10 do 30% svih beba na svetu ima kolike, a verovatno je taj broj i veći, a podjednako se javlja kod dojenih beba i dece koja su na formuli. Ovo sasvim jasno pokazuje da je ovo ozbiljna situacija, iako se kod skoro svih beba NE radi o bilo kakvom oboljenju, već o “običnim” grčevima (kolikama).

 Pa hajde da razjasnimo o čemu se zapravo radi!

 Kada počinju i kada prestaju?
Retko počinju pre pune dve nedelje života, a obično prestaju (ili se značajno smanjuju) kad beba napuni tri meseca.

 Ipak, ovo je individualno (kao i skoro sve kod beba), tako da ima potpuno zdravih beba koje se muče sa grčićima i nekoliko nedelja posle puna tri meseca!

 Šta su u stvari infantilne kolike?
Definicija staje u pravilo trojke: inače zdrava beba iznenada počinje da plače i to traje bar 3 sata na dan, najmanje 3 dana u nedelji, a traje bar 3 nedelje! I sve to u intervalu od dve nedelje do četiri meseca života.

 Dakle, radi se o zdravim i naprednim bebama, koje lepo jedu, ali se uklapaju u “pravilo trojke”!

 Zašto nastaju grčevi kod beba?
Najpoštenije rečeno – NE zna se pravi uzrok!

 A kad nema jasnog uzroka, postoje brojne pretpostavke, ali se sve mogu sažeti u jednu konstataciju: radi se o normalnoj, razvojnoj pojavi gde se bebin sistem za varenje “navikava” i prilagođava ishrani deteta. Nagomilava se gas u crevima (koji nastaje u procesu varenja mleka), on “rasteže” crevni zid, a to boli – tako nastaju kolike (grčevi).

 Da li se radi o bolesti?
NE – ovo, sasvim jasno NIJE bolest, iako bebe snažno plaču!

 Još jednom, radi se o plakanju kod inače zdravih beba, koje lepo jedu i napreduju.

 Kako da znamo da nije nešto drugo?
Kad beba neće da jede, ili ima sluzave i tečne stolice, ili NE napreduje kako treba – vreme je da se obavi pregled i vidi o čemu se radi! To onda NISU obični grčevi, već beba ima neki drugi problem.

 Da li beba može da bljucka ili povraća zbog grčeva?
Može, zato što grčevi jesu zapravo napinjanje bebe, a to može da “pogura” mleko iz želuca, pa da beba bljucne, a ređe da povrati.

 Ipak, ako beba lepo napreduje – NEMA mesta za brigu!

Da li se grčevi mogu javiti i tokom podoja ili neposredno posle obroka?
Da, to se može desiti, pošto bebin želudac (koji prima mleko) može pokrenuti “talas” kontrakcija creva (stručno se naziva perostaltički talas) pa to ume da zaboli bebu. Srećom i to je potpuno normalna pojava, baš kao i pojava stolice (koja NIJE prolivasta) posle obroka!

 Da li je izbacivanje gasova iz creva znak grčeva?
Jeste!

Beba se neretko grči, pa čujno izbaci gas i onda se smiri – to je sasvim jasan pokazatelj kolika. Naravno, roditelji ovo ne moraju uvek da primete, ali kada se desi – to je dobar razlog da se svi smire!

Mogu li se potpuno izlečiti – eliminisati?
Grčevi (kolike) NISU bolest, već normalna i prolazna pojava! Zato se NE mogu potpuno “izlečiti” – eliminisati.

 Pa da li uopšte treba nešto preduzimati? Bez dileme treba, kada su grčevi česti, ometaju normalan bebin san, a i stepen uzmenirenosti roditelja je takav da se nešto ipak mora preduzeti!

 Kako pomoći bebi koja ima grčeve?
Prvi korak je usmeren ka roditeljima – lekovito je objasniti mami i tati da se NE radi o bolesti, već o normalnoj i prolaznoj pojavi! To jeste posao pedijatra koji prati bebu, a roditelji spoznaju istinu o grčevima – sve će biti lakše!

 Drugi korak je da se objasne i pokažu postupci koji ublažavaju kolike: mamina (ili tatina) ruka na stomačiću, topla pelena preko trbuha, nežno ljuljuškanje bebe, a neretko pomažu i “neutralni” zvuci – šumovi, vibracije koje smiruju bebu. Položaj bebe na strani, sa skupljenim nogama (kolena ka grudima) i dodatno pokrivenim stomačićem takođe mogu da pomognu!

