprednizolon i sl.) i teofilinskim preparatima (aminofilin, durofilin). Ovo se uvek sprovodi pod budnim okom pedijatra ili pulmologa, a najvažnije je da roditeljima ne promaknu simptomi i znaci astme (koji se ipak lako prepoznaju), i da dete na vreme stigne do lekara.

Drugi aspekt je sprečavanje čestih (recidivantnih) napada. Ova vrsta tretmana se stručno naziva profilaksa a njena suština je da dete svakodnevno uzima neki lek koji će prvo prorediti, a onda i sprečiti ponovne astmatske napade.

PREVENTIVNA – PRODILAKTIČKA TERAPIJA ASTME

Zaista je važno da se ova tema detaljnije obradi, imajući u vidu da blagovremeno započinjanje profilaktičke terapije drastično povećava izglede da se astma drži pod kontroloma i da dete vodi zdrav život u kome će disati “punim plućima”!

Evo najčešćih pitanja roditelja:

Da li svako dete sa astmom treba da se podvrgne profilaktičkom tretmanu?
NE zahteva svako dete sa astmom profilaksu!

Ima dece koja lepo odreaguju na akutnu terapiju astmatskog napada, pa se napadi veoma retko dešavaju, ili se sami po sebi izgube. To je super, ali veliki broj dece s alergijskom astmom ima česte napade, ili su napadi toliko teški da dete skoro svaki put “zaglavi” u bolnici. E tu nema dileme – što pre na profilaksu.

Odlaganje profilaktičke terapije kod ove dece NE pomaže, naprotiv!

Koji se lekovi koriste za profilaksu alergijske astme?
Najbolja profilaksa je eliminisati alergen koji je uzrok astme. Većini dece je to naprosto neizvodljivo, jer dete mora da vodi normalan život u uslovima u kojima živi. Zato je potrebno odabrati pravu terapiju.

Postoji mnogo lekova koji se mogu davati deci, ali se izdvajaju tri najčešće korišćene grupe koje imaju jednu zajedničku karakteristiku – moraju se uzimato dugo (mesecima) da bi ispoljili pravi efekat.

Ketotifen (Galitifen i ostali) je lek kome su pripisivana razna svojstva, ali se zapravo radi o antihistaminiku, dakle leku koji smanjuje štetu koju deci pravi histamin – jedan od glavnih (ali ne i jedini) medijator alergijske reakcije. Ovaj lek je već decenijama kontroverzan, jedni ga vole i poštuju jer se daje kao sirup (i nema značajnija neželjena dejstva), a drugi alergolozi i pulmolozi smatraju da mu nije mesto u profilaktičkom tretmanu. Istini za volju, poslednjih godina je potisnut od strane novih, moćnijih lekova, ali i dalje ima svoje mesto u prevenciji lakših oblika alergijske astme.

Kromolin (naatrijum kromoglikat – Intal) je lek koji smanjuje oslobađanje medijatora alergijske reakcije (histamina, leukotriena…) iz jedne vrste ćelija koje zauzimaju važno mesto u nastajanju alergijske astme (mastociti). Lek se primenjuje putem inhalatora, ali se izuzetno retko primenjuje kod dece.

Desetak godina se kod dece primenjuju i lekovi iz grupe inhibitora leukotriena. Leukotrieni su takođe medijatori alergijske reakcije, a veoma su jaki “sužavači” disajnih organa. Ovi obećavajući lekovi (montelukast i ostali) se daju oralno, a sve veći broj studija potvrđuje njihovu efiksanost. Naročito su se dobro pokazali kod dece koja imaju astmu izazvanu fizičkim naporom, ali to nije jedina indikacija za njihovu upotrebu.

Inhalatorni kortikosteroidi su, bez preterivanja, napravili revoluciju u lečenju ali i izlečenju astme kod dece. Oni na mnogo načina umanjuju neželjene posledice alergijske reakcije na sluzokoži disajnih organa i tako dovode do drastičnog popravljanja plućne funkcije, ali i sposobnosti deteta da se odbrani od alergena.

Budesonid (Budelin novolizer) je jedan od najčešće korišćenih i najbezbednijih lekova iz ove grupe koji se veoma dugo primenjuje kod dece, ali su efikasni i u profilaksi astme kod dece.

Treba reći da se ovi lekovi daju i kod dece koja imaju astmu u čijoj osnovi NIJE alergija, ali i dalje ima roditelja koji se neopravdano plaše i imaju brojne dileme, pa da ih razrešimo:

- Kada se mogu očekivati željeni efekti terapije inhalatornim kortikosteroidima?

Potrebno je strpljenje – neophodno je nekoliko nedelja (ponekad i meseci) da se spreči nastanak novih napada astme! Tu naprosto nema brzih “reakcija”.

- Kako se primenjuju?

