Kada se dete bori sa virusnom respiratornom infekcijom porast telesne temperature je gotovo neizbežan.Povišena temperatura je ujedno i sjajan znak da telo, odnosno imuni sistem deteta reaguje adekvatno na infekciju. Povišena temperatura zapravo pomaže detetu da se prirodno izbori sa virusom. Kada se dete razboli od virusne infekcije, imune ćelije odmah reaguju kako bi bila uspostavljena odbrana. Posredstvom njihovog dejstva materije pod nazivom pirogeni putem krvotoka dospevaju do hipotalamusa, moždane regije koja kontroliše telesnu temperaturu. Oni tu aktiviraju receptore koji daju signal za podigzanje telesne temperature.

Šta je povišena, a šta visoka temperatura
Temperatura je povišena kada prelazi 37°C, ali se ne smatra visokom. Za decu koja imaju temperaturu 37,5°C – 38°C kažemo da su subfebrilna. Telesnu temperatura koja se kod deteta kreće u opsegu od 38°C do 39°C je povišena, a za dete kažemo da je febrilno. Temperatura koja prelazi 39°C je visoka temperatura.

Nije bolest, već simptom bolesti

Kada govorimo o deci predškolskog uzrasta i zimskom periodu, možemo reći da je virusna infekcija respiratornih organa jedan od najčešćih razloga za porast telesne temperature. Osim zbog virusne, dete može imati povišenu temperaturu i zbog bakterijske infekcije, kao i niza različitih drugih bolesti, poremećaja i ozbiljnih stanja. Ipak, kao što je već navedeno, najčešći uzrok kod dece su virusne infekcije disajnih organa. Treba naglasiti da sama temperatura nije bolest, već simptom bolesti. Kako bi se tačno utvrdilo šta je njen uzrok važno je da dete povedete pedijatru, naročito ako je temperatura visoka.

Kada je treba spuštati
Za vreme povišene temperature, detetov ceo organizam postaje aktivan i bori se, a temperatura je povišena upravo zbog te borbe sa virusom.

Obaranjem temperature zaustavlja se odbrambeni odgovor imunog sistema i ometa odbrana. Evropski vodiči savetuju da povišenu temperaturu ne treba je spuštati dok ne pređe bar 38.5 °C, dok se u Velikoj Britaniji savetuje da se sa davanjem paracetamola ili ibuprofena sačeka dok ona ne dođe do 39°C.

Kako se boriti sa temperaturom

Obavezno rashladite dete

Svucite detetu pretoplu garderobu i otkrijte ga. Suviše obučeno ili pokriveno dete je u riziku da mu temperatura još više poraste. Veoma efikasan način za spuštanje temperature je i tuširanje. Dete rashlađujte mlakom (ne hladnom) vodom.
Detetu možete pomoći da se bolje oseća i provetravanjem i rashlađivanjem prostorije u kojoj boravi. Najbolje je da temperatura u njoj ne prelazi 22°C.
Hidrirajte dete. Najbolje je da ono pije vodu, ali ako odbija, ponudite mu čaj ili nezaslađeni voćni sok.

Terapija antipiretikom

Ako temperatura prelazi 38.5°C, primenite lekove za spuštanje temperature – paracetamol i ibuprofen. Oni se mogu primeniti u obliku sirupa – oralno ili kao čepići – rektalno.

