Sigurno ste do sada slušali razne priče na temu žutice kod novorođenog deteta. Neko vam je to pominjao kao normalnu pojavu, a u drugim pričama je bila razlog za duži ostanak u porodilištu.

Da li je reč o istoj žutici, šta je prouzrokuje, kako se leči…

Žutica novorođenčeta se javlja kod čak 60 odsto terminske dece, a još je zastupljenija kod preterminske dece – oko 80 odsto (bebe rođene pre navršenih 37 nedelja). To je kompleksan problem, sa kojim se svakodnevno suočavaju pedijatri-neonatolozi u porodilištu.

Šta je to «žutica»?

Pod žuticom se podrazumeva žuta prebojenost kože i sluzokoža. To, zapravo, i nije bolest, nego znak bolesti, jer može da bude prisutna kod mnogih, veoma različitih oboljenja.

Nepravilno je, dakle, reći da neko boluje od žutice. Kaže se da IMA žuticu zbog neke bolesti (infekcije, bolesti žučnih puteva, jetre…).

Jedino u periodu novorođenčeta, preciznije – u prvih sedam dana života, žutica može da bude normalna pojava, posledica nezrelosti organizma, i to je takozvana fiziološka žutica. Ona često prođe klinički neopaženo, jer je porast bilirubina nedovoljan da bi koža «požutela».

Ako se i zapazi, spontano se povlači do kraja prve nedelje života, a laboratorijski parametri se normalizuju krajem druge nedelje.

Zašto je koža žuta?

Za žutu boju kože je kriv bilirubin, jedinjenje žuto-zelene boje, koje uglavnom nastaje razgradnjom hemoglobina (krvnog pigmenta) iz naših crvenih krvnih zrnaca (eritrocita). Bilirubin se ne rastvara u vodi, što znači da ne može mokraćom da se izluči iz organizma, nego se u jetri «prerađuje» i izlučuje u žuč (zato je žuč žuto-zelene boje). Potom se žuč luči u početni deo tankog creva, pa se bilirubin stolicom eliminiše iz organizma.

Zašto se kod novorođenčadi javlja žutica?

S obzirom da i zdravo novorođenče «ima pravo» na fiziološku žuticu, u ovom uzrastu se normalnim smatraju vrednosti bilirubina koje su čak i do deset puta veće od vrednosti kod odraslog čoveka. To je iz nekoliko razloga:

* Povećana proizvodnja bilirubina – bebina crvena krvna zrnca kraće «žive», što znači da se više raspadaju, oslobađajući bilirubin.

* Nezrelost jetre – jetra je vrlo složen organ, čije se funkcije razvijaju i po rođenju, tako da jetra nije u stanju da preradi povećane količine bilirubina.

* Nerazvijena bakterijska flora u crevima – beba još nema dovoljno korisnih bakterija koje pomažu varenje, zbog čega se hrana duže zadržava u crevima, pa se više bilirubina «vraća» u cirkulaciju nego što je normalno.

Kada se žutica novorođenčeta leči?

Žutica može da se smatra patološkom na osnovu nekoliko parametara:

– ako se javi u prvom danu života – ako traje duže od 14 dana – ako je ukupni bilirubin veći od dozvoljenog (ili takozvani direktni bilirubin veći od 15 odsto ukupnog bilirubina)

– ako je porast bilirubina za 24 časa veći od uobičajenog – svaka žutica bolesnog novorođenčeta

Kako se leči?

Terapijski pristup zavisi od težine žutice:

● Kod graničnih vrednosti bilirubina, nekada je dovoljno samo češće hraniti bebu, što ubrzava pražnjenje creva.

● U lečenju se najčešće primenjuje takozvana foto terapija – beba se smešta u izoletu (inkubator) pod UV lampu (ultraljubičasto svetlo), da se «sunča» (bilirubin koji cirkuliše u krvnim sudovima kože pod dejstvom UV zraka postaje rastvorljiviji u vodi, pa se lakše izlučuje). Ovo nipošto ne znači da isti efekat ima izlaganje bebe suncu (u pitanju je drugačije, nekontrolisano zračenje, na koje je bebina koža izrazito osetljiva, a na taj način je izložena previše mala površina bebine kože…).

● Za lečenje najtežih žutica se primenjuje eksangvinotransfuzija – to je postupak kojim se bebi vadi određena količina krvi i zamenjuje krvlju dobrovoljnog davaoca. Na taj način se koncentracija bilirubina u bebinoj krvi značajno smanjuje (za oko 40 odsto u odnosu na početnu vrednost).

Zbog čega se, u stvari, žutica leči?

Naravno, razlog nije estetski. Bilirubin se u krvi vezuje za vrstu proteina – albumine, i tada je previše «veliki» da bi prošao kroz jednu veoma važnu «opnu», takozvanu krvnomoždanu barijeru. Ona štiti mozak od raznih, potencijalno toksičnih materija koje dospevaju u krv. Kada je količina bilirubina povećana, nema dovoljno mesta na albuminima, pa se bilirubin nađe slobodan u krvi.

