Alergijski rinitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa koje nastupa usled dejstva različitih alergena. Karakteriše se sa najmanje dva simptoma: pojačano curenje nosa, zapušenost nosa, kijanje i svrab nosa.

Alergijski rinitis predstavlja zapaljenje sluzokože nosa koje nastupa usled dejstva različitih alergena. Karakteriše se sa najmanje dva simptoma: pojačano curenje nosa, zapušenost nosa, kijanje i svrab nosa.

SIMPTOMI ALERGIJSKOG RINITISA
Pojačano curenje nosa
Zapušenost nosa
Kijanje
Svrab nosa

Po vremenu javljanja tokom godine, može da bude sezonski ili prisutan tokom cele godine, povremen ili stalan. Česta je pojava alergije na polene trava, drveća i korova, kućnu prašinu i grinje, dlaku mačke ili psa, budj i perje. U odnosu na kvalitet života kakav dete ima može da bude blag, umeren ili težak oblik. Obično se javlja u periodu predškolskog i ranoškolskog uzrasta a povećava se godinama.

Učestalost alergijskog rinitisa

U poslednjih nekoliko godina došlo je do velikog porasta učestalosti javljanja alergijskog rinitisa. Alergijski rinitis je najčešća hronična respiratorna bolest, od koje boluje 10–20% svetske populacije. Kod 80% osoba se prve tegobe alergijskog rinitisa javljaju pre 20.godine.

Klinička slika

Klasični simptomi i znaci alergijskog rinitisa su postojanje povremene ili stalne zapušenosti nosa, sekrecija iz nosa, kijanje i svrab. Simptomi se javljaju odmah posle izlaganja alergenu i mogu da budu prisutni danima posle izlaganja alergenu. Često se jačina simptoma smanjuje po ulasku u kuću i umivanju. Alergija može da se javi tokom života i ne mora da znači da je neko ko nema alergiju neće dobiti kako raste. Simptomi alergijskog rinitisa se javljaju tokom cele godine u zavisnosti od alergena na koje je dete osetljivo. Prvi simptomi obično počinju početkom aprila kada počinju da cvetaju trave, zatim se nastavlja alergija na polene drveća a do novembra se nastavlja reakcija na polene korova.

Kako razlikovati alergiju i prehladu?

Alergijski rinitis i prehlada po simptomima podsećaju jedan na drugog ali postoje pokazatelji koji mogu da upute na jednu od ove dve dijagnoze
Kod prehlade se pored kijanja, zapušenog nosa i curenja nosa koji su simptomi alergije obično javlja i povišena telesna temperatura, što se ne javlja kod alergije.
Simptomi prehlade spontano nestanu posle nekoliko dana, dok simptomi alergijskog rinitisa traju duže i po nekoliko nedelja i meseci
Veća je mogućnost da se alergija javi u porodicama u kojima neko u porodici ima alergiju.
Važno je proveriti da li se simptomi javljaju svake godine u približno isto vreme jer se onda verovatno radi o nekom obliku alergije.
Kod prehlade obično nije prisutan svrab očiju i nosa dok je prisutan kod alergijskog rinitisa.
Udruženi simptomi
Udruženo sa simptomima rinitisa javlja se i sekrecija iz očiju, kašalj i govor kroz nos. Deca sa alergijskim rinitisom često imaju udruženu glavobolju zbog zapušenosti nosnih hodnika. Sve ove tegobe znatno pogoršavaju kvalitet života kod dece sa alergijskim rinitisom.
Kod dece koja imaju alergijski rinitis često se viđaju i druga udružena stanja astma i atopijski dermatitis: Zbog prisustva bistre sekrecije često se vidja i kašalj.

Dijagnoza alergijskog rinitisa

Dijagnozu alergijskog rintisa postavlja pedijatar na osnovu kliničke slike, pregleda i po potrebi alergološkog testiranja.

Lečenje alergijskog rinitisa

Pedijatar posle pregleda razmišlja o preventivnim merama kojima može da smanji simptome alergijskog rinitisa kao i o upotrebi lekova koji poboljšavaju stanje deteta i kvalitet života.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Cerebralna paraliza (dečija cerebralna oduzetost, CP, DCO) predstavlja grupu poremećaja pokreta i položaja tela uzrokovanih defektom ili oštećenjem struktura mozga (lat. cerebrum pa otuda naziv cerebralna).

Oštećenja u ovoj bolesti ne potiču od oštećenja i poremećaja kičmene moždine, perifernih nerava niti mišića. Ubraja se u razvojne poremećaje. Javlja se nešto češće kod prevremeno rodjene dece.

Uzroci cerebralne paralize dele se na

1. prenatalne (od momenta oplodnje pa sve do radjanja deteta) – ovi uzroci su najčešći

2. perinatalne (porodjaj i neposoredno vreme po radjanju deteta)

3. postnatalne ( uzroci koji se javljaju nekoliko meseci ili godina po rodjenju)

Kao neki od prenatalnih uzroka navode se: familijarne forme cerebralne paralize, različiti sindromi otkriveni u toku trudnoće, aberacije hromozoma, dokazane kongenitalne infekcije ( toksoplazmoza, rubela, citomegalovirusna infekcija i herpes), neke anomalije mozga, smanjen dotok kiseonika, alkohol ili odredjenje grupe lekova koje se ne smeju koristiti u toku trudnoće.

U toku porodjaja, najčešći uzroci cereralne paralize su: produženi porodjaj (beba duži period bez kiseonika), povrede u toku porodjaja, moždano krvarenje, potreba za oživljavanjem, niska ocena na rodjenju, mehanička ventilacija duže od 7 dana, neonatalne konvulzije i meningitis, kao i neki metabolički poremećaji (teski oblici žutice..). Kao jedan od najčešćih uzroka postnatalne cerebralne paralize navode se traume, infekcije CNSa, smanjen dotok kiseonika i maligniteti.

Ono sto kod roditelja prvo, a potom i kod pedijatra može pobuditi sumnju na cerebralnu paralizu je zaostatak u psihomotornom razvoju koji je vidan i jasno izražen u odnosu na vršnjake (nemogućnost samostalnog držanja glavice i posle petog meseca života, napetost ili preterana slabost mišića, nemogućnost samostalnog sedenja sa deset meseci i nemogućnog samostalnog hodanja posle druge godine, nevoljni pokreti i trzaji). Često su ovi poremećaji udruženi sa intelektualnom zaostalošću za vršnjacima, deformitetima kostiju i kičmenog stuba kao i oštećenjem vida i/ili sluha. Nekada su vezani sa težim formama epilepsije.