Lek protiv virusa

Sirup Bimunal je lek koji zahvaljujući svom sastavu ima jak antivirusni efekat. Svojim antivirusnim dejstvom on blokira replikaciju virusa čak i nakon ulaska virusa u ćeliju i to u različitim stadijumima virusne infekcije. Bimunal skraćuje dužinu trajanja virusne respiratorne infekcije i ublažava sve njene simptome, pa i povišenu temperaturu. Kako je studija pokazala, povišena temperatura se lakše snižava ukoliko dete koristi Bimunal u terapiji virusne infekcije. Uprkos tome što to roditelji već znaju, ipak treba naglasiti da povišenu temperaturu ne treba spuštati antibioticima. Antibiotik nije lek za spuštanje tamperature, niti za lečenje virusne infekcije.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Činjenica je da većina dece sa apendicitisom (to je medicinski naziv za zapaljenje “slepog creva”) ima više od pet godina kada stigne kod hirurga. Ipak, to nije medicinsko pravilo, a izuzeci su brojni. Dete pre polaska u školu ne može da dobije zapaljenje slepog creva, to je bolest starije dece
Nažalost to nije tačno! Činjenica je da većina dece sa apendicitisom (to je medicinski naziv za zapaljenje “slepog creva”) ima više od pet godina kada stigne kod hirurga. Ipak, to nije medicinsko pravilo, a izuzeci su brojni. Uopšte, statistika je od male koristi onima koji se u nju ne uklapaju. Svako dete je 100% za sebe i svoje rositelje, ali i za lekara koji ga leči. Potpuno je jasno da i predškolci “imaju pravo” da se razbole od ove bolesti, a apendicitis definitivno nije “privilegija” starije dece.
Bez visoke temperature nema upale slepog creva, ona je obavezan pratilac apendicitisa
Većina dece zaista ima povišenu temperaturu tokom zapaljenja “slepog creva”, ali ima dece kod koje to nije tako. Ovo uglavnom važi za stariju decu koja mogu da “lokalizuju” infekciju. To se dešava kada fina trbušna maramica “opkoli” zapaljeni crvuljak (to je “slepo crevo” – apendiks) i tako ne dozboli da se infekcija proširi putem krvi. To lokalizovano zapaljenje može da prođe bez visoke temperature, ali je bol veoma jak pa deca ipak brzo stignu do hirurga. Dovoljno je da hirurg “ispipa” trbuh da se postavi dijagnoza, to je bar lako
Nije lako postaviti dijagnozu apendicitisa!
To je relativno jednostavnije kod takozvanih tipičnih slučajeva, ali se ni tada hirirg ne oslanja samo na “pipanje” trbuha. Rade se najmanje dve dodatne analize – krvna slika i pregled mokraće. One mogu pomoći lekaru da postavi dijagnozu.
Kod netipičnih (“sumnjivih”) formi ove bolesti dijagnozu je veoma teško postaviti. Tada se “u pomoć” pozove ultrazvulni pregled trbuha koji može pomoći da se vidi da li je crvuljak (“slepo crevo”) otečen – upaljen. Ipak, ni to nije “apsolutna sigurnost”. Kada se pregled upotpuni odgovarajućim analizama i praćenjem deteta donosi se važna odluka – da li pristupiti hirurškom intervenciji ili ne.
Slepo crevo nikada ne boli sa leve strane – to je sigurno nešto drugo
Nažalost, ovo nije baš tako!
Nekada se dešava da je crvuljak (apendiks) veoma dugačak i tako postavljen da ide “ulevo”. Kada se takvo slepo crevo upali, bol se može lokalizovati i sa leve strane.
Dešava se i da neka deca imaju jak bol u donjem levom delu trbuha, iako im je apendiks na desnoj strani (gde mu je i mesto). Tada se radi o takozvanom refleksnom bolu, koji se nalazi dalje od mesta uzroka bola. Ipak, najveći broj dece sa refleksnim bolom, pre ili kasnije pokaže prstom i na donji deo desne strane trbuha, kao mesto koje veoma boli.
Najređi razlog “levostranog” bola kod dece sa zapaljenjem slepog creva je anatomski postavljen apendiks u levoj polovini trbuha. To su deca koja imanju “ispreturane” organe u telu, pa je sve što se normalno nalazi desno “prešlo” na levu stranu. Dakle svi organi su, kao slika u ogledalu, postavljeni suprotno od normalnog položaja. Ovaj fenomen je prilično redak, radi se o razvojnom (embriološkom) poremećaju ali i na njega mora da se misli.Proliv nikada ne ide sa zapaljenjem slepog creva – to je sigurni znak neke druge bolesti. Ovo nije baš tako.
Ogromna većina dece sa prolivom ima enterolkolitis kao uzrok bola u trbuhu. Eneterokolitis je “obično” zapaljenje sluzokože tankog i debelog creva, dakle nija upala slepog creva (apendicitis). Infekcije creva (virusne ili bakterijske) najčešće idu sa prolivom, skoro po pravilu su praćene bolom u trbuhu. Kada dete ima zapaljenje slepog creva, obično ima zatvor, nekada normalnu stolicu, ali veoma retko proliv može biti pratilac apendicitisa.