Inhalacijama uz pomoć posebno dizajniranih raspršivača – “sprejeva”. Kod dece starije od 6 godina je moguće pravilno primeniti raspšivače, a OBAVEZNA je obuka od strane pedijatra koju dete usvaja, a roditelji nadziru. Izuzetno je važno da se inhalacija pravilno primeni jer se efekti neće ispoljiti kod dece koja nepravilnom inhalacijom unesu nedovoljno leka!

Kod manje dece (ili kod mališana koji ne mogu da pravilno koriste inhalatorni preparat) postoje “pomagači” – posebne komore (baby haleri) kojima se lek aplikuje jednostavnije i efikasnije.

- Da li inhalatorni kortikosteroidi izazivaju usporenje rasta kod dece?

Produžena primena neadekvatnih (prekomernih) doza može dovesti do smanjenja konačne telesne visine kod dece.

Ovo se izuzetno retko (gotovo nikad) dešava kad se poštuje prepisana doza i trajanje terapije. Suština je u redovnim kontrolama deteta, jer kad se efekti preventivne (profilaktičke) terapije ispolje, doza leka se smanjuje i ide se ka postepenom prekidanju terapije. Tako se sprečava da inhalatorni kortikosteroidi uzrokuju usporenje rasta.

- Da li ovi lekovi mogu izazvati gljivičnu infekciju usta (soor – kandidijaza)?

Mogu, zato što “zaostatak” leka u ustima može oslabiti imunitet sluznice, koja se tako slabije bori sa gljivicama i nastaje soor. Kandida (Candida) je “sveprisutna” gljivica koja se lako useli u usta i tako može nastati infekcija. Naravno, ovo se NE dešava kod većine dece, ali se ipak može desiti. Kad se desi, lako se leči antimikoticima (nistatin, mikonazol…) i izuzetno retko je potrebno privremeno prekinuti inhalatornu terapiju.

- Kako sprečiti kandidijazu usne duplje (soor) kod dece koja su na inhalatornoj terapiji kortikosteroidima?

Lako!

ODMAH posle inhalacije dete treba da ispere usta običnom vodom ili još bolje da se zubi operu! Ako se inhalacije obave neposredno pre jela, kandidijaza se daleko ređe dešava. Ovim malim “trikovima” se zaista može pomoći detetu da se izbegne gljivična infekcija usta.

- Ako se ipak desi napad astme, da li da se poveća doza inhalatornog kortikosteroida?

To nikada ne treba raditi “na svoju ruku”!

Napad treba lečiti “brzim” lekovima koji pomažu da se suženi disajni putevi rašire, a eventualne korekcije doze inhalatronog kortikosteroida vrši isključivo pedijatar koji leči dete.

- Da li se inhalatorni kortikosteroidi mogu kombinovati sa drugim lekovima za profilaksu astme?

Mogu, ali se to radi isključivo na preporuku pedijatra ili pulmologa-alergologa. NIKADA se to ne radi bez saveta lekara, a obično se kombinuju inhimitori leukotriena sa ovim lekovima. To je efikasna kombinacija, ali je rezervisana za posebno odabranu grupu mališana kojima astma pravi mnogo problema.

Jasno je da savremena medicina ima čime da se podiči u borbi sa alrgijskom astmom, zato ne treba bežati profilaktičke (preventivne) terapije. Koristi koje donosi su daleko veće i važnije od retkih i prolaznih neželjenih efekata. Naravno, sve detalje oko lečenja astme treba proći u razgovoru sa lekarom koji prati dete, a redovne kontrole su od neprocenjivog značaja za uspešnu borbu sa astmom.

Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Kako je nos „prvi filter“ disajnih organa, ne treba da čudi što je baš alergijski rinitis (stručni naziv za polensku kijavicu) ubedljivo najčešća prolećna alergijska bolest.

Jedna je od „bolesti u porastu“, zaista, sve više dece oboljeva, pa da se upoznamo sa njom.

Zašto se javlja „kijavica na polen“?

Ova bolest nastaje zbog alergijske reakcije u nosu deteta. Na sluznici nosa se odigrava reakcija polena (alergena) i antitela (koje stvara organizam deteta koje ima sklonost ka alergijama) što se manifestuje otokom sluznice koja luči providan, “vodenast” sekret.

Kako je nos „prvi filter“ disajnih organa, ne treba da čudi što je baš alergijski rinitis (stručni naziv za polensku kijavicu) ubedljivo najčešća prolećna alergijska bolest.

Kada počinje?

Nije baš lako pogoditi vreme cvetanja polena. To zavisi od trajanja i karaktera zime.

Postoje i trave koje cvetaju u jesenjem periodu. Takva je ambrozija koja raste duž rečnih tokova i koja pravi probleme alergičnoj deci nekada već od kraja avgusta, a obično u septembru.

Kako izgleda dete koje ima polensku kijavicu?

