Zemlje poput Norveške, Danske, Finske, Švedske i Islanda često su visoko rangirane na listama zemalja u kojima su ljudi najsrećniji i najzadovoljniji svojim životima.

Na primer, navedene zemlje su među prvih deset zemalja u Svetskom izveštaju o sreći otkako je ono prvi put objavljeno 2013. Puno toga leži u vaspitanju. Danska teorija vaspitanja naziva se P. A. R. E. N. T. (roditelj), a označava šest stvari koje bi roditelji trebali uključite u vaspitanje. Ispisala ih je mama Miriam, koja vodi blog Danish mom.

1. Igra
Decu u Danskoj podstiču se da se igraju samostalno, da sama otkriju šta ih zanima i što žele, a to na kraju vodi do toga da rade ono u čemu uživaju. Danski princip smatra da je to jedan od načina da deca izgrade samopouzdanje.

Naravno, roditelji su uvek prisutni, ali ne kontrolišu decu.

2. Autentičnost
Danci su uvek iskreni prema svojoj deci, i u dobru i zlu. Tvrde da deca tako uče verovati sebi i svojim emocijama i grade snažan karakter.

3. Preoblikovanje
Roditelji u Danskoj uvek se trude preoblikovati neugodne ili neželjene situacije. Tako deci pomažu promeniti pogled na život.

4. Empatija
Empatija je važna, a u Danskoj je jedna od temeljnih vrednosti. Deca o empatiji uče čak i u školi. Cilj je usaditi im da poštuju druge i sebe i prevenirati vršnjačko nasilje.

5. Nema ultimatuma
Roditelji u Danskoj poštuju svoju decu i trude se razumeti ih. Ne kažnjavaju ih telesno i ne prete im ultimatumima. Stvaraju od dece emotivno stabilne odrasle ljude.

6. Zajedništvo
Osećaj zajedništva i opuštenosti i kvalitetno provođenje vremena u porodici i s prijateljima. Ugodna kućna atmosfera, zajedničko kuvanje i zajednički obroci i druženje svakodnevni su užici koji čine danske porodice srećnim.

izvor:mojpedijatar.com

Deca ne razumeju pojam broja, a u računanju vremena sve se svodi upravo na brojeve. Polazi se od nule, umesto od broja jedan, sat ima 60 minuta, svaki minut 60 sekundi, dan 24 sata… Zatim, postoje časovnici sa kazaljkama, razmak između dva broja na časovniku iznosi ili pet minuta ili ceo sat (u zavisnosti da li gledate šta pokazuje velika ili mala kazaljka…), a postoje i digitalni časovnici…

Ipak, sa početkom školovanja, većina dece ima dovoljno znanja iz svog svakodnevnog okruženja, pa tada i usvajanje ove veštine postaje brže i spontanije.

• U predškolskom uzrastu, ne opterećujte se matematikom. Dete u početku neće znati dovoljno matematičkih pojmova da bi razumelo činjenice kao što su: minut ima 60 sekundi, sat ima 60 minuta. Umesto toga, predstavite mu časovnik kao igru.

• Govorite u onim odrednicama koje dete može da razume. Pronađite neku aktivnost koju dete poznaje, koja je deo njegovog svakodnevnog života, i onda razgovarajte o njenom trajanju. «Koliko traje dok se pojede sladoled?», “Koliko traje tvoj omiljeni crtani film?”, “Koliko dugo spavamo?”… Vežbajte na ovaj način najpre uviđanje da li je nešto kratkotrajno ili dugotrajno.

• Napravite časovnik od kartona sa pomičnim kazaljkama. Igrajte se. Kada postavite kazaljke u određeni položaj, razgovarajte sa detetom šta radite u to doba dana. Pitajte se međusobno i odgovarajte sve dok ono ne shvati da se u svakom danu dešava nešto drugo, a da često upravo ritam i dinamika tih događaja zavise od časovnika. “Kada krećeš u vrtić?”, “U koliko sati ručamo?”.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Svi mi želimo da odgajamo odgovornu decu, kao što volimo i da živimo u društvu sa odgovornim odraslim ljudima koji ne beže od od svojih građanskih obaveza. Ali, kako da vaspitamo dete koje će preuzeti odgovornost za izbore koje pravi i za to kako oni utiču na njegovu okolinu?

Pre svega, posmatrajte odgovornost kao izvor sreće za vaše dete, nikako kao teret. Deca vole da vide sebe kao odgovorne osobe, dovoljno moćne da urade ono što treba da se uradi. Ovo im je potrebno zbog samopouzdanja i davanja smisla životu.

Sve što treba da uradite jeste da naučite dete da ono poseduje moć da napravi razliku i pozitivno utiče na okolinu, ono će onda hteti sve da uradi samo. Ako pomognete detetu da uzme sopstveni život u svoje ruke i pružite mu podršku pri učenju svake nove veštine, vaše dete će hteti da preuzme nove odgovornosti. Umesto da budete vi onaj ko ga smatra odgovornim za nešto, ono će imati motivaciju da samo preuzme odgovornost na sebe. Ova razlika je sitna, ali jako značajna, jer deca će biti odgovorna onoliko koliko ih mi podržavamo da to budu.

Evo 15 svakodnevnih strategija koje će GARANTOVANO povećati odgovornost vašeg deteta:

 Svako sređuje svoj nered

Naučite dete da očekuje da svako sređuje svoj nered
Počnite tako što ćete pomogati detetu sve dok ne nauči. Naučiće brže ako možete da ostanete smireni i blago reagujete kad se nešto desi. Na primer, ako prospe sok krenite da ga brišete i istovremeno dajte i detetu drugi sunđer da pomogne. Ako ga ne grdite ono neće imati potrebu da se brani i želeće da pomogne. Tako, kada se desi da nešto prospe kažite “Nema veze. Možemo da očistimo.” I onda očistite zajedno. Ili, ako ostavi svoje stvari na sred hodnika, zovite ga i lepo recite da skloni jer “uvek sklanjamo svoje stvari”.