Dakle, dete sa upaljenim slepim crevom može da ima i proliv, obično se radi o duguljastom i neobično postavljenom crvuljku (apendiksu). On se nalazi sa desne strane, ali je postavljen pozadi i “naslanja” se na završni deo debelog creva (koji se stručno zove rektum). Kada se ovako postavljn apendiks upali on otekne i pritika ovaj deo creva pa se ono se brže prazni i nastane proliv. Ovaj scenario se ne odvija često, ali se ipak može desiti.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Evo nekoliko odabranih pitanja koja su vezana za bavljenje sportom kod dece koja su došla u kontakt sa koksaki virusima. Pitanja su zanimljiva, a verujemo da će vam odgovori biti od koristi.Dete je bez ikakvih tegoba, a nađen mu je blago povišen titar antitela na Koksaki virus grupe B (1/64 – urađeno na Torlaku). Analize su obavljene jer je moj 12-ogodišnji sin imao dve nedelje povišenu temperaturu (37,5 do 38,2). No, nije imao nikakvih drugih tegoba, osim blagog kašljucanja i kratkih perioda kada se osećao umorno. Kardiolog je isključio oboljenje srca, a sve je prošlo bez ikakvih lekova (osim antipiretika). Sada mu je sasvim dobro, prošlo je mesec dana od poslednjeg dana povišene temperature. Šta znači ovaj rezultat, i da li ga treba ponavljati? Kada dete može da se vrati rukometnim treninzima? Ukratko, ovaj nalaz antitela na koksaki virus ne znači da je vaše dete obolelo od koksaki infekcije! Zapravo, on pokazuje da vaše dete nema ovu infekciju. Titar 1/64 pokazuje da je vaš sin nekada (ko zna kada) bio u kontaktu sa koksakijem, a to je sasvim normalno i očekivano. Koksaki je jedan od virusa koji je široko zastupljen, naročito tokom toplih meseci i lako se prenosi prljavim rukama. Sasvim je jasno da je ovo bilo davno, a ova antitela pokazuju da se vaše dete borilo i izborilo sa virusom, koji nije ostavio nikakve posledice. Zato je ovaj «trag u snegu» potpuno beznačajan nalaz. Jasno je da ni ona dvonedeljna temperatura nema veze sa koksakijem, mada je skoro sigurno neki od virusa napravio problem. Ovo možemo reći, imajući u vidu da je bolest sama prošla, a odlično je što detetu niste davali antibiotike na svoju ruku. Nalaz koksaki titra ne treba ponavljati, jer se radi o bezazlenom titru! Dečak može na treninge odmah, s obzirom da nije u pitanju koksaki miokarditis – dečji kardiolog je isključio zapaljenje srčanog mišića. Takođe je prošlo i više nego dosta vremena od ozdravljenja – dovoljno je dve nedelje, a vaš sin je na poštedi mesec dana. Naravno, fizički napor treba postepeno povećavati, što ćete se dogovoriti sa trenerom.
Devetogodišnja devojčica je imala proliv i povišenu temperaturu sedam dana. Nije bilo problema sa srcem, a stolice su se normalizovale, pa se ona oseća kao da nije ni bila bolesna. Prošlo je dve nedelje od poslednje prolivaste stolice. Stigao je nalaz IGM antitela na koksaki virus grupe B, koji je na gornjoj granici, a IGG antitela su negativna. Da li je potrebna pošteda od treninga, jer dete trenira odbojku?
Odmah da pojasnimo šta su to IGM antitela – to je pokazatelj aktuelne, dakle trenutne infekcije nekim mikroorganizmom. Antitela su borci protiv mikronapadača, a u slučaju vašeg deteta se ispitivao koksaki virus.
IGM antitela su pokazatelj «stare» infekcije, jer su za njihovu pojavu potrebne nedelje od početnog prodora virusa u organizam.
Gornja granica zato i postoji – da bi bila gornja granica! Sasvim je u redu da su antitela na gornjoj granici. Da se radi o pravoj koksaki infekciji – nalaz bi, svakako, bio ubedljiviji. To što su negativna IGG antitela, znači da vaša devojčica tokom prethodnih godina nije došla u kontakt sa koksaki virusom.
Imajući u vidu da je dete ozdravilo i da nije bilo problema sa srcem, nema potrebe za dodatnim ispitivanjima. Povratak odbojkaškim treninzima je sasvim u redu, jer je prošlo dve nedelje od proliva. A, kako rekoste, dete se potpuno oporavilo od infekcije.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Naučnici su putem istraživanja došli do zaključka da veza između gojaznosti i sna kod mališana mlađih od šest godina postoji. Nova studija povezala je kasno leganje u krevet sa većim rizikom za razvoj gojaznosti kod deteta, iako su naučnici istakli da roditelji ne treba da zbog toga žure sa uspavljivanjem predškolaca. Umesto toga, zabrinute mame i tate bi trebalo da se fokusiraju na uspostavljanje regularne rutine obroka i spavanja, na čemu insistira dr Klod Markus, profesor pedijatrije na švedskom institutu Karolinska. Ova studija objavljena je u utorak u časopisu Pediatrics. U istraživanju je stavljen fokus na 107 mališana u Švedskoj, od kojih šezdeset četvoro njih ima roditelje sa prekomernom težinom.
Istraživači su beležili telesnu masu, visinu i obim struka kod dece od prve do šeste godine. Sva deca su imala približno iste mere kada je studija započeta. Spavanje je mereno u sedam uzastopnih dana jednom godišnje tokom cele studije.
Došli su do zaključka da su deca koja su imala naviku da kasnije ležu (posle 9 uveče) imala na kraju studije veći obim struka. "Kasno leganje u krevet je jedan od faktora koji se zaista potvrdio. Ima veze sa povećanim brojem kilograma", rekao Markus.
"Ipak, jedino što vidimo je povezanost. Ako biste decu odveli u krevet ranije, da li bi to promenilo nešto? To već ne znamo."
On ističe da kasni odlazak u krevet predstavlja jedan od znakova loših životnih navika, što decu dovodi do rizika od gojaznosti. Ne znači da je gojaznost direktno prouzrokovana lošim snom.
Markus je, pored istraživanja, istakao i činjenicu da svi koji spavaju manje, generalno jedu više. Dodao je i to da stres nekada mnogo više može uticati nego san.

