Rešite jedan od najčešćih problema dečjeg doba

Noćno mokrenje je jedan od najčešćih problema dečjeg doba. Najveći broj dece koja noću mokre nikada nisu uspostavila kontrolu noćnog mokrenja ili, preciznije rečeno, nije postojao period duži od pola godine da se dete nije umokrilo noću.

– Prema podacima iz svetske literature u uzrastu od pet godina svako četvrto dete ima enurezu – najčešći oblik primarnog noćnog mokrenja kod zdrave dece – kaže za „Blic“ prof. dr Mirjana Kostić, rukovodilac Centra za poremećaj mokrenja u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj.
– Pri polasku u školu svako deseto dete noću mokri, a sa uzrastom se broj dece sa enurezom smanjuje. Tako u uzrastu od 10 godina 7% dece ima ovaj problem. Slikovitije rečeno, u svakom razredu osnovne škole dvoje-troje dece noću mokri. Prema svetskim statistikama, 1-2% dece nastaviće noću da mokri i u odraslom dobu – kaže ona.
Kod dece sa enurezom funkcija mokraćne bešike je potpuno normalna, pražnjenje mokraćne bešike je kompletno, ali se dešava mimo volje deteta, u snu. Tokom dana, u budnom stanju, dete je suvo i nikada nema problema sa mokraćnim infekcijama.

Uzroci
Od brojnih razloga za koje se verovalo da su uzrok enureze, danas se zna da su najznačajniji porodični, odnosno genski faktori, čvrst san, povećano stvaranje mokraće u snu i/ili relativno manji kapacitet mokraćne bešike. U bližoj ili daljoj familiji dece sa enurezom obično postoje i drugi članovi familije koji su u detinjstva imali isti problem. Zna se da je, ukoliko su oba roditelja noću mokrila kao deca, verovatnoća da će i njihovo dete mokriti čak 75%.
Poslednjih desetak godina identifikovano je nekoliko gena koji su od značaja za nastanak enureze. Što se sna tiče, deca sa enurezom su čvrsti spavači, teško se razbuđuju. Kod najvećeg broja dece sa enurezom tokom noći postoji povećano stvaranje mokraće. Ovo nastaje kao posledica poremećaja u ritmu lučenja jednog neuropeptida, vazopresina, koji se luči u mozgu i koji na nivou bubrega reguliše količinu i gustinu stvorene mokraće u snu.

Zablude
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za enurezu je da je enureza posledica psiholoških problema ili psihološkog profila deteta. Istina je da deca sa enurezom, posebno ako se lečenje ne započne na vreme, te duže traje, imaju brojne psihološke probleme, emotivne i sociološke poremećaje, ali oni su uvek posledica, a ne uzrok enureze. Česta je zabluda da se enureza ne može izlečiti ili da je ne treba lečiti jer će sama prestati. Enureza se kod najvećeg broja dece može izlečiti. Enureza koja duže traje nosi rizik od razvoja ozbiljnih posledica na mentalni, emotivni i socijalni razvoj ličnosti deteta. Deca sa enurezom se osećaju različitom od svojih vršnjaka koji taj problem nemaju, te se kod te dece razvija osećaj krivice. Ona pokušavaju da sakriju svoj problem od okoline, povlače se u sebe, postaju nesigurna, izbegavaju kontakte sa vršnjacima, što vodi u njihovu socijalnu samoizolaciju. Ukoliko se sa terapijom započne na vreme, svi ovi problemi su prolazni, te se detetu pruža mogućnost da odraste u psihički zdravu i sociološki dobro adaptiranu osobu. Često se veruje i da je enureza posledica svesne reakcije deteta, njegovog bunta ili pokušaja da izvrši pritisak na roditelje kako bi ostvarilo neki svoj cilj. Ovo je jedna od veoma ozbiljnih zabluda zbog koje roditelji neretko pribegavaju kažnjavanju deteta.

Enurezu treba lečiti
Decu sa enurezom treba lečiti. Roditelji deteta koje mokri treba da se obrate pedijatru koji će iz razgovora sa njima i detetom, na osnovu pregleda i malog broja neinvazivnih ispitivanja, utvrditi o kom tipu mokrenja se radi i započeti odgovarajuću terapiju. Optimalno vreme za započinjanje terapije kod dece sa enurezom procenjuje se individualno, ali lečenje daje najbolje rezultate ako se započne do polaska u školu. Izbor terapije kod dece sa enurezom zavisi od prirode osnovnog poremećaja koji je doveo do enureze. Savremena terapija (enureza alarm, dezmopresin) zasnovana je na preporukama Svetske zdravstvene organizacije i internacionalnog udruženja. Lečenje se sprovodi pod nadzorom lekara.

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba što više razgovarati, voditi ih tamo gde ima više i dece i odraslih. Veoma je važno da dete sluša pravilan izgovor, a ne da mu se tepa, kaže logoped Bojana Vulić.

Kada dete kasni s progovaranjem ili izgovaranjem glasova, roditelji su često skloni da se pred sobom ali i pred drugima teše i opravdavaju time da je njihovo dete samo lenjo i da će se stvari popraviti same od sebe. Međutim, takav pristup, ukazuje logoped Bojana Vulić, vlasnica centra „Spik ap“ u Beogradu, nije dobar pošto ćutanje ili mucanje mogu da znače da dete ima problem u razvoju jezičkog sistema, sluha ili motorike koji zahteva stručnu pomoć.

Roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje se da se obrate psihologu ili logopedu.

POSLEDICE ZA CEO ŽIVOT

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre jer oni mogu da ostave i brojne psihološke posledice. Deca vrlo lako osete kada se po nečemu razlikuju, a kada imaju govorni problem, nemoguće je da to ostane neprimećeno. Zato se često povlače u sebe, postaju stidljiva i nesigurna. A sve to može da se reši s nekoliko logopedskih tretmana.
– Recimo, šuškanje petogodišnje devojčice možda može da bude simpatično, ali ako se na vreme ne ispravi, postoji veliki rizik da je druga deca počnu zadirkivati kada pođe u školu. Ona će zbog toga sigurno patiti i biti nesigurna. Izbegavaće sve situacije u kojima bi trebalo javno da nastupa, a možda baš ima talenta za glumu ili bi bila vrstan profesor – objašnjava Vulićeva.

ČETIRI RAZLOGA ZA UZBUNU

Na sporije progovaranje i nepravilan izgovor može da utiče i način ishrane, kaže Bojana Vulić. Ona objašnjava da se zbog brzog tempa života maloj deci sve češće daje mekana hrana koju ne treba žvakati, kao što su razne kašice i hrana iz flašica. Na taj način mališani se kasno navikavaju da žvaću, piju na slamčicu i iz čaše.

– A upravo tako se vežba motorika jezika, usana, obraza, organa koji su nam neophodni za govor – kaže naša sagovornica.

Ona navodi nekoliko situacija kada treba hitno reagovati kako bi se što pre utvrdio uzrok poremećaja i u skladu s njim pomoglo detetu. To treba uraditi kada:
– dete ne gleda u vas kada mu se obraćate (ovde se misli na kratkotrajnu pažnju, a ne na to da li je usredsređeno na priču o Ivici i Marici od početka do kraja)
– dete vas ne razume (ako je u prostoriji lopta, a vi pitate „gde je lopta“, neće se prema njoj okrenuti sve dok na nju ne pokažete rukom)
– dete ne pokušava da govori, ne ponavlja za vama reči ni u igri, a ako nešto želi od vas, isključivo se služi gestom ili vas vuče za rukav
– dete govori, ali vrlo nerazumljivo i kao da vas ne čuje ako vas istovremeno i ne gleda

Posle drugog rođendana alarmantnim situacijama se osim ove četiri smatra i uporno mucanje, a kod dece starije od tri godine i izgovaranje reči i rečenica bez poštovanja pravila maternjeg jezika.

