Svoj stav da ne žele da vakcinišu dete roditelji posmatraju kao nešto lično i vrlo privatno, pravdajući ga argumentom da samo oni imaju pravo i mogu da odluče šta će se uneti njihovom detetu u organizam.

To nam je u potpunosti jasno, ali ono što većina njih ne razume je da, kada bismo svi imali takav stav da je odluka o nevakcinaciji deteta „nešto lično i vrlo privatno“, to bi dovelo do posledica katastrofalnih razmera koje bi naknadno u još većoj meri ugrozile zdravlje njihove, ali i druge dece.

Što se manje ljudi i dece vakciniše, povećavaju se šanse za širenje bolesti

Ako odlučite da se ne vakcinišete, onda ne samo da morate prihvatiti činjenicu da postoji velika mogućnost da se zarazite nekom ozbiljnom bolešću, već i da istu tu bolest prenesete na druge ljude, čime aktivno učestvujete i igrate ulogu u širenju epidemije.

U svetu postoje stotine hiljada ljudi koji ne mogu da se vakcinišu, iz razloga što boluju od teških i hroničnih bolesti, nalaze se na lečenju od karcinoma i slično, te njihovo zdravlje i život zavise od nas koji smo vakcinisani.

Sledeći put kada neko pokuša da vas ubedi da su vakcine opasne, pustite ih da se zapitaju kako bi naš svet danas izgledao bez vakcina. Bili bismo vraćeni u period koji smo davno prošli i prevazišli, u svet koji je bio okrutan i nemilosrdan, i to najviše prema deci.

Ukoliko prestanemo sa vakcinacijom...

Ako bi se takav scenario danas odigrao, svake godine bi 48.000 ljudi bilo hospitalizovano zbog malih boginja, od kojih bi više od 500 umrlo. Više od 10.000 dece bilo bi hospitalizovano zbog velikih boginja, a oko 70-100 bi umrlo. Bolesti kao što su Hepatitis A i B bi ponovo isplivale na površinu u vidu tihe epidemije koja bi zarazila milione ljudi na godišnjem nivou. Navedene bolesti su samo delić onih koje bi doživele svoj veliki povratak, ukoliko bismo prestali da se vakcinišemo.

Zašto onda prestati s vakcinacijom?

Ne postoji ni jedna jedina verodostojna studija koja ukazuje na povezanost vakcina i njihovog dugoročnog negativnog uticaja na zdravlje čoveka. Zapravo, papir s kojim se rodila teorija da vakcine izazivaju autizam bio je do te mere diskreditovan u naučnom svetu da je njegov autor, ironično doktor po struci, izgubio svoju lekarsku licencu i dozvolu za rad.

Izvor: bebac.com

Nekada naizgled jednostavni pregledi mogu da zadaju velike muke roditeljima. Poslušajte savete stručnjaka kako da na pravi način uzmete mokraću za pregled.

Kako uzeti urin za urinokulturu ukoliko se radi o bebi ili malom detetu, česta je dilema mladih mama i tata. S obzirom da upravo od načina uzimanja mokraće zavisi i realnost nalaza, odgovor na ovo pitanje potražili smo od dr Danke Forcan-Jovović, specijaliste biohemije.

Obavezna priprema
Mokraću treba sakupiti u odgovarajuću bočicu, koja može da se kupi u svakoj apoteci, pa treba izbegavati drugu vrstu ambalaže zbog moguće kontaminacije. Pre uzimanja uzorka mokraće je potrebno da se spoljašnje genitalije operu sapunom i toplom vodom, potom da se dobro isperu i obrišu čistim, ispeglanim peškirom ili pamučnom pelenom.

Skupljanje urina kod beba
Kod odojčadi i male dece je najbolje da se urin sakuplja pomoću urin-kese, koja se lepi oko spoljašnjeg otvora uretre (mokraćne cevi, koja je izvodni kanal bešike). Kesica treba da bude zalepljena što je moguće kraće, a ukoliko dete ne mokri u periodu od pola sata, ponovo mu treba oprati genitalije i zalepiti novu urin-kesu.

Uzimanje mokraće kod starije dece
Sakupljanje urina je svakako lakše kod starije dece, koja mogu voljno da mokre. Kada dete počne da mokri, prvi mlaz se propusti, dok se naredni mlaz sakuplja u bočicu. Pritom treba voditi računa da se bočica čvrsto drži - ali samo sa spoljašnje strane. Na kraju treba da se dobro zatvori, ne dodirujući unutrašnju stranu poklopca.

Neophodna količina urina za pregled
Za uobičajeni pregled mokraće je potrebno doneti punu ili bar pola čašice urina, kako bi laboratorijski nalaz bio tačniji. Za urinokulturu je potrebna manja količina, praktično da urin prekrije dno čašice.

Skladištenje urina
Urin treba što pre doneti do laboratorije na obradu, jer nepropisnim stajanjem urina dolazi do promene u broju bakterija, leukocita, itd. Treba ga čuvati na hladnom mestu i u roku od pola do jednog sata doneti u laboratoriju.

Rezultati nalaza
Važno je napomenuti da se laboratorijski nalaz uobičajenog pregleda urina izdaje istog dana, dok se rezultat urinokulture dobija za dva do tri dana.

Izvor: Yumama

Kako da prepoznam da moje dete ima nazalnu alergiju, a ne prehladu?

Simptomi nazalne alergije veoma su slični simptomima prehlade – curenje iz nosa, vodene oči, zapušen nos, kijanje – i vrlo je teško uočiti razliku. Postoje, ipak, znaci koji odaju alergiju.

Proverite sledeće:

- Da li vam izgleda da je vaše dete uvek prehlađeno? Prehlada se povlači posle nedelju ili deset dana, alergija ne.

- Da li je nos vašeg deteta stalno zapušen ili curi?

- Da li vaš mališan stalno češka ili trlja nosić?