Lako ih je prepoznati – stalno šmrckaju i kijaju, rukom često trljaju nosić, a često imaju i lako “zakrvavljene” oči zbog alergijske reakcije sluznice oka (alergijski konjunktivitis). Tegobe počinju sa cvetanjem trava, mada se pogrešno povezuje sa “macama” koje stvaraju topole (koje se vide, a NE smetaju kao nevidiljivi polen).

Kako se postavlja dijagnoza?

Pedijatar veoma lako postavi kliničku dijagnozu alergjiske kijavice. Potvrda dijagnoze se dobija alergološkom obradom. Obave se takozvane “kožne probe” koje za petnaestak minuta otkriju koje travke smetaju detetu. One su veoma jednostavne i pouzdane (ovo baš i ne važi za male bebe), ali i dostupne imajući u vidu veoma prihvatljivu cenu. Alergije se veoma precizno mogu otkriti iz uzorka krvi (“iz vene”) ali se radi o skupljim analizama.

Kada se jednom postavi dijagnoza, većina roditelja brzo nauči da prepozna ovu bolest kod svoje dece.

Koji decu „napada“ polen?

Nema pravila, ali se retko sreće u prvim godinama života. Ima dece koja u petoj godini dobiju prvi alergijski rinitis, ali se dešava u odraslom dobu.

I dalje ne znamo zašto kod neke dece bolest započne rano, a neka deca porastu pre prvih simptoma alergijske kijavice.

Ima li leka?

Kako je polen na ovim prostorima nemoguće izbeći, stub odbrane od polenske kijavice su antialergijski lekovi:

– Antihistaminici

To su lekovikoji blokiraju dejstvo histamina – jednog od najvažnijih (ali ne i jedinog) medijatora alergijske reakcije. Antihistaminici koji se upotrebljavaju poslednjih dve decenije ne prodiru u mozak pa nemaju uspavljujući efekat, a imaju odlične terapijske efekte.

Najviše se koristi preparat loratadin, desloratadin i cetirizin se najviše korite kod dece jer imaju odličnu efikasnost uz minimalne neželjene efekte. Velika je prednost što se daju u samo jednoj jutarnjoj dozi, pa je opasnost od zaboravljanja uzimanja leka mala.

– Nazalni kortikosteroidi

Kortikosteroidi za lokalnu (nazalnu) primenu nisu “bauci”, ali prekomerna i produžena primena može dovesti do nepotrebnih komplikacija. Ovo su veoma efikasni lekovi, ali ih ne treba uzimati “na svoju ruku” – neka ih pedijatar prepiše i kontroliše efekte terapije!

Jedan broj dece uz antihistaminike zahteva i dodatnu terapiju “ozbiljnijim lekovima” kao što su kortikosteroidi za lokalnu primenu u nos. Nazalni steroidi traže nekoliko dana za početak dejstva, pa ako je noz “prepun” mogu se kratkotrajno koristiti “standardne” kapi za nos koje sužavaju proširene krvne sudove i tako (pored olakšavanja simptoma) pomažu da nazalni kortikosteroidi budu efikasniji.

Kada početi terapiju

Ne treba čekati da se alergija “razbukta” pa početi terapiju. Idealno je par nedelja pre cvetanja trava započeti lečenje iako nema simptoma bolesti. To nije lako precizno utvrditi, ali sa prvim danima proleća treba početi preventivnu antihistaminsku terapiju.

Savremna terapija alergijskog rinitisa je dovela do skoro potpune kontrole ove bolesti. Kritična je prva sezona bolesti kada dete i roditelji još i ne znaju o čemu se radi. Zato ako vidite da vam dete kija ili kašlje sa prvim lepim danima obratite se pedijatru jer se neprijatni simptomi i znaci polenske kijavice mogu uspešno lečiti.

A imunoterapija

Imunoterapija obećava i kod dece sa alergijskim bolestima. Radi se o davanju malih količina alergena (za koje je odgovarajućim testovima definitivno pokazano da izaziva problem kod deteta) koji se sada vreme aplikuju oralno. Počinje se sa malim koncetracijama alergena koje se postepeno povećavaju i daju deci u definisanim vremenskim razmacima. Imunoterapija alergijskog rinitisa (polenske kijavice) daje dobre rezultate kod starije dece i odraslih, a jedan od glavnih ograničavajućih faktora je cena preparata koji se upotrebljavaju veoma dugo!

Ass dr Goran Vukomanović

„Nasleđe ima veliku ulogu kod alergija u dečijoj dobi. Ako je jedan od roditelja alergičan, veća je verovatnoća da će i dete biti alergično.“

Alergije

Neželjene reakcije na hranu mogu biti alergijske (imunološki mehanizam) i nealergijske (reakcije nepodnošenja). Većina alergijskih reakcija su posredovane IgE-antitelima. Manifestacije tih složenih mehanizama, mogu biti sistemske reakcije često opasne po život (anafilaksa), ili pak kožne reakcije (atopijski dermatitis i urtikarija). Respiratorne tegobe se manifestuju kao astma ili alergijski rinitis, dok grčevi, mučnina, povraćanje, dijareja i opstipacija mogu biti simptomi gastro-alergija. Reakcije nepodnošenja često prolaze neopaženo, poput pečenja jezika i svraba uglova usana.