Veoma je važno da roditelji imaju evidenciju kada je dete šta počelo da radi jer je anamneza najvažnija za postavljanje dijagnoze. Dijagnozu postavlja neuropedijatar, koji već u uzrastu 6-12 meseci može da uoči usporene miljokaze razvoja, a nekad i očuvane primitivne reflekse koji se kod zdrave dece normalno gube.

Sam poremećaj se ispoljava u nekoliko različitih varijanti kao spastična hemipareza (kada je zahvaćena jedna polovina tela, više ruka nego noga), spastična kvadripareza (zahvaćena su sva 4 ekstremiteta) ili mogu da budu zahvaćene samo obe noge, dok su ruke i lice neznatno oštećeni. Mogu de se jave pojačani refleksi i izraženi nevoljni pokreti u zavisnosti od forme bolesti, pa problemi sa ravnotežom ukoliko su zahvaćeni delovi malog mozga.

Neophodno je dijagnozu postaviti u što ranijem periodu zbog pravovremene terapije, pre svega fizikalne, koja će poboljsati detetov tonus mišića i pokrete. U zavisnosti od toga kojeg je stepena oštećenje mozga i do kakvih je promena došlo, zavisi i uspesnost fizikalnog tretmana. Najvažniji terapeuti u poboljšanju stanja deteta su roditelji , od njihove istrajnosti u redovnom vežbanju zavisi i kakav ce biti tok i prognoza bolesti . Vežbice i igrice za razvoj pokreta, govora i mentalnih sposobnosti roditeljima pokazuju fizijatar i fizioterapeut, logoped i psiholog.

Kada se rodi dete koje ima cerebralnu paralizu za mnoge roditelje to moze biti preveliki šok, na koji ce različito reagovati: može da se javi agresija ili depresija i zatvaranje u sebe, nezadovoljstvo. Veoma je važno roditeljima objasniti načine na koje najviše mogu da pomognu svom detetu, a sve u cilju kako bi se detetu i porodici pomoglo da što bezbolnije i realnije prihvate bolest.

Potrebno je prepoznati detetove razvojne potencijale i usredsrediti se na njih, a postojeće razvojne smetnje i deficite ublaziti. Najvažnije su razvojne vežbice za postizanje samostalnosti, unapredjenja govora, jačanje motorike, motivacije i koncentracije deteta. Psihološka testiranja zbog razvoja mentalnog stanja deteta je potrebno sprovoditi jednom godišnje. U težim formama neophodno je davanje odredjenih lekova ili ortopedske intervencije kako bi se pospešila nezavisnost i samostalnost ove dece.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Radi se o bezazlenim virusima koji su neizbežni deo odrastanja mališana, ali su i način da se dete u prvim godima života “imunizuje” – stekne otpornost na ove viruse. Osim “servisa” nosića ne traže terapiju, ali ni poštedu od kolektiva.

Prehlada nije virus, to je od promaje

Prehlada jeste virusna bolest!
Radi se o velikoj grupi virusa koji napadaju gornje disajne puteve, pre svih nos. Ima ih mnogo, ali su manifestacije infekcije iste ili slične: dete ima zapušen nosić iz koga se “i napred i nazad” sliva providan sekret. Deca kijaju, ponekad kašlju, ali nemaju povišenu temperaturu, dobrog su raspoloženja i apetita. Lako se šire sa deteta na dete kapljičnim putem (kijanjem i kašljanjem), ali i prljavim rukama.
Iako će mnogi sumnjičavo vrteti glavom, promaja nije uzrok prehlade, to je medicinska istina! Izlaganje veoma hladnom vazduhu, nedovoljno obučenog deteta slabi “lokalni” imunitet disajnih organa i tako povećava šansu da se virusi “uvale” u dete. Činjenica je da je strah od promaje pri vrhu liste svih strahova kod naših ljudi!
Kašlje u napadima već tri nedelje, nema veze, čim nema visoke tempeature, sigurno nije ništa.

Nije baš uvek ovako!
Ako dete kašlje u napadima, pa još ako to traje duže od sedam dana potreban je pregled pedijatra. Nije temperatura jedini znak oboljenja disajnih organa. Astma, bronhitis, (pa i bronhiolitis) može “pogoditi” dete, a da nema povišene temperature. To su bolesti koje se pregledom lako dijagnostikuju, a terapija brzo dovede do poboljšanja i “smanjenja” kašlja.
Istini za volju, ima dece (naročito ovih nedelja) koja dugo kašlju, ponekad i u napadima, a da nemaju ni jednu ozbiljnu bolest, ali to ipak pedijatar treba da proceni i objasni roditeljima pravu prirodu kašlja.

Čim ima visoku temperaturu sigurno je grip.

Grip po pravilu ide sa visokom temperaturom, ali nije svaka visoka temperatura siguran pokazatelj gripa! Ima virusa i bakterija koje “daju” veoma visoku temperaturu, a hladni dani im pogoduju, baš kao i gripu.
Ako je dete “potonulo”, žali se na lomnost i bolove u kostima i mišićima, lošeg je apetita i ima visoku temperaturu onda stvarno može da se radi o gripu. Naravno, dete treba da pregleda pedijatar koji će postaviti pravu dijagnozu.
Jako je visoka temperatura, mora da je neka bakterija u pitanju – “udri” neki antibiotik dok ne bude kasno.

Nije dobra ideja!
Visoka temperatura nije “kriterijum” za davanje antibiotika, a antibiotici nisu lekovi za obaranje temperature već za lečenje bakterijskih infekcija! Potpuno je besmisleno davati antibiotike “na svoju ruku” jer oni ne mogu da izleče virusne infekcije koje često idu sa visokom telesnom temperaturom.
Antibiotici imaju i neželjena dejstva, tako da nisu bezazleni lekovi. Njih prepisuje lekar, posle pregleda i pronalaženja uzroka povišene temperature. Uzimanje antibiotika bez konsultacije i pregleda pedijatra je pogrešno i opasno.
e male temperature (do 37.5) su najgore, sigurno će biti neka upala pluća.

Ovo je jedna od najčešćih zabluda!
Kod dece se temperatura do 37.5 nije “bauk”. Ako je dete bez drugih tegoba, lepo jede i raspoloženo je, onda se ove temperature ne računaju, a daleko od toga da su znak zapaljenja pluća. Takvo dete ne treba voditi kod pedijatra jer tamo može stvarno da se razboli u kontaktu sa bolesnom decom.
Ako dete ima tegobe (kašlje, lošeg je apetita, žali se na bolove…) onda ga treba pregledati, ali bez neutemeljnih strahova da ima pneumoniju.