- Da li su izlučevine iz nosa providne i tanke (ili žute do zelenkaste i „debele“)?

- Da li dete mnogo kija?

- Da li mališana svrbe oči, da li su crvene i vodene?

- Da li je koža ispod očiju tamna (ljubičasta ili plava)?

- Da li dete diše na usta?

- Da li je prisutan suv kašalj?

- Da li je koža iziritirana ili je prisutan crveni osip?

Ako ste odgovorili potvrdno na jedno ili više od ovih pitanja, postoji velika mogućnost da je dete alergično na nešto iz okoline. Deca sa nazalnim alergijama podložnija su infekcijama ušiju, astmi i sinusnim infekcijama.

Šta izaziva nazalnu alergiju?

Glavni krivci za alergije kod beba i dece su:

- Grinje — mikroskopski organizmi koji bujaju na ljudskoj koži. Skoro 85% svih ljudi koji imaju alergije, alergični su na grinje.

- Životinjska perut — bela zrnca od kože i dlake koja odbacuju mačke, psi i druge životinje sa krznom.

- Buđ — gljivice u vlazi i vlažnim mestima kao što su kupatilo ili podrum.

Neka deca su alergična na perjane jastuke ili vunenu ćebad. Većina stručnjaka smatra kako deca ne mogu biti alergična na dim cigareta, međutim, dim svakako može da pogorša simptome alergije.

Izvor: bebac.com

Sitne igračke ili predmeti koje mališani stavljaju u usta krivi su za čak trećinu smrti mlađih od 14 godina

Na svakoj maloj ili igrački od sitnih elemenata piše da ih ne treba davati maloj deci, jer postoji opasnost da ih stave u usta i uguše se. I pored toga što nas takva upozorenja prate od kada se u našem životu pojavi beba, statistika pokazuje da deca i dalje stradaju od gušenja predmetima koje su slučajno stavili u usta. Gušenje stranim predmetom krivo je za gotovo trećinu svih smrti mališana mlađih od 14 godina. Što su deca mlađa, to je problem veći, s jedne strane zbog još neusklađenog sistema disanja i hranjenja, a s druge, zbog samog oblika jednjaka koji je još cilindričan i „pogodniji“ za opstrukciju.

Kada problem počne, postoje načini da se izbegne tragedija. Ali, treba znati i šta nikako ne treba činiti. Tako, recimo, nikada ne treba pokušavati da se predmet prstima izvuče iz detetovih usta.

Pakao za roditelje počinje kada u usta zaluta preveliki zalogaj, odlomljeni komad jabuke, nedovoljno sažvakana kora hleba, ili otkinuto dugme, pokidani deo igračke… Detetove oči se šire, počinje da kašlje. Instinktivno, telo pokušava da izbaci predmet koji se zaglavio i ponovo uspostavi disanje. U većini slučajeva, nekoliko zakašljavanja će ga i izbaciti. Kada to nije dovoljno, od ključnog je značaja znati kako detetu pomoći. Pedijatri su zato napravili „spisak“ pravila o postupanju protiv slučajnog gušenja.

1. Kad primetite da je detetu nešto zapelo u ustima pokušajte da ga navedete da se nakašlje, jer je kašalj prirodni način da se izbaci strano telo. Položaj u trenutku kad strano telo još ne smeta nije važan, dete će se instinktivno postaviti kako treba.

2. Ako se strano telo već zaglavilo i prekinulo disanje, bilo bi najbolje da neko odmah pozove hitnu pomoć, ali dete za to vreme nikako ne smete ostaviti samo, već počnite da mu pružate pomoć.

3. Uhvatite dete za donju vilicu i položite ga preko svog kolena. Ako ste dešnjak i držite detetovu vilicu desnom rukom, onda preko desnog kolena. Ako ste levoruki, obratno.

4. Drugom, slobodnom rukom, udarite dete dlanom pet puta između lopatica (pazite da ga ne udarite po glavi). Glava je okrenuta naniže, tako da predmet ispadne, a ne da se vrati u grlo.

5. Posle pet udaraca dlanom, ako predmet nije ispao, podignite dete i preduzmite takozvani Hajmlihov zahvat, ispod dijafragme. Hajmlihov zahvat se obavlja tako što je jedna šaka savijena u pesnicu, sa palcem u ostalim prstima, dok je druga šaka obuhvata tako da je palac okrenut ka grudnoj kosti. Zahvat se obavlja tako što se tako stisnute šake uz pritisak energično okrenu polukružno. Tako se izvrši pritisak na grudni koš, izbaci se vazduh i oslobode disajni putevi. Tu tehniku treba smenjivati sa pokušajem izbacivanja preko kolena.

6. Ako dete izgubi svest, treba ga položiti na leđa i povesti računa o tome da su mu disajni putevi slobodni i da više nema ništa u ustima. Potom pozvati hitnu pomoć.

7. Samo u slučaju da se predmet koji sprečava disanje dobro vidi i štrči toliko da može dobro da se uhvati, on se sme vaditi rukama. Ako ne, nikako ne treba detetu stavljati prste u usta, jer postoji opasnost da se predmet još više zaglavi.

8. Ako je dete u nesvesti, u očekivanju hitne pomoći treba mu dati veštačko disanje: tri puta po pet udisaja, praćenih sa trideset kompresija grudnog koša (srčane masaže).

9. Tako treba raditi sve dok ne dođe hitna pomoć.

Izvor: Novosti

Koji su simptomi zbog kojih treba operisati treći krajnik? Koji je optimalan uzrast deteta kada to treba uraditi? Da li treći krajnik može da se "vrati"? Samo su neka od pitanja na koje je odgovorio dr Ranko Dergenc.

Krajnici (lat. tonzile) su limfni čvorovi koji učestvuju u odbrambenom mehanizmu organizma - kao filter koji zadržava bakterije i druge mikroorganizme, čime sprečava nastajanje infekcija.