Ovo ćete verovatno morati da ponavljate dok god bude živelo sa vama u istoj kući. Ali, život sa njim će biti lakši.

Obaveze razvijaju osećanje odgovornosti

Pružite detetu priliku da doprinese opštem dobru
Svako dete na neki način doprinosi opštem blagostanju porodice. Na vama je da primetite koji su to načini i prokomentarišete ih. To može da bude ljubaznost prema mlađem bratu, brine o kućnom ljubimcu i sl. Koje god ponašanje pohvalite ono će da poraste.

Kako dete raste i njegov doprinos treba da raste, i to i u kući i van nje. Važno je da brine o sebi i doprinese porodičnom blagostanju. Istraživanja pokazuju da će deca koja pomažu u kući pre ponuditi pomoć i u drugim situcijama u poređenju sa decom koja samo brinu o sebi.

Naravno, potrebno je vreme da bi se ovo postiglo, a ključ je u ravnomernom povećavanju odgovornosti zavisno od uzrasta.

 Pomoć u kući

Zapamtite da nijedno dete ne želi da pomaže u kući
Osim ako ne želite da vaše dete misli da je pomaganje u porodici težak posao, nemojte ga puštati da radi kućne poslove bez vas sve dok oni nisu deo rutine ili ih vaše dete obožava. Cilj nije da posao bude urađen već da odgajite dete kome će biti zadovoljstvo da pomaže.

Pokušajte da učinite obaveze zabavnim, pružite strukturu, podršku i pomoć, koliko god puta da je potrebno. Znajte da će biti mnogo teže nego da posao uradite sami. Podelite sa detetom zadovoljstvo urađenog posla. Ovako će dan kada dete sve radi samo doći ranije.

 Dajte detetu prostor za sticanje veština

Uvek pustite decu da urade nešto sama i pomognu kada traže čak i ako to znači više posla za vas
Kada dete traži da nešto uradi samo ili pomogne to sigurno znači i više posla za vas. Imajte u vidu, međutim, da dvogodišnjaci žele da savladaju mnogobrojne fizičke veštine i ako im u tome pomognete stimulišete ih da budu odgovorni.

Zato, umesto da gledate kako ćete sve što pre obaviti, sagledajte stvari iz drugog ugla. Vi radite sa detetom da mu pomognete da otkrije zadovoljstvo u doprinošenju. To je važnije od brzo ili savršeno obavljenog posla. Vi se istovremeno i povezujete sa detetom, a to je ono što ga dodatno motiviše da nastavi da pomaže.

 Umesto da podsećate, pitajte

Umesto da samo dajete naređenja pitajte vaše dete da razmisli
Na primer, umesto da ujutru vašem još uvek pospanom detetu govorite “Operi zube! Je l' torba spremna? Ne zaboravi domaći!” i sl., možete ga pitati “Šta još treba da uradiš da bi bio spreman za školu?”.

Cilj je da se dete usredsredi na svoju listu obaveza, svakog jutra, dok je potpuno ne usvoji i počne samo da obavlja svoje jutarnje zadatke.

  Obezbedite rutinu

Obezbedite rutinu i strukturu
Rutina i struktura su jako važne u dečijim životima iz bezbroj razloga, one im uvek iznova daju priliku da se brinu o sebi kroz seriju ne tako teških zadataka.

Prvo usvoje večernju rutinu, sređivanje igračaka i jutarnje spremanje. Zatim razviju uspešne navike učenja i higijene. Onda nauče i osnovne životne veštine ponavljajući kućne obaveze kao što su pranje veša ili kuvanje jednostavnih jela.

 Odnosi sa drugima

Naučite dete da bude odgovorno za svoje interakcije sa drugima
Kada vaša ćerka povredi osećanja mlađeg brata, nemojte je terati da se izvini. Ona neće to iskreno misliti a njemu neće ništa pomoći. Umesto toga, poslušajte njena osećanja da joj pomognete da prevaziđe svoje zapetljane emocije koje su je navele da se tako ponaša. Zatim, kada se bude osećala bolje, pitajte je šta moe da uradi da bi popravila stvari među njima. Možda će onda biti spremna da se izvine, možda joj se neće svideti jer je sramota ali će poželeti da mu čita priču ili mu pomogne da postavi sto, ili ga zagrli.

Ovo uči decu da njihovo ophođenje prema drugima ima svoju cenu i da su ona odgovorna da poprave situaciju kada naprave problem. Ali, zbog toga što niste vi oni koji teraju na izvinjenje, ona će moći da izabere da popravi situaciju i oseća se bolje, pa će je zbog toga i ponoviti kada bude potrebno.

Pokrivanje štete

Podstaknite dete da od svojih para plati oštećene stvari
Ako deca plaćaju sama od svog džeparca izgubljene knjige iz biblioteke ili zaboravljene mobilne telefone, polomljene prozore i sl., šansa da se šteta ponovi su jako male.

 Samostalno rešavanje problema gradi samopouzdanje

Nemojte žuriti da izvučete vaše dete iz teške situacije
Budite na raspolaganju za rešavanje problema, pomozite detetu da se izbori sa svojim osećanjima i strahovima i osigurajte se da neće samo da zaobiđe poteškoće. Ali pustite ga da samo reši problem, bilo da je potrebno izvinjenje ili nadoknađivanje štete na konkretniji način.

 Budite primer

Budite primer odgovornosti
Jasno opišite odgovorne odluke koje donosite: “Baš je dosadno nositi ovo smeće do kola ali nigde nema kante za smeće a mi ne prljamo okolinu.” Ili “Znak kaže da je ovaj parking za hendikepirane ljude, naravno da ne možemo zauzmemo to mesto.”

Ispunjavajte obećanja data detetu i ne tražite izgovore. Ako ne ispunite obećanje da ćete kupiti svesku koja mu treba za školu ili se igrati sa njim u nedelju, zašto bi ono osećalo odgovornost da ispuni obećanja i dogovore koje vam je dalo?