Izvor: www.yumama.com

Kada se priča o šećernoj bolesti većina prvo pomisli na bake i deke, ali kao i većina bolesti koje ne biraju uzrast, dijabetes se javlja i kod dece.Tačno je da je manji broj dece pogođen ovom bolešću, u poređenju sa odraslima, ali kada se postavi dijagnoza većina roditelja veoma teško prihvata istinu i činjenicu da je, uz lečenje, potrebna bitna promena načina života. Bez obzira na činjenicu da se radi o dugotrajnoj bolesti, savremena terapija šećerne bolesti omogućava normalan život i razvoj dece.

Šta je dijabetes melitus
Dijabetes melitus je latinski naziv za šećernu bolest čija je glavna odlika stalno povećanje koncetracije šećera (glukoze) u krvi. Podvukli smo stalno povećanje, zato što je uobičajeno da šećer “skoči” posle jela (ali i posle stresa). Zato je pravo vreme za kontrolu nivoa šećera u organizmu (kada se govori o postavljanju dijagnoze šećerne bolesti) jutro – “na prazan stomak”

Ipak, povećanje koncetracije šećera u krvi je samo posledica PRAVOG uzroka šećerne bolesti kod dece, a to je nedovoljna količina hormona insulina koji je svakako jedan od najvažnijih regulatora veoma komplikovanih metaboličkih procesa u organizmu. Jedna od glavnih funkcija insulina je da “uvodi” glukozu u ćelije našeg organizma. Ovo je izuzetno važno jer je šećer (glukoza) NEOPHODNA za život kao glavni izvor potrebne energije za većinu ćelija, a bez te “biološke energije” nema života. Dakle, kada nema dovoljno insulina javlja se naizgled paradoksalna situcija u organizmu – u krvi je šećer u višku, a u ćelijama (kojima je preko potreban) je u manjku. Zato je suština dijabetesa kod dece nedostatak (ili smanjenje količine) insulina. Pankreas (gušterača) je žlezda u kojoj postoje posebne grupe ćelija koje stvaraju i u krv izlučuju hormon insulin.

Koje su vrste (tipovi) djabetesa
Postoje dva osnovna tipa šećerne bolesti, a podela je napravljena prema uzročniku oboljenja.

Kod većine dece radi se o propadanju ćelija pankreasa koje stvaraju insulin, pa zato nema dovoljno ovog važnog hormona u organizmu. Ovo je dijabetes mellitus tip I (prvi tip bolesti) koji traži obaveznu nadoknadu (supstituciju) insulina jer vrlo brzo dolazi do skoro potpunog nedostatka ovog hormona.
Tip 2 šećerne bolesti je češći kod starijih osoba i karakteriše se smanjenjnem (ali ga ipak ima) količine insulina u organizmu. Ovde se (bar za neko vreme) mogu koristiti lekovi (u obliku tableta ili kapsula) koji pomažu iskorišćavanje onog preostalog insulina. Iako je ređi kod dece, ima ga kod adolescenata, naročito kada se radi o gojaznim pacijentima. Zato će nastavak priče o dijabetesu kod dece biti posvećen samo prvom tipu šećerne bolesti (koji se naziva i insulin zavisni dijabetes).

Zašto nastaje insulin-zavisni dijabetes (tip I)
Nedostatk insulina u organizmu deteta je direktna posledica odumiranja (nestanka) ćelija koje stvaraju ovaj važni hormon, a to su “specijalizovane” ćelije koje se nalaze u pankreasu (gušterači), a nazivaju se beta ćelije. Postoji mnogo potencijalnih uroka izumiranja ovih malih fabrika insulina.

Nasleđe (genetska predispozicija) ima veliki uticaj na pojavu ove bolesti. Ako u bližoj familiji ima šećeraša postoje izgledi i da dete ima “gene za dijabet” što naravno ne znači da je obavezno da dete oboli. Kao i za druge genetske bolesti NE nasleđuje se bolest već SKLONOST ka bolesti. Zato je jasno da mora postojati još nešto iz okoline (ili organizma) što može započeti proces propadanja beta ćelija, pa tako započeti dijabetes.
Virusi su među “prvooptuženijima” za nastanak šećerne bolesti kod dece, i to oni koji imaju osobinu da napadnu tkivo pankreasa gde se nalaze ćelije – fabrike insulina. Pomenućemo samo neke od mnogih virusa – influenca (grip), parainfluenca, varičela … Sada će roditelji da se prepadnu – pa ovo su veoma česti virusi. Srećom EKSTREMNO RETKO se desi šećerna bolest posle ovih infekcija, a i kada se desi skoro uvek nađemo da u porodici ima šećeraša. Dakle potrebna je kombinacija genetske predispozicije i “spoljnog” faktora za nastanak dijabetesa.
Kako u svetu ima ogroman broj dece sa dijabetesom urađen je i ogroman broj epidemioloških studija koje se bave uzrocima šećerne bolesti kod dece. Tako su nađene brojne veze, kao na primer da deca koja umesto majčinog mleka koriste adaptirane formule imaju veće izglede da obole od dijabetesa. Ove i slične studije su zanimljive, ali imaju jednu “manu”- bave se verovatnoćama u procentima (koji su usput rečeno veoma mali). Kako su za roditelje njihova deca 100% onda nema mesta za preterano pričanje o epidemiološkim aspektima šećerne bolesti.

Kako posumnjati na dijabetes
Kod starijih se relativno lako posumnja na šećernu bolest jer se javljaju prilično jasni simptomi i znaci: uzimanje mnogo tečnosti (stručno se ovaj simptom zove polidipsija), pojačan apetiti i uzimanje hrane (polifagija), ali je prisutno i češće i obilno mokrenjne (poliurija).