Najbolje je da dete sedi kući, tako se sigurno neće razboleti.

Teško da je to dobro za dete!
Prvo, sedenje kući nije zdravo za dete, ono traži “akciju”, društvo, igranje. Zatvoriti ga kući nije “garancija protiv bolesti”. I mi donosimo viruse, a da nemamo tegoba, pa i ne znamo da smo “zdravi prenosioci”.
Sa druge strane dete mora doći u kontakt sa uobičajenim virusima – to je jedini način da se stvori otpornost (da se dete imunizuje). Vakcine jesu najbolji način imunizacije, ali za ogromnu većinu respiratornih virusa nema vakcine.
Ima dece koja stvarno često oboljevaju u kolektivima, a samo neka od njih imaju i ozbiljnije komplikacije respiratornih infekcija. Ta deca traže pedijatrijski nadzor i terapiju koja će im omogućiti zdrav život. Samo mali broj ovih mališana traži potpunu poštedu od kolektiva. Većina dobro “gura” u vrtićima bez većih problema.

Dete je vakcinisano protiv gripa, nema šanse da zakači neki jesenji virus.

Bilo bi dobro da je tako.
Vakcina protiv gripa štiti samo od gripa, ali ne i od ostalih brojnih respiratornih virusa. Grip jeste najozbiljnija “zimska” infekcija disajnih organa (mada je grip zapravo bolest celog tela), ali dete “ima pravo” da zakači i druge jesenje i zimske viruse.
Zato, ako se dete razboli, a vakcinisano je protiv gripa, ne krivite vakcinu protiv gripa, to je ipak neki drugi virus.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Nova istraživanja su pokazala da je oko 25% novih slučajeva astme kod dece povezano sa gojaznošću i prekomernom telesnom težinom kod dece.
Rezultati jedne sprovedene studije su pokazali da više od 10% svih slučajeva astme može da se spreči kada deca ne bi imala prekomernu telesnu težinu.

Gojaznost i astma

Gojaznost je u prethodnim studijama povezana sa novim slučajevima astme kod odraslih a istraživanja su pokazala da gojaznost može da bude jedan od pomažućih činilaca za astmu. Brojne studije povezuju gojaznost i pojavu astme kod odraslih, a mnogo manji broj studija sa nedovoljnim brojem ispitanika je sproveden na pedijatrijskoj populaciji. Sprovedena je jedna velika studija koja meri povezanost gojaznosti i astme i rizik kod velikog broja pedijatrijskih slučajeva.

Porast broja dece sa prekomernom težinom

Iako se pedijatri bave prevencijom gojaznosti i prekomerne telesne težine kod dece, studije pokazuju porast broja dece sa prekomernom telesnom težinom, posebno u uzrastu 2-5 godina. Oko 18% dece u SAD je označeno da ima prekomernu telesnu težinu, a sličan procenat je prisutan i u Srbiji, sa porastom prevalence od tri puta tokom prethodnih 10 godina.

Studija povezanosti astme i gojaznosti koja je obuhvatila do sada najveći broj dece

U Severnoj Karolini, sprovedena je studija za ispitivanje učestalosti astme kod dece sa prekomernom telesnom težinom i dece sa normalnom težinom uzrasta 2-17 godina.

Deca uzrasta 2-17 godina su mogla da učestvuju u istraživanju ako imaju BMI (indeks telesne mase) za uzrast i pol preko 85 percentila, kod kojih prethodno nije dijagnostikovana astma tokom prve posete u periodu istraživanja. Ova grupa je označena kao deca sa prekomernom telesnom težinom. Za svako dete u ispitivanim grupama dodato je dete u kontrolnu grupu koju su činila deca sličnih karakteristika čiji je BMI bio nižih vrednosti percentila za uzrast i pol. Prosečno vreme posmatranja dece je bilo 4 godine.
Studija je pokazala da je povišen rizik od pojave astme bio veći u grupi dece sa prekomernom telesnom težinom

Prevencija gojaznosti kod dece je ujedno i mera prevencija astme

Rezultati sprovedene studije su veoma važni zbog mogućnosti preventivnih mera za pojavu astme kod dece. Smanjenjem telesne težine može da se smanji mogućnost pojave novih slučajeva astme kod dece.
Istovremeno, stopa gojaznosti medju decom je oko 20% i njenim smanjenjem bi moglo da se razmišlja i o smanjenju broja dece obolele od astme. Porast obolelih od astme je evidentan u grupi gojazne dece, a astma zbog gojaznosti preti da postane glavni tip astme u detinjstvu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Znam da zvuči kao urbana legenda,ali je moguće. Teškim trudom,ali moguće. Čak i u poznim godinama života možemo promeniti navike uz dobru volju (nauka kaže 66 dana je potrebno),a kod dece, što ranije ih utvrdimo, to bolje uspevaju. Navike. One su ključ.
Odakle početi? Od roditelja. Izaberite sebe. Izaberite od svih najboljih stvari koje možete pružiti svom neprocenjivom potomstvu, da im pružite najboljeg sebe.
Danas. Počnite od ogledala. Zapišite šta ste videli, šta biste menjali na bolje. Kilažu, izgled kože, kose, noktiju, kad ste se poslednji put razboleli i od čega. Zakažite pregled kod stomatologa. Ne kod zubara. Zubari su se bavili samo zubima. Stomatolozi se bave oralnim zdravljem. Bez toga nema sistemskog zdravlja.
Proverite besplatno vid u većini optičkih radnji. Izaberite kvalitetnu ishranu tako što ćete se držati 3 obroka i 2 užine. Ne dosipajate. Stavite na jedan poslužavnik svoj planirani obrok i ne jedite više od toga. Čitajte etikete. Ne zauvek. Kad pronađete dobre proizvode bez emulgatora i veštačkih dodataka, držite ih se neko vreme. Isto se odnosi i na proizvode za higijenu. Što manje hemije, to zdravije. Ne koristite ništa neprirodne boje, npr. jako plavi gel za tuširanje. Jedan od dobrih primera koje navode doktori, patronažne sestre i mame: Azeta Bio bebi i dečija ORGANSKA kozmetika i paste za zube koje smeju da se gutaju, bez štetnih sastojaka, od prošle godine mogu da se pronađu i u Srbiji).
Za samo 2 nedelje izbačenih slatkiša iz ishrane, videće napredak pred ogledalom. Zapišite ponovo šta ste zapazili i čime treba da se pozabavite. Pogledajte fotografije od prošle godine i primetite šta je drugačije.
Onda, kad deca od Vas vide da vodite računa o higijeni i ishrani, moći će da se poistovete. Da ne traže slatkiše, jer ih ni vi ne kupujete. Da ne žele kečap, majonez i prerađevine, jer ih ni vi ne jedete. Da se ne boje lekara, jer lekaru se ide redovno na pregled, a ne samo kad zagusti. Da kao što je kultura ići u pozorište, kultura je ići i kod fizijatra, logopeda i stomatologa. Pre nego što postoji problem. Jer kad se problem desi, biće rešen lako i uz saradnju, obzirom da dete poznaje ustanovu i osobu koja pruža uslugu. Unapred planirate frizera. Tako treba biti i sa zdravljem.
Jer svi dobijemo samo jedno telo na poklon. Kultura ishrane i higijenskih navika obezbediće nam srećan, zdrav i dug život. A to želimo sebi i svojoj deci. Pre svega.
Zato , radimo na tome. Danas. Ne sutra. Najbolje je ako je to danas pre trudnoće. Bolje ako je u trudnoći. A nije NIKADA kasno…osim sutra!