Sve ovo roditelji treba da rade smireni i svesni da beba NIJE bolesna!

 Da li se koriste lekovi?
Lekovi kod kolika NE pomažu!

Pre više od dve decenije je završeno veliko istraživanje koje je pokazalo da lekovi (koji razbijaju gasove u crevima) pomažu ISTO kao i placebo (“vodica” bez leka)! Pa zašto ih onda davati – obično zato što je roditeljima lakše kada “nešto daju bebi”! Ipak, ovo se ne čini smisilen i racionalan razlog!

 Da li se preporučuju čajevi?
Ogromna većina pedijatar i gastroenterologa NE preporučuje BILO KAKAVE čajeve u prvim mesecim života! Za to postoje dobri razlozi, pa ni “čajeve protiv grčeva” ne treba davati bebama.

 Zašto se sada preporučuju probiotici?
Za to postoje dva dobra razloga:

 Prvi razlog leži u činjenici da se radi o preparatima koji sadrže dobre – korisne bakterije koje imaju brojne korisne efekte na zdravlje beba i dece! Jedna od tih koristi JESTE ublažavanje grčeva!

 Još 2007. je objavljeno istraživanje gde se pokazalo da su probiotske bakterije korisne za ublažavanje grčeva, a ista grupa italijanskih autora je ovo potrvrdila 2010. na velikoj studiji gde su bebe podeljene u dve grupe: prva je dobijala probiotik, a druga placebo (“vodicu” bez leka). Već sedmog dana terapije probiotikom je došlo do značajnog smanjenja inteziteta i učestalosti plača kod beba koje su dobijale probiotik! Ovo se NIJE desilo kod beba koje su dobijale placebo! Od tada je bilo još istraživanja, a većina njih je potvrdila dobar efekat probiotika u ublažavanju kolika kod beba.

 Drugi razlog je jednostavan: probiotik praktično NEMA neželjenih dejstava – dakle, NE šteti bebi, a pomaže!

 Koliko dugo treba davati probiotik za grčeve­?

 Koliko je potrebno – dok grčevi ne prođu! Nema ograničenja u primeni, a važno je da se ne prekoračuje dnevna preporučena doza. Svakako je važno da se sve nedoumice razmotre sa pedijatrom koji prati bebu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Bebe koje majke doje mogu biti osetljivije na alergene od ostalih.

Bebe koje majke doje duže možda imaju veće šanse da imaju probleme sa alergijama jer kasnije dolaze u kontakt sa potencijalnim okidačima za alergiju.

Japanski naučnici otkrili su da su deca koje majke doje mogu biti dva puta više podložna da razviju alergije na hranu. U istraživanju je posmatrano 46.000 dece, a eksperti kažu da deca koja su dojena možda imaju veće šanse da razviju alergije na neke proteine ukoliko nisu ranije izložena njima.

Na Univerzitetu Okajama otkrili su da su bebe koje nisu imale ekcem imale povećani rizik na alergiju, dok su one koje su imale ovaj problem sa kožom i dojene su imale 36 odsto manje šansi da razviju alergiju na hranu.

Postoji mišljenje da dojenje pojačava toleranciju kod dece koja imaju problema sa kožom. Veruje se da je dojenje najbolje, sa dokazima da majčino mleko štiti od infekcija, gojaznosti i dijabetesa.

Svetska zdravstvena organizacija savetuje da se u prvih šest meseci života bebe isključivo doje. Kako bi došli do podataka, istraživači su zamolili roditelje da popune upitnike sa pitanjima vezanim za njihovu bebu.

Kolostrum je tečnost koju dojke novopečene majke proizvode u prvih par dana od početka dojenja. Veoma je koncentrovana hrana, bogata proteinima, supstancama za jačanje imuniteta i dobrim bakterijama. Istraživanje je pokazalo da su bebe koje su isključivo dojene i nisu imale ekcem dva puta mogle da budu osetljivije na alergije na hranu od drugih.

Do toga navodno dolazi usled disbalansa između osetljivosti kože i oralne tolerancije. Bebe sa ovim disbalansom mogu imati oslabljenu zaštitu kože i mogu da profitiraju od dojenja i da održavaju njihovu oralnu toleranciju. Majčino mleko, a naročito kolostrum, sadrže dosta supstanci koje jačaju detetov imuni sistem koji se bori protiv alergija. Zašto je to tako još nije jasno.