Kod dece važi pravilo – što je dete mlađe to je teže na vreme otkriti šećernu bolest. Kod adolescenata se mogu javiti gore pomenuti znaci bolesti, ali kod male dece nastaju veliki problemi u ranom otkrivanju dijabetesa. Ako jedna beba mnogo pije i jede to se (skoro uvek s pravom) pripisuje zdravom apetitu, a ne bolesti. Sa druge strane nema rutinskih laboratoriskih kontrola nivoa šećera u krvi (kao na primer krvna slika ili pregled urina) koje bi možda nagovestile pojavu ove bolesti.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine. Veća deca se požale da ih grlo prvo grebe, a potom i boli, povišena telesna temperatura se vrlo brzo javlja, a kod manje dece je ona često prvi znak bolesti.

Šta je angina, ko je «krivac» što muči decu?
Angina je gnojno zapaljenje grla, pre svega krajnika, a streptokoke su najčešći prouzrokovač. To ne znači da druge bakterije (Haemophilus influenzae, Moraxella…) «nemaju pravo» da napadnu grlo, ali je ipak najveća verovatnoća da je baš streptokoka «krivac» za ovu bolest. Beta hemolitični streptokok je najčešći uzročnik. Ali, Str. pneumoniae takođe voli da se napadne grlo i krajnike.

Odakle bakterije dolaze?
Ubedljivo najčešće od bolesne dece, koja su pravi «rezervoari» bakterija. Naravno, te bakterije se nalaze i u našoj okolini, pa mogu dospeti i u namirnice – odakle, naročito leti, lako stižu do dece. Nekada su i roditelji izvor infekcije, naročito ako nemaju simptome i znake oboljenja, ili ako su u periodu inkubacije (to je vreme od ulaska bakterije do pojave prvih simptoma bolesti). Tada se streptokoka, prilikom ljubljenja ili maženja, može preneti na dete. To se, ipak, ređe dešava, tako da decu ne treba zapostaviti i uskratiti im nežnost. Ako roditelji imaju crveno grlo, ili grebuckanje u grlu koje im smeta, treba da urade jednostavan bris grla, čak i kada nemaju povišenu temperaturu. Na svakom koraku ima laboratorija gde se to obavi za pet minuta!

Kako se dete zarazi?
Kontakt sa obolelim detetom je najčešći način prenošenja angine. To ne mora uvek da bude direktan kontakt, a kašljanje i kijanje (takozvani kapljični put) je čest način prenošenja u kolektivima. Streptokoke se lako prenose i prljavim rukama, a izuzetno lako i ako deca piju iz iste čaše, ili koriste iste kašike ili viljuške.

Kako posumnjati na anginu?
Bol u grlu i povišena temperatura su prvi znaci angine. Veća deca se požale da ih grlo prvo grebe, a potom i boli, povišena telesna temperatura se vrlo brzo javlja, a kod manje dece je ona često prvi znak bolesti. Ako se ne počne sa terapijom, detetu biva sve gore, gubi uobičajenu živahnost i postaje čas nervozno, čas potpuno klonulo. Iako su deca vruća, veoma su bleda, sa izraženim podočnjacima. Neretko deca povraćaju, naročito mlađa, što dodatno pogoršava već veoma loše stanje. Apetit je katastrofalan – što zbog bola u grlu, što zbog iscrpljenosti deteta. Sve se odvija za dan-dva, a uzrok ovako lošeg izgleda deteta je toksin koji bakterija stvara, a koji se iz grla putem krvi raznosi po organizmu.

Kako se stiže do dijagnoze?
Lekar pri pregledu vidi zažareno ždrelo, ogromne krajnike sa gnojnim čepićima. Na nepcima se neretko vide i mala «ostrva» krvarenja – petehije. One, isto kao i gnojni čepovi, ukazuju da se javila streptokokna infekcija. U baš zapuštenim slučajevima bolesti, krajnici su toliko uvećani da se vazduh teško probija ka plućima. Limfni čvorovi na vratu su uvećani, mada nisu ogromni (kao, na primer, kod infektivne mononukleoze, koja nekada može da se «pomeša» sa anginom).

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Veliki broj pitanja upućenih pedijatru je vezan za uvećane limfne čvorove (“žlezde”) na vratu, baš kao i strah, pa smo rešili da vam približimo ovu aktuelnu temu.

Limfne žlezde ili čvorovi, šta je pravilno
Radi se o limfnom tkivu koje je grupisano u čvoriće, pa je limfni čvor pravilan naziv. Nisu žlezde, jer ne luče hormone, kao ni druge “produkte” žlezda. Naravno, to nije od presudnog značaja, a termin “limfna žlezda” se odomaćio pa nam ne smeta.

Čemu služe limfni čvorovi
To su prave fabrike ćelija (vojnika) i hemijskih supstanci (oružja) koje zajedno učestvuju u odbrambenoj (imunološkoj) reakciji organizma. Zato je jasno da je njihova uloga u zaštiti detetovog tela od infekcija veoma važna. Kad ih ne bi bilo odbrana organizma od neželjenih “mikronapadača” bi bila daleko teža, zapravo nemoguća!
Svaka grupa limfnih čvorova ima “zaduženje” da skuplja limfu (tečnost koja se “cedi” iz tkiva) iz određenog dela tela. Limfne žlezde vrata “pokrivaju” gornji deo želuca, jednjak, grlo, nos i meka tkiva i kožu lica.