Tada prolazi kroz krvnomoždanu barijeru i nakuplja se u određenim delovima mozga, što može da dovede do oštećenja tkiva i razvoja oboljenja koje se zove kernicterus. Ono se manifestuje neurološkim poremećajima različitog tipa i stepena.

Ako se razvije – ovo oboljenje se, nažalost, ne leči. Ali, na sreću, izuzetno je retko. Žutica je, dakle, veoma često stanje, koje u većini slučajeva prolazi spontano, ili primenom vrlo jednostavnih mera, ne ostavljajući posledice na vaše dete.

Zato poslušajte savet pedijatra, budite strpljivi i, ako je potrebno, ostanite duže u porodilištu – kako biste vaša beba i vi bezbrižno stigle kući.

Koji faktori povećavaju rizik od nastanka patološke žutice?

Pre svega, to je nepodudarnost krvnih grupa mame i bebe, pogotovo ako je mama nulta krvna grupa («0»), a beba «A» ili «B», kao i ako je mama Rh D negativna, a beba Rh D pozitivna.

Pod većim rizikom su i preterminska novorođenčad, kao i ona koja su male porođajne mase, potom bebe koje su pretrpele nedostatak kiseonika tokom porođaja, bebe koje imaju neku od porođajnih povreda (pogotovo porođajni naduv ili kefalhematom – koji su posledica krvarenja u meka tkiva poglavine, kada se zbog razgradnje izlivene krvi oslobađa dodatna količina bilirubina…).

Nasledne bolesti, oboljenja majke, infekcije, kao i upotreba nekih lekova – takođe povećavaju rizik.

Rizik povećavaju i razne zablude u vezi sa žuticom, naročito primenjivanje pogrešnih mera – na primer, sunčanja, ili davanjem velikih količina vode novorođenčetu, sa ciljem da se «ispere» bilirubin (već smo rekli da se bilirubin ne rastvara u vodi, pa nikako ne može ni da se ispere, odnosno izmokri. Da je to moguće, problem ne bi ni postojao. Osim toga, ako bebi dajete vodu, uskraćujete joj neophodnu hranu, jer ona ima veoma mali želudac, a izgladnjivanje podstiče porast bilirubina…).

Izvor: mojpedijatar

Postoji mnogo vrsta anemija, ali sve imaju jednu zajedničku karakteristiku – manjak crvenih krvnih zrnaca ili “krvnog pigmenta”- hemoglobina. Jedno i drugo obično idu zajedno, ali ima i izuzetaka.

Eritrociti se stvaraju u koštanoj srži koja je smeštena u unutrašnjosti kostiju. Za normalno stvaranje crvenih krvnih zrnaca je, pored zdrave koštane srži, neophodno gvožđe i jedna posebna supstanca koja podstiče razvoj i razmnožavanje ćelija “prethodnica” eritrocita, koja se zove eritropoetin. Potrebni su i neki važni vitamini (B12, folna kiselina…) da bi se složeni proces stvaranja zrelog crvenog krvnog zrnca kompletirao.

Koje su najčešće vrste anemija?

Ima ih mnogo vrsta, a nastaju usled nedostatka nekog od faktora koji su uključeni u složeni proces razvoja eritrocita.

-Ubedljivo najčešća anemija je ona koja nastaje usled nedostatka gvožđa. Ona se stručno naziva sideropenijska anemija, a u prevodu je to malokrvost zbog smanjenog ugrađivanja gvožđa u eritrocite.

-Kada je opna eritrocita (membrana) slaba, onda crvena krvna zrnca lako pucaju (ovo se zove hemoliza), pa nastaje hemolitička anemija.

-Ako nema dovoljno vitamina B12 eritrociti postaju veliki i ružni, ali slabo funkcionalni, i onda se javlja megaloblasna anemija.

Koji su najčešći uzroci ovih anemija?

Neadekvatna ishrana je ubedljivo najčešći uzrok sideropenijske anemije. Ako beba ne unosi dovoljno gvožđa (pre svega kroz meso ili žumance) eritrociti će ostati bez dovoljne količine hemoglobina. Ipak, neka deca unesu dovoljno gvožđa, ali piju ogromne količine kravljeg mleka koje sprečava da se uneto gvožđe kroz creva ubaci u krv. Naime, u kravljem mleku postoje soli koje se vežu za gvožđe u crevima i tako onemogućavaju njegovu apsorpciju, pa umesto u krv ono ode u pelenu (ili nošu).

Neka deca imaju bolesti creva koje onemogućavaju adekvatnu apsorpciju gvožđa, ali se tada javljaju i druge tegobe (pre svega dugotrajni proliv).

Kako izgleda dete sa anemijom?

Ako dete nema neku drugu bolest, bleda koža i bledunjave sluzokože (pre svih usta i konjunktive – vežnjače oka) su vidljive manifestacije malokrvnosti.