Naučnici smatraju da je to zbog kasnijeg uvođenja određenih namirnica u ishranu deteta, piše Dejli mejl (Daily mail).

"Ovo je veoma važno jer majke treba da znaju kada i kako da hrane svoje bebe. Potrebno je uraditi još istraživanja u ovoj oblasti. Dojenje je veoma važno za bebu, a mnoge koristi vide se i u odraslom dobu. Na majkama je da odluče da li će da doje bebu, da je hrane samo formulama ili da kombinuju ova dva načina", rekla je profesionalni nadzornik polisa na Kraljevskom koledžu Kler Livingston.

Kompletno istraživanje možete da pogledati OVDE.

Izvor: b92.net

U prvih nekoliko nedelja i meseci bebinog života događa se dosta velikih promena

Ono što novi roditelji možda ne očekuju jesu dlačice koje ostaju na dušeku njihovog novorođenčeta. Tačnije, nekada puna glava kose njihove bebe postaje gotovo ćelava. Srećom, gubitak kose kod novorođenčeta retko je kada zabrinjavajuće stanje. Fetusu počinju da rastu dlake tokom prvog tromesečja. Ali, bilo da se novorođenče rodilo s vrlo malo kose ili dugom i gustom kosom, ono će izgubiti veliku količinu vlasi tokom vremena. U stvari, gubitak kose jednostavno znači da novorođenče vrši ogromno prilagođavanje na život van materice.

Na glavi odrasle osobe svaki pramen kose prolazi kroz fazu rasta i fazu mirovanja, a kada kosa ne raste može doći do njenog opadanja. Kako god bilo, retko se dešava da kod odraslih ljudi kosa opada i onda kada je u stanju mirovanja, a dnevno se izgubi samo oko 50 do 100 vlasi. Međutim, to ne važi za novorođenče.

— Veliki hormonski pomaci se događaju u detetovom telu nakon što se rode, što može uzrokovati da sve njihove dlake uđu u fazu mirovanja istovremeno i da sve opadnu u vrlo kratkom vremenu — objasnio je Saž Timberlajn, pedijatar s Univerziteta u Kaliforniji.

I majka i beba prolaze kroz ogromne hormonske promene tokom porođaja, što je potrebno za uspešan porođaj. Početak porođaja upozorava bebino telo da počne da proizvodi hormone koji su ključni za život van maternice. Neki hormoni pomažu detetovim arterijama i venama da se razvijaju, osiguravajući tako da organi dobijaju dovoljno krvi tokom porođaja i nakon što se pupčana vrpca preseče, izjavio je Timberlajn za Live Science.

— Jedan hormon, nazvan kortizol, pomaže bebinim plućima da odmah udahnu — rekao je on.

Takođe, kortizol pomaže bebinom telu da proizvede vlastitu energiju i toplinu. Kortizol kod odraslih ima ulogu u velikom broju fizioloških funkcija. Smatra se hormonom stresa, a u vreme stresa kortizol pomaže da se usmeri energija prema vitalnim funkcijama i udalji se od manje važnih zadataka.

— Porođaj uzrokuje pozitivan šok na bebu. Taj šok pokreće proizvodnju kortizola, koji energiju usmerava prema razvojnim promenama koje su ključne za opstanak, a u isto vreme ih udaljava od nebitnih funkcija kao što je, između ostalog, rast kose — kaže Timberlajn.

Posle rođenja, sva bebina kosa ostaje u fazi mirovanja. Kosa obično počinje da intenzivno opada od 8. do 12. nedelje, a počinje ponovo da raste oko 3 do 7 meseci života deteta. Sve u svemu, tek oko druge godine života se pojavljuje gusta kosa. Specifično vreme i obrazac gubitka i rasta kose zavisi od brojnih faktora, uključujući pol, etničku pripadnost, genetiku, uslove rođenja (prerano, rano ili kasno rođenje, vaginalni ili carski porođaj) kao i ishrana deteta.

Izvor: Klix.ba

Autizam je razvojni poremećaj gde je narušen razvoj komunikacije i socijalnih veština. Znakovi i simptomi autizma variraju, kao i njihovi efekti.