 Ne nazivajte dete neodgovornim

Ne govorite detetu da je neodgovorno
Ne nazivajte dete neodgovornim jer način na koji vidimo našu decu uvek bude tačan. Umesto toga, učite dete veštinama koje su mu potrebne da bude odgovorno.

Ako uvek gubi stvari, na primer, pomozite mu da razvije potrebne veštine. Naučite ga da zastane pre nego što napusti neko mesto – kuću drugara, školu, trening – i proveri da li ima sve sa sobom.

 Pisanje rasporeda

Naučite dete da piše raspored
Ovu veštinu treba da savlada svako dete pre nego što krene u srednju školu, inače neće uspeti da uradi sve što treba u svojoj svakodnevici. Počnite još u petom razredu sa aktivnostima tokom vikenda, jednostavno uzmite parče papira, obeležite satnice na levoj strani i zatim pitajte dete koje obaveze ima. Ubacite sve – utakmicu, vežbanje instrumenta, rođendan, domaće zadatke po koracima. Dodajte zatim opuštajuće aktivnosti – slušanje muzike, šetnja, sladoled i sl.

 Ovakav raspored pomaže deci da drže stres po kontrolom jer znaju kad šta treba da urade. Najvažnije od svega, ovo ih uči da upravljaju svojim vremenom i budu odgovorni prema obavezama koje imaju.

 Iskustvo rada za platu

Svakom detetu je potrebno iskustvo rada za platu
Svako dete treba da oseti šta znači rad za platu, on ga uči pravoj odgovornosti u pravom svetu. Možete početi plaćanjem deteta za obaveze koje se inače ne očekuju od njega (pranje kola, zalivanje bašte i sl.), podstaknite ga zatim da se proširi na obavljanje poslova u komšiliku (može da šeta komšijinu kucu ili se ponudi da očisti sneg), pređite zatim na pomoć majkama, čuvanje dece i pomaganje bakama kada dete ima odgovarajući uzrast za to da bi stiglo do letnjih poslova u srednjoj školi i na fakultetu.

Malo stvari može da nauči dete tolikoj odgovornosti kao svet u kome se radi za platu van porodice.

 Bez nabacivanja krivice

Stvorite dom u kome nema nabacivanja krivice
Svi mi, automatski želimo da okrivimo nekoga kada stvari ne idu kako treba. Kao da označavanje krivca može da spreči ponavljanje problema ili nas oslobodi odgovornosti. U suštini, nabacivanje krivice stavlja svakoga u odbrambeni položaj iz koga je verovatnije da napada nego da nadoknadi štetu ili nešto promeni. To je najčešći razlog zbog koga deca lažu svoje roditelje. Čak i gore od toga, kada stalno krivimo decu ona nalaze svakakve razloge zbog kojih to nije njihova krivica – bar u njihovim glavama – pa će teško preuzeti odgovornost i problem će se ponoviti.

Nabacivanje krivice je suprotno bezuslovnoj ljubavi. Pa zašto onda okrivljujemo drugog? Pomaže nam da manje osetimo da gubimo kontrolu i zato što ne možemo da podnesemo sumnju da smo i mi imali ulogu, koliko god ona mala bila, u kreiranju te situacije.

Kada sledeći put uhvatite sebe da nabacujete krivicu nekome, stanite. Umesto toga, prihvatite bilo kakvu odgovornost možete, bez nerviranja, jednostavno prihvatite situaciju kava jeste. Uvek ćete naći bolje rešenje ako ste prihvatili situaciju nego ako tražite krivca.

 Dete je posebna ličnost

Naučite dete da ima pravo i obavezu da bude posebna ličnost
Razne studije su pokazale da ljudi koji preuzimaju odgovornost u bilo kojoj situaciji vide sebe kao osobe koje žele da budu različite i izdvoje se od drugih. To je dete koje želite da odgajite.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Dr Ranko Rajović, stručnjak za dečji razvoj i tvorac NTC programa učenja ima svoju mini-emisiju pod nazivom Vijugavim drumom sa Rankom Rajovićem na internet televiziji LinkTV. U jednoj od prvih epizoda govori o opasnostima i posledicama toga što deca danas često jedu pred ekranom.

“Roditelji čak i u kafićima sede, drže kolač i hrane dete koje je u kolicima, dok ono gleda u telefon. Toga se više niko i ne stidi, ne ustručavaju se, postalo je praktično normalno.” – počinje priču o hranjenju ispred ekrana dr Rajović.

“Na predavanju, kad mi dođu roditelji i vide da je to greška, ostanu zbunjeni i pitaju kako sad? Kako da hrane dete bez telefona? Neće da jede. To znači da su već načinili dete zavisnikom – dete jeda kad gleda u ekran. Mama ga hrani, tata drži telefon i dete jede.” – objašnjava Rajović

Zašto je hranjenje deteta pred ekranom problematično?
Dr Rajović kaže da dete na taj način stalno traži stimulaciju. Ono povezuje hranu i tu vrstu stimulacije, i ako ne dobije telefon, ono neće da jede (slična je situacija sa kafom i cigaretom kod pušača, prim. ur.). Onda mame popuštaju da dete nahrane jer im je, naravno, bitno da dete jede. I onda ulaze u još veći problem.

“Zovu me roditelji i kažu: ‘Mi smo hteli da ukinemo ekran, ali ne može.’ Pitam ih: ‘Kako ne može?’ Kažu, neće dete da jede. Znači dete je već prevareno, mozak ga je prevario i ono traži mentalnu stimulaciju dok jede.” – kaže Rajović.

Šta još za sobom povlači odbijanje hrane?
Rajović dodaje da, kada dete neće da jede onda se često dešava da izvoljeva. Neće ponuđenu hranu, onda mu se hrana pasira. I dolazimo do toga da sve više dece jede mlevenu pasiranu hranu. I ulazimo u problem.