SVI PRIČAJU, ON ĆUTI

Najčešći govorni poremećaji, ističe naša sagovornica, jesu kasno progovaranje, nepravilan izgovor glasova i mucanje.

Kada je o kasnom progovaranju reč, ona kaže da nema jedinstvenog pravila kada dete treba da progovori. Zato roditeljima koji se plaše što njihovo dete još nije progovorilo dok njegovi vršnjaci uveliko parlaju savetuje da je bolje da se obrate psihologu ili logopedu da vide o čemu se radi nego da paniče upoređujući svoje dete s njegovim vršnjacima.

– Svako dete je priča za sebe. Iz brojnih razloga razlike među njima mogu da budu ogromne tako da se događa da od dvoje dece istog uzrasta jedno tepajući izgovara svega par reči, a drugo uveliko sklapa rečenice – ukazuje ona.
Prema njenim rečima, dosta dece u uzrastu između dve i pet godina muca više ili manje, s tim što se u najvećem broju slučajeva mucanje spontano izgubi, a kod neke dece ostane.
– Hoće li mucanje prestati, mnogo zavisi i od ponašanja okoline. Ponekad je potrebno samo ignorisati mucanje, ponekad izbegavati situacije koje dete uznemiravaju. Pogrešan pristup može da dovede do još većih problema i, da ne bi napravili grešku, za roditelje je najbolje da se posavetuju s psihologom ili logopedom – smatra Vulićeva.
Roditelji, navodi ona, mogu dosta da učine da do ovih poremećaja ne dođe tako što će puno pričati sa svojim detetom, upućivati dete da što više vremena provodi u društvu druge dece i odraslih. I što je veoma važno, da ne tepaju detetu, već da pravilno izgovaraju reči. To će i njemu pomoći da i samo pravilno govori.

Da li vam je poznata scena teranja deteta u krevet? Prvo vam treba dugo da ga namolite da obuče pidžamu, zatim ga taman smestite u krevet, ušuškate ga, pročitate priču i poljubite za laku noć kad eto ga opet okolo.

Smeštanje deteta predškolskog uzrasta u krevet može da bude izazov za svakog roditelja. Međutim, iako jednostavnog rešenja nema, postoje strategije koje možete da primenite i okušate vašu sreću.

Neki od razloga zašto vaše dete neće u krevet

Mora da prekine ono čime se do tada bavilo. Ako je vaš mališan pred spavanje bio u sred neke uzbudljive i napete igre, teško ćete ga zaustaviti i poslati u krevet. Pokušajte da deci u vreme pred spavanje privučete pažnju nekim mirnijim aktivnostima kako bi bila smirenija i opuštenija.
Plaši se da ostane samo. Ako jeovo razlog, u koje god vreme da pošaljete dete na spavanje, neće biti srećno. Pokušajte da ostavite neko blago svetlo ili tihu muziku uključnu u sobi tokom noći. Često se deca koja se plaše mraka i neće da ostanu sama osećaju sigurnije kada su vrata njihove sobe širom otvorna i tako mogu da vas čuju i vide dok se krećete po kući.

Dete je imalo jako uzbudljiv dan prepun dešavanja. Ponekad je nemoguće smiriti dete koje je imalo neuobičajeno uzbudljiv dan i njegova usplahirenost može da potraje. Tim danima ćete morati da se naoružate dodatnim strpljenjem. Predložite mu kupanje i čitanje omiljene knjige pre odlaska u krevet ili čak neku mirniju igru.

Ne postoji rutina odlaska u kreveet u određeno vreme. Ako vaše dete nema ustaljenu rutinu i utvrđeno vreme odlaska u krevet, ono verovatno i nije svesno da je vreme za spavanje. Ako utvrdite večernju rutinu pripreme za san, dete će i samo pratiti korake i shvatiće da nakon pranja zubića sledi vreme za čitanje knjige u krevetu. A potom ušuškavanje i spavanje.

Ide isuviše rano u krevet. Budite realistični kad određujete vreme odlaska u krevet. Sigurno biste voleli da je već u 7 u krevetu, ali ako vaše dete svako veče skače po krevetu i ne smiruje se još sat vremena nakon vremena određenog za spavanje, sve ukazuje na to da trenutak ušuškavanja treba pomeriti za malo kasnije.

Šta raditi ako vas dete redovno zove iz sobe nakon odlaska u krevet

Pre svega se potrudite da imate jasno ustanovljenu rutinu odlaska na spavanje.

Pre nego što isključite svetlo, proverite da li dete ima sve što mu je potrebno i podsetite ga da je vreme za spavanje.

Kad vas dete prvi put zove, otiđite do njega i proverite da li mu stvarno nešto treba (možda mora da ide u kupatilo ili mu treba omiljeni plišani meda) ili samo traži vašu pažnju. Kada ustanovite da ima sve što je potrebno i da je dobro, poželite mu laku noć i izađite iz sobe.

Bez obzira koliko je dete glasno ili uporno pokušajte da ne odgovarate na pozive, nakon što ste utvrdili da mu je samo potrebna pažnja. Ako odgovorite tako što ćete doći da obiđete mališana u krevetu svaki put kad vas zove, taj obrazac ponašanja ponavljaće se svake noći i tako odlagati vreme kada zaista zaspi.

Ako vaš predškolarac deli sobu sa starijim bratom ili sestrom, razmislite o tome da pomerite vreme za spavanje starijeg deteta malo kasnije ili ga smestite privremeno u drugu spavaću sobu dok mlađe dete ne shvati da krevet znači spavanje. I da ste vi ozbiljni u tome.

Šta ako dete ponovo izlazi iz sobe nakon odlaska na spavanje

Ponekad deca stvore naviku da ponovo ustaju i izlaze iz svoje sobe nakon što su već svima poželela laku noć. Važno je da ubeđivanje sa detetom da se vrati u krevet i pokušaji da ga nagovorite da tamo i ostane ne postanu nova rutina odlaska na spavanje.

Kako biste okončali ovakvu situaciju, neophodno je da pošaljete mališanu jasnu poruku da mu ustajanje iz kreveta i izlazak iz spavaće sobe ne vrede jer na taj način neće zadobiti vašu pažnju.

Da biste to postigli predlažemo sledeće:

odmah uzmite dete u ruke i odnesite ga ili odvedite nazad u krevet
ne ulazite ni u kakve pregovore ili razgovor sa detetom osim da ga podsetite da je vreme za spavanje
izbegavajte kontakt očima
budite dosledni
ostanite smireni i fokusirani na cilj. Ako se naljutite ili dozvolite sebi da budete isfrustrirani time, samo ćete otežati situaciju.
Ukoliko se držite ove rutine, dete će uskoro početi da ostaje u svojoj sobi nakon što ga zagrlite i ugasite svetlo. Tačno je da možda neće ostati u krevetu, ali sve dok je u sobi, možete računati da je to vaša pobeda.

Pogledajte šta decu najčešće plaši i pomozite im da savladaju svoje strahove…

Šta je koristan strah?

Roditelji svoju decu od najmlađeg uzrasta uče da budu oprezni i razvijaju im strah od specifičnih opasnosti poput vatre, vode i prelaska ulice. U ovim slučajevima strah je koristan, jer pomaže da se deca sama zaštite od opasnih situacija i povreda. Međutim, deca mogu biti u strahu od raznih drugih stvari na koje ih roditelji nisu upozoravali niti su ih sa tim plašili.

Šta decu najčešće plaši?