Krajnici deci često prave probleme, a na najčešća pitanja odgovara prof. dr Ranko Dergenc.

Krajnici i ishrana
P: Zašto deca koja imaju krajnike ne smeju da jedu sladoled i piju hladnu vodu?

O: Običaj da se piju rashlađeni napici ili konzumira sladoled u velikim količinama nije bez uticaja na zdravlje, bez obzira da li deca (ili odrasli) imaju krajnike, ili ne. Rashlađivanje tkiva koje nastupa pri konzumiranju hladnog pića ili hrane dovodi do poremećaja lokalnog imuniteta, u ovom slučaju tonzila ili ždrela, pa sluzokoža postaje osetljivija na mikroorganizme koji se uobičajeno na njoj nalaze. To može da dovede do njihovog razmnožavanja i sledstveno tome kliničkog ispoljavanja bolesti. Razume se da su rashlađena pića i sladoled, naročito u letnjem periodu, prijatni i neškodljivi, ako se konzumiraju u razumnim količinama.

Rutinska operacija
P: Da li je operacija trećeg krajnika kako svi kažu, samo "rutinska" stvar, i kako se treći krajnik odstranjuje?

O: Rutinska operacija je ona koja se u određenoj zdravstvenoj ustanovi izvodi redovno i svakodnevno. Iz tog ugla, operacija trećeg krajnika je u nekim ORL klinikama i odeljenjima u Srbiji rutinska stvar. To nikako ne znači da rutinsku operaciju, u ovom slučaju uklanjanje trećeg krajnika, ne prate komplikacije koje su na sreću veoma retke, ali potencijalno prisutne. Svaka intervencija na živom organizmu, pa čak i davanje injekcije potencijalno nosi rizik, mada izuzetno retko. Ako je jedna hirurška intervencija rutinska, to ne znači automatski da ne može biti praćena komplikacijama.

Operacija trećeg krajnika se vrši u opštoj endotrahealnoj anesteziji - kroz usta, posebno konstruisanim instrumentom za takvu vrstu intervencije.

"Povratak" trećeg krajnika
P: Koji su simptomi zbog kojih treba operisati treći krajnik? Koji je optimalan uzrast deteta kada to treba uraditi? Da li treći krajnik može da se "vrati"?

O: Adenoidna vegetacija ("treći krajnik") je limfno tkivo koje se nalazi u gornjem spratu ždrela, znači iza nosne šupljine, i to isključivo kod dece.

Naime, u pubertetu se to tkivo smanjuje i polako nestaje, tako da treći krajnik kod odraslih ne postoji. Inače, njegov razvoj i rast počinju u prvim mesecima života, a najveću veličinu dostiže oko druge i treće godine, pa su tada tegobe najizraženije.

Zdravstveni problemi koje prekomerno uvećanje trećeg krajnika izaziva nisu imunološke prirode, već mehaničke - otežano ili čak potpuno onemogućeno disanje na nos, što uzrokuje mnoge manje ili više nepovoljne posledice po razvoj deteta (oštećenje sluha, poremećaj u razvoju vilice i zuba, loš san, pospanost i dekoncentracija u toku dana, stalno otvorena usta). Vrsta i intenzitet tegoba zavise od veličine trećeg krajnika, tj. od stepena zapušenosti disajnog puta.

Optimalan uzrast deteta za operaciju je onaj kada su tegobe izražene. Ukoliko nakon operacije dođe do ponovne, značajnije hipertrofije limfnog tkiva, tada dolazi i do recidiva tegoba. Ali, to se retko dešava.

Krvarenje i operacija
P: Moje dete je operisalo treći krajnik pre dve godine, ali od tada ima česta krvarenja iz nosa (4-5 puta nedeljno). Da li to ima veze sa navedenom operacijom i šta da preduzmemo?

O: Kod dece su krvarenja iz nosa relativno česta. Međutim, to nije u vezi sa prethodnom operacijom trećeg krajnika, pošto se on ne nalazi u šupljini nosa. S obzirom da na nos podjednako krvare i deca koja nisu prethodno operisana, potrebno je da dete odvedete na pregled kod ORL specijaliste.

Izvor: yumama.com

PFAPA sindrom je bolest nepoznate etiologije koju karakterišu periodična pojava povišene temperature, afte u ustima, upala grla i povećanje limfnih čvorova vrata a ovaj sindrom je dobio ime po početnim slovima stanja koja ga čine.

Promene se javljaju najčešće kod dece predškolskog uzrasta od druge do pete godine, nešto češće kod dečaka, a dete je izmedju perioda bolesti zdravo bez tegoba, normalno raste i razvija se. Tegobe traju 3-6 dana i ponavljaju se na tačno odredjeni period izmedju 3 i 6 nedelja. Intervali pojavljivanja nekada nisu pravilni i mogu da se produže periodi kada je dete zdravo.

Uzrok bolesti nepoznat

Uzrok bolesti nije poznat. Za vreme trajanja simptoma nije utvrdjeno prisustvo infektivnog agensa. Faktori zapaljenja (leukociti, sedimentacija, CRP) su tokom trajanja simptoma povišeni a u pauzama su normalni. Zbog izrazito visokih temperatura i lošeg opšteg stanja deca često dobijaju antibiotike ali se bolest ne poboljšava njihovom primenom.

Dijagnoza ove bolesti se teško postavlja, i smatra se da je mnogo češća nego što se dijagnostikuje. Ima hronični tok ali ne ostavlja posledice. Prvi put je opisana 1987 godine kada se u literaturi pojavljuje pod imenom Maršalov sindrom. Opisano je oboljevanje članova jedne porodice od PFAPA sindroma ali do danas nije pronadjena genetska osnova za pojavu ovih tegoba. Ovaj sindrom spada u grupu autoinflamatornih bolesti – nije izazvan nekim poznatim spoljašnjim uzrokom.