“Ako konzumira samo mekanu hranu, dete neće razviti vilicu. Šta je posledica? Imamo sve više mladih ljudi da vade po četiri zuba. Ne mogu zubi da stanu u usta. Nama su se usta smanjila za 30 godina. Toga ranije nije bilo. Neko kaže – pa šta ima veze. Pa vadimo četiri zuba, ako je smanjena donja vilica, smanjeno je i ležište za jezik. Nije jezik samo taj organ koji vidimo, to je mnogo veći organ. Ako jezik nema ležište, on se malo istiskuje, po milimetar ili dva, a kompletna cirkulacija u ustima se menja. Već se otvaraju vrata nekim problemima sa disanjem. Uz sve to, stomatolozi kažu da ako dajemo mekanu hranu, biće i više karijesa.” – tvrdi Rajović

Na uvreženo mišljenje roditelja da mlečni zubi nisu važni Rajović kaže da je to ogromna zabluda i da su oni važniji i od stalnih zuba.

“Ako mlečni zub zbog karijesa izvadimo, hrana ide isključivo na drugu stranu usta i ti mišići jačaju, javlja se hipertrofija i ti jaki mišići prave asimetriju lica, povuku vratni mišić, pa se menja cela osovina glava – peta, poremeti se držanje tela, kičma se spiralno uvija, i eto skolioze. Još ako dete ima ravne tabane, gotovo sigurno će doći do poremećaja držanja tela. Znači higijena zuba i čvrsta hrana su jako važni. Dete treba da uzima tu hranu u ruke, a ne da ga hranimo.” – zaključuje Rajović

A naša preporuka je slična – bilo da ste u hotelu, restoranu, kafiću, nemojte telefonima varati dete kako bi bolje jelo. Sad znate i zašto to ne treba raditi.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Jedna od najtežih odluka roditelja je kada dete prvi put ostaviti samo kod kuće. Psiholozi smatraju da su dvanaestogodišnjaci spremni na to, ali ipak svako dete je drugačije

Trenuci koje roditelji dugo pamte i koji im govore da se njihov mališan samostalno razvija i pomalo odrasta su kada sam jede, veže pertle na cipelicama, sam se oblači i piše domaće zadatke…

I dok neke roditelje samostalne aktivnosti deteta raduju, druge im izazivaju nelagodu.

Jedna od najtežih roditeljskih dilema jeste kada njihov mališan može da ostane sam kod kuće. Na to pitanje nije lako odgovoriti jer zavisi od deteta i stepena njegove nezavisnosti, ali ipak postoje neki znakovi koji jasno pokazuju da je pravo vreme za to.

Zakon je jasan i nedvosmislen pa prema porodičnom zakonu roditelji ne smeju dete predškolskog uzrasta ostaviti bez nadzora odrasle osobe.

Psiholozi navode da, prema razvojvoj psihologiji, dvanaestogodišnjaci već razviju svoj identitet toliko da počinju da se osećaju kao odrasle osobe, pa se to doba smatra idealnim da prvi put ostanu sami kod kuće.

Često se misli da je upravo to doba najbolje da ih ostavljate same kod kuće, ali da vodite računa da dete, bez obzira na to što počinje da se oseća kao odraslo, još nema dovoljno iskustva koje bi mu pružilo sigurnost.

Pre toga, potrebno je pripremiti dete na to.

S obzirom na to da roditelji treba da obezbede detetu sigurnost, jako je važno skloniti lekove, alkohol, upaljače, opasne hemikalije i sve drugo što bi moglo ugroziti njihovu sigurnost.

Priprema uključuje i edukaciju o tome šta učiniti u nekoj vanrednoj situaciji, u slučaju požara ili poplave, te kako obaviti sve aktivnosti koje su potrebne dok je sam , poput, podgrevanja obroka ili zaključavanja stana.

Važno je obaviti i razgovor s detetom o tome oseća li se sigurno i spremno, treba li mu još nešto za veći osećaj sigurnosti.

Neka deca će se osećati sigurnije ako imaju uz sebe brojeve telefona bliskih osoba ili najbližih komšija koje mogu da pozovu ako im nešto zatreba.

Stoga, ostavljanje deteta samog kod kuće treba uvoditi postepeno- najpre na pola sata, pa na sat vremena i tako produžavati vreme da se dete prilagodi i da vi dobijete priliku da proverite da li je usvojilo sve sadržaje o kojima ste pričali – zna li koji broj da pozove u slučaju opasnosti, gde ste mu ostavili hranu, kako da upali i namestiti mikrotalasnu.

Treba uzeti u obzir da postoje i velika odstupanja od proseka među decom. Neka deca su na nezavisnost i samostalnost, uključujući i ostanak kod kuće bez roditelja, spremna i pre, a neka nisu ni s 12 godina.

Vrlo je važno pristupiti detetu kao individualcu. Odluka o tome hoćete li ga ostaviti samog kod kuće neka zavisi od toga dal li je dete zrelo da se nosi s neočekivanim situacijama. S pripremama započnite mnogo ranije.

Dete će tako razvijati samopouzdanje i osećati se ponosno zbog svojih uspeha. Ostati samo kod kuće samo je jedan od njih.

izvor:mopedijatar.co.rs

Ugljeni hidrati pored proteina i masti su glavni makronutritienti koji su neophodni za normalno funkcionisanje našeg tela. Poslednjih godina zbog velike popularnosti „Low Carb“ dijeta kao što su Atkinsonova i South Beach, veruje se da su Ugljeni hidrati loši za naše telo, što je apsolutno pogrešno.

Njihovo izbacivanje, ali i smanjivanje, posebno u ishrani dece koja su u rastu i razvoju, ne samo što je pogrešno, već može da dovede i do značajnih posledica po zdravlje dece.

Šta su ugljeni hidrati?