Koja je hrana rizična?

alergija na hranuSvaka namirnica koja u svom sastavu ima velike proteinske, ili proteinsko-ugljenohidratne kombinacije, može izazvati alergijsku reakciju. Ti veliki kompleksi mogu biti „golem zalogaj,” našem imunološkom sistemu. Naročito kod dece koja se tek sreću sa novim namirnicama i njihovom imunitetu stranim proteinima. Iz tih razloga se bebama sa alergijskim opterećenjem, koje se ne hrane majčinim mlekom, prepisuju hipoalergenske mlečne formule. Te formule su sastavljene od malih proteinskih frakcija, koje bi mladi imunološki sistem trebao upoznati i prihvatiti. Ukoliko se pojavi preosetljivost i na takve formule, prepisuje se sojino mleko, a u krajnjoj nuždi i kokosovo mleko i formule. „Najvažnije je znati, da je najbolja prevencija alergija kod dece što duže dojenje!”

Uvođenje novih namirnica u dobi do godinu dana treba biti vrlo obazrivo. Namirnice sa kojima treba biti oprezan su kravlje mleko, jaja, riba, žitarice, soja, kikiriki, pasulj, orasi, ali i jabuke, krompir, celer, grašak, kivi i jagode, koji su posebno opasni, ukoliko u porodici ili kod deteta postoji alergija na polen breze, zbog unakrsne reakcije.
Dolaskom toplijih dana, srećemo i alergijske reakcije na aditive, konzervanse i veštačke boje, koji se obilno stavljaju u veštačke sokove, lizalice, bombone i žvake. U keksima, džemovima, gaziranim pićima nalaze se sulfati, koji su posebno opasni za decu astmatičare. Sumporni dioksid koji se oslobađa u organizmu, metaboliziranjem sulfita iritira grkljan i može izazvati bronhijalni spazam. Upravo zbog toga FDA je zabranila i minimalno prskanje voća i povrća sulfatima.

Kako otkriti alergijsku bolest ?

Faktori rizika: 1. Pozitivna porodična anamneza 2. Dete koje nije dojeno 3. Atopijski dermatitis, ekcemi prisutni kod deteta do godinu dana. 4. Česte epizode rinitisa, kašlja, upala uha, bronhitisa. 5. Probavne smetnje koje se pojavljuju nakon određene hrane

Kad decu testirati?

Pre se smatralo da decu do treće godine, nema smisla testirati. Danas se zna da se u dojenčadi alergičnih na belančevine kravljeg mleka, alergija može dokazati kožnim testovima. Preporučuje se testiranje na manji broj namirnica uz određivanje specifičnih IgE antitela. Laboratorijska dijagnostika korisna je u dece sa teškim oblikom atopijskog dermatitisa, kojoj se zbog proširenih promena na koži, ne mogu napraviti kožni testovi.

Šta su provokacijski testovi?

Provokacijski testovi rade se sa ciljem da se kod bolesnika izazove blaži alergijski odgovor. U tim se testovima rizični alergen primenjuje direktno na sluznicu nosa, bronhija, očiju ili želuca. Na taj se način izazivaju simptomi alergijskog rinitisa, konjuktivitisa i astme. Izvode se samo u specijalizovanim bolničkim jedinicama. Ovi testovi imaju naročitu važnost kod preosetljivosti na lekove. IgE i eozinofili Određivanje ukupnog i specifičnog IgE-a u krvi, kao i broj eozinofila takođe mogu biti važan parametar alergijske konstitucije. „Visoki Eo (eozinofili) u perifernoj krvi mogu značiti hroničnu alergijsku reakciju.” Kožni testovi Zbog brzine i praktičnosti primene, kožni testovi su često prvi izbor u dijagnozi alergije. Izvode se na različite načine: test ubodom lancetom (pric), test unošenjem alergena u kožu (intradermalni test), test grebanjem (scratch), te kontaktni način (patch metoda). Uobičajeno mjesto primjene je unutarnja strana podlaktice, a rijetko se izvode i na koži leđa.