Dete sa anemijom ima manjak kiseonika koji je na raspolaganju organizmu, pa se zato lako zamara, “vuče” ga krevet (mada neka deca pate i od nesanice). Veća deca se često žale na glavobolje i vrtoglavice, a i nervoza je čest pratilac malokrvosti. Mlađa su kenjkava, a ponekad imaju i slabiji apetit (mada druga rado piju velike količine mleka).

Kako se postavlja dijagnoza?

Ako roditelji posumnjaju na malokrvnost, treba da se obrate pedijatru. Posle rutinskog pregleda uradiće se krvna slika (iz prsta) koja će dati dragocene podatke o anemiji. Tada se može naslutiti i vrsta anemije, a dodatnih par analiza kod većine dece pokazaće koji je tip malokrvnosti u pitanju. Ipak, ima i zamršenih situacija kada će pedijatar uputiti dete specijalisti za bolesti krvi – pedijatru hematologu.

Kako se anemija leči?

Kada se radi o anemijama usled nedostatka gvožđa, terapija je uglavnom jednostavna. Korekcija ishrane uz dodatak preparata gvožđa dovodi do potpunog izlečenja kod većine dece. Posle saniranja osnovnog oboljenja koštana srž se relativno brzo oporavlja.

Ostale anemije, kod kojih je u pitanju manjak nekog faktora, leče se nadoknadom onoga što nedostaje – na primer vitamina B12 ili folne kiseline. Tako se i eritropoetin (faktor koji stimuliše razvoj crvenih krvnih zrnaca) dodaje deci koja imaju teško oboljenje bubrega koji nisu u stanju da proizvedu ovu veoma potrebnu supstancu.

Može li se sprečiti?

Dobra ishrana – adekvatan unos gvožđa bez prekomernog ispijanja kravljeg mleka je najbolji način da se spreči sideropenijska anemija. Kada je reč o bebama u prvim mesecima života, prevencija anemije treba da počne još u trudnoći. Buduća mama treba da ima dobru krvnu sliku, zdravo da se hrani i da unosi dovoljne količine vitamina neophodnih i za nju i za dete. Ovo je bitno jer stvaranje krvnih ćelija počinje u fetalnom životu, a rezerve gvožđa u jetri fetusa treba da obezbede normalan broj i “kvalitet” eritrocita tokom prvih pet do šest meseci života.

Dojenje je pravi način da se spreči sideropenijska anemija jer je dokazano da bebe koje sisaju ređe pate od malokrvnosti, iako ni majčino mleko nema gvožđa, ali omogućava dobru apsorpciju unetog gvožđa iz creva.

Moguće komplikacije

“Obična” anemija usled nedostatka gvožđa retko dovodi do težih komplikacija, jer dete relativno brzo dođe do pedijatra zbog tegoba koje se pre ili kasnije pojave. Ipak, ako anemija traje godinama, a počne u ranom detinjstvu, moguće su i razvojne promene, uključujući i usporeniji mentalni razvoj.

Neke retke anemije (kada postoji nasledni defekt u stvaranju hemoglobina) mogu imati i veoma ozbiljne komplikacije, ali se ipak radi o retkim bolestima.

Izvor: mojepdijatar.co.rs

Neke bebe prvi zub dobiju još sa tri meseca, a druge tek s navršenih godinu i po.

TOKOM prve tri godina života deca dobijaju 20 mlečnih zuba. Najčešće počinju da niču između šestog i osmog meseca. Neke bebe prvi zub dobiju još sa tri meseca, a druge tek s navršenih godinu i po. Roditelje sve to ne treba da brine, jer je vreme nicanja zuba uslovljeno nasleđem, objašnjavaju dečji stomatolozi.

Obično prvo niču dva središnja donja sekutića, a tek posle nekoliko meseci niču i gornje jedinice. U proseku, za godinu dana beba ima šest zuba, od kojih su četiri u gornjoj vilici a dva u donjoj. Pre nastavka nicanja ostalih zuba nastaje pauza od nekoliko meseci. Kada počnu da niču, niču naglo jedan za drugim dva preostala sekutića dole i četiri prva kutnjaka, koji ostavljaju prostor za očnjake. Očnjaci najčešće niču u drugoj polovini druge godine, a preostali kutnjaci između 24. i 30. meseca.

Nije uobičajeno, ali beba može i da se rodi sa jednim ili dva sekutića u donjoj vilici. Ukoliko se oni klate treba ih izvaditi, jer beba može da ih proguta. Izuzetno retko zub može da nikne u prvih mesec dana bebinog života. Za tu decu karakteristično je to da će im i stalni zubi nicati ranije.

Izvor: novosti.rs

Prenosi se direktnim kontaktom sa obolelim detetom koje kašlje ili “slinavi”, ali i prljavim rukama, imajući u vidu da se ovi virusi eliminišu stolicom. Takođe je važno da se ruke redovno peru, a to važi i za roditelje, naročito posle presvlačenja pelena ili brisanja guze. Sve igračke sa kojima je dete bilo u kontaktu treba detaljno oprati.