dr stomatologije Nikolina Jakovljević,
predavač Škole roditeljstva “Nada Lazić”

Strabizam kod dece u jednom broju slučajeva dugo ostaje neprepoznat. Savetuje se obavezan pregled između četvrte i pete godine, kako bi se na vreme otkrio skriveni poremećaj, često udružen sa sniženom vidnom oštrinom
Razlog za oftalmološki pregled dece u tercijalnim ustanovama u 90 odsto slučajeva je strabizam. Najčešće se ispoljava do druge ili treće godine života, kod zdrave dece koja nemaju nikakva druga oboljenja. Kod odraslih osoba, razrokost se retko pojavljuje i uglavnom je posledica drugih oboljenja.
Kod novorođenčadi, važno je razlikovati strabizam od povremenog skretanja oka upolje, veoma retko ka nosu, koje se stabilizuje najkasnije do trećeg meseca života, kaže profesor Branislav Stanković, načelnik odeljenja za strabizam Klinike za očne bolesti Kliničkog centra Srbije.
– U ovom periodu, razrokost koja se javlja na momente predstavlja uobičajenu pojavu. Međutim, nakon tog perioda, svaki strabizam zahteva oftalmološki pregled. Kod stalne razrokosti u bilo kom periodu života, pregled je neophodan odmah – objašnjava prof. Branislav Stanković.
Kada postoji veliki ugao, razrokost je jednostavno uočiti i roditelji najčešće dovode decu na pregled bez odlaganja. Međutim, pacijenti sa malim uglom razrokosti teže se otkrivaju i ovaj problem može da se dijagnostikuje na vreme samo na oftalmološkom pregledu.
– Zbog toga se savetuje obavezan pregled dece između četvrte i pete godine života, kako bi se na vreme otkrio skriveni poremećaj, često udružen sa sniženom vidnom oštrinom. To je uzrast u kome može da se pouzdano ispita vidna oštrina, otkrije slabovidost i započne lečenje, do pete godine života. Pogrešno se smatra da će strabizam vremenom proći i stabilizovati se sam od sebe – objašnjava prof. Stanković.
Najčešći oblik ovog poremećaja je konvergentni strabizam, kod kojeg oko skreće ka nosu. Javlja se u oko 60 odsto slučajeva i najpre se uočava povremeno, da bi nakon nekoliko nedelja razrokost postala konstantna.
– Druga najčešća vrsta je divergentni strabizam, kod kojeg su jedno ili naizmenično oba oka usmerena ka spolja. Pojavljuje se u oko 20 odsto slučajeva. Uglavnom se javlja samo na momente, kada je dete pospano ili umorno. To nije tako hitno stanje i ređe dovodi do poremećaja binokularnog vida, ali svakako zaslužuje pažnju i potreban je pregled i lečenje – kaže naš sagovornik.
Najbolje je uspostaviti paralelnost vidnih osovina što pre, do tri meseca od početka manifestacije razrokosti. Prioritet u lečenjy je uspostavljanje normalne vidne oštrine oba oka, stabilna ravnoteža očiju i binokularni vid, ali dobar estetski rezultat je takođe veoma značajan, kaže prof. Stanković:
– Za razliku od rano nastalih, kod strabizama koji se jave kasnije veća je verovatnoća da će biti dovoljne samo naočare. Operacije daju odlične rezultate u više od 90 odsto slučajeva. To su mikrohiruške operacije koje se rade na površini oka, prave se mali rezovi na providnom sloju vežnjače, da bi se pristupilo nekim od šest mišića oka, koji se slabe, jačaju ili se menja njihov pravac pripoja, u zavisnosti od problema – kaže prof. Stanković.

POSLE PETE GODINE RETKA POJAVA

STEČENI strabizam je nakon pete godine izuzetno redak i često su u pitanju ozbiljna organska ili sistemska oboljenja, koja mogu da dovedu do strabizma.
– Kada se kod odrasle osobe javi razrokost, to može da bude jedan pogoršanje strabizma koji vodi poreklo iz detinjstva. To mogu da budu i povrede, procesi u mozgu ili poremećaj funkcije štitne žlezde – kaže prof. Branislav Stanković.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Jedan od najčešćih problema kod ženske dece je infekcija genitalnog regiona. To je ona česta, ali i dosadna infekcija praćena crvenilom, a neretko i sekrecijom u predelu vulve.
Zašto nastaje crvenilo “pike” kod devojčica u prvim godinama života?
Postoji nekoliko “slabih tačaka” na koži beba, a genitalni region je jedno od najproblematičnijih delova dečje kože. Kod devojčica je “pika” (medicinski naziv je vulva) posebno osetljiva. Jer, u njoj se nalazi završni deo mokraćnog kanala (uretra), a ona je veoma blizu guze (čmara – analnog otvora), pa može da se desi “bliski kontakt” sa stolicom, naročito kada je kašasta ili prolivasta. Tada bakterije, koje normalno žive u crevima, dolaze u predeo vulve, gde mogu da izazovu infekciju.
Ipak, glavni “promoter” infekcije vulve je loša higijena! Neredovno pranje mlakom vodom i sapunom (ili kupkom), ostavljanje pelene da predugo stoji, kao i pretovarivanje neadekvatnim kremama – može da doprinese nastanku ove vrste iritacije i infekcije.