Lečenje

Najvažnija terapija je eliminacijska dijeta, te primena antihistaminika, a nekad i kratkotrajna primena kortikosteroida. Trudnoća u proleće može povećati rizik od alergija na hranu. Istraživanje sprovedeno u Finskoj na 5920 dece pokazalo je veću verovatnoću razvoja alergije na hranu kod dece začete u rano proleće. Deca rođena u jesen ili zimu češće imaju ekceme, poteškoće sa disanjem kao i astmu, nego deca koja su rođena u proleće ili leto. Prema mišljenju voditeljke istraživanja dr Kaise Pyrhonen postoji više razloga za ovakve rezultate, kao što su koncentracija polena u proleće, izlaganje suncu koje je povezano sa sintezom vitamina D, te virusne infekcije. Tako se pokazalo da do 4 godine života verovatnoća da neko dete ima alergiju na hranu varira prema sezoni rođenja i to od 5 posto za decu rođenu u junu i julu, a do 9,5 posto za decu rođenu u oktobru i novembru.

Dr.Rijalda Ostojić

Autizam je zagonetan poremećaj koji počinje u ranom detinjstvu i remeti mnoge aspekte razvoja, čineći dete nesposobnom da uspostavi socijalne odnose i komunikaciju na uobičajeni način.

Šta je uzrok autizma?

Pre pedesetak godina smatralo se da autizam uzrokuje neadekvatna nega od strane roditelja. Ispostavilo se da je to mišljenje pogrešno. Savremena medicinska istraživanja ukazuju na jasne biološke uzroke autizma i to znači da roditelji više ne treba da krive sebe. Biološki uzročnici uključuju genetske faktore, virusne infekcije, komplikacije tokom trudnoće i porodjaja koje mogu izazvati suptilna moždana oštećenja. Ćesto je udružen sa znacima neurološkog oštećenja, mentalnom retardacijom i odredjenim patološkim stanjima (npr. Epilepsija). Činjenica da se autizam podjednako često otkriva u različitim kulturama ukazuje da su socijalni faktori malo verovatni kao uzročnici poremećaja.

Da li deca sa autizmom potiču iz odredjenih socijalnih slojeva?

Istraživanja su pokazala da se ovaj poremećaj podjednako često sreće u svim socijalnim slojevima. Isto tako, javlja se i u svim kulturama. Podaci o učestalosti poremećaja iz različitih zemalja ukazuju na to da se kod 2-4 deteta na 10.000 stanovnika razvije autizam, a od toga 3-4 dečaka na jednu devojčicu.

Da li deca sa autizmom imaju normalnu inteligenciju?

Dosta je rašireno mišljenje da deca sa autizmom imaju normalnu inteligenciju. Medjutim, činjenica je da kada se primene testovi inteligencije, otprilike dve trećine dobijaju rezultate ispod nivoa proseka.

Kako se postavlja dijagnoza?

Autizam je bihejvioralni sindrom, što znači da postoji skup abnormalnih oblika ponašanja. Dijagnoza autizma se postavlja samo onda kada postoji skup od tri ključna tipa ponašanja:

Abnormalni socijalni odnosi i socijalni razvoj
Nesposobnost razvijanja normalne komunikacije
Interesovanja i aktivnosti deteta su oskudni i ponavljajući
Da bi se postavila dijagnoza , neophodno je da se sva tri simptoma javljaju zajedno, i to do 36. meseca života.

Kako prepoznati znake autističnog poremećaja?

Kod prepoznavanja autizma najznačajniji alarmni signal je nesposobnost uspostavljanja socijalnih odnosa sa drugim ljudima. Takvo ponašanje se opisuje rečima „Izgledalo je da se zavlači u svoju školjku i da živi sam u sebi“ ili „Kada bi ušao u sobu, uopšte nije primećivao ljude i odmah bi prilazio objektima…“ Izostanak kontakta pogledom, ponašanje prema ljudima kao da su predmeti, odustvo ponašanja uskladjenog sa kulturnim normama, osustvo razumevanja osećanja drugih i reagovanje na promenu rutine su karakteristični znaci autističnog poremećaja.

Osim navedenih teškoća u socijalnim odnosima, teškoće sa jezikom predstavljaju drugu veliku grupu promblema. To su abnormalnosti govora tipa eholalije (reči ili fraze koje dete ponavlja neposredno pošto ih je čulo), metaforičnog govora, spajanja ili reči u novu reč.

Treće područje koje omogućava rano prepoznavanje autizma jeste odsustvo maštovitosti, koje je vezano sa opsesivnim ponašanjem. Ova repetitivna ponašanja su upadljiva, rigidna i perseverirajuća.

Problemi razvoja socijalnog ponašanja, komunikacije i fleksibilnog mišljenja su prepoznatljivi znaci koji predstavljaju alarm roditeljima. Timsku procenu deteta u specijalizovanim ustanovama vrši tim stručnih lica – dečji psihijatar, neurolog, logoped, psiholog i otorinolaringolog, nakon čega se odredjuju smernice tretmana i lečenja.

Marijana Petrović, spec. med. psihologije

Aleksa je beba od devet i po meseci. Dva puta je imao infekciju mokracnih kanala. Smatra se da je neophodno uraditi “mikciju”. Volela bih da saznam nešto više o tome. Da li je pregled bolan, koliko vremenski traje I da li postoje komplikacije nakon pregleda?