Dečak od 3,5 godine je posle letnje pauze krenuo u vrtić. Posle tri nedelje se razboleo, dobio je povišenu temperaturu, postao je nervozan i posle dva dana mu je izbila neka čudna ospa po dlanovima i tabanima a u ustima su se pojavile afte.

Još troje dece iz vrtića je imalo slične probleme, a posle pregleda je postavljena dijagnoza virusne bolesti – HAND MOUTH FOOT DISEASE.

Volela bih više da znam o ovoj bolesti.

Koji virusi izazivaju ovu bolest?
Dve su grupe virusa prouzrokovača: Koksaki (Coxackie) grupe A (taj virus NEMA veze sa srcem!) i Enterovirus (tip 71).

Napadaju malu decu, obično u prvih pet godina, ali su zabeleženi veoma retki slučajevi ove bolesti i kod odraslih.

Kako se prenosi i koliko traje inkubacija?
Prenosi se direktnim kontaktom sa obolelim detetom koje kašlje ili “slinavi”, ali i prljavim rukama, imajući u vidu da se ovi virusi eliminišu stolicom. Takođe je važno da se ruke redovno peru, a to važi i za roditelje, naročito posle presvlačenja pelena ili brisanja guze. Sve igračke sa kojima je dete bilo u kontaktu treba detaljno oprati.

Inkubacija je kratka – potrebno je samo nekoliko dana od ulaska virusa u organizam do pojave prvih simptoma.

Zato su “mini epidemije” uobičaje u vrtićima.

Da li postoji sezona kad je ova bolest česta kod dece ?
Kao svi crevni virusi i ovi vole toplije dane, pa ih ima tokom leta ali i u lepim jesenjim danima. Ipak, mogu se javiti bilo kada u toku godine.

Kako izgleda bolesno dete?
Počne sa temperaturicom, a onda se javi bol u grlu od koga dete postane nervozno. Zatim se javlja specifičan osip – prvo se vide crvene tačkice, pa “plikčići” koji nisu veći od nekoliko milimetara, koji postanu “rupice” (ulceracije) koje se za par dana ljuspaju. Ovo ponekad ružno izgleda, ali je bezopasno i nema potrebe da se maže bilo čime. Posle sedam do deset dana ovo obično nestane (retko traje duže).

Osip se uvek vidi na rukama i stopalima, ali se može javiti oko kolena i laktova, kao i na guzi i genitalnom predelu kože.

Slične promene se vide u grlu i ustima, a afte su čest pratilac ove bolesti

Kako se postavlja dijagnoza?
Jednostavno – pedijatar posle pregleda postavlja dijagnozu, a nisu potrebne bilo kakve dodatne analize.

Koliko dugo je dete “zarazno”?
Dete je obično zarazno u prvoj nedelji bolesti. Ipak, virus se nedeljema izlučuje stolicom, pa je važno da se izbegne kontakt deteta sa “kakom” i tako širenje bolesti.

Ima li komplikacija?
Komplikacije su IZUZETNO retke – skoro sva deca se u potpunosti oporave. Kod veoma “slabe” dečice (koja imaju neku drugu hroničnu bolest) se može javiti meningitis ili encefalitis. Ipak, ovo je raritet koji ne zaslužuje strah.

Ono što može biti problem je nedovoljan unos tečnosti zbog bola u ustima i izbegavanja jela i pića. To se može desiti kod beba koje koriste flašicu, pa je bolan svaki kontakt sa ustima. I ovo se srećom retko dešava.

Kako se leči?
Za ovu grupu virusa (kao i za većinu drugih) NEMA leka koji bi ih efikano eliminisao.

Zato je važno pomoći detetu da se izbori i pobedi virus:

- Izbegavati toplu, “krupnu” hranu, kao i kisele sokove

- Dati hladne napitke da se ublaži neprijatan bol u grlu i ustima

- Terapija bola je važna pa detetu treba davati paracetamol ili ibuprofen

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Ponekad niski roditelji imaju izrazito visoko dete, a crnokosi mama i tata dobiju plavokosu bebu

DA li se sve bebe rađaju sa plavim očima? Da. Ovo nije mit, nego činjenica. Tek kada napune godinu dana, boja počinje da se menja u skladu sa genetskim zapisom, ali se neretko dešava da gen "preskoči" čak i dve generacije, pa tek onda "ispliva". Tako se neko rodi sa zelenim očima, kakve nemaju ni mama ni tata, ali je zato imala, na primer, prabaka.