Koji su najčešći prouzrokovači infekcije vulve?
Prve na listi uzročnika su bakterije, i to baš one koje normalno stanuju u debelom crevu i nalaze se u stolici (E. Coli, Enterobacter…). One ne smetaju detetu dok su u crevima, ali kada “zađu” u nežnu kožu vulve, lako naprave infekciju. Ona nastaje kada se broj bakterija toliko poveća da probiju zaštitni, površinski kožni sloj i prodru u dublje slojeve kože, gde se još više i lakše razmnožavaju.
Crvenilo i svrab su redovni pratioci infekcije. Kod sasvim malih beba, ojed – iritacija kože je, zaparavo, uvod u infekciju vulve!
Kada se koža jednom ošteti, onda u nju lako prodiru i bakterije koje normalno žive na njenoj površini (stafilokoke, ali i pojedine vrste streptokoka), pa mogu da se dese mešovite bakterijske infekcije.
Naravno, ovu kožnu nezgodu koriste i gljivice. Pa, ako se infekcija na vreme ne leči, dolazi do dugotrajne i uporne mešane, bakterijsko-gljivične infekcije.
Kod jednog broja male devojčica gljivica (kandida) može biti i glavni (primarni) uzrok infekcije vulve.

Da li se češće javlja tokom toplih dana?
Da, zato i pričamo o ovom problemu tokom letnjeg perioda.
Razlog je jednostavan – visoke temperature vazduha podižu “vrućinu” i ispod pelenice, što pogoduje razvoju infekcije. Naravno, to se daleko lakše dešava kada se “pika” ne pere redovno!

Zašto se ova infekcija ponavlja?
Čak i pored sprovođenja adekvatne higijene, infekcija može da se ponovi. To se obično dešava kod devojčica koje imaju osetljivu i nežnu kožu, pa se lakše razvija infekcija. I pored redovnog pranja i menjanja pelenica, ponovo nastaje crvenilo u predelu vulve.
Ponekad se terapija ne sprovede do kraja, pa se bakterije (ili gljivice) ne dotuku. Kako se radi o upornim i veoma dosadnim mikronapadačima – oni se, zbog preranog prekida lečenja, ponovo namnože i prouzrokuju infekciju.

Može li da se javi u kasnijim godinama?
Nažalost, može!
To su opet one devojčice koje imaju nežnu i osetljivu kožu, što je naročito izraženo u regionu vulve. Zato infekcija može da se javi i posle prve godine. Ponekad se infekcije često ponavljaju i traju sve do puberteta, kada koža vulve “ojača”, postane deblja, otpornija – pa infekcija daleko teže nastaje.

Da li infekcija može da se proširi?
little-girl-on-toilet_largeAko se ne leči, infekcija se brzo proširi po čitavoj koži genitalnog regiona, ali i na guzu.
Ta vrsta širenja infekcije mora brzo da se zaustavi adekvatnom terapijom, da se ne desi još gora komplikacija – širenje infekcije na mokraćne kanale. Tada je prva na udaru mokraćna bešika, ali bakterije mogu da dopru i do bubrega, kada nastaje veoma ozbiljna bolest.

Kako prepoznati infekciju mokraćne bešike i bubrega?
Kod beba i mlađih devojčica, povišena telesna temperatura je prvi znak infekcije mokraćnih puteva. Ako je temperatura veoma visoka, praćena drhtavicom i lošim opštim stanjem deteta (koje je bezvoljno, lošeg apetita, nezainteresovano za okolinu) – ogromna je verovatnoća da su i bubrezi zahvaćeni infekcijom.

Šta možemo sami da uradimo – kako pravilno prati i negovati genitalije devojčica
- Redovno pranje tekućom, mlakom vodom i blagim sapunom (kupkom). Vlažne maramice su dobar izbor kada nemamo pri ruci česmu sa toplom vodom i sapun (u šetnji, na putovanju…), ali nisu zamena za detaljno pranje “pike” pod mlazom tekuće vode.

- Čim se pojavi diskretno crvenilo, POSLE pranja vulvu treba “zaliti” 3% rastvorom borne kiseline (acidi borici 3%). Radi se o blagom (i bezbolnom) lokanom antiseptiku koji efikasno tamani bakterije kad su na površini kože (pre nego se “uvuku” u dublje slojeve). Ovo treba sprovoditi najmanje dva puta dnevno I UVEK posle pojave stolice u peleni.

- Ne treba preterivati sa mazanjem – ne “pretovarajte” vulvu velikim količinama kreme za negu kože! Velika količina kreme prodire duboko u vulvu i vaginu, tamo se zadržava i “raskiseli”, pa postaje idealna podloga za razvoj bakterija. Tanak sloj kreme oko čmara i u pregibima je sasvim dovoljna nega

- Redovno menjanje pelena se podrazumeva, ali ima roditelja koji se oslanjaju na kvalitet pelena (koji je zaista dobar), ali koji ne znači da je kapacitet apsorpcije neograničen.

- Ako vas crvenilo ipak iznenadi pre što pre uradite bris vulve! To će otkriti prouzrokovača infekcije i olakšati pedijatru odabir najbolje terapije.

Kada je potrebna pomoć pedijatra – kako se sprovodi terapija
- Kada se prvi put primeti crvenilo kože u predelu vulve, treba se posavetovati sa pedijatrom. Prvi put je najčešća zamka – tipa “samo će to da prođe”. Ako se čeka, infekcija može da se proširi i pogorša. Zato je prvi put obavezna bar konsultacija.

- Uvek kada se infekcija brzo proširi na veću površinu kože, iako je započeta terapija po savetu lekara. To obično znači da se radi o ozbiljnijoj infekciji, koja bi trebalo da se što pre leči “jačim” lekovima, ponekad i kombinacijom različitih krema. Pedijatar će da proceni da li treba konsultovati specijalistu za kožne bolesti.

- Ako se pojavi povišena temperatura – odmah kod pedijatra! Prethodno može da se uradi pregled mokraće, koji će pokazati da li ima infekcije mokraćnih kanala (tada se obavezno uradi i urinokultura, koja pokazuje koji je uzročnik infekcije, ali i koji je lek najefikasniji).