Izvor straha se menja, kako dete sazreva. Na primer, strah od mraka ili čudovišta ispod kreveta može se tumačiti kao strah od provale ili nasilja. Zato pomozite detetu da se nosi sa strahom uzimajući njegova osećanja ozbiljno. Ohrabrite ga da vam ispriča sve o svojim strahovima. Takođe trebalo bi da detetu date priliku da se suoči sa svojim strahovima.

Kako prepoznati plašljivka?

Neka deca su plašljivija od druge. Kod dece se strah najčešće javlja kada je reč o genetskoj osetljivosti ( neka deca su generalno osetljivija i emotivnija). Recimo ako se majka boji insekta, verovatno će se plašiti i dete. Takođe plašljivija su deca koja imaju roditelje koji su stalno u strahu i kada pokazuje preteranu zabrinut ( deca uče pravila ponašanja gledajući roditelje). Preneglašeno roditeljstvo i stresni događaji ( razvod braka, povreda ili boravak u bolnici) mogu da budu okidač za strah..

Uobičajeni strahovi za bebe

Kada beba napuni šest ili sedam meseci starosti tada formira jaku povezanost i vezanost sa roditeljima ili starateljima. Odvajanje od svojih “posebnih ljudi”, čak i za kratak vremenski period, može izazvati značajnu anksioznost koja se manifestuje kroz jako plakanje. Mnoge bebe u tom uzrastu vole ekskluzivno društvo svojih posebnih ljudi, toliko da razviju strah od nepoznatih. Međutim, kako beba raste od ova faza vremenom prolazi.

Kako pomoći bebi da savlada strah?

Prevazilaženje straha možete da uvežbate sa svojom bebom. Ako je vaša beba uznemirena kada odete iz sobe, a da nju niste uzeli u naručje, recite joj da napuštate prostoriju, ali i najavite svoj povratak. To će joj pomoći da stekne povrenje u vaše reči. Dozvolite bebi da upoznaje nove ljude dok vam sedi u krilu. Beba mora da upoznaje nove osobe, jer samo će tako strah nestati. Ako je vaša beba uznemirena, uzmite je u naručje. Ostavljajući bebu u sobi da plače učiniće samo da strahovi postanu još gori.

Uobičajeni strahovi za malu decu

Deca uzrasta od dve do tri godine tek počinju da uče kako da se nose sa svojim jakim osećanjima, kao što je bes. Zajednički strah za decu ovog uzrasta je da imaju iracionalne strahove. Pojedina deca se plaše vožnje biciklom, jer se boje pada i povrede, a neka se plaše da sama uđu u kupatilo, jer misle da ih tamo čeka čudovište.

Kako pomoći detetu?

Podstaknite dete da razgovara o svojim strahovima. Ako se dete plaši da će pasti niz stepenice, opravdajte to, jer deca u ovom uzrastu još uvek nemaju pojam o veličini i prostoru. Nemojte silom dete da suočavate sa njegovim strahom, jer to može pogoršati stvar. Pomozite detetu da se navikne na novu situaciju. Prihvatite i vi da ćete morati da pomognete detetu da jedno vreme izbegava “strašan objekat”.

Uobičajeni strahovi za decu školskog uzrasta

Kako dete sve više uči o svetu i ljudima, svojoj okolini, spisak stvari koiih se plaši raste. Neki strahovi su stvarni, a neki imaginarni. Uobičajeni strahovi uključuju strah od mraka, provale, rata, smrti, odvajanje ili razvod svojih roditelja. Imaginarni strahovi su od nadprirodnih bića poput duhova i čudovišta.

Kako pomoći detetu?

Neka vaše dete zna da uzmete njegove strahove vrlo ozbiljno. Dajte detetu istinite informacije o temama kao što su smrt ili rat i neka zna da ste spremni da odgovorite na sva pitanja. Podstaknite svoje dete da se suoči sa njihovim strahom, recimo psom. Na primer, možete početi sa slikama, onda pokušajte da ima kontakt sa štencima, pa sa malim rasama pasa i ako vidite da strah nestaje odvedite ga u park gde ljudi istrčavaju svoje ljubimce.

Dozvolite svom detetu da u drži stvar pod kontrolom. Na primer, ako se plaši uljeza, pustite ga da zatvori svoj prozor i ugasi svetlo, jer na taj način uči i o svojim odgovornostima.

Strah od mraka

Najčešći strah kod dece je strah od mraka. Deca predškolskog i ranog školskog uzrasta najčešće imaju tendenciju da se plaše nepoznatih stvari koje oni ne razumeju ili ne mogu da kontrolišu. Njihova aktivna mašta i njihova nesposobnost da još uvek razlikuju stvarnosti od fantazije, mogu da dovedu do situacije da se plaše čudovišta ispod kreveta. Ovaj strah bi zapravo trebalo i najpre iskoreniti, jer on može poremeti detetovu rutinu pred spavanje. Postoji mnogo načina da roditelji pomognu svom detetu da prevaziđe strah od mraka.

Kako pomoći detetu koje se plaši mraka?

Kao i kod drugih strahova, važno je da priđete detetu da simpatijama i razumevanjem. Nemojte nipošto da ga ismevate ili odbacujete osećanja, jer će u pritivnom postati frustrirano i ljuto. Prvi korak u pomaganju prevazilaženja straha jeste da iracionalni strah prihvati kao svoja osećanja.

Evo nekih predloga:
– Zamolite dete da vam opiše strah i da vam kaže šta ga plaši.
– Pokažite detetu da razumete njegov strah.
– Uverite ih da su bezbedni i recite im da ne postoje čudovišta.
– Ne pokušavajte da uverite svoje dete da čudovišta nema tako što ćete proveriti ormar ili se zavući ispod kreveta.
– Ako se vaše dete plaši mraka zbog mogućih provalnika možete mu pokazati mere bezbednosti koje ste preuzeli poput zaključanih vrata.
– Recite detetu da vam predloži šta da uradite da bi se osećalo sigurnije.
– Saznajte da li je njegov strah od mraka dolazi zbog drugih briga. Na primer, neka deca se plaše mraka, jer misle da će im se roditelji razvesti ili da im roditelji umiru. Taj strah se samo povećava kada ostanu sami u mraku. – Razgovarajte iskreno sa detetom kako bi saznali šta ga zaista muči.

Praktični načini oslobađanja od straha

– Uspostavite rutinu pred spavanje – čitanje knjige je izuzetno dobro za opuštanje i uživanje. Stavite noćnu lampu u sobu deteta ili neka ostane upaljeno svetlo u hodniku koje će mu obasjavati sobu. Neka gleda samo crtane filmove za njihov uzrast, dok vesti, filmovi ili zastrašujuće knjige mogu lako da ga uplaše. Osvrnite se po dečjoj sobu noću u pokušajte da vidite iz njihove perspektive. Da li postoji slika ili igračka koja baca senku i izgleda jezivo. Redovno vežbanje pomaže da se smanji nivo stresa. Proverite da li vaše dete ima dosta fizičke aktivnosti tokom dana. Nemoj ismevati ili omalovažavati strah.

Kada je potrebna profesionalna pomoć?

Ponekad se dete toliko plaši da to ometa njihov svakodnevni život i igru. U tom slučaju potražite stručnu pomoć. Deca mogu da nauče kako da upravljaju sopstvenim anksioznostima, a roditelji mogu da nauče strategije u pomoći prevazilaženja straha.