Ugljeni hidrati predstavljaju najbolji i najkvalitetniji izvor energije koja je neophodna za svako funkcionisanje naših i najsitnijih ćelija, mišića, mozga i nervnog sistema, ali i organizma u celosti. Pored toga što obezbeđuju energiju, bogati su i u biljnim vlaknima koja olakšavaju čišćenje i pražnjenje creva .Naravno ovi benefiti se vezuju samo za prirodne, nerafinisane ugljene hidrate.

Da li su svi ugljeni hidrati šečeri?

Iako svi ugljeni hidrati, kada se obrade u organizmu , prolaze isti put od pretvaranja u glukozu, koja podiže nivo insulina i aktivira unos šećera u ćelije, a kada se taj nivo u krvi smanji aktivira glukagon, koji izvlači šećere iz ćelije, nisu svi ugljeni hidrati ni isti,ni podjednako važni za nas organizam.

Koje vrste ugljenih hidrata postoje?

Oni se najjednostavnije mogu podeliti na proste i složene.Prosti ugljeni hidrati su po svojoj hemijskoj strukturi prosti jer se sastoje od jednog ili dva molekula šećera.Oni se nalaze u voću,nekom povrću i medu i to su takozvani „dobri prosti šećeri“. Iako su oni znatno bolji od rafinisanih ugljenih hidrata, sa njihovom količinom takođe treba biti obazriv, jer sadrže određen procenat dobrih šećera, koji takođe mogu da dovedu ili pogoršaju postojeću gojaznost.

Koji ugljeni hidrati nisu dobri za Vaše dete?

Rafinisani prosti šećeri su običan beli konzumni šećer,smeđi šećer, kao i visoki fruktozni sirup koji se kao dodatak mnogim namirnicama nalazi u smrznutim namirnicama, gaziranim pićima, kečapu.Svi ovi rafinisani šećeri su bez ikakve nutritivne vrednosti, pa se često nazivaju i „praznim kalorijama“ , koje ne donose organizmu nikakvu korist , a najčešće su krivci za gojaznost,ali i mnoge druge bolesti kao što je šećerna boles, bolesti kardiovaskularnog sistema,ali i karcinomi.Svi prosti ugljeni hidrati deluju tako što odmah podižu nivo glukoze u krvi,i na taj način vrlo brzo obezbedjuju energiju.

Koji još ugljeni hidrati postoje?

Složeni ugljeni hidrati su skrob i dijetna vlakna koja mogu biti rastrvorljiva i nerastvorljiva. Složeni ugljeni hidrati su najbolja varijanta zato što daju duži osećaj sitosti,pa samim tim sprečavaju prejedanja, ali i lagano podižu nivo glukoze u krvi. Zato upravo složeni ugljeni hidrati bi trebalo da budu zastupljeni u našoj ishrani i to najčešće u vidu integralnih žitarica( sa punim zrnom), krompira pečenog u ljusci, mahunarki, zelenog voća i zelenog povrća. Ugljeni hidrati su od proizvoda životinjskog porekla zastupljeni jedino u mleku i mlečnim proizvodima.

Kada je najbolje konzumirati ugljene hidrate?

Ugljene hidrate je najbolje konzumirati do 15 h i naravno voditi računa o količini koja se unosi. Isto kao što i deficit u unosu ugljenih hidrata u organizam stvara osećaj umora, gubitak imuniteta i gubitak težine koja se ogleda i u gubitku mišićne mase,ne samo masnog tkiva. Prekomerna količina ugljenih hidrata pored povećanja telesne mase, donosi rizik i od mnogih drugih bolesti kao što su šećerna bolest, povišen krvni pritisak i slično.

Koje su preporučene dnevne količine?

Preporučene doze dnevnog unosa ugljenih hidrata su 60 % od ukupnog kalorijskog unosa, sto kod prosećne osobe koja dnevno unosi oko 2000 kcal iznosi oko 1200kcal. Kada su konkretno vlakna u pitanju,njihov dnevni unos bi trebalo da bude zastupljen u vašoj ishrani od 20 do 35 g vlakana dnevno. Jedan gram ugljenih hidrata sadrži 3,75 kalorija.

Koliko je ugljenih hidrata mom detetu dovoljno?

Za dete uzrasta starijeg od dve godine, ugljeni hidrati bi u ishrani trebalo da budu zastupljeni u procentu između 50-60 %, ali sa naglaskom na zdrave ugljene hidrate i sa što manje obrađenih, kao i onih koje sadrže šećere.

Koji ugljeni hidrati su idealni za Vaše dete?

Zdravi izbori ugljenih hidrata su žitarice celog zrna, braon pirinač, voće, povrće i mlečni proizvodi, najpre kefir i kiselo mleko.

Ugljeni hidrati su jako važni za normalno funkcionisanje organizma i nikako ih ne bi trebalo izbaciti iz ishrane, ali bi svakako trebalo izbeći unos „praznih kalorija“ i rafinisanih šećera koji organizmu osim trenutnog zadovoljstva ne donose ništa više, posebno u fazi aktivnog rasta i razvoja. Kod dece je neophodno pojačati unos žitarica, koje pored toga što su dobar izvor ugljenih hidrata, ali i vlakana, su bogate vitaminima i mineralima.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Škole i predškolske ustanove širom svetu rade po raznim modelima holističkog obrazovanja, a u proteklih nekoliko decenija posebno se ističu one koje rade na principima Valdorf pedagogije. Ovaj obrazovni model postaje sve privlačniji roditeljima i nastavnicima i na našim prostorima.

Šta je zapravo Valdorf pedagogija za “Super ženu” objašnjava Sanvila Domić, direktorka Centra za obrazovanje “Zvončica”

Šta je to valdorfska pedagodija, kakav je to metod vaspitanja i obrazovanja? Kako je nastao?