Ponekad niski roditelji imaju izrazito visoko dete, a crnokosi mama i tata dobiju plavokosu bebu. To svakako zna da unese nemir u porodicu, jer se svi pitaju odakle baš ta boja, tolika visina, pa se sumnje nadovezuju jedna na drugu. Ali nauka kaže da gen zaista može da se umeša kada ga najmanje očekujemo, pa stručnjaci savetuju da se raspitate o fizičkim, ali i psihičkim karakteristikama svojih predaka. Tu ćete verovatno dobiti potrebne informacije.

Izvor: novosti.rs

Odmah nakon rođenja i nekoliko narednih dana u porodilištu pedijatri posmatraju svaku novorođenu bebu a onda jednom mesečno do navršenih godinu dana prate njen rast i razvoj.

Pod budnim okom rodtelja je svakodnevno i svaku i najmanju promenu registruju i reaguju na sve što je neuobičajeno odlazeći kod pedijata koji ih upućuje na dodatne preglede ako ima potrebe. Tako da ne postoji mogućnost da se u ovom najranijem uzrastu pojavi problem a da se ne primeti i ne reaguje blagovremeno.

Od 1 do 3 godine su redovne posete lekaru ređe a i roditelji više nisu u strahu pa je obraćanje pažnje na suptilne detalje manje a samim tim i veća mogućnost da se nešto previdi a tiče se detetovog razvoja.

U nekim porodicama, naročito ako već imaju jedno ili više dece lakše prihvataju i podržavaju indivdualne razlike i preference dok su deca mala. Roditeljima koji imaju jedno dete teško je da ga ne upoređuju sa drugom decom iz okruženja i da ne brinu ako primete da ne radi nešto što većina vršnjaka radi.

Dete može da kasni u nekim oblastima razvoja iz različitih razloga, najčešće je to prevremeni porođaj i zato kod takve dece postoji tzv. korigovani uzrast što znači da na kalendarski uzrast treba dodati onoliko dana/nedelja koliko je dete ranije rođeno. Teži porođaj, mala telesna težina, određeni problemi nakon porođaja takođe mogu da utiču na kasniju pojavu nekih funkcija. Važno je da pedijatar redovno viđa dete i da prati njegov razvoj do polaska u školu i ako za to postoji potreba uputi na odgovarajući tretman. Kod ove dece se određene poteškoće mogu javiti kasnije bez obzira što je dete „uhvatilo korak „ sa svojim vršnjacima, kao što je razvoj govora, usvajanje higijenskih navika, adaptacija na vrtić…

Kod neke dece razvoj ne teče uobičajenim redosledom već se neke funkcije javljaju ranije, a druge kasnije nego što je to očekivano pa kažemo da postoji odstupanje u razvoju ili disharmonija. Većina dece kroz igru i uz vežbe najpre sa fizioterapeutom a kasnije po potrebi i sa drugim stručnjacima uspeva da prati svoje vršnjake i na vreme krene u školu. Kako se kod njih često javljaju poteškoće u učenju (čitanje, pisanje, računanje ali i problem sa koncentracijom, pažnjom), period do polaska u školu treba iskoristiti za rešavanje svih problema koji mogu dete da ometaju kasnije u školi.

Deca koja zaostaju u razvoju su ona koja imaju neku medicinsku djagnozu I onasu uključena u tretmane od rođenja. Rana intervencija kod ove dece je jako važna iako ona ne može da promeni njihove dijagnoze. Dokazano je da je funkcionalna osposobljenost kasnije daleko bolje kod ove dece nego onih kod kojih nije sprovedena rana intervencija.

Individualne razlike

Novija istraživanja dečijeg razvoja nam pomažu da bolje razumemo procese koji stoje iza detetovog ponašanja a odigravaju se u fizičkom i socijalnom okruženju. Bolje razumevanje tih individualnih razlika omogućava stvaranje balansa između zahteva okruženja i detetovih sposobnosti da ih prevaziđe. Ta ravnoteža će dovesti do zdravog razvoja i optimalnog procesa učenja.

Dokumentovano je od strane istraživača iz različitih oblasti da postoje razlike u načinima kako deca i odrasli prepoznaju senzacije i organizuju senzorne stimulacije kako bi prevazišli svakodnevne izazove.

Senzorna integracija je proces organizacije senzacija kako iz našeg tela, tako i iz našeg okruženja u cilju adaptacije. Neka deca sa lakoćom savladavaju izazove, drugim aje potrebna pomoć u nekim oblastima ili periodima razvoja dok je jednom broju dece potrebna stalna asistencija.

Kako teškoće u senzornoj integraciji koje dete ima nisu medicinske dijagnoze pa samim tim često nisu prepoznate postoji mogućnost da se ništa ne preduzme I da dete kasnije ima problem u učenju kada krene u školu. Uopčavanje problema na vreme u senzornoj integraciji I uključivanje roditelja u podršku detetu da uspešno prevazilazi zahteve okruženja predstavlja ranu intervenciju.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Plastika od koje su napravljene dečije flašice i pribor za jelo, u određenim situacijama može da ispustiti veoma opasne materije, upozorava Akademska pedijatrijska akademija (AAP)

AAP objavila je alarmirajuće informacije za roditelje: plastična ambalaža iz koje deca piju i jedu ne sme se koristiti za mikrotalasnu niti prati u mašini za sudove.