Klinička slika

Bolest nije zarazna i ne prenosi se sa osobe na osobu. Infekcije mogu biti okidač za ponovnu pojavu epizoda bolesti. Glavni simptom je ponavljana povišena temperatura, udružena sa bolom u grlu, aftama u ustima i uvećanim vratnim limfnim čvorovima. Epizode povišene temperature i groznice počinju iznenada i traju od tri do šest dana. Tokom napada, dete izgleda jako bolesno i ima sve ili većinu od simptoma. Tegobe se periodično ponavljaju. Izmedju epizoda, dete je dobro i normalno aktivno. Neka deca mogu da imaju blažu formu bolesti, dok drugi mogu da imaju i dodatne simptome kao što su slabost, bolovi u zglobovima, bolovi u stomaku, glavobolja, povraćanje i dijareja.

Kako se postavlja dijagnoza?

Ne postoje laboratorijske analize i dijagnostičke procedure koje su specifične za postavljanje dijagnoze PFAPA. Dijagnoza bolesti se zasniva na kombinaciji fizikalnog pregleda i laboratorijskih analiza. Pre postavljanja dijagnoze, obavezno se moraju isključiti sve druge bolesti kod kojih se javljaju slični simptomi. Od analiza je potrebno uraditi brojne analize koje će savetovati pedijatar tokom pregleda a pri sumnji na PFAPA sindrom. Leukociti, sedimentacija i CRP obično budu povišeni. Brisevi grla su negativni. Ova deca često završe na lečenju u bolnici zbog visokih parametara zapaljenja sa radnom dijagnozom sepsa. Ranije dok se nije znalo za PFAPA sindrom, razmatralo se o opciji kliconoštva na beta-hemolitički streptokok grupe A, a neuspeh antibiotske terapije se objašnjavao mikroapscesima u krajnicima.

Terapija

Ne postoji specifični način lečenja PFAPA sindroma. Cilj lečenja jeste kontrola simptoma tokom epizoda bolesti. Kod velikog broja dece, simptomi će se vremenom smanjiti ili spontano nestati.

Simptomi obično ne prestaju u potpunosti na primenu ibuprofena i paracetamola koji inače pomažu kod virusnih infekcija. Pokazano je da pojedinačna doza kortikosteroida, data kada se simptomi pojave skraćuje dužinu trajanja napada. Ove lekove roditelji ne smeju sami da daju deci pre prethodnog saveta pedijatra i detaljnih pretraga! Roditelji treba da imaju poverenje u svog pedijatra i da koriste prepisane lekove ukoliko je pedijatar tako savetovao. Kod nekih bolesnika, može se razmatrati operacija krajnika, kada je kvalitet života deteta značajno ugrožen. Antibiotici, koji se često primenjuju tokom epizoda bolesti kod ovog sindroma nemaju nikakav efekat na dužinu trajanja tegoba.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Na sreću, najveći broj svih bolesti ovog uzrasta su banalne respiratorne infekcije, manifestovane kao sekrecija nosa, kašalj, povišena temperatura.

Sledi pitanje jedne mame : imam dečaka od dve godine i dva meseca koji od 13. meseca ide u kolektiv. Jednom u dva meseca se razboli, srećom do sada nije bilo težih oboljenja, uglavnom se sve završava na zapušenom nosu, kratkotrajnoj temperaturi i kašlju. Često posećujemo pedijatra, mada sam i sama naučila da prepoznam banalne probleme. Zanima me kako da prepoznam neku ozbiljniju infekciju kod mog sina?

Evo detaljnog odgovora Dr Zoran Brajkovića, specijaliste pedijatrije i anesteziologije.

 Svaki uzrast deteta, posmatrano sa strane pedijatara, ima svoje specifičnosti. Razlike među pojedinim uzrasnim grupama predstavljaju osnov za različite dijagnostičko terapijske pristupe i doktrine u pedijatriji, što upotpunjuje dinamičku sliku razvoja deteta kroz čitavo odrastanje.

Važan period – od tri meseca do tri godine

Najveće dileme i izazove u pristupu zahteva uzrast izmedju 3 meseca i 3 godine, dakle, uzrast koji obuhvata odojče i malo dete. Specifičnosti ove uzrasne grupe su brojne, u socijalnom i pedijatrijskom smislu, najkraće rečeno, to je doba kada se dete susreće sa najviše iskušenja kada je zdravlje u pitanju. Razlozi za to su mnogobrojni, pomenućemo samo najvažnije: odbrambeni sistemi deteta u ovom uzrastu još uvek nisu kompletirani, a dete gubi pasivno stečeni imunitet, dobijen od majke tokom trudnoće, to je doba kada se deca susreću sa najčešćim uzročnicima bolesti (respiratornim virusima), u tom uzrastu se deca po prvi put susreću sa specifičnostima koje nosi kolektiv (vrtić). Svi ovi činioci dovode do toga da su deca, statistički posmatrano, najčešće bolesna upravo u ovom uzrastu.

Najveći broj ovih bolesti spontano i brzo prolazi, bez velike potrebe za dijagnostikom, lekovima i lekarima uopšte. Neke od ovih infekcija, što je mnogo ređe, mogu biti izazvane bakterijama, u formi neinvazivnih bakterijskih infekcija ždrela, srednjeg uha ili donjih disajnih puteva, ovu vrstu infekcija treba prepoznati, otkriti i lečiti kauzalno, antibioticima.

Koje su infekcije najopasnije

Poseban problem predstavljaju potencijalno ozbiljne, invazivne bakterijske infekcije, kod kojih se bakterije preko lokalnog mesta ulaska u relativno kratkom roku probijaju u krvotok deteta, dajući sistemske infekcije (kada govorimo o septičnom stanju), sa mogućim nastankom ozbiljnih sekundarnih fokalnih infekcija (meningitis, osteomijelitis, septični artritis). Uzročnici ove vrste infekcija su četiri potencijalno opasne bakterije – Pneumokok, Meningokok, odredjeni sojevi Salmonele i Hemofilus influence. Ograničene odbrambene sposobnosti dece kritičnog uzrasta i imunološka svojstva samih bakterija čine potencijalno opasnu kombinaciju koja nekada može dovesti do pojave ozbiljnih infekcija.