Kada dete ima recidivantnu infekciju mokraćnih kanala u prvoj godini života (to znači više od jedne infekcije) treba potražiti uzrok. Jedan od mogućih uzroka (ne mora da bude kod Vašeg deteta) jeste anomalija (poremećaj razvoja) mokraćnih puteva. Te anomalije se moraju istražiti – obično se prvo uradi ultrazvučni pregled bubrega i mokraćne bešike, a ako je potrebno i , kako ste Vi nazvali” “mikciona” – pravilan naziv je retrogradna mikciona urocistografija.

Radi se o proceduri pri kojoj se kroz ureter (završni deo mokraćnog “izvodnog” sistema) ubaci kateter (cevčica malog promera). Kroz kateter se u mokraćnu bešiku ubaci kontrastno sretstvo, a potom se na rentgenskom aparatu prati kako mokraća (u kojoj se nalazi kontrast koji je vidljiv na rentgenu) izlazi iz bešike. Naročito je važno videti da li postoji povratak (refluks) mokraće u ureter (mokraćni kanal koji spaja bubreg sa mokraćnom bešikom). Tada se mogu videti i neke druge anomalije uretera i njegovog spoja sa mokraćnom bešikom.

Sama procedure je, u rukama veštog lekara (radiologa specijalizovanog za decu) i tehničara jednostavna i kratkotrajna. Jedino što kratkotrajno zaboli je plasiranje katetera kroz “pišu”, ali je to zaista kratko. Pre intervencije dete dobije preventivnu dozu antibiotika, a rezultati se vide već posle desetak minuta od završetka procedure.

Zato, ako Vam je savetovana mikciona urocistografija uradite je – time će se isključiti jedna veoma važna grupa potencijalnih uzroka infekcija mokraćnih kanala kod Vašeg dečaka.

Ovog puta smo izabrali problem koji se neretko dešava kod dece – akutni bol u uvu. Trudimo se da izbegavamo medicinske termine koliko je to moguće, ali ovo akutno ipak realno odslikava “dramu” iznenadnog, snažnog bola u uvu.

Zašto zaboli uvce – tako iznenada?

Uvo je puno nervnih završetaka koji prenose bol, naročito je srednje uvo “bogato” receptorima koji imaju jedini zadatak da “hvataju” bolni nadražaj. Kada je pritisak u šupljini srednjeg uva (iz nekog razloga) povišen to izaziva bol. Zapaljenje uva je tipičan uzrok bola, ali zapamtite: ne mora da znači da dete ima zapaljenje srednjeg uva samo zato što ga uvce boli.

Ako nije zapaljenje srednjeh uva, šta je onda?
Kod najvećeg broja dece koja imaju akutni bol u uvu se radi o prolaznom zapušenju Eustahijeve tube – kanalčića koji spaja srednje uvo i mesto gde nos “prelazi” u grlo. Ova tuba se zapuši jer je nosić zapušen, pa tečnost iz šupljini srednjeg uva ne može da izađe. Ovaj zarobljeni sekret pritiska malopre pomenute receptore za bol – to svarno strašno boli.

Da li odmah treba “trčati kod doktora”?
Ne treba!
Prvo treba pomoći detetu – ne valja “bolno” dete maltretirati po kolima, taksiju u dežurnim ambulantama ili bolnicama. Evo šta treba uraditi:
* Čišćenje nosića. Veće dete podstaknite ga da izduva nos, iako to ponekad može kratkotrajno pojačati bol, pomoći će detetu da “produva” zapušene nosne kanale. Kod manje dece nežno očistite nosić štapićem, ako dete ima obilan “vodeni” sekret izvucite ga pumpicom. Pumpicu ne koristite “na suvo” – ako dete nema mnogo sekreta pumpica može da pojača bol!

* Kapi za nos. Stavite detetu kapi ili sprej koji sadrži vazokonstriktor – supstancu koja sužava proširene krvne sudove u nosu (koji doprinose zapušenju nosa “u dubini”). Zolynd 0,05%, Efedrn 0,5% Adrianol T, Nafazol, Operil P, Olynth…. Čak iako ne izgleda da je nosić zapušen uradite ovo! Važno je pre stavljanja očistiti nosić (kako je opisano u prethodnom koraku – u protivnom kapi neće odraditi posao kako treba)

* Potom dajte detetu ibuprofen (Nurofen sirup). Ako ne znate dozu od ranije, pročitajte uputstvo, samo dajte lekić. Ibuprofen ublažava bola, ali ima i važan antizapaljenski efekat koji smanjuje otok sluzokože gornjih disajnih puteva, što olakšava “odlivanje” sekreta koji je zarobljen u šupljini srednjeh uha. * Sačekajte 15-20 minuta, nađite se detetu, umirete ga i videćete da će biti bolje.