Neka autistična deca imaju samo blage poremećaje, dok druga imaju velike prepreke tj. svako dete sa autizmom ima probleme i to u:

verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji,
odnosima s drugima i svetom oko njih,
u razmišljanju i ponašanju

Postoje razna mišljenja među doktorima, roditeljima i ekspertima o uzrocima autizma, ali u jednom se svi slažemo da rana i intenzivna intervencija pomaže. Roditelji su u najboljoj poziciji za rano otkrivanje znakova autizma jer prate svoje dete i uočavaju njegovo ponašanje i pokrete.

Svako dete se razvija drugim tempom, što znači da malo kašnjenje govora i motorike nije razlog za paniku. Kad se radi o zdravom razvoju postoji široki raspon u definiciji što je “normalno”. Ipak ukoliko vaše dete kasni u postizanju ciljeva za svoj uzrast , ili posumnjate da postoji problem, odmah podelite vašu zabrinutost sa lekarom. Ne treba čekati !

Često zabrinutim roditeljima okolina i prijatelji sugerišu, “Ne brini” ili “Sačekaj progovoriće”, a zapravo čekanje je najgora stvar koju možete učiniti. Čekanjem gubite dragoceno vreme u uzrastu deteta kad postoji najveća šansa da nešto uradite u govorno jezičkoj stimulaciji i ponašanju.

Slušajte vaše instinkte budite uporni i redovno kontrolišite svoje dete!

Svaki gubitak govora, pokreta, ili socijalnih veština treba ozbiljno shaviti.

Što se tiče socijalnog funkcionisanja, kod dece (2-3 godine) može se primetiti da ne uspostavljaju kontakt očima, ne imitiraju radnje drugih (npr.ne tapšu rukama), ne pokazuju interes za drugom decom ili odraslima, više vole biti sami (ne maze se), ne reaguju na tuđi smeh ili plač. Kod dece od 6 godina, primjećuje se da se loše uklapaju u grupu vršnjaka, npr. ne žele da igraju društvene igre, ili ne mogu da shvate pravila. Sa odraslima su preemotivni, ili ne pokazuju interes za njih.

U govoru i jeziku prisutne su poteškoće ili ne brbljaju (12 mesec) ili ne govore nikakve reči (18 mesec). Nemaju fraze od dve reči (24 mesec), ne odazivaju se na ime, čini se da ne razumeju govor. S druge strane, moguća je pojava stalnog ponavljanja jedne reči ili fraze umesto normalne govorne komunikacije.

Važno je uočiti pojavu stereotipija – ponavljanih, uvek istih, radnji i ponašanja. Ponekad autistična deca mogu biti toliko zavisna da svako, i najmanje, odstupanje od dnevnog rasporeda, bilo kakvo menjanje, dovodi do frustracija i nepredvidivih reakcija. Mogu biti izražene i motorne stereotipije – konstantno klaćenje , pljeskanje rukama i slično.

Neka deca nemaju razvijen govor, ali svima nedostaje sposobnost da vode obostranu dvosmernu komunikaciju. Stil i sadržaj njihovih jezičkih veština uključuje izmišljanje reči, i eholaliju koja se ispoljavaju kroz ponavljanje reči ili kraćih rečenica npr. Na pitanje “Jesi li gladan?” dete ogovara “Jesi li gladan?”. Emocionalne reakcije na verbalno i neverbalno obraćanje su neodgovarajuće. Razvoj govora kod autističnih osoba može biti prekinut ili u regresiji.

Tretman deteta sa autizmom sprovodi tim stručnjaka. Ishod zavisi i od nivoa sposobnosti svakog pojedinca i porodične atmosfere u kojoj dete živi.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Gestovi igraju veliku ulogu u razvoju govora i jezika kod dece jer nam pokazuju na koji način će se ekspresivni govor razviti. Da bi se ekspresivni govor razvio neophodno je da dete razume govor. Kada dete razume govor tada je stvorena baza da to što razume upotrebi u svojoj ekspresiji.

Govoru prethodi iskustvo koje dete stiče u svom senzomotornom i ranom psihomotornom razvoju. Pokaznim gestom dete razvija svoje želje i potrebe.

U period od 9 do 12 meseca dete sve više pokazuje interesovanje za predmete, naročito one u pokretu. Roditelji treba tada da imenuju igračke kojima se dete igra, hranu koju uzima, i sve osobe iz okruženja. Treba često pokazivati na pojedinačne objekte ,životinje i ljude uz postavljanje pitanja : Gde je…?, i davanje odgovora : Evo je…? ,a beba će za koji mesec svojim prstićima pokazati na izgovorenu tj.imenovanu sliku.