Stvari, naravno, ne moraju da izgledaju zastrašujuće, zato nudimo sledeća razjašnjenja:

– Pneumokok (posebno), kao i Hemofilus influence su gotovo redovni stanari gornjih respiratornih organa kod zdrave dece. Pozitivan nalaz brisa kod zdrave dece ne treba tretirati antibioticima, treba dozvoliti normalnoj flori da se sama izbori sa ovim sustanarima. Nije tačno razjašnjeno kako i zašto nekada ove bakterije postaju invazivne, a time i opasne. Pozitivan bris treba tretirati samo ako korelira sa znacima bolesti, dakle ako dete ima simptome infekcije. Meningokok se takođe doduše retko, može naći u brisu ždela potpuno zdravog deteta.

– vakcinacija Pentaxim vakcinom koja sadrži komponente koje stvaraju imunitet pema Hemofilusu sprečava nastanak invazivnih i ozbiljnih infekcija ovom bakterijom, dakle, vakcinisano dete ne može oboleti od ozbiljnih infekcija Hemofilusom, pa pozitivan nalaz brisa još više gubi na važnosti. Vakcine protiv Pneumokoka i Meningokoka nisu u redovnom kalendaru vakcinacije u našoj zemlji, iz brojnih razloga, ali su infekcije ovim bakterijama ipak ređe.

– stvar sa sojevima Salmonele je ipak nešto drugačija, jer “invaziji” po pravilu prethode simptomi crevne infekcije, pa, iako je moguće širenje ove bakterije putem krvi, obzirom na prethodeće simptome, na ovog potencijalnog uzročnika se lakše pomisli.

Signali za uzbunu

Pristup bolesnom detetu uzrasta od 3 meseca 3 godine ima svoja striktna pravila, pa se, slično kao kod slaganja slagalice koja se samo na jedan način uklapa, treba toga pridržavati:

Potencijalno invazivne i ozbiljne infekcije su po definiciji praćene visokom temperaturom bez „fokalnih znakova infekcije” – dakle nema znakova respiratorne ili crevne infekcije, a dete ima visoku temperaturu, obično preko 39 stepeni. To je prvi signal za uzbunu. Ukoliko pak, dete ima izraženu sekreciju iz nosa, akutni kašalj ili proliv kao prethodni ili prateći znak, vrlo je verovatno da imamo razlog zašto ima temperaturu, pa je retko potrebno ići dalje u detaljnu dijagnostiku. Ukoliko je izmerena temperatura niža, npr. oko 38 stepeni ili niže, bez obzira na postojanje ili nepostojanje simptoma, retko kada je potrebno sprovoditi dalje dijagnostičko terapijske protokole.
Kategorija „opšteg stanja deteta” (ili u zapadnoj literaturi „Appearance”) je prilično pouzdan kriterijum. Ovo se odnosi na izgled, aktivnost, raspoloženje, ponašanje i apetit deteta nakon obaranja temperature antipireticima. Ukoliko se nakon efikasne primene lekova za obaranje temperature dete uobičajeno ponaša, velika je verovatnoća da bolest nije potencijalno ozbiljna. Naravno, i od ovog pravila postoje izuzeci, koji na sreću, nisu česti – statistika kaže da 2-3 % dece, posebno uzrasta od 3 do 12 meseci i pored uobičajenog ponašanja možda ima ozbiljnu infekciju.

Dakle, ukoliko dete navedenog uzrasta ima temperaturu preko 39 stepeni, a kod koga se pregledom ne vide jasni znaci infekcije, posebno ako je i nakon obaranja temperature ponašanja koje odstupa od uobičajenog (razdražljivo ili letargično), neophodno je uraditi osnovne pretrage: analizu krvne slike i mokraće, eventualno CRP kao pokazatelj infekcije.

Kako tumačiti dobijene rezultate:

krvna slika: oprez zahteva ukupni broj leukocita veći od 15.000, (posebno ako je apsolutni broj neutrofila iz leukocitarne formule veći od 10.000), ili broj leukocita manji od 5.000. Broj nezrelih leukocita u perifernoj krvi („band count”) uglavnom nije prihvaćen kao objektivni kriterijum. Ukoliko je broj leukocita manji od 5.000 ili veći od 15.000, verovatnoća da dete ima invazivnu ozbiljnu bakterijsku infekciju je 1:20. Ukoliko je broj leukocita 5 do 15.000, verovatno se ne radi o ozbiljnoj infekciji.
Pregled urina (analiza sedimenta mokraće i urinokultura): statistika govori da u proseku svako deseto dete ovog uzrasta bez fokalnih znakova infekcije ima urinarnu infekciju, učestalost je veća u prvoj godini života.
CRP (C reaktivni protein) – jednostavan pokazatelj, ali sa nekim ograničenjima: može biti povišen i kod drugih oboljenja, tipa zapaljenskih oboljenja vezivnog tkiva (dečji reumatizmi), a ne samo kod infekcija; vrlo često je u granicama normale ako je od prvog skoka temperature do uzimanja uzorka proteklo manje od 12 sati, bez obzira na vrstu infekcije

Kako pristupiti detetu sa temperaturom:

ukoliko izostaje bilo koji od kriterijuma za potencijalno ozbiljnu bakterijsku infekciju – uzrast, visina temperature, postojanje fokalnih znakova infekcije – uz neophodno praćenje, drugi elementi dijagnostičko terapijskog protokola nisu neophodni. Uz pravilno prepoznavanje simptoma fokalne infekcije i pravilno usmerenu terapiju, bolest se brzo okončava.