Vrištanje, histeričan plač i potpuno nekontrolisano ponašanje su epizode sa kojima se svaki roditelj deteta od jedne do tri godine ponekad sretne. Roditelji različito reaguju na takvo ponašanje, od ignorisanja deteta do momentalnog udovoljavanja svakom zahtevu. Bez obzira gde se nalazite u momentu kada dete napadom besa reaguje na neku zabranu, teško je ostati miran i reagovati na pravi način. Ne samo da osećate da svi koji prisustvuju toj sceni ocenjuju i sude vaše roditeljske sposobnosti, već je ovakva situacija veoma stresna kako za roditelje, tako i za dete.

U periodu od jedne do tri godine deca prolaze kroz veoma brz psihofizički razvoj. To je period kada se usvajaju brojne motorne veštine, dete uči jezik i usvaja načine za rešavanje problema, pa nimalo ne čudi da brzina kojom se ove promene dešavaju i eksplozivan razvoj zbunjuju dečiji um. Upravo taj brzi razvoj i jeste razlog za frustracije koje ponekad završe pravim napadima besa.

Iako fizički već podsećaju na male ljude, dečiji um je u ovoj fazi još uvek u razvoju, pokreću ga emotivne, instinktivne, primarne reakcije. Kako američki pedijatar, doktor Karp objašnjava, reakcija u besu je zasnovana na primarnim instiktima, ponašanju koje nam je urođeno, čak i kod odraslih čije ponašanje obično regulišu društvena pravila. Ovo je još izraženije kod dece koja još nemaju usvojene šeme prihvatljivog ponašanja, a suočavaju se sa brojnim novim iskustvima.

Metoda doktora Karpa

Čuveni američki pedijatar, doktor Karp, čija je knjiga „Najsrećnija beba“ postala gotovo neizostavna na policama porodica koje čekaju bebu ili su je tek dobile, u svojoj novoj knjizi „Najsrećnije dete“ se bavi između ostalog, upravo problemom napada besa kod dece.

Ovaj stručnjak savetuje roditeljima da detetu koje plače, vrišti i histerično zahetva nešto ne pristupaju na racionalan, praktičan način, jer ono to tada ne može da prihvati. Umesto toga, savet doktora Karpa je da se detetu kaže upravo ono što želi da čuje. To podrazumeva da se mentalno i fizički spustite na nivo deteta kada je uznemireno. Cilj nije da popustite i date detetu sve što traži već da komunicirate sa njim na njegov način, tako da vas ono razume:

ponavljajući reči koje dete koristi
koristeći kratke fraze sa dosta ponavljanja
reflektujući detetova osećanja u tonu glasa i izrazu lica.
Na primer, u situaciji kada vaše dete dobije napad besa u prodavnici zato što mu niste kupili lizalicu, dete će početi da vrišti “Hoću! Hoću! Hoću lizu!”. Ako pokušate, kao odgovoran i smiren roditelj da blagim i ljubaznim glasom odgovorite mališanu “Zlato, ne možeš da dobiješ lizalicu sada jer još nisi jeo. Pokvarićeš ručak.”, takav odgovor će sasvim sigurno samo pogoršati stvar.

Ovo jeste logičan, razuman odgovor roditelja koji voli svoje dete, ali za dete tog uzrasta je nešto što će ga samo razbesniti, objašnjava doktor Karp. Ono tada smatra da mora da ponavlja svoj stav sve glasnije i histeričnije kako biste ga čuli i razumeli. Umesto toga, ovaj pedijatar savetuje da ponovite reči koje vaše dete vrišti i to umirujućim tonom glasa: „Hoćeš lizu. Hoćeš lizu. Lizu. Sada.“

Možda vam takav pristup deluje čudno, ali ovakav odgovor je, u stvari, samo verzija već dobro opravdanog metoda aktivnog slušanja koji odrasli koriste u svakodnevnoj komunikaciji, posebno u problematičnim slučajevima. Cilj naravno, nije samo da ponavljate reči, već da osobi sa kojom razgovarate bude jasno da ste razumeli na šta se ona žali. Kada razgovarate sa odraslom osobom koja je uznemirena i besna njoj biste rekli: “Razumem. Razumem. Shvatam te. Stvarno mi je žao. Žao mi je.“ Van konteksta ovakav odgovor zvuči nepovezano i besmisleno, a ipak osoba kojoj to govorite može da se smiri i prestane sa histerijom. Sasvim je slična i reakcija dece.

Doktor Karp je i praktično demonstrirao ovaj metod i pokazao kako se uplakano i histerično dete u roku od nekoliko sekundi kada dobije takav odgovor smiruje i upitno gleda odraslu osobu koja ponavlja njegov problem. Kada to postignete i prevaziđete napad besa, možete detetu koje se smirilo da objasnite razloge zašto ste mu rekli ne, da ga utešite i ponudite mu neko drugo rešenje, već u zavisnosti od situacije. Tek smireno dete će biti u stanju da vas čuje i prihvati vaše objašnjenje.

Ukoliko se intenzivni napadi besa javljaju veoma često, mogu da budu i znak nekih zdravstvenih problema, pa se ukoliko to primetite ipak posavetujte sa pedijatrom.

Roditelji imaju brojne dileme vezane za odabir sportske aktivnosti kod deteta koje ima astmu, a postoji i posebna forma ove bolesti koja se manifestuje napadom baš tokom fizičke aktivnosti.

Takva “podvrsta” ovog oboljenja se naziva naporom izazvana (indukovana) astma, a ne mali broj dece pati od ove bolesti, a da ne zna da je ima. Kada se na naprom izazvanu astmu posumnja, ona se relativno lako dijagnostikuje – procenom plućne funkceije pre i posle fizičke aktivnosti.

Naporom indukovana astma se može preduprediti davanjem odgovarajućih lekova pre početka fizičkog napora, a teške forme ove bolesti (koje su srećom retke) traže i višemesečnu profilaksu.

Može li dete sa astmom da se bavi sportom
Naravno da može, zapravo treba da se bavi sportom!

Danas, skoro svaka sportska ekipa ima u svojiom redovima po nekog asmatičara. Mame i tate (u ozbiljnijim godinama) se sećaju svetskog i olimpiskog šampiona u plivanju Marka Špica koji je bio asmatičar. Iako je imao astmu u naporu, uz dobru terapjiu on je osvojio devet zlatnih olimpijskih medalja!

Duga je lista aktivnih atletičara, fudbalera, vaterpolista koji imaju astmu, ali postižu vrhunske sportske rezultate, čak i svetske rekorde.

Ključ njihovog uspeha je, pored vrednog treniranja, odlična kontrola bolesti. Pravovremena dijagnoza, adekvatna preventivna terapija (profilaksa) i dobar odabir sportske aktivnosti od deteta asmatičara mogu napraviti odličnog sportistu.

Da li to znači da dete sa astmom treba da se bavi sportom
Da, treba!

Redovno bavljenje dobro odabranim sportskim aktivnostima poboljšava stanje srca i krvnih sudova, ali i disajnih organa. Regularna i dobro odabrana fizička aktivnost ojačava plućnu funkciju. Zdrav sportski život podrazumeva redovno (i dovoljno) spavanje, zdravu ishranu što poboljšava odbrambenu sposobnost organizma i tako smanjuje verovatnoću od razvoja infekcija disajnih puteva koje mogu doprineti nastanku astme.

Koji je sport “pravi”
Najbolji izbor su “vodeni” sportovi!

Plivačke discipline, vaterpolo, pa i veslanje su tako reći idealni sportovi za decu koja imaju astmu. Adekvatna vlažnost vazduh uz odsustvo potencijalnih “pogoršivača” (prašine…) astme, kao i velika angažovanost pluća tokom aktivnosti veoma prijaju deci asmatičarima. Jačanje mišića koji učestvuju u disanju (respiratorni mišići) olakšava disanje, ubrzava protok vazduha, a tako poboljšava funkciju pluća. Zato će deca sportisti, čak i ako do napada astme dođe, lakše pregurati krizu.