U članku se navodi lista opasnih materija kao što su Bisfenol A (BPA), ftalati i stiren koji se mogu naći u procesu pakovanja hrane i da oni mogu biti izrazito opasni za novorođenčad i decu i da ih treba izbegavati.

Međutim, najšokatinije otkriće AAP-a je opasnost od zagrevanja i mašinskog pranja pojedinih plastičnih pribora za jelo. Zagrevanje plastike može dovesti do otpuštanja BPA u hranu. Zato je bezbednije da se mleko i hrana ne zagrevaju u plastičnoj ambalaži, zato što čak i plastika na kojoj je naznačeno da je BPA free ipak sadrži određenu količinu ovih materija.

Roditelji koji koriste plastične flašice ili flšice sa piskom znaju koliko je nekada naporno prati ručno svaku bočicu pojedinačno ali opasnosti koju ove bočice mogu da nanesu prilikom zagrevanja su ozbiljne: utiču na razvoj mozga i mišića, na pojavu gojaznosti, autizma, problema sa pažnjom i hiperaktivnošću.

U obaveštenju se navodi i da supstance koje se nalaze u hrani, kao što su veštačke boje i konzervansi, takođe negativno utiču na dečije zdravlje.

S obzirom na to da Američka Agencija za hranu i lekove (FDA) još uvek nema pravo na to da iznova prekontroliše proizvode koji su već dobili odobrenje i koji su pušteni u promet, ona utiče na ovaj poroblem tako što informiše javnost o potencijalnim opasnostima i preporučuje da prioritet prilikom kupovine hrane budu sveže ili zamrznuto voće i povrće, izbegavanje prerađevina od mesa i gotove hrane i korišćenje staklenih ambalaža i pribora od nerđajućeg čelika kao i izbagavanje plastike koliko god je moguće.

Izvor: yumama.com

Svrab (pruritus) je nespecifičan simptom koji se javlja u sklopu oboljenja kože ili drugih organskih sistema. Postoje dve vrste svraba: akutni – koji traje do 6 nedelja i hronični koji traje preko 6 nedelja.

Akutni svrab je najčešće izazvan alergijskim ili infektivnim akutnim stanjima. Hronični svrab može ukazati na različita oboljenja, kao što su bolesti jetre bolesti bubrega, bolesti krvi i neurološke bolesti.

Osećaj svraba prenose mehano-neosetljiva nemijelizirana aferentna C-vlakna, drugačija od C-nervnih vlakana koja prenose bol. Ta vlakna čine samo oko pet posto C-nervnih vlakana u ljudskom telu, ali njih karakteriše mala brzina provodljivosti nervnih signala i velika površina inervacije. Dermatološki svrab nastaje aktiviranjem, odnosno nadražajem epidermalnih i dermalnih receptora, medijatorima koji se oslobađaju kao posledica zapaljenjskih procesa, suvoće ili drugih oštećenja kože.

Svrab je uobičajeni simptom mnogih kožnih bolesti, ali je kod dece najčešći u sklopu atopskog dermatitisa.

Atopijski dermatitis ili ekcem je veoma rasprostranjen kod dece. Atopijski dermatitis je kombinacija nasleđene genetske predispozicije i spoljašnjih faktora koji utiču na razvoj bolesti. Koža kod ekcema je suva i osetlljiva, sklona je svrabu i osipu pa se često kaže za ove promene da je to svrab koji se osipa. Obično se prve promene javljaju već u prvoj godini, koža je suva i hrapava, a kako se dete češe koža postaje crvena i iritirana. Može se javiti bilo gde ali su promene najčešće na obrazima, pregibima i spoljašnjoj strani laktova i butina. Najvažnije je lečenje i nega kože hidrantnim kremama i kupkama uz izbegavanje alergena.

Svrab je karakterističan i za alergijske reakcije, ujede insekata, javlja se kod skabiesa (šuge), parazitskih infekcija kože, a izražen je kod sve dece koja imaju suvu kožu. Suva koža ima narušenu normalnu zaštitnu barijeru i na njoj dolazi lakše do raznih površnih zapaljenja koja prouzrokuju svrab.

Svrab je subjektivan osećaj, pa se i dijagnostika zasniva na dobroj anamnezi i opisu simptoma. Potrebno je ispitati zdravlje deteta i ustanoviti uzrok svraba. Lečenje svraba je simptomatsko. Sprovodi se antihistaminicima i eventualno, blažim kortikosteroidnim kremovima i emolijentnim sredstvima. Kod atopskog dermatitisa u lečenju se koriste emolijentna sredstva i uljane kupke koje dodatno smanjuju isušivanje kože, a u fazama pogoršanja, odnosno jakog lokalnog zapaljenja, i lokalni kortikosteroidni kremovi.