ukoliko dete kritičnog uzrasta ima temperaturu višu od 39 stepeni, a bez vidljivih znakova infekcije, posebno ako je izmenjenog opšteg stanja, odmah i obavezno uraditi krvnu sliku i pregled mokraće
ukoliko je kod deteta koje ispunjava kliničke kriterijume broj leukocita manji od 5.000 ili veći od 15.000, potrebno je uzeti dodatne dijagnostičke analize, na prvom mestu analizu urina i hemokulturu kojom se direktno dokazuje prisustvo bakterija u krvi. Do dobijanja rezlutata hemokulture, za šta je potrebo minimalno 24 do 48 sati, dete treba tretirati antibioticima, potentnim oralnim ili parenteralnim (intravenskim), uz poželjnu kontinuiranu opservaciju, zbog čega se ova deca obično zadržavaju u bolničkim ustanovama, na kraće vreme. Kao što je rečeno, svako dvadeseto dete koje ispunjava kliničke i laboratorijske kriterijume, zaista ima potencijalno vrlo ozbiljnu bakterijsku infekciju, zbog koje se primenjuje antibiotska terapija.
U prepoznavanju i lečenju ovih problema, svaka karika ima svoje mesto – počev od roditelja, ka pedijatru koji prvi i po potrebi ponavljano pregleda dete, do dijagnostičkih službi i kliničara, koji u konačnoj instanci rešavaju ove probleme.

Umesto zaključka, treba reći još jednom da su ove bolesti, na sreću vrlo retke, ali da njihova ozbiljnost i moguće vrlo teške posledice zahtevaju stalni oprez kod svih koji se bave zdravljem dece.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Rotavirus je jedan od najčešćih uzročnika proliva kod male dece. Obično se javlja kod beba u prvoj godini života, ali se ponekad javlja i kasnije. Češći je kod beba koje ne sisaju, jer majčino mleko sadrži «odbrambene» supstance koje smanjuju rizik od rotavirusne infekcije.

Devetomesečna devojčica je odjednom poćela da povraća, a potom je imala 12 stolica za nepuna 24 sata. Nismo uspeli da je nateramo da pije, a pošto je odbijala mleko odneli smo je kod pedijatra koji nas je odmah uputio u dežurnu bolnicu. Tamo je počela da dobija infuziju, a sledećeg dana je “stigla” dijagnoza – rotavirusni gastroenteritis. O čemu se zapravo radi?

Šta je rotavirus?
Rotavirus je jedan od najčešćih uzročnika proliva kod male dece. Obično se javlja kod beba u prvoj godini života, ali se ponekad javlja i kasnije. Češći je kod beba koje ne sisaju, jer majčino mleko sadrži «odbrambene» supstance koje smanjuju rizik od rotavirusne infekcije. Rotavirus prosto zbriše ćelije koje se nalaze na površini creva (crevna sluznica), što potpuno onemogućava varenje.

Kako se prenosi?
Prenosi se kontaktom sa bolesnim detetom, obično prljavim rukama ili neadekvatno sterilisanim bočicama i «cuclama». U kolektivima nisu retke prave «mini» epidemije ovog virusa.

Iako smo učili da se radi o tipičnom zimskom virusu, jasno je da je on promenio ćud i da mu ne smeta ni lepo prolećno vreme. Ovo je još jedna potvrda izreke: «Pravilo je da nema pravila».

Kako se manifestuje?
Pošto napada želudac i creva, dolazi do povraćanja (koje, neretko, izostane) i proliva – koji je dominantni znak crevne infekcije. Prolivastih stolica obično ima mnogo (često i više od deset dnevno), vodenaste su i uglavnom smrdljive. Ako se ne leči, dete može da dehidrira zbog gubitka tečnosti, ali i elektrolita iz organizma.

Kako se postavlja dijagnoza?
Osnovana sumnja na ovaj virus se postavlja posle pregleda bebe, a potvrda dijagnoze se dobija nakon jednostavnog laboratorijskog pregleda stolice na rotavirus. Sve se završi u roku od jednog do dva dana!

Kako se leči?
Lečenje se, pre svega, sprovodi nadoknadom tečnosti (rehidracija). Što je dete manje, veća je mogućnost da mu je potrebna intravenska korekcija dehidracije i poremećaja elektrolita (infuzija). Zato bebe neretko «zaglave» u bolnici, ali se posle par dana intravenske rehidracije uspešno oporavljaju. Sreća je da se oštećena crevna sluznica brzo i lako obnavlja, pa je i ozdravljenje deteta relativno brzo.

Nešto veće bebe mogu da prebole ovaj virus posle oralne rehidracije – nadoknade tečnosti odgovarajućim rastvorima, koje dete pije po sistemu: često, po malo.

Korekcija ishrane je drugi važan korak u lečenju ove neprijatne infekcije. Majčino mleko je najbolja dijeta, a ukoliko mama nije u mogućnosti da doji, daju se adaptirane mlečne formule koje ne sadrže mlečni šećer. Tako se sprečava pogoršanje proliva (jer nesvareni šećer samo povećava broj prolivastih stolica), ali i «kupuje» vreme da se ranjena crevna sluznica obnovi.

Da li su moguće komplikacije?
Jesu, ako se bolest ne dijagnostikuje na vreme, a naročito ako lečenje ne počne brzo. Tada beba može da izgubi mnogo tečnosti, ali i važnih elektrolita (soli i minerala, bez kojih nema života), što se zove dehidracija. Teška dehidracija je po život opasno stanje kod male dece, a naročito u prvim mesecima života.

Može li da se spreči rotavirusna infekcija?
Može, i to na tri načina!