Brojne naučne studije su pokazale da deca asmatičari koji se bave sportom ređe imaju napade od “neaktivnih” vršnjaka.

Pored vodenih sportova, pogodni su i drugi “aerobni” sportovi, koji u kontinuitetu angažuju respiratorne mišiće – trčanje na srednje staze, kros, kolektivni sportovi na otvorenom (fudbal, ragbi), planinarenje na umerenim nadmorskim visinama, orijentiring…

Mora li to biti takmičarski sport
Ne mora!

Redovna rekreativna aktivnost (na primer: tri puta nedljno po sat vremena rekreativnog plivanja) ima odličan efekat na zdravlje deteta, pa i na popravljanje funkcije disajnih organa kod dece koja imaju astmu.

Da li treba izbegavati neke sportove
Uz adekvatnu kontrolu astme dete može da se bavi skoro svakim sportom! Ipak neke treba izbeći, naročito u “nestabilnoj” fazi bolesti.

- Sportovi u zgušljivim i neočišćenim salama (mnogo je takvih sala kod nas) nisu pogodni za decu asmatičare. Manjak kiseonika, uz višak prašine nikao ne pogoduju deci sa astmom. Zato se može desiti da dete, koje ima alergijsku astmu, dobije napad u ovakvim okolnostima što svakako nije cilj bavljenja sportom.

- Intezivni treninzi u teretanama takođe nisu mudar izbor. Ponavljano dizanje tegova je skopčano sa otežanim disanjem i kod najzdravijih sportista, a naročito asmatičarima ne prija ova aktivnost. Ako se pri tom zna da veliki broj teretana nema adekvatnu ventilaciju situacija se dodatno pogoršava. Srećom, rad u teretani se ionako ne preporučuje deci u razvoju, tako da ova priča važi samo za starije adolescente koji imaju jaku želju da postanu muskulozniji, jači i privlačniji.

- Tenis na šljaci ne pogoduje asmatičarima alergičnim na prašinu (koji nemaju adekvatnu kontrolu bolesti), kao ni stoni tenis u zagušljivom ambijentu.

- Dugotrajno trčanje (polumaraton i maraton) se takođe ne preporučuju deci asmatičarima, kao ni planinarenje na veoma visokim nadmorskim visinama (preko 2000 metara). Srećom, ovo i nisu sportovi za decu.

- Ne preporučuje se, bez adekvatne pripreme, ni jaka fizička aktivnost pri niskim temperaturama, kao ni u uslovima sa ekstremnim vrednostim vlage u vazduhu. Ovi faktori, direktnim dejstvom na sluzokožu disajnih puteva mogu dovesti do napada.

Ipak, ove “zabrane” treba uslovno shvatiti! Uz dobru kontrolu bolesti, postoji mogućnost pripreme deteta pred fizičku aktivnost koja može sprečiti pojavu napada astme, čak i u “nepreporučljivim” sportskim aktivnostima. Uzimanje prepisanih lekova (inhalacija bronhodilatatora, uzimanje blokatora lukotrienskih receptora…) određeno vreme pred sportski nastup može veoma uspešno sprečiti eventualni asmatski napad tokom fizičke aktivnosti.

Iako je dejstvo ovih lekova relativno kratkotrajno, oni uspežno odrade posao, zato što sa odmicanjem fizičke aktivnosti organizam sam “otvara” sužene disajne puteve i BEZ pomoći unetog leka.

Šta uraditi pre odluke o učešću deteta sa astmom u nekoj sportskoj aktivnosti
- Treba se svakako posavetovati sa pedijatrom koji leči dete sa astmom

Procena disajne funkcije (spirometrija) pre i posle napora je ključ za procenu disajne funkcije, a može se relativno jednostavno obaviti i bez komplikovanih aparata. Lekar će detaljno objasniti roditejima da li je potrebna medikamentozna priprema deteta prd napor, i kako se ona sprovodi. Kada se dete uključi u sportsku aktivnost, potrebne su periodične lekarske kontrole koje će odgovoriti na ključno pitanje – da li odabrani sport pomaže detetu sa astmom.

- Ukoliko se dete uključi u neki od sportskih klubova neophodno je informisati trenera o detetovom zdravstvenom stanju

To će pomoći sportskom pedagogu da postepno opterećuje dete i da razume da ponekad nije u stanju da isprati najnaporniji deo treninga. Profesionalni trenenri bi trebalo da znaju osnovne principe treninga deteta sa astmom. Jedan od važnih momenata u treniranju deteta sa astmom je duže “zagrevanje” pred sportski nastup. Ono je od vitalnog značaja, jer posle 20-30 minuta zagrevanja dolazi do “privikavanja” pluća na napor, i otvaranja eventualno suženih disajnih puteva.

- Idealno bi bilo da klupski lekar, u saradnji sa pedijatrom koji vodi dete, prati detetove treninge i procenjuje efekte treniranja

Naravno, sve vrste rekreativnog sporta, uz pridržavanje osnovnih principa o kojima smo pisali, su preporučljive za dete sa astmom. Ne treba po svaku cenu terati dete da se aktivno bavi sportom, pogotovo je pogrešno obmanjivati dete da će se samo uz naporan trening bolest izlečiti. Sport je za dete pre svega igra, a igra mora da prija detetu, a ne da bude još jedna u nizu obaveza koje otežavaju detinjstvo.

Kako spremiti dete sa alergijskom astmom za kondicione pripreme
Najvažnija je dobra kontrola bolesti!

To znači da treba uzimati propisanu preventivnu terapiju, bez prekidanja pred pripreme. Ako dete dobije napad sedam do deset dana uoči priprema potrebna je inhalatorna terapija. Sada se u takvim situacijama preporučuje kombinacija inhalatornih kortikosteroida i beta agonista (budesonid i formoterol) koji brzo otklanjaju suženje disajnih puteva (bronhoopstrukciju), ali deluju i na složeni proces alergijskog zapaljenja u zidu bronhiola.

Nekada se u ovim situacijama zabranjivao odlazak na pripreme, a sada se kod ogromne većine mladih sportista može izlečiti napad i omogućiti nastavak sportske aktivnosti. Naravno, dok napad traje NEMA sporta, ali se posle pet do sedam dana terapije većina dece sportista lepo oporavi. Pre odlaska na pripreme, konačnu procenu i odluku donosi pedijatar koji leči dete.

Ass.dr Goran Vukomanović

Roditelji se odmah uspaniče kad dete zaboli stomak jer to, skoro istog trenutka, povezuju sa zapaljenjem slepog creva ili nekim opasnim poremećajem. Međutim, bol u trbuhu je najčešće bezazlen, ili je posledica virusne i bakterijske infekcije.

Dete najčešće odjednom i snažno zaboli stomak u toku noći, za vreme praznika, neretko daleko od pedijatra. Roditelji se odmah uspaniče, brzo se spreme i požure kod dežurnog doktora. Teško da postoji porodica koja nije prošla kroz ovakav scenario. Ipak, nije uvek tako dramatično, pa smo rešili da vam rasvetlimo ovaj, zaista čest problem.

*Koji su najčešći uzroci bola u trbuhu?
Iako većina roditelja strahuje od zapaljenja slepog creva, to zaista nije najčešći uzrok bola u trbuhu kod dece. Kada bi nabrajali sve razloge koji mogu da dovedu do bolova u trbuhu kod dece, bio bi to nepregledan spisak. Zato ćemo se zadržati na najčešćim, a ujedno i najvažnijim.