– Valdorf pedagogija je jedna od najraširenijih alternativnih obrazovnih metoda koje se primenjuju u radu sa decom širom sveta, a humani pristup celovitom biću deteta, zasnivanje plana i programa na razvojnim potrebama dece određenog uzrasta, razvijanje duševnih snaga deteta kroz umetnički pristup sadržajima i razvijanje osećaja zajedništva čine da ovaj obrazovni model postaje sve privlačniji roditeljima i nastavnicima i na našim prostorima. U našem okruženju postoje Valdorf škole i vrtići u Hrvatskoj, Bosni, Rumuniji, Mađarskoj, Makedoniji, a od 2013. krenuo je sa radom prvi Valdorf vrtić u Beogradu.

Valdorf pedagogija je rođena sa školom, koju je osnovao Rudolf Štajner 1919. u fabrici cigareta “Waldorf-Astorija” (odakle potiče naziv Valdorf) u Štutgartu u Nemačkoj, na zahtev Emila Molta, šefa fabrike. Škola je osnovana za decu zaposlenih u fabrici, a Štajnerova pedagogija je vrlo brzo krenula da se širi, kao pedagogija koja gaji i uči celovito biće, poštuje i podržava fizički, mentalni, emotivni i duhovni razvoj čoveka, objašnjava Sanvila Domić.

Šta je ono što razlikuje klasičnu pedagogiju (pedagogiju sa kojom se surećemo u našem obrazovnom sistemu) od valdorfske pedagogije?

– U Valdorf pedagogiji se gaji individualnost deteta. Ovo se postiže tako što se radi u malim grupama, svako dete se posmatra i prati se njegov razvoj u saradnji između roditelja i vaspitača, metodika rada se prilagođava pojedincu i grupi, što ne znaci da struktura ne postoji. Postoji uređen ritam rada, koji detetu pruža sigurnost, ali u okviru ritma, plan i program se uobličava na osnovu potreba deteta. Takođe, dete ima priliku da se isproba u raznovrsnim umetničkim i radnim aktivnostima (vezenje, pletenje, crtanje, slikanje, vajanje, obrada drveta, gajenje biljaka, kućni poslovi, sviranju instrumenta – frule za predškolski uzrast, filcanje…), tako da može da otkrije šta ga zanima, u čemu je dobro, a takođe da se osposobi za raznovrsne poslove.

Dečje aktivnosti su osmišljene tako da angažuje dete na svim nivoima – fizičkom, mentalnom, emotivnom, duhovnom, slično angažovanju svih vrsta inteligencija po dr Hauardu Gardneru.

Električni uređaji se ne koriste u Valdorf vrtiću, već vaspitači deci pričaju priče, umesto da im puštaju crtane, sviraju i pevaju, umesto da puštaju radio, tako deca koriste svoju maštu, stvaraju svoje slike slušajući i zamišljajući, što gledajući televiziju ne mogu. Ovo je jako bitno za kasnije rešavanje logičkih i matematičkih zadataka. Takođe je bitan dobar uzor, a deca koja vide da odrasli lepo pričaju, glume, pevaju i sviraju, saznaju da i oni sve to mogu. Ideja je da se što više aktiviraju ljudske sposobnosti i da se intenziviraju međuljudski odnosi, tako da deca kroz interaktivne aktivnosti primaju toplotu i brigu odraslih, što, ponavljam, gledajući televiizju ne mogu.

Deca su svakodnevno napolju i u kontaktu sa prirodom, bez obzira na vremenske uslove (leti u hladu, po kiši kabanice i čizmice, zimi šalovi, rukavice i kape). Vrtići su uglavnom blizu šume, parka ili imaju svoje veliko dvorište.

Valdorf igračke i umetnički materijali su od prirodnih materijala (drvo, vuna, vosak…).

Enterijer je brižno uređen, tako da se deca osećaju sigurno, domaćinski, kao kod svoje kuće. Održavaju se porodične vrednosti, tako da su roditelji uključeni u aktivnosti vrtića, a saradnja dece, dečje porodice i vaspitaća je osnova funkcionisanja vrtića.

O ishrani se jako vodi računa – da namirnice budu zdrave i po mogućstvu organske.

Gde ste vi izučavali ovu metodu obrazovanja dece, kako ste se vi lično opredelili da sprovodite ovu metodu u praksi?

– Ja završavam studije Valdorf pedagogije u Zagrebu. Pre dve godine, nakon šest godina rada sa decom sam poželela da uvedem novine u rad, tako sam došla do Valdorf pedagogije, ali želju da radim u Valdorf vrtiću sam dobila nakon boravka u Valdorf vrtićima u Hrvatskoj i Sloveniji, gde sam se oduševila atmosferom i zadovoljstvom dece, vaspitača i roditelja u tim ustanovama. Poželela sam da deca i roditelji imaju priliku kod nas da odrastaju zdravije, drugačije. A onda se oformio tim sjajnih žena, u kom je Žana Borisavljević, osnivačica Obrazovanja plus, Ranka Marinković – vaspitačica sa 35 godina radnog iskustva, Olivera Petrović – valdorf vaspitačica i Dragana Milić – vaspitačica u bolnici i zajedno smo krenule u akciju otvaranje vrtića, kaže Sanvila Domić.

Koliko naša deca prihvataju ovu vrstu pedagogije i koliko napreduju, a kako je prihvataju roditelji?

– Ja sam u svom radu sa decom predškolskog uzrasta primenjivala elemente valdorf pedagogije (uvođenje ritma u aktivnosti, prelazne aktivnosti, gestovne i prstovne igre, pevanje itd.) i deca su odlično reagovala. Svi ti elementi su brižni i nežni za decu i njima to jako prija. Vrlo brzo su se prebacili na novi sistem, meni je bilo lakše da radim, a čini mi se da su oni zahvalni što sam se trudila da se posvetim svim aspektima njihovih bića.

Takođe smo u toku prošle i ove godine organizovale, Olivera Petrović i ja, radionice za roditelje, vaspitače, učitelje, pedagoge i sve zaitneresovane za Valdorf pedagogiju i roditelji i vaspitači su se nakon radionica javljali da su imali odlične rezultate primenjujući nešto od onoga sto su naučili na radionicama.