Prvi je detaljna, pedantna higijena – što sprečava širenje virusa, drugi je dojenje – koje (dokazano) smanjuje rizik od ove neprijatne infekcije, a treći je vakcinacija. Već nekoliko godina, vakcina koja se primenjuje u razvijenim medicinskim zemljama (SAD prednjači u tome), pokazala se veoma efikasnom. Nažalost, kod nas je nema, tako da nam ostaje promocija dojenja (što je višestruko korisno za bebu) i sprovođenje adekvatnih higijenskih mera.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Atopija je nasledna sklonost koja se manifestuje kroz prenagašen odgovor organizma na neke uobičajene stimuluse iz spoljašnje sredine (alergeni). Manifestacije mogu da se ispolje na koži, kao što je to slučaj sa ekcemom I atopijskim dermatitisom, disajnim organima, kao što su astma ili alergijski rinitis, očima, kao što je to slučaj sa alergijskim konjuktivitisom i sl. Ekcemi su preterane imunološke reakcije kože na uobičajene alergene.

Najčešći ekcem je atopijski dermatitis, koji predstavlja hronični ekcem udružen sa intenzivnim svrabom, manifestacijom grube kože koja pokazuje sklonost ka pucanju. Osim navedenog, atopijski dermatitis karakteriše suva koža, iritacije na koži i prateća zapaljenja. Po lokalizaciji, atopijski dermatitis može da bude po celom telu ili lokalizovan na pojedinim delovima tela, najčešće na licu, pregibima ruku, nogu…

Često se na zapaljenje nadoveže i bakterijska (streptokokna, stafilokokna) ili gljivična infekcija. Iako je atopija nasledna sklonost, sve više se govori o uticaju sredine na nastanak atopijskog dermatitisa.

Statistički gledano, svako 4. ili 5. dete oboli od atopijskog dermatitsa. Ukoliko jedan roditelj ima atopijski dermatitis, verovatnoća da i dete dobije je 30%, dok je verovatnoća 70% ukoliko su oba roditelja atopičari. Iako je genetska predispozicija bitna za nastanak ove bolesti, ima dece koja su prva u porodici manifestovala ovu bolest, tako da možemo da kažemo da je kod atopijskog dermatitisa udružena aktivnost genetske predispozicije i spoljašnjih faktora.

Pogledajte: Najefikasniji način da se rešite atopijskog dermatitisa - BabyMed medicinska kozmetika!

U poslednjih 30 godina broj obolelih se povećao 3 puta. Obzirom na ovako brz razvoj bolesti, jer genetska osnova se nije mogla izmeniti u tako kratkom vremenskom periodu, kao i obzirom na činjenicu da je atopijski dermatitis prisutniji u razvijenim zemljama, uticaj sredine je evidentno sve veći. Kada smo kod statistike, možemo da kažemo da 60% dece sa težim oblikom atopijskog dermatitisa istovremeno ima i alergijski rinitis ili alergijsku astmu, 60% dece sa atopijskim dermatitisom ima problem sa snom, u 80% slučajeva se javlja do 5.godine života, češće kod dečaka, drugog deteta, dece rođenih u zimskim mesecima…

Ono što ohrabruje je činjenica da se od ukupnog broja slučajeva prisutnih u dečijem dobu, bolest zadrži samo kod manjeg broja odraslih, tako da se incidenca smanjuje na 1-2% odraslih. Bitan statistički podatak ukazuje da su teži oblici prisutni kod dece koja su bila hranjena veštačkim mlekom. Ovo ukazuje na bitnost dojenje, kako za opšte stanje deteta, tako i kao faktor prevencije nastanka atopijskog dermatitisa. Kod lečenja, najbitnije je bolest prepoznati i uspostaviti pravilnu dijagnozu. Odmah zatim je bitno uspostaviti pravilan režim ishrane i života, a kako bi se unošenje alergena svelo na najmanju moguću meru.

Potrebno je izbegavati faktore koji pogoršavaju stanje atopijskog dermatitisa, kao:

- Iritacije zbog korišćenja neodgovarajućih sapuna, deterdženata, omekšivača… kao i zbog odeće od vune i sintetičkih sredstava.

- Promene temperature zimi, kao I suv vazduh u zatvorenim prostorijama dovode do pogoršanja stanja

- Stres i anksioznost

- Određene namirnice (kravlje mleko, jaja, kikiriki, citrusi, riba…)

- Znojenje itd.

Znojenje je poseban problem, jer znojenje dodatno pojačava svrab, svrab izaziva dodatnu inflamaciju koja dodatno pojačava svrab…

Iz tog razloga decu ne treba pretopljavati. Kako je atopijski dermatitis uzrokovan disfunkcijom spoljnjeg dela kože (epidermis), zbog narušenog epidermisa lakše dolazi do prodora iritantnih faktora, alergena I mikroorganizama, ali i lakšeg gubitka vode, kako kroz transpiraciju, tako I znojenje. Iz navedenog razloga, bitna je redovna hidratacija, kao I odabir pravilnih sredstava za higijenu i negu kože koja na pravi način mogu koži da dostave ono što joj je u datom trenutku najpotrebnije, a to je voda.

Sredstva koja sadrže ulje borovnice deluju na način da preveniraju transdermalni gubitak vode, ali sadrži I omega-3 i omega-6 masne kiseline koje deluju antinflamatorno i omogućavaju regeneraciju Stratum corneum-a, zaštine barijere kože.

Kako bi se izbegle iritacije, trebalo bi da sredstva za kupanje sadrže što blaža, po mogućnosti prirodna peneća sredstva.

Idealno je da kozmetička linije bude u opsegu pH od 5,0 do 5,5. Bitno je da kozmetičko sredstvo ima emolijentni efekat (shea butter i sl). Svi sastojci koji dovode do smirivanja crvenila, svraba, upale… takođe su vrlo korisni (pantenol, ekstrakt ovsa, avenantramid, ulje borovnice…)

Koliko god paradoksalno zvučalo, voda, odnosno često kupanje ne pogoduje atopijskom dermatitisu, jer kupanje isušuje kožu i na taj način pogoršava problem suve i osetljive kože.