Kako treba podsticati dalji razvoj govora?

Čim dete počne da spaja slogove i izgovara prve reči,treba ih uzvraćati, jer se tako pravi povratni sistem između deteta i okoline. Potrebno je da roditelji imenuju sve što se nalazi u detetovom okruženju i da pokazne gestove deteta prate rečima. Detetovim rukama treba prelaziti preko delova telai imenovati ih. Dete treba često pozivati imenom da bi se razvio osećaj o sopstvenom identitetu.

Dete sve više reaguje na intonaciju i boju glasa, kao i na značenje reči. Za razvoj govora je potrebna razvijena sposobnost imitacije. Između prve i druge godine života (faza progovaranja) potrebno je da detetu skrećete pažnju na različite zvukove iz prirode tj.onomatopeju. Radnje i gestove treba uvek propratiti govorom.

Ovo je period brze izgradnje govora. Dete sve više učestvuje u komunikaciji i tako vežba govor. Govor se lakše usvaja ako su rečenice odraslih kraće i gramatički jednostavnije.Treba ih emitovati u trenutku kada je detetova pažnja usmerena i vezana za predmete i događaje.

Dete voli i pevanje i muziku koja treba da bude propraćena gestom.

Dete ponavlja sve što čuje ili brblja samo sa sobom dok se igra. Postavlja pitanja :Ko je to? Šta je to? ..Stimulacija deteta ne sme da bude stereotipna već raznovrsna sa novim stimulativnim zadacima. Detetu treba približiti svet njegovog iskustva kroz slike i predmete.

Ako dete ne pokazuje predmete iz svoje okoline, ne pokazuje delove tela, ne imitira jednostavne aktivnosti koje se od njega traže – to je znak da odstupa od razvojnih normi.

Dete ne treba da provodi dosta vremena ispred TV-ekrana i da gleda crtane filmove. Roditelji treba da pričaju sa decom koristeći jednostavne rečenice i da ih uključe u dnevne aktivnosti. Ukoliko primete da njihovo dete ne učestvuje u igri i komunikaciji, ne prati ih pogledom potrebno je da se jave stručnjaku –logopedu za adekvatnu pomoć.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Ako primetite da vaša beba ima žućkasti, masni i ljuskavi kožni osip na temenu glave, znajte da se radi o temenjači. Ne brinite, temenjača je uobičajena pojava kod novorođenčadi i ne svrbi i ne smeta bebi.

Otkrivamo šta uzrokuje temenjaču i kako se pravilno tretira.

Zašto nastaje temenjača?

Treba znati da temenjača nije uzrokovana bakterijskom infekcijom, alergijom ili lošom higijenom i nije zarazna.

Temenjača je upalno stanje.

Podeljena su mišljenja lekara u vezi uzroka temenjače. Ali dve najčešće hipoteze su preaktivne lojne žlezde i gljivična infekcija.

Jedan od faktora koji doprinosi pojavi temenjače mogu biti majčini hormoni koji prelaze iz majke u bebu pre porođaja. Ovi hormoni mogu izazvati preveliku proizvodnju ulja (sebuma) u uljnim žlijezdama i folikulima kose. Tada žlezde oslobađaju masnu supstancu koja čini da stare ćelije kože ostanu pričvršćene na koži bebine glave, umesto da otpadnu kada se osuše.

Drugi faktor može biti kvasac (gljivica) koji raste u sebumu.

Ponekad je moguće da se temenjača pomeša sa drugim stanjem kože, najčešće atopijskim dermatitisom. Glavna razlika između ovih stanja je ta što atopični dermatitis obično izaziva značajan svrab.

Kako se pravilno tertira temenjača?

Temenjača obično ne zahteva medicinski tretman, jer u najvećem broju slučajeva prolazi sama od sebe.

U međuvremenu, perite kosu bebe jednom dnevno sa blagim šamponom za bebe. Budite oprezni - preterano šamponiranje može osušiti kožu bebe. Ako je temenjača uporna, nanesite mineralno ulje na vlasište par sati pre pranja. Zatim operite kosu kao i obično i lagano četkom očistite kožu da biste uklonili vlagu. Trudite se da ne ogrebete temenjaču, jer to može dodatno iziritirati bebinu kožu glave.