Zašto se nekad napipaju pa se povuku
Zato što limfni čvorići otiču kada dete ima neku infekciju (najčešće grla), a kad ona prođe dolazi do smanjivanja vratnih čvorića. Veliki broj virusnih infekcija grla kod dece prođe bez povišene temperature i bez većih tegoba, tako da jedina manifestacija bolesti mogu biti lako uvećani limfni čvorići.

Da li su uvek znak bolesti
NISU!
Kod dece je vrat mesto gde se limfni čvorići inače nalaze. One se često mogu napipati, a nekada se “pojave” pa se posle nekoliko dana povuku. Neke od njih se mogu videti, a neke su dublje pod kožom pa se ne vide (ali se mogu napipati).
Uobičajeno je da su te “normalne” limfne žlezde na vratu bezbolne, mekane, “beže” pod prstima pa se dete ne buni kada ih pregledamo. One su male – do 1 centimetar su u prečniku, a koža iznad njih ima normalnu boju (nema crvenila).
Kada su limfni čvorovi veći od jednog centimetra treba ih smatrati uvećanim, što naravno ne znači da je dete ozbiljno bolesno.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Šta kada dete legne zdravo, a ustane crvenog i gnojavog oka? Većina mama se prestravi i odmah povede dete pedijatru ili specijalisti za očne bolesti (oftalmologu). To ne mora tako, mada nije greška posavetovati se sa doktorom, ali šta ako vam se ovo desi na odmoru, daleko od Vašeg pedijatra.
Pokazaćemo vam da ovo nije opasna bolest, ali ćemo vas naučiti kako da pomognete detetu bez trčanja kod doktora.

Zašto se oko zacrvenelo?

Najčešće se leti desi infektivni (bakterijski ili virusni) konjunktivitis (conjunctivitis), koji deca «zarade» prljavim rukama. Igranje u pesku, ponekad i prljava morska voda, zaboravno dete koje ne pere baš redovno ruke i eto problema. Između kapka i očne jabučice se nalazi fina vežnjača, koja se stručno naziva konjunktiva. Ona je prepuna malih krvnih sudova, koji donose neophodne hranljive materije i kiseonik. Ovi krvni sudići daju vežnjači zdravu, crvenkastu boju. Kako je ona prva na udaru bakterija i virusa, ali i prašine, ona se brani tako što proširi svoj krvne sudove, pa se oko zacrveni.
Ponekad alergija, ali i sunce može dovesti do sličnih problema, ali tada nema krmelja koji su pratilac infekcije vežnjače. Leti se deci ređe zapuši nosić koji može doprineti nastanku zapaljenja vežnjače (zato što je tada zapušen i suzni kanal, pa suze teže otiču iz oka i tako nastaje infekcija). Ipak, ovo se može desiti na planini, gde može biti značajno niža temperatura pa se deca ponekad i prehlade.

Kako prepoznati konjunktivitis?

Dijagnoza se lako postavlja – okce je crveno, dete žmirka, a suza je na pretek. Manja deca su nervozna, nekontrolisano trljaju oči i tako pogoršavaju situaciju. Svrab i peckanje oka su nekad veoma dosadni, gotovo nesnosni.

Zašto se sve desilo ujutro?

Naročito je dramatično jutro jer infekcija počela prethodnog dana, a razvijala se tokom noći dok dete spava. Oko može biti potpuno zatvoreno, kapci su otečeni – zato što se infekcija veoma često i lako širi na kapak. Često su prisutni žućkasti krmelji koji su, u stvari, gnoj – koji je još jedan od svedoka žive borbe naših imunoloških ćelija sa nezvanim gostima u oku.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Petnaestogodišnji dečak trenira vaterpolo četiri godine. Treninzi su skoro svaki dan, a leti i po dva treninga dnevno. Na sistematskom pregledu, pedijatar je utvrdio da ima usporen srčani rad (50 otkucaja u minutu). Po njegovim rečima, sve drugo je u redu. Urađen je EKG – nije bilo nikakvih promena (osim sporijeg srčanog rada). Dete je bez smetnji, zašto se ovo dešava? Vaše dete ima usporen srčani rad, što se stručno naziva bradikardija. Većina dece uzrasta vašeg sina ima «brzinu srčanog rada» preko 60 otkucaja u minutu. Ipak, usporen rad srca kod vašeg deteta nije bolest – već normalna, zdrava reakcija (adaptacija) detetovog srca na dugotrajnu sportsku aktivnost. Pošto se veliki broj roditelja interesuje za ovaj fenomen, rešili smo da malo detaljnije objasnimo o čemu se, zapravo, radi.

 Kako srce normalno radi?
Srce je jedna izuzetno precizna i komplikovana pumpa, koja snabdeva krvlju svaki delić našeg tela. Ovaj organ ima četiri šupljine – dve pretkomore i dve komore. U «gornjem» delu srca, u desnoj srčanoj pretkomori – postoji «ostrvce», ne veće od nekoliko milimetara, koje stvara «pokretačku srčanu struju». Ova mini centrala (stručno se naziva sinusni čvor) je povezana finim žičicama (sprovodni sistem), koje ovu «struju života» rasprostiru po celom srcu. Ta se struja «ispaljuje» po određenoj pravilnosti, koja obezbeđuje ritmičnost srčanog rada. Kada dete spava ili se odmara, srce normalno radi sporije, a pri naporu brže. To je omogućeno posebnom – veoma komplikovanom regulacijom rada pomenute «mini centrale».