Kada svarno treba potražiti pomoć lekara?
* Ako i pored svega obavljenog dete i dalje plače i ne smiruje se, obavezno treba otići do dežurnog pedijatra. To se daleko ređe dešava – ogromna većina dece “odreaguje” na opisanu terapiju i ponaša se kao da se ništa nije desilo.

* Ako dete dobije visoku temperaturu treba se javiti lekaru, čak iako je bol prestao. Naravno to nije obavezno da se obavi “u sred noći”, pod uslovom da dete mirno spava i ne žali se na bol. Sledećeg dana, polako i bez panike treba potražiti pomoć pedijatra.

Eto vidite – bol u uvcetu svarno nije “drama” kako na prvi pogled stvarno izgleda. Naveći broj dece sa naglo nastalim bolom u uvu nema pravo zapaljenje srednjeh uva! Ovo je jednostavna pomoć detetu, a možete izbeći nepotrebni odlazak u dežurnu službu.

Uho se sastoji od tri dela: spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg. Spoljni deo uha ima prevashodnu ulogu sprovođenja zvuka do bubne opne iza koje se nalazi srednje uho. U srednjem uhu postoje tri, međusobno povezane slušne koščice koje prenose vibracije sa bubne opne na unutrašnje uho.

U unutrašnjem uhu se odvija veoma složen proces prevođenja vibracija u minijaturne električne impulse koji se putem slušnog nerva sprovode u mozak. U unutrašnjem uhu se nalazi i centar za ravnotežu koji je veoma bitan u kontroli položaja tela i neophodan za normalno kretanje. Srednje uvo je Eustahijevom tubom povezano sa mestom gde se nos produžava u ždrelo, pa se tako infekcije nosa i grla lako mogu preneti u srednje uho.

Da li je svaki bol u uhu zapaljenje srednjeg uha?
Nije!

Kada se zapuši nosić, brzo se može zapušiti i Eustahijeva tuba koja spaja nos sa šupljinom srednjeg uha. Tada se nakupi tečnost koja “rasteže” bubnu opnu, a to strašno boli, ali NIJE pravo (gnojno) zapaljenje srednjeg uha!

Tada detetu treba dati ibuprofen (Brufen) i sprej ili kapi za nos (Efedron, Operil P, Olynth…) – za 15-20 minuta nema više bola i dete je super! Redovi koji slede su posvećeni akutnoj (gnojnoj) upali srednjeg uha.

Kako nastaje zapaljenje srednjeg uva kod dece?
Infekcije nosa i grla, veoma često, dovode do inflamacije (zapaljenja) srednjeg uha. Obično su u pitanju blage infekcije izazvane virusima koji vole da se nastane u sluzokoži nosa, pa se prošetaju i do srednjeg uva. Ovo se naročito lako desi kod male dece koja imaju kratke ušne kanale pa nije potrebno prevaliti veliki put do srednjeg uha.

Međutim, ako zapaljenski proces “uskoči” u šupljinu srednjeg uha nastaje jača upala koja se veoma često završava akutnim gnojnim zapaljenjem srednjeg uha. Iako je preko 90% infekcija gornjih respiratornih infekcija kod dece uzrokovano virusima, gnojna upala srednjeg uha uvek zahteva antibiotsku terapiju.

Kako bakterije stižu u srednje uho
Bakterije u srednje uho mogu dospeti iz nosa i grla, spolja, a ređe i putem krvi. Ipak, najčešći put infekcije srednjeg uha kod dece je iz nosa i grla preko Eustahijeve tube koja se i nalazi na prelazu nosa u grlo. Kod dece se retko dešava da se prvo upali spoljašnje uho odakle se infekcija prenosi preko bubne opne u srednje uho.

Kako izgleda dete sa zapaljenjem srednjeg uha
Skoro uvek infekcija počinje kijavicom – zapušenim nosem sa obilnim sekretom koji izlazi iz nosa, ali se i sliva niz grlo i obično dovodi do nadražajnog kašlja. Povišena temperatura se u početku ne mora javiti, ali ako do upale srednjeg uha dođe ona po pravilu raste i javlja se bol u uhu.

Starija deca umeju da se požale i da pokažu koje ih uho boli. Međutim, mala deca su veoma nervozna (kenjkava), a javlja se i karakterističan prodorni plač. Obilno se dete trgne iz sna, probudi se uz vrisak koji se nastavlja u snažan plač koji se ne prekida i pored uzimanja i nošenja bebe. Tada je i temperatura visoka – što je dete manje temperatura je veća, a deca načešće nerado uzimaju obroke. Neretko se plač pojačava pri sisanju jer se negativni pritisak u ustima (koje dete stvara da bi povuklo mleko) prenosi na bubne opne koje su zahvaćenje zapaljenjem i veoma bolne.