Ako temenjača vaše bebe i dalje ostaje na glavi ili stanje postane još gore, obratite se lekaru koji će vam preporučiti odgovarajući šampon, losion ili neki drugi tretman koji bi mogao pomoći.

Pored šamponiranja, da bi se rešili temenjače, roditelji mogu lagano masirati bebinu kožu glave prstima ili mekom četkom kako bi omekšali ljuske.

U velikom broju slučajeva mala količina čistog biljnog ulja (kokosovo ulje, čisto maslinovo ulje, bademovo ulje) može se utrljati na bebinu glavu i ostaviti 15 minuta. Nakon 15 minuta, pahuljice lagano pročešljajte četkom od mekih vlakana. Pobrinite se da isperete svo ulje kako ne biste pogoršali situaciju.

Kada temenjača nestane, perite bebinu kosu svakih dva do tri dana blagim šamponom kako biste spriječili nakupljanje masnoće.

Kada ići kod doktora?
Obratite se pedijatru ako ste bezuspešno tretirali temenjaču kod kuće ili se ljuspice šire na lice ili telo vaše bebe.

Izvor: bebac.com

Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?

Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.
Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.
Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?

Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).
Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?

Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?

U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?

U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?

Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.
Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Neki roditelji misle da rano izlaganje polivalentnim vakcinama i antigenima koji se nalaze u vakcinama može da oslabi imuni sistem dece i poveća rizik za oboljevanje od infekcija koje nisu pokrivene vakcinacijom u kasnijem periodu.

Sprovedena studija je pokazala da se kod dece vakcinisane do druge godine polivalentnim vakcinama ne povećava rizik za obljevanje od drugih zaraznih bolesti u uzrastu izmedju druge i četvrte godine.

Kako bi se proverila mogućnost učestalog oboljevanja od infekcija i njihove povezanosti sa vakcinacijom naučnici su analizirali podatke iz kartona za 495 193 dece iz šest integrisanih zdravstvenih sistema u SAD koji učestvuju u Datalink studiji za sigurnost vakcina. Medju njima, naučnici su identifikovali 47 061 dete koje je pregledano u ambulanti ili hitnoj službi zbog infekcije koja nije bila u vezi sa primljenim vakcinama (infekcije gornjeg, donjeg respiratornog trakta, GIT infekcije). Slučajnim uzorkom je odabrano 385 dece.

Izuzeta su deca kod kojih karton nije bio u potpunosti popunjen za datu bolest, deca kod koje nije postavljenja dijagnoza akutna zarazna bolest prema ICD klasifikaciji bolesti ili ona deca koja su imala neku planiranu intervenciju. Konačan uzorak je obuhvatio 193 deteta sa potvrdjenim slučajem infekcije za koju dete nije primilo vakcinu i obuhvatio je decu koja su se javila lekaru u uzrastu 24-47 meseci. Oni su se podudarali sa kontrolnom grupom u odnosu 1:4 po uzrastu, polu i distribuciji hroničnih bolesti – kontolna grupa brojala je 751 dete. Uključena su deca rodjena izmedju 1.1.2003 i 31.7.2013 čije je oboljevanje od infekcija praćeno do 31.12.2015.

Kada su naučnici analizirali ukupan broj antigena iz vakcina kojima su deca bila izložena u uzrastu 0-23meseci i njihovu povezanost sa oboljevanjem od drugih zaraznih bolesti od kojih dete nije bilo vakcinisano nije pronadjena statistički značajna razlika izmedju ispitivane dece i kontrolne grupe. Naime, srednja vrednost broja antigena za decu koja su imala potvrdjenu infekciju je bila 240,6 a za decu bez infekcije 242,9.

Zaključak ove studije je da za decu uzrasta izmedju 24 i 47 meseci koja su pregledana i dijagnostikovana im je neka akutna zarazna bolest (za koju se deca ne vakcinišu), ne postoji statistički značajna razlika dece koja se vakcinišu u odnosu na decu koja se ne vakcinišu i koja obolevaju od infekcija. Ova studija nije pokazala nikave korisne ili štetne veze sa procenom kumulativne izloženosti antigenima iz vakcina kod male dece koja dobijaju druge infekcije nevezano za vakcine u prijemnim ambulatama hitne službe i pedijatrijskim ambulantama.

Rezultati ove velike studije u populaciji dece pružaju potvrdu o sigurnosti rasporeda vakcinacije. Naučnici savetuju da iako treba razmotriti broj antigena kojima su deca izložena, imunološki odgovor na pojedinačne antigene takođe može da igra odredjenu ulogu u zdravlju dece i može da zahteva dalje ispitivanje.