Bezazleni bolovi
Ovi bolovi su, srećom, najčešći kod dece. Radi se o bolovima koji se obično javljaju u “napadima”, prilično su jaki, imaju “probadajući” karakter, a dete uglavnom nije u stanju da lokalizuje mesto u stomačiću gde ga najviše boli. Mališani su često veoma uznemireni, manja deca plaču, a veća viču, bez suza. Sve to ne traje duže od nekoliko minuta, a kada bolovi prođu, detetovo stanje se naglo popravlja, kao da se ništa nije dogodilo.
Obično se sve ponavlja nekoliko puta, ali se ne javljaju dodatni problemi, pa se mališan veoma lepo oporavlja i bez pomoći lekara. Ovaj fini obrt – brzi nestanak neprijatnih bolova je jedna od karakteristika bezazlenih (funkcionalnih) bolova u trbuhu. Tačan uzrok ove vrste bolova nije do kraja razjašnjen, ali postoje situacije kada ih možemo očekivati:

* Jedna od tih neprijatnosti je aktuelna baš ovih dana. Virusi, uključujući i virus gripa, vole da “udare” i na stomačić i creva, tako da skoro svaki mališan ima stomačne ili crevne tegobe tokom težih virusnih infekcija. Stomak (želudac) je direktna meta virusa, pa nastaje pravo virusno zapaljenje – gastritis. Zato dete gubi apetit, ponekad povraća, a često se žali na bolove u gornjem delu trbuha. Pored želudačne i crevna sluzokoža može da bude mesto ataka virusa, mada aktuelni virusi više vole da se razbaškare u limfnim čvorovima koji se nalaze u trbuhu. Kao što postoje na vratu, i u unutrašnjosti trbuha se nalazi veliki broj limfnih “žlezda”. Kada virus napadne limfni čvor, nastaje zapaljenje a limfne žlezde se uvećavaju. Veliki limfni čvor pritiska crevo, dovodi do njegovog suženja, pa crevni sadržaj otežano prolazi kroz taj suženi segment. Crevo se muči da “pročisti” suženi deo, pa se njegov rad ubrzava, crevo se naizmenično skuplja (spazam) i opušta, a to veoma boli. Kada crevni sadržaj prođe taj deo, crevo se opušta i bol prolazi kao rukom odnešen. Ovo uvećanje limfnih čvorova u trbuhu (stručno se naziva mezenterijalni limfadenitis) je relativno čest pratilac brojnih infekcija disajnih organa i nije privilegija virusa, već se javlja i u sklopu bakterijskih infekcija. Zato nije retkost da se dete žali na bolove u trbuhu kada ima, na primer, streptokoknu anginu.

* Jedan broj mališana zaista ima bolove u trbuhu, iako nema pravog organskog razloga za to. Kod starije dece, naročito u predpubertetskom i pubertetskom dobu, bolovi u trbuhu mogu biti uzrokovani burnim promenama u psihološkom profilu deteta. Deca često proživljavaju konflikte sa okolinom kroz različite “bolove”. Uz glavobolju i grudobolju, bolovi u trbuhu su najčešće mesto gde se projektuju problemi koje dete proživljava. Nekada je to način da se skrene pažnja na sebe, a inteligentna deca brzo nauče da manipulišu suptilnim osećanjima roditelja koji su zabrinuti za “strašne” bolove u stomaku. I ovi bolovi spadaju u funkcionalne (znači bezazlene) i prolaze kada se reši psihički problem koji muči dete. Naravno, pedijatar treba da isključi neku od bolesti koje mogu biti uzrok bolova, a tek onda se savetuje odlazak kod dečjeg psihologa.

* Postoje bolovi u trbuhu i kod dece koja nemaju ni znake bolesti, a ni psihološke probleme. I oni su bezazleni (funkcionalni), a javljaju se periodično, sa dužim intervalima bez ikakvih tegoba. Kada se dese, veoma su jaki ali, srećom, brzo prolaze. Ako se ispita – svi nalazi su uredni, ali dete i dalje povremeno boli stomak. Posle nekog vremena obično nestaju, pa im ne treba pridavati veliki značaj. Važno je u tim trenucima ohrabriti dete, objasniti mu bezazlenu prirodu bolova, pa će lakše prebroditi neprijatnost.

* Bolovi u trbuhu udruženi sa prolivom
Skoro uvek, kada dete ima proliv, ima i bolove u trbuhu. Razlog je veoma očigledan, jer je proliv i nastao zbog problema u crevima koji se manifestuju prebrzim crevnim radom. Pojačana peristaltika (kako se medicinski zove rad creva) je ujedno i bolna, jer se u zidu creva nalaze nervni završeci koji su zaduženi za prenos bolnih osećaja. I ovi bolovi su prilično bezazleni, jer je njihov uzrok očigledan, pa kada proliv prođe, nestaje i bol u trbuhu. Pedijatri vole kada dete koje ima bolove u trbuhu dobije proliv, jer tada najčešće nestaje strah da se radi o nekom hirurškom oboljenju. Kao i svako pravilo i ovo ima izuzetaka, ali većina hirurških oboljenja trbuha ipak nije praćena prolivom.

* Bolovi u trbuhu koji “traže” pregled hirurga
Trbuh je najčešće mesto u dečjem organizmu u koje “zaviruje” hirurg. Teško je naći nekoga u familiji, među komšijama i prijateljima ko nije operisao “slepo crevo”. Ova negativna popularnost zapaljenja slepog creva je i uzrok straha od hirurških oboljenja koja mogu biti uzrok bola u trbuhu.

* Druge hirurške bolesti
I druge, brojne hirurške bolesti mogu biti uzrok veoma jakih bolova u trbuhu. Ipak, za skoro sve je karakteristično da se bol progresivno pojačava, a opšte stanje deteta pogoršava.
…
Trbuh nema prozor pa da se vidi šta se unutra zbiva, zato je važno pratiti dete i konsultovati lekara blagovremeno. Nekada je neophodno pregledati dete više puta za dan – dva, a često se rade i rutinske laboratorijske analize (krvna slika i pregled mokraće) koje pomažu u postavljanju prave dijagnoze.
Većina dece sa bolovima u stomačiću ne završi kod hirurga, ali je potrebno biti strpljiv i pažljiv u praćenju bolesnika, naravno, uz stručnu pomoć lekara. Čak i kada se čini da je sve u redu, a mame i tate strepe za dete, treba bar porazgovarati sa pedijatrom koji će umiriti uplašene roditelje i proceniti da li je neophodan pregled.

Virusi, uključujući i virus gripa, vole da “udare” i na stomačić i creva, tako da skoro svaki mališan ima stomačne ili crevne tegobe tokom težih virusnih infekcija.

Zapaljenje slepog creva obično počinje povišenom telesnom temperaturom, mukom i povraćanjem, kao i bolom u predelu pupka. Dete je naizmenično razdražljivo i klonulo, a stomak polako postaje sve tvrđi.

Apendicitis – upala “slepog creva
To je jedna od najčešćih hirurških bolesti koje uzrokuju bolove u trbuhu kod dece. Iako se ovaj naziv – slepo crevo, prilično odomaćio, on je anatomski pogrešan (ali ćemo ga ipak koristiti). Naime, slepo crevo je jedan kraj debelog creva koji se “slepo” završava. Na njemu se nalazi apendiks – crvuljak crevnog tkiva koji nema drugu funkciju nego da pravi probleme. Ovaj deo creva je zaista beskoristan u funkcionalnom smislu, ali se u njemu nalazi dosta tkiva koje je podložno zapaljenju.