Kako to da srce sportista radi sporije, kada se oni izlažu velikim naporima?
Srce kod sportista, a ovo važi i za decu, radi brzo kada treba – tokom fizičke aktivnosti, jer tada organizmu treba više krvi – energije i kiseonika. Ali, kada se dete sportista odmara, onda se i srce odmara, pa radi sporije. To je, kako se stručno kaže, fiziološka adaptacija srca na napore koje sportisti imaju. Što je dete utreniranije, to srce sporije radi – to je tako, i tu nema bolesti. Naprotiv, to je znak zdravlja!

Postoji li «donja granica» broja srčanih otkucaja?
Naravno. Postoje tablice koje za svaki uzrast deteta definišu donju granicu srčane frekvence, ali su i te vrednosti niže za decu sportiste. Vaše dete nije ispod te granice – za dete sportistu tog uzrasta je dozvoljeno da (u potpunom mirovanju) ima frekvencu do 40 otkucaja u minutu. Ipak, to je individualno i zavisi od telesne mase i visine, ali nije presudno! Najvažnije je da vaše dete nema nikakvih smetnji! Sa druge strane, treba imati u vidu i «stres» od lekara. Većina dece ima (prirodni, potpuno razumljiv) strah od doktora. To je naročito prisutno kod dece sportista, koja se plaše da neće «proći» pregled, pa će izgubiti mesto u timu. Tako se dešava da velika većina dece ima ubrzan srčani rad zato što se «prepadne» od doktora, ali ima i dece čije srce sporije radi kada stignu u ordinaciju! Ovo važi i za decu koja nisu sportisti.

Kada je neophodan pregled dečjeg kardiologa?
Usporen srčani rad kod dece sportista, koja nemaju tegoba – jeste normalna pojava! Nije dobro ako dete ima vrtoglavice i nesvestice, koje su udružene sa bradikardijom (usporenim srčanim radom). Tada se treba obratiti pedijatru, a on će da uputi mališana dečjem kardiologu, koji se bavi decom sportistima. U tom slučaju, obavi se pregled i određene dijagnostičke procedure (24-očasovni EKG – Holter, ultrazvuk srca i test opterećenja), pa se donosi odluka o daljem bavljenju sportom, ili o eventualnoj terapiji. Jasno je da, što se tiče vašeg deteta, nema razloga za zabrinutost. Dovoljne su redovne sportske i pedijatrijske kontrole, a ako se dete požali na neke tegobe – obratite se vašem pedijatru.

Da li je potrebno da dete malo prekine treninge?

Ne!
Kada dete nema tegoba, a ima normalan pedijatrijski nalaz, kao i EKG – nema razloga za bilo kakvo smanjenje aktivnosti. Lepo ste istakli da je «sve drugo u redu», a sada smo videli i da je broj otkucaja očekivan, pa nema potrebe da se detetu uskrati sportska aktivnost.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Da li je moguće da i deca mogu dobiti sinuzitis – da, jeste! Upala sinusa nije “ekskluziva” odraslih, već se javlja i kod dece.Hladni dani jesu promoter različitih infekcija, pa i sinuzitisa. Školska deca (adolescenti) su najčešća meta sinuzitisa, a to je obično neprijatna bolest, naročito kada se ne otkrije na vreme i ne leči kako treba. Priča o sinuzitisu kod dece ima, kada se poredi sa ovom bolešću kod odraslih, pojedine specifičnosti, pa da krenemo:

Kako se dobije zapaljenje sinusa?

Jednostavno – mikrorganizam stigne u sluzokožu koja oblaže sinuse “iznutra”, tamo se razmnožava, oštećuje je i nastaje zapaljenje. Kod dece, to su uglavnom virusi, ali se ponekad bakterije mogu nadovezati na virusnu infekciju (sekundarna bakterijska infekcija) kada nastaje gnojni sinuzitis. Alergija može doprineti nastanku sinuzitisa – otok sluznice nosa se neretko “prebaci” i na sinuse, pa eto problema. Polen ponekad izaziva “direktnu” alergijsku reakciju sluznice sinusa, naročito kod starije dece koja imaju ponavljanju polensku kijavicu.

Šta još doprinosi nastanku sinuzitisa?

Zapušen nos je glavni „promoter“ upale sinusa! Razlog je jednostavan – nema oticanja sekreta iz nosa, pa se sluzavi sekret nakuplja i u sinusnim šupljinama. Staro medicinsko pravilo glasi “gde je zastoj, tu je infekcija” pa se zapaljenje sinusa lako razvije kad je nos duže zapušen. Tu je i predispozicija (skolnost) za nastanak ove bolesti – obično neko od roditelja (ili bližih srodnika) ima probleme sa sinusima, pa je veća verovatnoća da će i dete imati problem.

Kako se prepoznaje sinusitis?

 Glavobolja u čeonom predelu, zašušen nos iz koga se “cedi” sekret, ali i noćni kašalj mogu ukazati na sinuzitis. Kada se ove smetnje produže, a naročito ako se pojavi povišena temperatura, dete stiže na pregled kod lekara

Ko postavlja dijagnozu?