Da li je važno da se ovih metoda razvoja dece pridržavamo i kod kuće odnosno da li roditelji objektivno imaju vremena i mogućnosti da sprovode isti način odgajanja dece kod kuće?

– Važno jeste, koliko god da mogu. Valdorf metode dosta olakšavaju vaspitanje odraslima, jer su praktične i prate ritam života. Pustiti dete da sa roditeljima pere sudove, kuva, čisti, usisava auto – to je Valdorf pedagogija. Ono se uči životu, stiče ritam navika, ima dobar uzor, a istovremeno provodi vreme sa roditeljima. Uglavnom nemamo vremena, pa nam je lakše da posadimo dete da gleda, dok mi na brzinu nešto zamesimo, pripremimo, da nam ne smeta, a tako ne damo priliku detetu da uči, da stekne iskustvo, da bude aktivno. Boraviti sa detetom napolju u prirodi – to je Valdorf. Ispiričati detetu priču pred spavanje. Svako jutro mu poželeiti dobro jutro i zagrliti ga, svako veče poželeti mu laku noć i poljubiti ga, to su ritam i sigurnost koji su detetu potrebni i to je Valdorf!

izvor:mojpedijatar.co.rs

Ne samo da vikanje na dete ne znači da ste u pravu već upotreba visokog tona kao edukativne metode može da bude potpuno kontraproduktivna. Kada vičemo na decu priznajemo da smo svi izgubili kontrolu – i deca i mi.

Vikanje je u stvari znak da smo očajni i da ne znamo šta da radimo. Osim toga, dokazano je da deluje negativno na razvoj mozga dece.

Puno je situacija u kojima roditelji mogu da povise glas, ali je ustanovljeno da su izolacija majke i nervna iscrpljenost glavni razlozi. Veliki broj roditelja priznaje da se iza njihovih vrisaka kriju stres i umor. Ovo znači da uzrok našeg vikanja nije toliko ponašanje deteta koliko naša nemoć da se izborimo sa situacijom, verovatno zato što su naši emotivni i kognitivni resursi na izdisaju.

Vikanje utiče na psihološki i umni razvoj dece
Američka studija vođena na Univerzitetu Pitsburg otkrila je da je redovno vikanje na decu, radi uvođenja discipline, rizično za njihov psihološki razvoj i izaziva ili agresivno ili previše povučeno ponašanje. Svakodnevno podizanje glasa uzrokuje probleme u ponašanju kod adolescenata od 13 godina ili simptome depresije kod onih od 14.

Povrh toga, otkriveno je i da vikanje ima tendenciju da pogorša poslušnost dece, umesto da smanji probleme. Konstantovano je i da toplina, ljubav i emotivna podrška roditelja ne smanjuju psihološki efekat vikanja. Ovo znači da se ožiljak koji ostavlja vikanje ne uklanja zagrljajem ili iskazivanjem ljubavi.

Još jedna studija Medicinske škole Harvard (Harvard Medical School) napravila je korak napred i upozorila da verbalno zlostavljanje, kao i vikanje i ponižavanje, može značajno i trajno da izmeni strukturu dečijeg mozga.

Zašto vikanje ovoliko utiče na decu?
Kada su deca mala ona nisu u stanju da razlikuju vikanje i ljubav. Ona u stvari ne razumeju da to što roditelj viče ne znači da ga ne voli i da može da bude umoran ili da grdi dete zbog pogrešnog ponašanja. Ovo nerazlikovanje može da izazove osećanje straha i stres. Stručnjaci smatraju da su promene u strukturi mozga uzrokovane preteranim oslobađanjem kortizola, hormona stresa, tokom prvih godina života.

Kako prestati sa vikanjem na decu?
Zapamtite da vikanje znači gubitak kontrole. Vika nije nikakva edukativna ili vaspitna strategija već znak da je situacija izmakla kontroli. Ako ste svesni ove razlike možete bolje rešiti situaciju.

Obratite pažnju koji su to momenti ili situacije u kojima najviše vičete. Istraživanja su pokazala da roditelji obično viču u određenim momentima u toku dana – za vreme doručka, pre odlaska u školu ili uveče. Obraćanje pažnje na vašu “šemu vikanja” će vam pomoći da otkrijete uzroke tog ponašanja. Najčešću uzroci su žurba, stres ili umor.

Dajte sebi dovoljno vremena da se smirite. Veoma je važno da obratite pažnju na znakove koji vam pokazuju da gubite kontrolu. Pre nego što dopustite da emotivna strana mozga preuzme kontrolu, odvojite nekoliko trenutaka da se smirite. Dišite duboko i, ako je potrebno, izađite iz prostorije.

Ne očekujte previše. Nekada je glavni izvor frustracije razlika između očekivanja i stvarnosti. Moguće je da ste iznervirani jer ste, na primer, očekivali da dete uradi samostalno svoj domaći ali nije. Zbog ovoga je bolje da uvek imate na umu da je dete samo dete i da ne radi stvari zbog nepoštovanja ili neposlušnosti već zato što još uvek nije sazrelo.

Ne osećajte se krivim. Oslobodite se osećanja krivice jer ono samo povećava tenziju. Svakome može da se desi da nekad podigne glas, važno je samo da to ne postane pravilo. Nije lako biti roditelj i ne treba težiti savršenstvu, dovoljno je samo da težite ka tome da uvek pokažete najbolju stranu sebe.

izvor:mojpedijatar.co.rs

Kada deca osete da ih čujemo i razumemo ona su spremnija da nas saslušaju. Na ovaj način produbljujemo konekciju i povećavamo kooperativnost.

Da li želimo da naša deca kao tinejdžeri i odrasli ljudi budu autentični, znaju šta su njihove vrednosti, govore svoju istinu, ne plaše se da izraze svoje mišljenje i stav? Da li želimo da pronađu profesiju koja ih ispunjava, koja u njima budi kreativnost i želju za učenjem? Ili želimo da se uklope u društvo, a mi znamo baš kakvi treba da postanu da bi se uklopili, postali uspešni, a sreća ih čeka sa druge strane uspešnog posla, braka ili nečeg trećeg što smo mi odredili, ili nam je društvo odredilo.