Milena NikolićAutor: Milena Nikolić, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs

Najnovija studija otkriva još jedan od mogućih uzroka autizma kod dece, a evo o čemu je reč.

Tokom poslednjih godina veliki broj naučnika došao je do saznanja da su mikroorganazimi pristuni u crevnoj flori, poznati kao mikrobiomi, važni za ljudsko zdravlje. Oni utiču na našu težinu, mentalno zdravlje, na to da li ćemo razviti autoimune bolesti i dijabetes tipa 1, i kako ćemo reagovati na strah.

Najnovija studija objavljena u Žurnalu za imunologiju (The Journal of Immunology) pronašla je vezu između stomačnih mikrobioma i neurorazvojnog stanja po imenu autizam. Otkriće koje je šokiralo naučnike je da naši mikrobiomi ne određuju da li ćemo postati autistični, već mikrobiomi naše majke.

"Mikrobiomi mogu oblikovati razvoj mozga na više načina", rekao je Džon Lukens, istraživač i doktorant Univerziteta u Virdžiniji u svojoj izjavi. "Mikrobiomi zaista igraju važnu ulogu u određivanju toga kako će imuni sistem novorođenčeta reagovati na infekciju, povredu ili stres", dodaje Lukens.

Supstanca koja igra ključnu ulogu u razvoju autizma je molekul po imenu "interleukin-17a" ili "IL-17a" kojeg proizvodi naš imuni sistem i koji utuče na razvoj mozga još u materici.

Kako bi testirali hipotezu da ovaj molekul zaista izaziva autizam naučnici su sproveli eksperiment na dva laboratorijska miša ženskog pola. Jedan od njih je u stomaku imao mikrofloru koja je bila podložna upali koju izaziva pomenti molekul, dok drugi miš to nije imao.

Kada je molekul "IL-17a" blokiran na veštački način (čime je sprečena upala) novorođenčad oba miša rođena su sa neuro-tipičim ponašanjima. Dalji rast i razvoj mladunaca prvog miša, koji nije podlegao daljim intervencijama od strane naučnika, pokazao je očigledne znake autizma koji su uticali na društveno i ostala ponašanja mladunčadi.

Ovo su preliminarne studije koje se ne mogu u potpunosti preslikati na ljudsku vrstu, ali u svakom slučaju mogu služiti kao početni materijal za dalja istraživanja autizma. Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da zdravlje majčinog stomaka je svakako jedan od činilaca u razvoju bolesti poput autizma.

Izvor: nationalgeographic.rs

Ima mnogo latinskih reči koje mi, roditelji, ne razumemo, jer taj jezik nismo učili tokom školovanja, odnosno nismo studirali medicinu. Pošto se čovek uči dok je živ, nekada dijagnoze koje dobiju naša deca od pedijatara budu povod za učenje. Ovo je jedan takav tekst, koji će nam pomoći da razumemo dijagnozu: «fimoza».

Šta je, zapravo, fimoza?

Ukoliko koža prepucijuma (koža penisa koja se nalazi preko glansa – vrha penisa) ne može da se prevuče preko glansa – usled suženja vrha prepucijuma, onda dete ima fimozu.

Koja stanja liče na fimozu, a nisu fimoza?

Prepucijum je, u stvari, kožno-sluzokožna duplikacija (prepucijum ima unutrašnji sluzokožni list i spoljašnji kožni list), koja se razvija zajedno sa glansom. U ranom postnatalnom razvoju, ovako slepljen prepucijum štiti nežnu sluzokožu glansa od hiperkoncentrovanog urina. Kao i uvek, u prirodi ništa nije slučajno, samo je pitanje da li mi prepoznajemo prave uzročno- posledične veze.
Na rođenju se proces odvajanja unutrašnjeg od spoljašnjeg lista kod neke dece već završi, kod druge se nastavlja prvih meseci i godina, a kod više od polovine muške dece bude potpuno odlepljen i pokriva prepucijum do kraja treće godine.
Ovo stanje (slepljenost glansa i prepucijuma, odnosno adhezija glanoprepucijalna) se često meša sa fimozom. U suštini se radi o dva različita stanja, koja zahtevaju različit pristup i tretman.

Da li je dozvoljeno nasilno odlepljivanje prepucijuma od glansa?

Vrlo često roditelji dolaze na pregled zato što im nije jasno da li je potrebno nasilno odvojiti prepucijum od glansa, i ako jeste – kada to treba uraditi, i kako. Starije generacije (obično babe i dede, a i neki lekari) su insistirali da se ovo odlepljivanje uradi rano. Međutim, ta procedura je bolna. Ona vrlo često dovodi do cepanja kožno-sluzokožne granice i manifestuje se crvenilom, naprslinama i krvarenjem. Kasnije dolazi do zarastanja ovih naprslina, a ožiljno tkivo je znatno manje elastično, odnosno dovodi do nastanka fimoze. Iz toga jasno proizilazi da ovu proceduru treba da rade stručna lica, i to u određenom uzrastu deteta.