Naučnici tvrde da istraživanja koja potvrđuju sigurnost vakcina možda neće biti dovoljna i sugerišu da će poboljšanje komunikacije između zdravstvenih radnika i javnosti biti ključno za poboljšanje poverenja javnosti u vakcine i povećanje procenta vakcinacije dece. Jednostavno pružanje naučnih informacija i pretpostavke roditelja se ne podudaraju baš uvek i ne utiču najpovoljnije na procenat vakcinacije. Dostavljanje podataka na temeljima dokazanih studija roditeljima i kliničarima na način koji povećava poverenje za raspored imunizacije dece ključni su za održavanje zdravlja dece.

Autori studije priznaju moguća ograničenja studije zbog varijabilnih roditeljskih uverenja za vakcine i raspored vakcina. Osim toga, oni prepoznaju mogućnost dijagnostičke pristranosti, budući da lekari verovatnije postave dijagnozu akutne bolesti kod dece koja su nekompletno vakcinisana u odnosu na decu koja su primila sve vakcine.

Jason M.Glanz;Sophia R ,Matthew FDaley et al: Association Between Estimated Cumulative Vaccine Antigen Exposure Through the First 23 Months of Life and Non–Vaccine-Targeted Infections From 24 Through 47 Months of Age JAMA.2018; 319(9):906-913.

Jennifer Garcia. Pediatric Vaccine Schedule Does Not Increase Infection Risk – Medscape – Mar 06, 2018.

Priredila dr Milena Nikolić
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Naučnici su identifikovali više od 300 genetskih mutacija koje za 19 odsto povećavaju rizik hiperaktivnosti, a to otkriće može da opovrgne one koji tvrde da je to samo izgovor za loše ponašanje

Prema najnovijem istraživanju, postoji mogućnost da je hiperaktivnost zapisana u našem DNK. Naučnici su identifikovali više od 300 genetskih mutacija koje za 19 odsto povećavaju rizik od ovog mentalnog poremećaja.

Mutacije utiču na centralni nervni sistem obolelog, koji onda ima uticaj na razvoj mozga i signalizaciju nervnih ćelija. Ovo otkriće može da opovrgne kritičare koji tvrde da je hiperaktivnost samo izgovor za loše ponašanje.

Izvor: novosti.rs

C-reaktivni protein ili skraćeno CRP je vrsta proteina koji se nalazi u krvi, tačnije krvnoj plazmi.

CRP vrednosti se same po sebi ne mogu koristiti za postavljenje
definitivne dijagnoze, ali predstavljaju vrlo bitan podatak.

CRP (C-reaktivni protein) se sintetiše i proizvodi u jetri koja prilikom neke upale, bakterijske infekcije ili zapaljenja stvara veće količine ovog proteina kako bi pomogla imunom sistemu u odbrani organizma od stranih napadača.

CRP vrednosti služe prvenstveno da bi nam pokazale da li se u telu dešava neki upalni proces, ali se one takođe proveravaju redovno kod osoba koje boluju od hroničnih bolesti kako bi se pratio sam tok oboljenja.

Koje su normalne vrednosti CRP-a?

Kod odraslih ljudi i dece normalna koncentracija CRP-a u krvi je do 10mg/l, dok se vrednosti od 0,08 – 6,1 mg/l takoreći smatraju “idealnim”.

Kod beba i novorođenčadi, bez obzira da li su rođeni prevremeno ili u terminu, koncentracija CRP-a varira 2-5mg/l, ali samo u toku prvih nekoliko dana nakon porođaja. Nakon par dana nivoi ovog proteina se kod beba uglavnom “normalizuju” te mogu dostići iste ili slične vrednosti kao kod odraslih i dece.

Povišene vrednosti CRP-a kod beba i novorođenčadi

Određeni medicinski stručnjaci smatraju da je povećana koncentracija CRP-a sama po sebi direktni pokazatelj da beba ili novorođenče ima sepsu ili neki drugi upalni proces u telu, poput bakterijske infekcije. Iako je povezanost CRP-a i sepse donekle ustanovljena, nalaz koncentracije CRP-a sam po sebi nije uvek indikator da beba ili novorođenče zaista ima sepsu ili infekciju.