- Naravno, kontrole su potrebne i sprovode se redovno, po savetu lekara. Ipak, ako i pored prepisane terapije posle tri do pet dana nema povlačenja znakova infekcije, treba obaviti vanrednu kontrolu.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Individualne razlike u načinima kako deca obrađuju senzorne informacije ne znače da postoje teškoće u razvoju ili učenju. Bolje razumevanje senzorne integracije i samoregulacije može da omogući roditeljima i odraslima koji se bave decom da pomognu bebi i malom detetu u što boljoj interakciji sa okruženjem.
Ako deca imaju problem u samoregulaciji, uočavanje teškoća senzorne integracije može da pomogne da se pronađe pravi način kako pomoći u rešavanju problema.
Da bi smo našli pravi ključ posmatramo kako dete obrađuje senzorne informacije koje prima i prevazilazi teškoće i kako reaguje na promene u okruženju. Zato moramo da posmatramo dete tokom vremena i u različitim situacijama. Zahtev mora da bude primeren kako fizički, senzorno tako i socijalno da bi smo videli resurse deteta i kapacitete sa kojima ulazi u interakciju.

Motorna kontrola ili senzorna modulacija

Ako dete ima problem sa motornom kontrolom verovatno će to pokazati u skoro svim situacijama i kroz neko vreme isto, ali ako nekada nešto može da izvede a nekada ne može, treba razmotriti mogućnost postojanja teškoća u senzornoj modulaciji. To može da znači da uspešnost zavisi više od okruženja nego od samog deteta. Često na pregledu dete ne pokaže da nešto ume da radi dok roditelji navode da je kod kuće u tome uspešno.
Roditelji moraju da znaju da ako je kod kuće dete nešto uradilo a to na pregledu nije pokazalo, da to nije dovoljno da se smatra da dete izvodi određenu aktvnost, jer samo jednom urađeno ili povremeno ne znači da je nešto naučeno, naročito nije generalizovano.
Ako dete pokazuje teškoće samo u jednoj oblasti razvoja važno je da to dodatno ispita stručnjak za tu oblast jer neujednačen razvoj nije dobar isto koliko i kašnjenje u razvoju.
Senzorna integracija je proces kroz koji dete organizuje senzorna iskustva, tako da testovi i procedure koje na jednostavan način mere da li je dete sposobno ili nije sposobno da demonstrira izvođenje specifičnih veština ne može nam dati informaciju o funkcionisanju senzornih sistema, kako dete prima, njegov mozak obrađuje i daje odgovor na specifične senzorne informacije.
Nije dovoljno da dete napravi kulu od onoliko kocki koliko se očekuje za njegov uzrast. Dok to radi posmatramo njegovu pažnju, konstantnost u rešavanju zadatka, gledamo na koji način hvata kocke, kako rešava probleme i druge elemente koji govore o kvalitetu izvođenja aktivnosti. Takođe gledamo da li se javlja uzbuđenje dok to radi ili mehanički ređa kocke, da li deli osećaj uspešnosti sa drugima.
Roditelji imaju najbolji uvid u kapacitete deteta za senzorno procesiranje u prirodnim situacijama, tokom igre i u funkcionalnim aktivnostima. Kako se ponaša u slobodnoj igri, za stolom, tokom kupanja, oblačenja u struktuiranim i nestruktuiranim aktivnostima sa vršnjacima. Takođe su bitne informacije o međusobnoj interakciji i periodima između dnevnih aktivnosti.
Teškoće u izvođenju aktivnosti mogu da se pojave i zbog lošeg uklapanja između detetovih senzornih potreba, dostupnih resursa za samoregulaciju i zahteva okruženja. Dete koje ima slabu pažnju za vreme igre može da odreaguje ne zbog unutrašnje impulsivnosti već zbog preterane stimulacije (jako svetlo, prejak zvuk, prevelika aktivnost u prostoru). Česte preterane stimulacije se odražavaju na detetov razvoj i učenje.
U prestimulativnoj sredini nakon nekog vremena pošto se senzorne informacije gomilaju, dete će u jednom trenutku pokazati da je preplavljeno. Dete koje je taktilno preosetljivo više će reagovati na dodire na kraju dana nego na početku. Ako ima visok prag podražljivosti reagovaće kasnije ali je moguće da zbog kumulativnog efekta brzo bude preplavljeno.
Uticaj senzornih informacija nije uvek jasno vidljiv, roditelji često govore da njihovo dete nije preosetljivo, da ga oni maze, ljube, dodiruju i da ono to voli ali po podne i uveče je nervozno, baca igračke, plačljivo je, uveče dugo ne može da se uspava, noću se često budi. Zato je važno naći vezu između detetovog ponašanja i prethodnog podjednako važnog senzornog iskustva.
Ukoliko je dete visoko pobuđeno, verovatno će na okruženje odgovoriti na hipersenzitivan ili disorganizovan način. U protivnom, sa niskom pobuđenošću imaće hiposenzitivan odgovor. Kod dece sa problemom u senzornoj modulaciji biće i jednih i drugih reakcija, tako da će na istu senzornu informaciju jednom da odreaguje preterano a drugi put nedovoljno u zavisnosti od okruženja ali i od senzornog iskustva koje je prethodilo situaciji. Ovo je još jedna stvar koja zbunjuje roditelje jer smatraju da ako je dete na nešto preosetljivo da će to uvek i da pokaže na isti način.

Da li će i kako odreagovati može da zavisi od:

Stepena stimulacije iz okruženja
Detetovog trenutnog emocionalnog stanja, opšteg nivoa pobuđenosti, veština suočavanja i postojećih resursa
Akumulacija senzornog izgrađivanja
Sposobnosti roditelja/staratelja
Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje

Velika briga roditelja danas je kada primete kod deteta stereotipije. Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje može da služi različitim funkcijama, zavisno od detetovog trenutnog senzornog praga.
Dete koje je u datom momentu hiperreaktivno (sa niskim pragom na senzorne inpute) može da koristi tapšanje rukama da bi povećalo selektivni fokus i isprobalo ostatak vizuelnog okruženja. Ishod može da bude smirujuć i organizovan.
Dete koje je hiporeaktivno (sa visokm pragom na senzorne inpute) može da koristi isti oblik ponašanja kako bi povećalo pobuđenost i aktivaciju.
Treće dete može da koristi tapšanje rukama kako bi se oslobodilo tenzije.
Praktičari senzorno-integracijske pedagogije moraju da koriste svoja znanja o procesima senzorne integracije da bi razumeli ove stereotipne mehanizme i rituale i da roditelje informišu o tome.

Snežana Milanović

diplomirani fizioterapeut

SI pedagog, SI Baby terapeut

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Kao najistureniji deo glave, nos je često «na udaru», ali je i veoma pogodan za «rudarske radove» dečjih prstića. Zato je krvarenje iz nosa, koje se stručno naziva epistaksa, jedno od najčešćih krvarenja dečjeg doba. Pravilnije je reći krvavljenje, ali se pojam krvarenje nekako odomaćio, pa ćemo ga i zadržati.