Kod novorođenčeta je dovoljno da se vidi meatus (otvor uretre na vrhu penisa) i da dete može da mokri bez «baloniranja» prepucijuma (prvo se napuni prepucijum kao balon, a zatim mokraća izlazi napolje).
Ukoliko je kod deteta prisutna slepljenost unutrašnjeg lista prepucijuma i glansa, ne treba ga odlepljivati do predškolskog uzrasta, osim ako nije došlo do zapaljenja kože glansa i unutrašnjeg lista prepucijuma (balanopostitis). Zapaljenje se manifestuje crvenilom, bolom, gnojnom sekrecijom i otežanim mokrenjem. Ukoliko dođe do zapaljenja, potrebno je da roditelji odmah odvedu dete kod doktora, koji će da odredi adekvatnu terapiju.
Pojavom lokalnih anestetika koji dobro deluju u ovoj regiji, delimično su izmenjeni stavovi. Kod dece koja dobro sarađuju (mališani koji prihvate objašnjenje roditelja i doktora o ovoj proceduri), moguće je relativno bezbolno, primenom lokalnih anestetika, a time i bez psihičke traume – uraditi ovu proceduru u uzrastu od tri do pet godina. U slučaju da dete ne sarađuje, potrebno je odložiti proceduru za kasnije.

Imam dva sina. Jedan ima fimozu, a drugi ne. Zašto?

Fimoza može da nastane usled primarnog anomaličnog razvoja kože penisa. Ipak, najčešće nastaje usled prethodnog pokušaja nasilnog prevlačenja kože prepucijuma preko glansa i stvaranja ožiljka. Takođe, hronična infekcija tog kožno-sluzokožnog prelaza može da dovede do fimoze. Važno je reći da postoje deca koja imaju sklonost ka nastanku fimoze – kod njih se obično fimoza manifestuje skoro potpunim zatvaranjem prepucijuma (otvor na vrhu prepucijuma je sužen, beličast i veoma zadebljao). Ova forma fimoze zahteva posebnu pažnju prilikom tretmana.

Da li se fimoza može rešiti bez operacije?

U slučaju fimoze, prvo se može pokušati konzervativni tretman. On podrazumeva primenu kortikosteroidnih masti (betametazon 0,05 odsto, mometazon furoat 0,1 odsto). Ova mast se utrljava u suženi, ožiljno izmenjeni deo prepucijuma, uz blagu trakciju (istezanje) prepucijuma. S obzirom da se radi o maloj površini i niskom nivou kortikosteroida, ova primena se smatra bezopasnom. Međutim, potrebno je naglasiti da ovakav način lečenja isključivo indikuje lekar, kao i da ga ne treba nekritično i dugo primenjivati. Inače, njegova uspešnost je otprilike oko 75 odsto. Po prestanku terapije, kod izvesnog broja pacijenata, naročito ako se prepucijum ne povlači redovno (pri svakodnevnom kupanju), može ponovo da se javi fimoza.

Kada se fimoza operativno leči?

U slučaju neuspelog konzervativnog lečenja, primenjuje se operativno lečenje, odnosno operacija – koja se naziva cirkumcizija. Ona je smatrana lakom operacijom, ali postoji priličan broj pacijenata sa veoma naruženim penisom posle nestručno urađenih operacija ovog tipa. Mogu da nastanu krivljenja i drugi deformiteti penisa – što može da uzrokuje psihičke probleme, dok teže forme mogu da prouzrokuju i funkcionalne probleme.

Neophodno je da odluku o konzervativnom ili operativnom lečenju fimoze donese lekar koji se bavi tom problematikom, a ne nestručna rodbina i lekari koji se ovim problemom bave «usput». Ovo još jednom dokazuje da u medicini nema malih problema i da svemu (i onome što na prvi pogled izgleda jednostavno) treba prilaziti krajnje ozbiljno.

Kako se održava higijena ove regije kod dece?

Generalni savet je da se ova regija neguje kao i drugi delovi tela, i da se pere blagim sapunom. Savetuje se nošenje pamučnog veša. U slučaju iritacije ove regije, ili lokalne infekcije prepucijuma i glansa, savetuje se primena obloga od mlakog čaja od kamilice, bez primene dezinficijensa ili antibiotskih masti – koje bi mogle da unište normalnu i korisnu floru te regije.
Potrebno je povlačiti kožu prepucijuma nežno (tamo gde je to moguće), da bi mogla da se održava redovna higijena. U slučaju da nije moguće povući kožu prepucijuma, ili ako posumnjate da postoji anomalija ove regije, odnosno anomalija veličine kože penisa i glansa – potrebno je konsultovati dečjeg urologa, koji će vas posavetovati kako da se ponašate u konkretnom slučaju.

Ass dr Goran Vukomanovic, pedijatar
Izvor: mojpedijatar.co.rs