Bolest obično počinje povišenom telesnom temperaturom, mukom i povraćanjem. Veće dete prvo prijavi da ga stomačić boli u predelu pupka. Bol se potom seli u donji desni deo trbuha i najčešće pojačava. Ono što je prilično karakteristično je da dete za dan – dva prilično “kljokne”. Naizmenično je razdražljivo i klonulo, neće da jede, jedva i pije, a stomak polako postaje sve tvrđi. Ako pokušamo da ga pipnemo, dete oseća jak bol i brani se. Najveći broj mališana sa apendicitisom nema proliv, već obično zatvor. Nije retko da je stolica u početku uobičajene konzistencije.
Ovo su tegobe koje su karakteristike tipičnog zapaljenja slepog creva. Treba imati u vidu da jedan broj dece ima netipični oblik bolesti, kada se slepo crevo ne nalazi na uobičajenom mestu. Tada se i tegobe razlikuju od tipičnih. Što je dete manje, teže je postaviti dijagnozu, jer su i simptomi manje karakteristični.

Nakon ishrane i napredovanja, pitanje spavanja jedno je od najbitnijih od kada dete dođe na svet, i podjednako okupira i roditelje i stručnjake. Na University College u Londonu sprovedena je interesantna studija koja je pokazala da je vreme odlaska na spavanje, kao i njegova ustaljenost, veoma bitno za kognitivni ( saznajni ) razvoj dece u ranom detinjstvu. Interesantno je da je studija otkrila da je ustaljeni režim naročito bitan za devojčice!

Studijom je obuhvaćeno 11178 dečaka i devojčica uzrasta 7 godina, koji su rođeni u Velikoj Britaniji u periodu od septembra 2000. do januara 2002.godine. Istraživače je zanimalo da li je vreme kada su deca odlazila na spavanje, kao i ustaljenost tih vremena, imalo uticaja na njihov intelektualni razvoj. Tražili su i odgovor na pitanja da li je potencijalno negativan efekat kumulativan ( da li se „sabira“ ) i da li je neki period ranog detinjstva kritičniji od drugih.

Analizirani su podaci o vremenu odlaska na spavanje od uzrasta od 9 meseci, a zatim i 3, 5 i 7 godina, kao i socioekonomski status, demografske karakteristike, porodične navike i psihosocijalno okruženje.

U uzrastu od 7 godina obučeni ispitivači sproveli su testiranje kojim je procenjivano čitanje, računanje i prostorno snalaženje.

Najneredovnije odlaženje na spavanje zabeleženo je u uzrastu od 3 godine, kada je takva navika bila prisutna kod 1 od 5 dece. Do uzrasta od 7 godina, više od polovine dece odlazilo je na spavanje između pola osam i pola devet uveče.

Trogodišnjaci koji nisu imali ustaljeno vreme odlaska na spavanje postigli su lošije rezultate u sve tri testirane oblasti, dok su u uzrastu od 7 godina lošiji rezultat imale samo devojčice, i to u sve tri oblasti, ali ne i dečaci!

Daljom analizom pokazan je i kumulativan efekat loših navika – devojčice koje su ovaj problem imale u uzrastu od 3, 5 i 7 godina imale su znatno lošije rezultate, dok su i dečaci koji su u dva uzrasta ( 3, 5 i/ili 7 godina ) u različito vreme odlazili na spavanje pokazali lošije rezultate od onih koji su imali ustaljeno vreme za spavanje.

Autori studije zaključili su da je loš rezultat trogodišnjaka pokazatelj da je upravo uzrast od 3 godine verovatno najosetljiviji period u kognitivnom razvoju dece. Oni dalje smatraju da je to zbog remećenja dnevnog ritma i/ili zbog uskraćivanja sna i posledičnih efekata na „plastičnost“ mozga ( spremnost „mozga“ da prima i obrađuje informacije iz spoljašnjeg sveta ).

“San je cena koju plaćamo za plastičnost prethodnog dana i investicija koja nam omogućava da budemo sveži za učenje narednog dana… Rani razvoj deteta bitno utiče na zdravlje i blagostanje tokom celog života. Zbog toga, nedovoljan ili isprekidan san, naročito u periodima ključnim za razvoj, može imati veliki uticaj na zdravlje kasnije tokom života,” zaključuju autori.

Većina roditelja kupi igračke pre pre samog porođaja. Malo je beba koje po dolasku iz porodilišta ne sačeka potpuno opremljena soba ili kutak u kome će boraviti sa gomilom raznovrsnih igračaka. Dok neki roditelji kupuju po preporuci proizvođača prema uzrastu deteta ili prodavca, drugi biraju ono što se njima dopada. Retko ko se zapita da li dete uopšte može da se time igra, naročito ako se tek rodilo.

Pre svega treba proceniti koja količina igračaka je optimalna za bebu u prvim mesecima. Ako ih je premalo, beba neće imati adekvatnu stimulaciju što će se vremenom odraziti na njen celokupan razvoj. Veći deo vremena će provoditi u spavanju i postaće nezainteresovana za okruženje. Ovakve situacije su danas prava retkost, mnogo češće se događa upravo suprotno, dete je zatrpano igračkama.

Ukoliko je beba neprestano izložena raznim stimulacijama neće biti u stanju da se usredsredi na jednu igračku i da je istraži već će joj pažnja prelaziti sa jedne na drugu. Reakcija u ovoj situaciji je veliko uzbuđenje, ali i nezadodvoljstvo jer je dete stimulisano ali mu nije omogućeno da ispolji kreativnost. Treba pronaći pravu meru, okruženje treba da pobuđuje pažnju deteta, da je održava i da podstiče na aktivnost.

U najranijem uzrastu bebe pre svega gledaju, zatim pružaju ruke u pravcu igračaka i dodiruju ih da bi tek od trećeg meseca počele da ih drže, lupaju njima i stavljaju ih u usta. Sa navršenih šest meseci počinju svesno da koriste igračke za igranje.

Druga ključna stvar u izboru je odabrati one koje pozitivno utiču na razvoj deteta, kojima dete može neošto da uradi.

Sa dva meseca i dvadeset dana beba može da spoji dlanove. Da bi ste je podstakli da napravi pokret rukama ka sredini stavite joj između šarenu mekanu loptu. U ovom uzrastu šake još uvek nisu stalno otvorene pa će mekani materijal delovati opuštajuće.

Prva bebina zvečka treba da bude u obliku kugle prečnika 5 cm crvene boje da bi mogla da je fiksira i prati. Može da bude i crveno-žuta ili crno-bela jer su to kontrasti koje može da uoči . Ručka treba da bude pogodna za držanje a zvečka dobro izbalansirana da bi ostala u ruci. Polukružni oblik sa jedne strane odgovara prvom voljnom hvatu krajem četvrtog meseca, dok je drugi deo zvečke mekan jer će beba odmah nakon uzimanja naglo privući zvečku ustima. Polukrug sa obe strane zvečke omogućava prebacivanje iz jedne u drugu ruku. Treba voditi računa i o težini da bi beba mogla da manipuliše igračkom. Kasnije zvečke mogu da budu i drugih oblika ili u kombinaciji sa glodalicom. Najpogodniji oblici za hvatanje su valjak i prsten.

Uspostavljanjem kontrole oko-šaka i razvojem funkcija ruku krajem petog meseca, beba će prstima i ispruženim palcem uhvatiti pruženu kocku. Premeštanjem kocke iz ruke u ruku na sredini ispred tela beba uvežbava držanje i otpuštanje. Ovo je jedan od ključnih momenata u razvoju deteta kada po prvi put kocku koju drži u jednoj ruci može da preda drugoj.

Da bi se sa pet meseci beba okrenula sa leđa na stomak prvo treba da hvata predmete rukom preko sredine tela na drugoj strani. Šarena lopta je dobar podsticaj za ovu aktivnost.