Nos ima svoj tvrdi – koštani deo, koji se nastavlja na nosnu hrskavicu. Spolja je koža, a sa unutrašnje strane se nalazi sluznica nosa, koja je bogata krvnim sudovima. Oni, u određenim situacijama, lako prokrvare.

Iako je mnogo uzroka krvarenja iz nosa, nabrojaćemo najčešće.

Povrede nosa «spolja»
Ubedljivo su prvi uzrok krvarenja iz nosa. Pogrešno je mišljenje da samo grubi udarci u nos dovode do krvarenja. Često je, naizgled lak udar, dovoljan za početak krvarenja, a kod neke dece ni direktan «nosni» sudar sa drugim detetom neće dovesti do krvarenja. Inače, «minitrauma» naročito lako dovede do krvarenja kod dece koja imaju nešto slabiji (tanji) zid krvnih sudova.

Unutrašnje povrede nosa
Veoma su česte kod dece. Guranje prstiju, ali i krajnje neprikladnih, ponekad «egzotičnih» predmeta u nos – dovodi do krvarenja. Oštri, nepotsečeni nokti su čest krivac, pa o tome posebno treba da se povede računa ako se kod deteta često javlja krvarenje iz nosa bez očiglednog uzroka.

Infekcije
Naročito virusne, pogotovo pri nagloj promeni spoljašnje temperature, mogu da dovedu do krvarenja iz nosa. Mikrouljezi se razmnožavaju u ćelijama koje se nalaze na površini nosne sluzokože, a one propadaju, istanjuju se, pa su i krvni sudovi izloženiji oštećenju i krvarenju.

Urođena slabost krvnih sudova nosa
U svakoj nozdrvi postoji jedna grudvica krvnih sudova koja veoma podseća na mikrosunđer koji je pun krvi. Neka deca imaju veoma tanke zidove krvnih sudova, koji sačinjavaju ovaj splet, pa su krvarenja veoma česta i uporna. Dovoljno je jače protrljavanje nosa pa da krvarenje počne. Zato ova deca neretko krvare noću, kada se nosić nehotice povredi.

Bolesti koje smanjuju sposobnost krvi da se zgruša (koagulopatije, ali i smanjenje broja krvnih pločica – trombocita) nisu čest uzrok, ali na njih treba misliti ako dete ima sklonost ka krvarenju i na drugim mestima, pre svega u koži (izražene modrice), ili sluzokoži usne duplje.
Bez obzira na uzrok krvarenja, potrebno je da se ono na pravi način zaustavi, što roditelji treba da znaju. Veća i smirena deca veoma lako mogu da se obuče za to – da bi pomogla sebi, ali i drugoj deci kada su u nevolji.

Pravilno zaustavljanje krvarenja iz nosa u pet koraka:

♦ Prvo čistom maramicom (još bolje sterilnom gazom, ali to se retko nađe pri ruci) treba obrisati krv i utvrditi iz koje nozdrve dete krvari, ili krv «ide» iz obe nozdrve (što se ređe dešava). Veća deca treba kratko da «izduvaju» nos i tako «očiste» mesto krvarenja od «slinice» ili eventualnog sitnog stranog tela.

♦ Dete treba da sedne, glavu mu treba nagnuti lagano napred, (ne unazad, kako se često pogrešno radi). Ako se glava zabaci, krv se sliva ka grlu, a to se ne vidi, pa se može desiti da dete izgubi mnogo krvi potpuno nepotrebno. To ne može da «promakne» ako se dete nagne lagano napred, pa je to pravi položaj.

♦ U tom položaju (sa glavom lako nagnutom napred), treba izvršiti pritisak na nozdrvu iz koje krv teče. To je najlakše obaviti prstom (preko smotuljka od maramice, ili direktno na nozdrvu) – koji se prislanja sa strane, tako da se nozdrva «slepi» sa koštanom pregradom nosa. Ne treba odozdo gurati prst (potpuno nepravilno «zapušavanje» krvarenja), već samo sa strane. Bilo bi dobro da dete diše na usta dok se pritiska nos koji krvari, iako je druga nozdrva slobodna.

♦ Treba biti strpljiv i sačekati najmanje deset minuta pre provere da li je krvarenje stalo. Ako prerano otpustimo pritisak radi provere, videćemo da krvarenje nije stalo, pa sve mora ispočetka.

♦ Ako posle desetak, petnaest minuta pravilnog pritiska krvarenje ne prestane, treba uzeti kapi (ili sprej) za nos koje sužavaju krvne sudove nosa i par kapi (ili jednu dozu spreja) staviti u nozdrvu koja krvari. Potom se pritisak na nozdrvu ponavlja i tako se «drži» petnaest minuta.

Kada dete mora da se odvede na pregled?

Ako ni posle navedenih mera krv ne stane, dete treba odvesti do lekara specijaliste za uho, grlo i nos, koji će posle brzog pregleda da odabere najbolji način zaustavljanja krvarenja.

Kada se radi o ozbiljnijoj povredi nosa – ako je nos veoma otečen, ili ako se vidi jasan deformitet koštanog dela nosa, tada se zaista radi o ozbiljnoj traumi, pa je dobro što pre potražiti ORL specijalistu.

Ako dete ima izraženu slabost, malaksalost, pospano je i bezvoljno, a prethodno mu je bilo potpuno dobro. Ovo nije neobično ponašanje neposredno posle traume. Ali, ako potraje i posle desetak minuta od povrede, treba se obratiti lekaru za pomoć.

Ako dete izgubi svest, a potom mu je veoma loše. Ovde treba znati da jedan broj dece «pada» čim vidi krv, pa tada treba položiti dete i podići mu noge da se krv vrati u glavu. Naravno, ako krvarenje nije stalo, treba držati pritisnut nos.

Kada se krvarenje brzo ponavlja (posle par minuta od prekida), ili ako se vide i druga mesta na koži (ili sluznicama) koja krvare. Tada je pametno potražiti lekara koji će, pored ostalog, da uradi potrebne analize – kako bi se isključili eventualni poremećaji zgrušavanja krvi, koji mogu da budu krivac što je došlo do krvarenja.

Ima dece koja veoma često krvare iz nosa – naiđe period kada krvare nekoliko puta tokom iste nedelje. Tada treba potražiti pomoć lekara, čak i ako se krvarenje lako i brzo zaustavlja.