Vreme u toplim kupkama treba da bude što kraće, a posle toga dete treba tapkanjem, ne trljanjem, obrisati mekim pamučnim peškirom i potom namazati mlekom za telo.

Na kraju, vrlo je bitan i pravilan odabir terapije koju prepisuje lekar.

Danas se najčešće primenjuju: kortikosteroidi, oralni antihistaminici, imunosupresivna terapija, fototerapija, takrolimus, pimekrolimus…

Izvor: babymedcosmetics.com

Upala pluća najčešće se javlja kao komplikacija prehlade, gripa ili bronhitisa.

Kako je reč o respiratornim bolestima koje mogu da imaju neke slične simptome, ljudi najčešće i ne mogu da ih razlikuju, ali to i nije važno dok su simptomi takvi da mogu da ih ublaže neki domaći lekovi ili lekovi za snižavanje temperature, odnosno ako se stanje nakon nekoliko dana mirovanja popravlja.

Ali ako čovek ima povišenu temperaturu koja traje duže od četiri dana, oseća bol u grudima i ima problema zbog otežanog disanja, treba obavezno da se javi lekaru.

Kod dece uz te simptome može da se javi i povraćanje, što je takođe razlog da odmah odete kod lekara, kaže prof. dr sc Ilija Kuzman, infektolog sa Klinike za infektivne bolesti "Dr Fran Mihaljević" u Zagrebu.

Uzrok i simptomi bronhitisa
Slično kao i kod prehlade ili gripa, najčešći uzročnik bronhitisa je virus i takođe se najčešće javlja zimi, obično "udružen" sa prehladom ili gripom. Glavni simptomi bronhitisa su produktivni kašalj sa iskašljavanjem prozirne ili bele sluzi, vrlo retko uz pojavu sukrvice, bol u grudima i otežano disanje. Mogu se javiti opšti umor ili bol u zglobovima, kao i jeza, ako se javi povišena temperatura.

Ako je reč o virusnom bronhitisu, bolest po pravilu traje desetak dana, odnosno kašalj može da potraje još nekoliko dana nakon što se povuku drugi simptomi i najčešće nije potrebna neka posebna terapija. Međutim, slični simptomi mogu biti i znak bakterijske upale pluća, pa ako ne prolaze, svakako se javite lekaru jer će u tom slučaju biti potrebno lečenje antibioticima.

"Kod odraslih ljudi ređe se javlja akutni bronhitis, a češće hronična opstrukcijska plućna bolest, koja se povezuje sa hroničnim bronhitisom, kog može da prati i emfizem pluća", kaže lekar.

Prema nekim procenama, hronični bronhitis je uzrok oko 85 posto hroničnih opstrukcijskih bolesti pluća, a uz spomenute simptome karakteristično je da kašalj može da potraje puno duže, odnosno da se tokom godine može da se desi više epizoda pogoršanja stanja. U tom slučaju uzročnik bolesti nije virus nego dugotrajna iritacija bronhija duvanskim dimom, česticama industrijske prašine i sličnim zagađivačima, pa pušači, ljudi koji su izloženi dimu ili prašini, odnosno hemijskim isparenjima na poslu, imaju povećan rizik od oboljenja.

Ako kašalj traje duže od tri nedelje i ako ga prati temperatura viša od 38 stepeni, uz otežano disanje i bol u grudima, svakako se treba javiti lekaru, kaže dr Ilija Kuzman.

Kako se dijagnostijuje bronhitis?
Bronhitis može da se dijagnostikuje već kod pregleda stetoskopom, ili na rendgenu, a postoji mogućnost da vas lekar - radi utvrđivanja stadijuma bolesti - pošalje na ispitivanje plućne funkcije. To se radi ako lekar sumnja da je uzrok bolesti ipak bakterija, tada može da vas pošalje na mikrobiološku obradu iskašljaja. U slučaju da se potvrdi da je reč o bakterijskoj upali, Sprovodi se lečenje antibioticima, dok se kod Hronične opstruktivne bolesti pluća primenjuje samo terapija za olakšavanje disanja, najčešće u obliku inhalacije.

"Kod akutnog bronhitisa lečenje najčešće nije potrebno, odnosnosavetuje se odmaranje uz čaj sa medom i limunom koji ublažava kašalj. Po potrebi se mogu koristiti i pastile (za odrasle) ili lekovi koji pomažu da se ublaži kašalj, ili sirupi za razređivanje sekreta, kako bi se olakšalo iskašljavanje", kaže dr Kuzman. Naravno, ako se javi povišena temperatura, treba je snižavati odgovarajućim lekovima.

Najbolji saveti za pomoć dr Ksenije Krajina Pokupec

Majčina dušica

Ublažava grčenje, pa opušta bronhije i olakšava disanje i razređuje sluz i pomaže kod iskašljavanja, pa se i kod akutnog i kod hroničnog bronhitisa preporučuje čaj od majčine dušice.

Med i limun

U čašu mlake vode dodajte jednu kašičicu meda i tri kašičice soka od limuna pa dobro promešajte i pijte nekoliko puta dnevno. Med i limun čiste pluća i bronhije od sekreta.

Čaj od korena belog sleza

Poznati je lek za ublažavanje kašlja. Oblaže grlo zaštitnim slojem i razređuje sluz. Priprema se prema uputstvi i pije se dva do tri puta na dan.

Čaj od zove

Pomaže kod iskašljavanja, začepljenog nosa i upaljenoga grla. Stavite od 2 do 5 grama suvih cvetova zove u šoljicu vruće vode i ostavite od 5 do 10 minuta. Nakon toga procedite i pijte dve-tri šoljice tokom dana.

Sirup za kašalj (za odrasle)

Skuvajte jaki čaj od nekoliko biljaka (3 kašike na pola litre vode) pa dodajte med i malo limunovog soka. Na primer, u istoj razmeri koristite crni ili beli slez, majčinu dušicu, žalfiju i islandski lišaj.

Izvor: yumama.com