Kako se postavlja dijagnoza?
Da bi se postavila dijagnoza neophodan je pregled srednjeg uha otoskopom – jednostavnim aparatom koji omogućava lekaru da vidi bubnu opnu. Potpuno je pogrešno postaviti dijagnozu samo pipanjem prednjeg dela uha deteta (tragusa). Neka deca koja imaju upalu uha ne reaguju na pritisak, a druga koja nemaju zapaljenje srednjeg uha vrište na pipanje uha.

Kao što smo već naglasili, nije svaki bol u uhu zapaljenje srednjeg uva, jer često banalno zapušenje nosa može napraviti bolni refleks u uhu bez prave upale srednjeg uva, a to se može razlučiti samo otoskopom. Zato je otoskopski pregled jedini pravi način da se postavi dijagnoza zapaljenja srednjeg uha kod dece.

Kako se leči
Terapija “pravog” – gnojnog zapaljenja uha kod dece počiva na antibioticima koje prepisuje lekar. Za razliku od upale grla kada se može uzeti bris da se vidi da li ima bakterija, bris srednjeg uha je nemoguće uzeti jer postoji bubna opna koja bi morala da se pocepa. Samo u retkim slučajevim kada bubna opna pukne zbog zapaljenja, pa iscuri gnojni sadržaj može se izolovati bakterija koja je uzrok zapaljenja. Kako je to srećom retko, antibiotska terapija upale srednjeg uha kod dece počiva na poznavanju vrste bakterija potencijalnih prouzrokovača infekcije.

Da li su neophodne injekcije antibiotika
Do pre samo par decenija skoro sva deca su dobijala injekcije penicilina zbog upale srednjeg uha. Danas se penicilinske injekcije retko prepisuju iz nekoliko dobrih razloga.

Prvo, skoro polovina mogućih prouzrokovača gnojne upale srednjeg uha ne reaguje (rezistentno je) na injekcije penicilina. Pored toga, većina dece može da dobija lekove na usta, a postoji veliki broj antibiotika za oralnu upotrebu koji efikasno ubijaju prouzrokovače infekcije srednjeg uha kod dece. Skoro svi ovi preparati se uzimaju na usta i veoma su efikasni u lečenju inflamacije srednjeg uha kod dece. Dakle, ogromna većina dece se može uspešno izlečiti i bez omraženih injekcija.

Koliko traje lečenje
Terapija gnojne infekcije srednjeg uha kod dece traje najmanje najmanje sedam dana, a potreban je i kontrolni otoskopski pregled da se verifikuje uspešnost terapije. Treba podvući da antibioticima treba dati “fore” dva do tri dana za pravo dejstvo, a ako ne dođe do poboljšanja posle tri dana terapije najverovatnije treba promeniti lek – naravno, to je posao pedijatra (ili ORL specijaliste).

Kada su injekcje anibiotika stvarno potrebne
Parenteralna terapija (injekcije) su neophodne kod dece koja ne mogu uzimati lek na usta (zbog upornog povraćanja ili nepodnošenja sirupa), kod dece kod kojih je došlo do pucanja (perforacije) bubne opne, kao i kod najmlađih pacijenata (bebe u prvim mesecima života).

A šta se daje za bol i zapušen nos
Pored antibiotika je neophodno sprečiti bol i obarati povišenu temperaturu – paracetamolom ili ibuprofenom. Najveći broj dece zahteva i kratkotrajnu (tri do četiri dana) primenu kapi za nos (Efedrin, Operil P, Olynth…) koje oslobađaju nos “tereta”, ali i ubrzavaju proces lečenja i smanjivanja bola.

Naravno, pedijatar će odlučiti o svim detaljima terapije, i eventualnom uključivanju specijaliste za uho, grlo i nos u proces lečenja.

Može li da se spreči zapaljenje srednjeg uha kod dece?
Može!

Mame i tate zaista mogu u mnogome pomoći detetu da ne dobije upalu uha – prvo i najvažnije je otpušavanje nosića. Prohodan nos je od bitnog značaja za normalno uzimanje tečnosti i obroka, ali je i neophodan za sprečavanje zapaljenja srednjeg uha.

Što pre treba naučiti dete da “duva” nos! To je jedan od najefikasnijih i najbezbednijih načina da se spreči zastoj sekreta, pa tako i upala srednjeg uha.

Šta raditi ako se upale srednjeg uha često ponavljaju?
Česta zapaljenja srednjeg uha kod dece obavezno traže detaljan pregled specijaliste otorinolaringologa. Potrebno je videti da li postoji uvećan adenoid (“treći” krajnik) koji zatvara Eustahijeve tube i može biti uzrok čestim upalama uha.

Specijalista za uho grlo i nos će odlučiti o eventualnom hiruruškom tretmanu, a ako treći krajnik ne zahteva vađenje, u saradnji sa pedijatrom će se doneti odluka o medikamentoznoj terapiji.

Ass.dr Goran Vukomanović