Sa šest meseci registruje zvuk iznad ili niže od glave pa se rado igra sjajnim šuškavim papirom, u prodavnicama se mogu naći knjige za bebe koje šuškaju.

Takođe rado gleda svoj lik u ogledalu i tapka po njemu, postoje ogledala od plastike koja su bezbedna za bebe.

Krajem osmog meseca iz položaja na stomaku i na boku počinje da podiže ruku na gore i da hvata ponuđene predmete što predstavlja značajan momenat u razvoju fine motorike. Sada treba detetu dati pločicu koju će ono uzeti ispriženim prstima i palcem.

Pogledom prati oble predmete koji se kreću u neposrednoj blizini, dobro je da ima više lopti različitih veličina. Voljno otvaranje šake krajem devetog meseca omogućava bacanje predmeta. Za ovo su najpogodnije gumene loptice jer mora da potpuno otvori šaku da bi moglo da je baci, a onda će posmatrati kako se kotrlja u tako spoznati prostornu dubinu.

Sa deset meseci hvat obema rukama je stabilizovan i dete može da uzme u ruke veću igračku. Čim nauči “taši-taši” može da drži laganu loptu i da je izbaci iz ruku. Sada često drži dva predmeta i udara jeda n o drugi u središnjoj liniji tela za šta su pogodne drvene igračke.

Kod deteta počinje da se javlja interesovanje za sitne detalje na predmetu. Zapaža neravnine, šupljine, useke, spojeve i sve to ispituje kažiprstom. Sada detetu treba dati lutku na kojoj će pokazivati oči, nos, usta kao i stari model telefona sa brojčanikom.. Na njemu će naučiti da precizno stavi prst u otvor i da okrene brojčanik što će proizvesti zvuk zvona i tako podstaći dete da ponavlja pokret.

Kako može da okreće listove treba mu dati prvu slikovnicu, prvo sa debelim čvrstim listovima a kasnije sa tanjim. Sve više manipuliše predmetima u prostoru za šta su pogodni autići, obavezno ih treba dati i devojčicama a ne samo dečacima.

Sa 12 meseci šaka se prilagođava obliku predmeta koji drži, tako da dete na kratko može da drži dve kocke u jednoj ruci. Kao što je otpuštalo predmete šakom, sada ih otpušta prstima. Sitne pločice, klikere, male delove igračaka počinje da uzima i stavlja u posudu.

Počinje da ubacuje mali predmet kroz otvor u veći za šta su najpogodnije kutije sa različitim oblicima. prvo će ubaciti valjak pa tek onda kocku. Takođe skida poklopac sa kutije i stavlja predmete unutra. Kako počinje da stavlja jedan na drugi za to su pogodne veće mekane kocke.

Sve veću kontrolu ruku upotrebiće da otvara i zatvara fioke, vrata od plakara, stavlja zatvarač na flašicu, vadi igračke iz posude i ponovo ih vraća. Većina beba za svoj prvi rođendan nauči «taši-taši» kada i može da uhvati veliku loptu koja joj se dokotrlja i da okreće strane slikovnice ako nije do tada. Sada počinju da oponašaju šaranje olovkom po papiru, stavljaju dve kocke jednu u drugu, počinju da grade tornjeve od kocki.

U uzrastu od osamnaest meseci do dve godine počinju da bacaju predmete dlanom na gore za šta je najpogodnija lopta koju mogu da drže, kotrljaju, bacaju, hvataju i šutiraju. Deca sada grade tornjeve od 6 kocki, nižu perle na konac, vade sitne predmete iz flašice, savijaju papir na pola i počinju da slažu prostu slagalicu.

Sa tri godine deca mogu da navijaju igračku ključem, da slažu kocke u niz, rasporede krug, kvadrat i trougao u ram, seku makazama bez preciznosti.

Snežana Milanović, dilomirani medicinar fizioterapeut

Svi smo mi to naučili, samo što nam je trebalo vremena. Vaše dete se ne razlikuje od većine dece te je i njemu potrebna vežba, vežba i samo vežba.

Brisati nekome guzu nije baš lepo zanimanje, ali ako imate decu, to će vam neko vreme biti uža specijalnost. Zatim će dete naučiti da se samo briše, a tome ćete ga naučiti upravo vi.

Počnite od početka

Pokažite detetu kako toalet papir stoji na držaču i kako se pravilno odmotava odnosno izvlači. Objasnite koliko parčadi toalet papira je dovoljno za jedno brisanje.

Razgovarajte s detetom o tome

Pre nego što prepustite detetu da se samo briše, razgovarajte s njim o tome dok mu vi brišete guzu. Uključite ga u direktan prenos – objašnjavajte šta vi to radite i zašto treba tako.

Devojčici objasnite da uvek treba da se briše spreda unazad a ne obrnuto. I dečaku i devojčici treba jasno demonstrirati šta, kako i zašto se radi. Naravno, to ne znači da ceo proces pokažete na ličnom primeru, već naprosto komentarišite svaki svoj potez i radnju dok brišete detetu guzu.

Pokažite detetu kako se to radi

Ne sekirajte se – ni ovo ne znači da pokažete detetu kako se vi brišete.

Uzmite plišanog medu ili lutku pa pokazujte na njima. Nek se dete prvo obuči na igrački: otkine toalet papir, presavije ga, povuče u pravom smeru… Takođe, mladom praktikantu skrenite pažnju da je kad brišeš drugome guzu to malo drugačije nego kad brišeš sebi.

Poslužite se jabukom i puterom od kikirikija

Kad se dete dovoljno ispraktikuje na igrački, povedite ga u kuhinju, uzmite jabuku i puter od kikirikija (naravno, ako nije alergično na kikiriki).

Nanesite puter na jabuku. Jabuka predstavlja guzu, a kikiriki puter… znate već. Dete će tako dobiti vizuelni i taktilni utisak ne bi li bolje razumelo zašto i kako treba da se briše da bi TAMO bilo čisto. Nek dete samo proba da obriše puter papirom i nek vidi koliko mu treba vremena i truda da jabuka bude čista.

Verovatno vam nikad nije palo na pamet da se jabuka i kikiriki puter mogu koristiti za takve stvari, ali verujte – to je odličan trening i način da dete shvati kako uopšte nije lako sve lepo obrisati u samo jednom potezu.

Nek dete vežba na sebi

Svi smo mi to naučili, samo što nam je trebalo vremena. Vaše dete se ne razlikuje od većine dece te je i njemu potrebna vežba, vežba i samo vežba.

Da, praviće greške. Faliće mu mesta, papira, strpljenja… Verovatno će uprljati gaće, zid, pod, ruke. Ali dozvolite mu da vežba – to je jedini način da osvoji tu veliku i važnu nauku brisanja guze.

Tokom obuke koristite vlažne maramice

Pošto se vlažne maramice ne cepaju i ne gužvaju kao papir, dete će se s njima lakše snalaziti.

Obavezno ograničite broj maramica koje može da iskoristi za jedno brisanje. Naučite ga i da se vlažne maramice ne bacaju u WC-šolju.

Provera kvaliteta

Kad oseti da je spremno za samostalno izvršavanje tog zadatka, pustite dete da se samo obriše. Vi treba da izvršite operativnu proveru rezultata njegovog rada, odnosno da proverite je li zaista spremno da se briše samo. Ne zaboravite da ga pohvalite ako je zadatak uspešno obavljen.

Ako nije ispalo baš najbolje, ponovite objašnjenja i vežbu s jabukom. Predložite mu da se opet samo obriše, ali sad bolje, i napomenite mu šta u prethodnom brisanju nije bilo dobro, šta je propustilo da uradi i zbog čega uspeh nije bio potpun.