Da bi deca postala ljudi koji imaju svoj glas, moramo ih slušati sada. Ne treba odmah da suzbijamo inicijativu i samo njihovu posebnost.

To ne znači da ćemo uraditi sve što dete kaže i ispuniti mu svaku želju, ali znači da ćemo ga saslušati do kraja, da ga ne posramimo, postidimo, da ga ne osuđujemo i donosimo prevremene zaključke. Da slušamo otvorenog srca sa empatijom i zahvalnošću što nam naše dete otkriva informacije o sebi, što nam daje uvid u svoj svet, što smo privilegovani da ga upoznamo, da budemo otvoreni da saznamo nešto novo i naučimo. A kada smo čuli naše dete, razumeli njegov položaj, njegova osećanja isto tako i mi možemo podeliti naše mišljenje, naša osećanja, našu zabrinutost ili ushićenje.

Kada pokažemo detetu da su nam njegov stav i osećanja važni, šaljemo mu poruku da je nam je on važan.
Kada podelimo sa njim naša osećanja i razmišljanja šaljemo mu poruku da smo i mi sebi važni, da svi podjednako zaslužujemo da budemo saslušani, poštovani.
Kada razgovaramo sa detetom i cilj nam je rešenje koje je dobro za sve, rešenje kojim su sve strane zadovoljne učimo ga rešavanju konflikata, traženju rešenja, učimo ga veštini koja će mu koristiti ceo život. Učimo ga da se potrebe ne zadovoljavaju svađom, da nije cilj biti u pravu, da ne mora samo jedan biti pobednik. Učimo ga da je uspeh pronaći zajedničko rešenje u kojim su svi učesnici zadovoljni.
S druge strane, kada deca osete da ih čujemo i razumemo ona su spremnija da nas saslušaju. Na ovaj način produbljujemo konekciju i povećavamo kooperativnost.

Kada mi pokažemo spremnost da slušamo, kada pokažemo deci da ni mi nismo savršeni, da grešimo, ali preuzimamo odgovornost, popravljamo stvari, učimo i napredujemo, dajemo im dozvolu da i oni učine isto.

Naravno to ne znači da ćemo decu opterećivati, niti prebacivati na njih odgovornost za naše emocije i potrebe, ali da ćemo im pokazati da i mi imamo mane, imamo osećanja, da prihavtamo i volimo sebe. Tako ih učimo da i oni prihvate sebe, da znaju da imaju svoj glas i da je taj glas važan.

Savršeno roditeljstvo ne postoji, savršen roditelj ne postoji, postoji težnja da budemo bolji. Svi grešimo. I cilj ovog bloga je da pokaže drugi ugao, drugi pogled na roditejstvo, drugi pogled na decu i ponašanje. Ovde nema mesta krivici i osuđivanju. Kao što je cilj da decu bezuslovno volimo, podržavamo, ne krivimo, ne sramimo, ne osuđujemo tako je cilj i da roditelje oslobodimo krivice. Svi radimo najbolje što možemo sa infomacijama koje imamo.

izvor:najboljamamanasvetu.com

Jasno je da se temelj uspešnog života postavlja u detinjstvu. Način na koji naša deca interpretiraju naše i postupke drugih ljudi iz njihovog okruženja u velikoj meri utiče na to kako će se sami ponašati kad odrastu. Iz tog razloga, važno je naučiti ih nekim lekcijama dok su još mala. U narednim redovima ćemo pobrojati 5 istina koje bi trebalo da prenesete svojoj deci, ako vam je stalo do njihove budućnosti.

1. Uspeh nije sve

Uspeh je važan, ali nije sve.

Što pre naučite svoju decu da nije sramota doživeti poraze, to će im biti lakše da se kasnije suoče sa neizbežnim razočaranjima. Jednako je bitno i da im stavite do znanja da uvek mogu da računaju na vašu ljubav, a posebno posle neuspeha.

2. Obrazovanje i sticanje veština je važno

Objasnite značaj obrazovanja

Odlazak u školu nije prijatan za mnogu decu. To je razumljivo. Njima je prirodnije da su napolju, da se igraju i trče sa vršnjacima, nego da satima budu prikovani za stolicu. Na vama je da im objasnite značaj obrazovanja i sticanja veština za njihovu budućnost. Naučite ih da se ne nerviraju oko nečega što uostalom ne mogu ni da promene i da se koncentrišu na dobre stvari u vezi sa školom.

3. Biti saosećajan i emotivan nije sramota

Učite dete empatiji

Pravljenje boljeg sveta nije moguće ako mi sami nismo empatični u svom privatnom životu. Od malih nogu naučite svoje dete da poštuje druge i pomaže onima u nevolji. To nije samo recept za skladniji život u zajednici, već i njegovu ličnu sreću u odraslom dobu.

4. Poželjno je biti samostalan

Gradite samostalnost

Deca treba da poštuju starije i osobe od autoriteta, ali ona moraju da nauče i da misle svojom glavom. Savetujemo vam da negujete kritičko razmišljanje kod vašeg mališana, ali i da mu objasnite da neće uvek zavisiti od drugih. On mora da se navikava na donošenje samostalnih odluka i preuzimanje odgovornosti za njih.

5. Mišljenje drugih o njima nije ključno

Ljudi su društvena bića, pa bi bilo sociopatski reći da je potpuno nebitno šta ljudi iz našeg užeg i šireg okruženja misle o nama. Uostalom, mnogi od njih nam misle dobro, pa ako nekima od njih nešto smeta u vezi sa nama, trebalo bi obratiti pažnju na to što kažu. S druge strane, nije ni poželjno biti opterećen svojom reputacijom, posebno kada na nju utiču ljudi s kojima niste ni bliski. Bilo bi dobro da vaše dete bude upoznato sa ovom lekcijom.

izvor:najboljamamanasvetu.com