Koncentracija C-reaktivnog proteina može da varira znatno u toku dana pa čak i sata, zbog čega se savetuje praćenje drugih simptoma uz česte krvne analize kako bi se što preciznije mogla postaviti tačna dijagnoza. Ukoliko se kod beba primate očigledne promene u disanju, pulsu i temperaturi tela, a uz to je nalaz CRP-a povišen, dakle preko 10mg/l, tek tada treba posumnjati da je možda reč o sepsi, infekciji ili nekoj većoj upali.

Ukoliko se medicinski tim nakon detaljnih ispitivanja i rezultata složi da je bebu ili novorođenče zahvatila sepsa ili neka jača infekcija od koje beba ne može sama da se odbrani, najčešće se sprovodi adekvatna antibiotska terapija koja se pomno prati sve do ozdravljenja.

Povišene vrednosti CRP-a kod dece

Slično kao i kod beba i novorođenčadi, CRP vrednosti kod dece se same po sebi ne mogu koristiti za postavljenje definitivne dijagnoze, ali predstavljaju vrlo bitan podatak koji se svakako uzima u obzir, zajedno sa drugim pratećim simptomima.

U većini slučajeva, ako je koncentracija CRP-a znatno povišena to implicira da se u organizmu deteta dešava neki upalni proces, ali ako su vrednosti nešto iznad normale tj. blago povišene, treba pratiti detetovo stanje pa ponoviti analizu ukoliko ono ostane nepromenjeno ili se kojim slučajem pogorša. Treba uzeti u obzir i činjenicu da određene hronične bolesti i stanja utiču na koncentraciju i nivo CRP-a. Recimo, deca koja pate od dijabetesa, koja su gojazna, imaju astmu ili neko drugo hronično oboljenje često imaju blago povišen CRP, što se u njihovom slučaju usled zdravstvenog stanja smatra normalnim.

Šta ako nalaz pokaže snižen CRP?

Ukoliko je reč o tek rođenim bebama, nivoi CRP-a isprva mogu biti sniženi i to je sasvim normalno, pod uslovom da je beba zdrava i da ne ispoljava druge simptome kao što su povišena temperature, problem sa disanjem, promene pulsa i sl. Prvih nekoliko dana nakon rođenja, bebi se postepeno aktiviraju sve funkcije i procesi u organizmu, a time i one koje učestvuju u pravilnom radu imunog sistema, kao što je CRP, iz kog razloga se njegove vrednosti ne smeju uzeti zdravo za gotovo.

Postoje slučajevi, doduše izuzetno retki, gde su bebe od nekoliko nedelja imale nizak CRP a evidentnu bakterijsku infekciju. Zbog toga je daleko važnije posmatrati celokupnu sliku i stanje bebe, a ne fokusirati se samo na nivoe C-reaktivnog proteina u krvi pri postavljanju dijagnoze.

Kad su u pitanju starija deca, umereno snižen CRP se može javiti kod fizički veoma aktivne dece, ili dece koja su u kratkom vremenskom periodu znatno izgubila na kilaži, ali i dece koja koriste određene lekove za tretiranje hroničnih zdravstvenih stanja. Ove snižene vrednosti ne utiču na zdravlje deteta jer su uglavnom kratkotrajne, s obzirom da se nivoi CRP-a menjaju usled mnogobrojnih faktora kod zdrave dece, a naročito kod dece sa nekom od bolesti imunog sistema kao što su astma, dijabetes, atopijski dermatitis i dr.

Ne igrajte se "internet doktora"

S obzirom da živimo u 21. veku gde su nam razne informacije dostupne bukvalno 24/7 na internetu, velik broj roditelja koji nije medicinski obrazovan na svoju ruku odvodi dete na analize krvi i na osnovu informacija sa interneta sprovodi “lečenje.” Iako CRP jeste dobar pokazatelj imunološkog stanja kod dece i beba, on služi samo kao jedna stavka u postavljanju dijagnoze i nikako se ne sme gledati zasebno. Vrlo je opasno biti “internet doktor” te davati detetu antibiotike na svoju ruku, čak i ako je dete uzimalo određeni antibiotik ranije.

Ukoliko ste ipak uradili analize krvi na svoju ruku i rezultati pokazuju povišen CRP, vreme je da dete odvedete kod lekara i ponesete rezultate analize kako bi se mogla postaviti dijagnoza i sprovesti adekvatna terapija od strane stručnog lica.

Izvor: Bebac