Važno je objašnjenje

Većina dece nema ozbiljno krvarenje iz nosa, i ono se lako zaustavlja posle primene jednostavnih mera. Važno je objasniti deci da se to može ponoviti – ali da se ne radi o opasnoj pojavi, pa nema mesta panici.

Bez panike
Panika je veoma često izazvana reakcijom dece koja su u društvu deteta koje krvari. Zato je pažljiv razgovor sa detetom koje ima sklonost ka češćem krvarenju iz nosa zaista neophodan. Veća deca se lako mogu obučiti da sama sebi pomognu u situacijama kada roditelji nisu u blizini.
Ass. dr Goran Vukomanović, pedijatar

Izvor: www.mojpedijatar.co.r

Prva infekcija virusom se događa dosta rano i uglavnom prolazi bez simptoma. Kod manjeg broja dece primarna infekcija se javlja u vidu burnog opšeg oboljenja (struči naziv GINGIVO-STOMATITIS HERPETICA) između prve i četvrte godine života. Prenosi se kapljičnim putem u kontaktu sa osobama koje imaju aktivirani povratni herpes.
Više od 90% odraslih osoba su tokom svog života inficirani virusom herpes simplex. On opstaje prikriven, najčešće uz nervna vlakna, da bi se u trenutku pada odbrambenih sposobnosti organizma (posle stresa, iscrpljenosti, bolesti, gladovanje, izlaganje suncu i sl.) aktivirao i izazvao promene na usnama i koži oko usta, popularno nazvanih “groznica” (povratni herpes). Antibiotici tu ne pomažu.
Prva infekcija virusom se događa dosta rano i uglavnom prolazi bez simptoma. Kod manjeg broja dece primarna infekcija se javlja u vidu burnog opšeg oboljenja (struči naziv GINGIVO-STOMATITIS HERPETICA) između prve i četvrte godine života. Prenosi se kapljičnim putem u kontaktu sa osobama koje imaju aktivirani povratni herpes.
Herpetični stomatitis je opšte oboljenje i počinje nespecifičnim znacima, poput malaksalosti, glavobolje, uznemirenosti, gubitka apetita i povišene temperature koja može da se penje i preko 40C. Zatim dolazi do otežanog gutanja, i promena na koži i sluznici usta. One se u početku prepoznaju kao crvenilo nepca i grla i mogu da se protumače kao angina, a primena antibiotika može da ima i nepovoljno dejstvo. Već posle nekoliko dana se razvija puna klinička slika oboljenja. Tada su usta u celosti zapaljena, i na sluznici i na koži se javljaju sitni mehurovi koji su u grozdovima. Oni brzo prskaju i stvaraju ranice po ustima. Od afti se razlikuju po tome što se javljaju i na desnima, koje su veoma osetljive i krvare i na najmanji dodir. Na koži oko usta ranice se prekrivaju malim krasticama, koža je ispucala i bolna. Dramatična klinička slika zabrinjava roditelje, a često zbunjuje i manje iskusne lekare.
Poseban problem je osetljivost sluznice i kože koja sprečava dete da se normalno hrani i može još više da iskomplikuje opšte stanje. Herpetični stomatitis, ma koliko izgledao zabrinjavajuće, u najvećem broju slučajeva nema ozbiljnije posledice. Uglavnom traje od 7 do 10 dana kada se ranice povlače. Osnovni zadatak stomatologa i pedijatra je da na vreme ispravno dijagnostikuju oboljenje.
Opšta terapija je ista kao i kod svih virusnih bolesti: dosta tečnosti, vitamini (multivitamini i vitamin C), kašasta ishrana koja nije masna i bogata šećerima. Dobro deluju i prirodni proizvodi koji podižu imunitet poput, alge spiruline, biljke aronije(sibirska borovnica), soka pšenične trave s sl. Sredstva za snižnje temperature i bolova prepisuje pedijatar. Antibiotici nemaju efekta i prepisuju se samo u slučajevima pojave bakterijskih komplikacija. Cilj opšte terapije je da se podigne imunitet i spreči razvoj komplikacija. Iako su one retke, neophodno je da dete bude pod kontrolom kako bi se izbegao bilo kakav rizik.
Od lokalnih komplikacija značajno je širenje infekcije po koži ruku i ostalih delova lica, a posebno na očiju, pa je poželjno da se onemogući detetu da ih dodiruje. Najčešća komplikacija u ustima je razvoj gljivice Candide albicans što se može videti po belim naslagama na jeziku. Gljivice se posebno razvijaju posle upotrebe antibiotika.
Treba što ranije započeti lokalnu terapiju! Usta se ispiraju blagim antiseptičnim rastvorima: hidrogen, acidum borici, žalfija i sl. Poželjan je i rastvor sode bikarbone da bi se sprečio razvoj gljivica. Ako se one razviju prepisuju se i sredstvo protiv njih (npr. Nistatin). Rastvorima za ispiranje se dodaje i Panthenol, koji predstavlja vrstu vitamina i pomaže zarastanje ranica na sluznici. Ispiranje usta može da sprovodi stomatolog, ali se preporučuje i roditeljima da to više pute dnevno rade kod kuće pomoću gazice ili vate namotane na dršku od kašike ili drvene špatuje(drška za sladoled). Ako se odmah započne ova terapija, brzo dola zi do olakšanja i dete može lakše da je de unosi tečnosti što je od izuzetnog značja za jačanje odbrambene snage organizma.
Koriste se i pojedini lekovi koji sprečavaju širenje virusa, ali su oni efikasni samo ako se uzimaju u samom početku bolesti. Njih prepisuje pedijatar.
Na herpetični stomatitis može da liči i aftozni stomatisis, kada se po ustima javlja veliki broj sitnih ranica sličnog izgleda(afte), ali ne u tolikom broju. Za afte nije utvrđen tačni uzročnik, retko su praćene opštim promenama i zapaljenjem ostalih delova sluznice i nikada se ne javljaju na desnima. U zadnjim delovima usne duplje, na nepcu i ždrelu, ponekada se javlja virusno oboljenje izazvano virusom koksaki-HERPANGINA. Simptomi su mnogo blaži i ranice su retke u prednjim delovima usta i na desnima. Infekcije ovim virusom su u poslednje vreme relativno česte i mogu da budu praćene ozbiljnim komplikacijama na srcu, pa je uvek potrebno odvesti dete kod lekara i preduzeti sve moguće mere da se podigne njegov imunitet (vitamini, zdrava ishrana, i dr).

Prof.dr Jovan Vojinović

 Izvor: www.mojpedijatar.co.rs