 Dijagnozu postavlja pedijatar ili specijalista za uho, grlo i nos. Dobto obučen lekar opšte prakse takođe može postaviti digakgnozu ove bolesti. Obično je dovoljan jednostavni pregled, a samo ponekad (obično kod veće dece sa težom formom oboljenja) je potrebno uraditi rentgenski snimak sinusa, kao i osnovne laboratorijske analize.

Kako se leči sinuzitis?

 Na početku zapaljena sinusa se sprovodi takozvana simptomatska terapija – nos se mora “pročistiti” i držati prohodnim (dekongestija nosa), a terapija upale i bola je veoma važna. Ovo je veoma važno početi što pre, da bi se detetu olakšale tegobe i omogućilo detetu da se dete izbori sa sinuzitisom.

Zašto je ibuprofen “lek izbora” kod sinuzitisa?

Odgovor je veoma jednostavan – nije bol glavni cilj terapije ibuprofenom već zapaljenje sluzokože sinusnih šupljina. Ono je zapravo i uzrok bola, tako da treba lečiti i zapaljenje i bol! Baš to postiže ibuprofen, ali da bi se ispoljio antizapaljenski (antiinflamatorni) efekat ibuprofena, potrebno je davati ga redovno – tri puta na dan (najbolje posle obroka), obično pet do sedam dana (nekada i duže). Ibuprofen tako smanjuje otok sluznice sinusa (to je antizapaljenski efekat) i tako pomaže izlečenju, ali i bol je manji što je otok sluznice sve manje izražen. To omogućava i bolju eliminaciju sekreta iz upaljenih sinusa! Dakle, ibuprofen „jednim udarcem ubija dve muve“ i bol i upalu! Doza prati težinu deteta, a najbolje je da je odredi lekar, pošto su prvih dana terapije obično potrebne nešto veće doze.

Kakva je uloga paracetamola?

Paracetamol je odličan analgetik, ali nema antizapaljenski (protivupalni, antiiflamatorni) efekat! Zato paracetamol NIJE zamena za ibuprofen, ali može biti odlična “dopuna” ibuprofenu. Ako su bolovi veoma jaki, i dete ih ima i pored davanja ibuprofena (ovo se ipak ne dešava često, ali ima dece sa zaista jakim i upornim glavoboljama), paracetamol se može dati između doza ibuprofena. Radi se o dva različita leka koja se dobro upotpunjavaju, pa je ova kombinacija bezbedna. Naravno, paracetamol se ovde daje po potrebi, a ne kao preventivna terapija.

Da li treba odmah dati antibiotik?

 NE treba!

 Odluka o započinjanju antibiotske terapije kod sinuzitisa nije uvek laka! “Pucanje u prazno” jakim antibioticima je veoma opasno jer dovodi do rezistencije (otpornosti) bakterija, ali i ispoljavanja neželjenih desjtava. Sa druge strane, kada je sinuzitis uzrokovan virusom nema potrebe da se daju antibiotici jer one ne mogu da eliminišu viruse. Pokazalo se da većina dece, koja imaju prvu epizodu sinuzitisa, sami pobede bolest – bez antibiotika, kada se terapija ibuprofenom (uz “servis” nosa) započne na vreme.

 Kad se ipak mora početi sa antibiotskom terapijom?

Antibiotik se daje onda kada postoje jasni znaci sekundarne bakterijske infekcije – da su se bakterije namnožile u upaljenim sinusima. Kada se to desi, pedijatar će videti gnojni sekret koji se sliva iz sinusa niz grlo, ali je i izgled deteta drugačiji – dete je bledo, neretko se pojavi povišena temperatura, a umesto smirivanja glavobolja je sve jača. Kada se uradi krvna slika onda se obično vidi povećan broj belih krvnih ćelija (leukocita). Naravno, kada za prepisivanje antibiotika postoje jasni razlozi, on se daje, ali to nikako ne treba da rade roditelji sami, “na svoju ruku”. Pedijatar ili ORL specijalista su nadležni da prepišu antibiotik, ako posle pregleda procene da je bakterijska infekcija prisutna kod deteta.

Da li su korisni antihistaminici?

 Oni su OBAVEZNI deo terapije kod dece sa sinuzitisom koja imaju aleergijski rinitis. Jedan broj lekara voli da da antihistaminik i kod nealergijskog sinuzitisa, jer se tako pomaže smanjenje zapaljenja u sluznici. Antihistaminik se može dati oralno (sirupi ili tablete), ali i u vidu spreja.

Može li se sprečiti ponovna pojava upale sinusna kod dece?

 Najvažnija preventivna mera je održavanje nosa prohodnim, tokom uobičajenih infekcija. Nos je prvi na udaru virusa, ali i alergija, a kad je “blokiran” stvaraju se uslovi za nastanak sinuzitisa. To je jedan od razloga zašto lekari insistiraju da se nos redovno čisti. Kod alergijskog sinuzitisa je dobra kontrola polenske kijavice (alergijskog rinitisa) ključni faktor sprečavanja nove epizode neprijatne upale sinusa.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs