Govor se razvija i usvaja kroz određene faze koje su međusobno povezane, tako da prethodna faza uslovljava narednu. Dve funkcije se nikada ne razvijajaju istim intenzitetom istovremeno, već jedna funkcija prednjači nad drugom.
Pojava govora i jezika je uslovljena određenim stepenom anatomsko-fiziološke zrelosti.
Kada se u fonološkom razvoju pojavi određeni glas to ne znači da on mora i može biti odmah aktivno upotrebljen u rečima, a slično je i sa razvojem leksike.
Prelingvalna faza obuhvata period od krika novorođenčeta do progovaranja tj. kada dete svesno izgovori prve reči, oko 12 meseca života, kod devojčica to je i ranije. Na tom uzrastu uspostavlja se veza između govora, sluha i izgovorene reči.
Lingvalna faza počinje kada dete prvi put upotrebi svesno prvu reč.
Na kraju druge godine dete u svom rečniku ima oko 300 reči.Većina rečenica se sastoji od imenica, ,priloga i prideva. Rečenica može biti i nepotpuna. U svakom slučaju prvoj reči prethodi razumevanje reči odraslih. To razumevanje može da obuhvati i proste naloge.Nije retka pojava da izvesne proste naloge beba izvršava pre nego što je u stanju da izgovori reč. Ima dece kod koje se prva reč javlja između 24-36 meseci. Kod ovakve dece svakako da je u pitanju zakasneo govorni razvoj. Tada treba potražiti savet stručnjaka –logopeda.
Na uzrastu od 4 do 5 godine kod deteta se intenzivno razvija saznanje o svetu koji ga okružuje i sve više se koristi jezikom.
Izgovor se u dece menja i učvršćuje sve do devete ili čak desete godine kada se automatizuje i sasvim ustali. Artikulacija zahteva izvanredno precizne i brze pokrete jezika i usana u dobroj koordinaciji sa laringealnim i respiratornim motoričkim sistemom. Izgovor određenog glasa je motorička delatnost i uspešnost izgovora zavisi od brzine, specijalizacije i koordinacije pokreta onih mišića koji učestvuju u njegovom izvođenju.
Mnogo je bitno da se roditelji bave govorno-jezičkim razvojem svoje dece. Svoju ljubav prema detetu treba da izraze i verbalno i neverbalno. Govor koji se upućuje detetu treba postepeno prilagođavati kako dete postaje starije. Takođe je poznato da sredina koja više komunicira sa detetom, a koja koristi bogatiji i sadržajniji rečnik, deluje stimulativno na govorno-jezički razvoj deteta.
Do polaska u školu deca treba da izgrade svoj jezik gramatička i semantička pravila , a i da pravilno artikulišu sve glasove. Ona moraju da uče čitav niz novih jezičkih veština kao što su čitanje ,pisanje i pravopis, da govore o tome šta rade , a to zahteva učenje maternjeg jezika.

Izvor: www.mojpedijatar.co.rs

Ako se vaše dete penje gde god je to moguće, ne brinite, to je obećavajući znak da se dobro razvija i raste.

To je deo procesa nazvanog propriocepcija - osećaj telesne svesnosti. Pomaže nam da upoznamo sopstveno telo i podučava nas kako da ga koristimo za različite aktivnosti.

Proces propriocepcije počinje mnogo pre rođenja deteta, kad bebe udaraju u zidove majčine utrobe dok se po njoj kreću. Ti pokreti pomažu dečijem mozgu da shvati kako rade delovi tela, kako ih pomeraju, gde se nalaze i kako funkcionišu zajedno sa drugim delovima tela.

Kako se razvijaju njihove motoričke sposobnosti, tako raste i znatiželja. Zbog te kombinacije dete oko druge godine postaje mobilnije i u svom okruženju nastavlja da prikuplja podatke o mapiranju nadograđujući kondiciju i dodatno pojačavajući razvoj - ukratko, penju se, sve diraju, istražuju...

Razvoj deteta treba negovati tako što ćete mu dopustiti da se slobodno kreće, igra i istražuje u sigurnom okruženju. Treba ih ohrabriti da istražuju, bez konstantnog upozoravanja na opasnost.

Odlične aktivnosti za proprioceptivni razvoj su penjanje, igranje sa plastelinom, puzanje, skakanje, trčanje, kotrljanje, dizanje, pravljenje balona od sapunice, žvakanje, grljenje, bacanje i hvatanje, balansiranje i igranje igara koje podrazumevaju korišćenje lopte. Ove aktivnosti posebno su korisne za decu s nekim senzornim poremećajem.

Izvor:rs.n1info.com

Mnoga deca u nekom trenutku počnu da lupaju glavom o zid, što roditeljima deluje zastrašujuće. Ima li razloga za brigu ili je to samo faza u razvoju?

Nije retkost da bebe ili manja deca odjednom na sve počnu da reagujui lupanjem glavom o zid ili pod, a iako roditeljima to izgleda strašno i se često pitaju “da li to normalno” i “zašto moje dete to radi” – bez brige, nije to ništa čudno.

Takvo ponašanje je zapravo prilično uobičajeno, pogotovo za dvogodišnjake. Ta faza može da traje i nekoliko meseci, a ponekad i duže.

Zbog čega deca imaju tu potrebu?

Ritmičko udaranje glavom decu zapravo smiruje pa to često znaju da rade kad su uznemireni, frustrirani, ljuta, čak i uplašeni.

Ponekad dete tako traži dodatnu pažnju, a ponekad može biti u pitanju i neka fizička bol koju dete ne može da objasni pa lupanjem glavom u zid ili pod zapravo preusmerava svoju bol.

U retkim situacijama lupanje glavom može ukazivati na autizam, simptome iz autističnog spektra ili neki drugi poremećaj, pa ako sumnjate na nešto od toga, svakako se obratite lekaru kako biste reagovali na vreme ili samo otklonili sumnje.

Šta uraditi i da li treba reagovati kad počnu da lupaju glavom?

Obično se kaže da to rade deca sa viškom energije koja nisu imala prilike da je se oslobode pa lupanjem glavom izbacuju nepotrošenu energiju i agresiju. S toga, ako dete ima običaj da lupa glavom o zid, trebalo bi mu omogućiti redovne fizičke aktivnosti da se kroz njih isprazni.

Deca koja su tome sklonija od drugih možda zaista traže samo malo više roditeljske pažnje pa pokušajte da se malo više posvetite detetu, ali ne onda kada već lupa glavom, već ranije, tako da do lupanja uopšte i ne dođe.

Možete im uvesti i neke ritmičke igre kojima će postepeno gubiti želju za ritmičkim lupanjem glavom. Plešite, svirajte, pevajte, dajte im da udaraju po “bubnjevima”.

Neka deca se, pripazite i na to, ritmičkim lupanjem glavom zapravo uspavljuju pa proverite da li vaše dete ima utvrđen ritam spavanja, jer je možda premoreno kad to počne da radi.

Čuvajte njihovu glavicu jer, iako većina dece ne lupa glavom toliko jako da se povredi i sami će smanjiti intenzitet lupanja ako počne da ih boli, svejedno pripazite da lupanje ne bude prejako.

Prirodno je da se svaki roditelj naježi na pomisao – “pustićemo dete da se udara, ali ne prejako”, ali znajte – to stvarno nije neobična pojava.

Veruje se kako više od 20 odsto dece sigurno prođe tu fazu, a brojka je možda i veća, jer je roditelji ne prijavljuju, znajući da je reč samo o fazi.

Ali, ako dete pritom počne i čudno da se ponaša, zatvara u sebe i sve se češće počne koncentrisano da lupa glavom o zid i udubljen u osećaj koji im daje ta ritmička radnja, tad je tek vreme za razgovor sa stručnjacima.

U svim drugim slučajevima dete će samo odjednom prestati.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Istaknuti doktor Ranko Rajović smatra da je najvažnije da decu pustimo da se kreću, da misle u pokretu i tako rešavaju probleme. Zbog čega je to korisno i koje su to igre koje podstiču razvoj moždanih vijuga pročitajte u intervjuu ovog lekara.

Veliki broj ljudi hvali način podučavanja dece o kom priča dr Ranko Rajović. U pitanju je NTC sistem učenja, odnosno razvijanje moždanih vijuga od malih nogu kroz igru o kom je ovaj doktor pričao u emisiji “150 minuta” na Prvoj televiziji.

Mozgalice, asocijacije, skrivene reči samo su neki od načina da predavači pokrenu maštu dece i njihovu zainteresovanost za bitne stvari koje su im neretko dosadne.

Dečji mozak se razvija u pokretu

Da li dobre ocene utiču na decu, da li su dobre ocene danas merilo znanja?
“U odnosu na period od pre 10 godina, mnoge države Evrope danas pokušavaju da pomognu same sebi. Tu je PISA test, gleda se kako deca uče, šta su naučili… Još od 2008. godine kreće pritisak, mnoge države traže načine da doprinesu poboljšanju obrazovnog sistema, pokušavaju da uvide kako da deca budu ekonomski produktivna. Smanjuje se gradivo, ali se u međuvremenu shvatilo da to nije dalo rezultate i da nije svrha u tome, tako da ga pojedine države više ne smanjuju. Deca sve više imaju problem da se koncentrišu, sve češće se spominju poremećaji pažnje, ADHD. Na primer, 15 odsto dece u Engleskoj danas uzima lekove na bazi amfetamina. Amfetamin je droga, počeli smo da drogiramo decu da nas slušaju u školi”, kaže Rajović i ističe da drugo rešenje predstavlja rad sa decom odmalena – da misle, da povezuju.

“Pokret je osnova razvoja mozga, dete mora i kroz pokret da povezuje pređene misaone procese. Vrtenje, jedna od najčešćih dečijih aktivnosti je vrlo korisna. Moramo gledati šta dete voli instinktivno da radi. Mi im stalno branimo, ali u toj rotaciji, tom skakanju je tajna. Danas se zna da se mozak razvija u pokretu. Roditelji me najčeše pitaju:’Da li to znači da, ako je dete spretno, ono je samim tim i nitelignentno?’. Ja im na to kažem da spretni ljudi imaju veliki broj sinapsi, ali ako nemaju zanje o tim sinapsama, to nisu pametni ljudi. Gradska deca gledaju televiziju, znaju kako da koriste kompjutere, znaju napamet gradove, gde se nalazi koja država, ali i dalje imaju kognitivne poteškoće, poput disleksije (poremećaja čitanja). Cilj je da roditelji shvate da deca u pokretu moraju da misle i rešavaju probleme.”

Da li vi pravite novu definiciju pameti? Da li je dete koje živi na selu, recimo, koje može već da čuva ovce i obavlja mnogo poslova, a uz to se školuje, samim tim po prirodi stvari manje pametno?

“To je bistro dete, ali ono nema informacije koje će povezivati. Gradsko ih ima, ali ih ne povezuje. Često spominjem vežbe u vrtiću, za decu od 5 godina. Postavim im prvo zagonetku: šta je to što ceo dan ide, a ne izlazi iz kuće? Teško im je da pogode, ali kada kažem ‘kućica’ umesto ‘kuća’, onda shvate da je reč o pužu. Zatim tog puža povežem sa šumom i kišom, pitam ih šta raste u šumi kada padne kiša. Oni kažu pečurke. Onda im ispričam da su jedan dan miševi bežali od kiše i pokušali da se sakriju pod pečurku. Jedan miš je stao, drugi nije. Drugi dan su trčali, i oba miša su stala pod pečurku. Kada ih pitam zašto je to tako, oni kažu da je pečurka porasla. Deca iz druge grupe, kojima prethodno nisam ispričao priču o miševima i pečurci rekla su da su se miševi smanjili. Naša deca ne povezuju informacije, moramo da menjamo metode podučavanja za 180 stepeni.”

Šta znači priroda u razvoju dečjeg organizma?

“Priroda je nešto nezamenljivo. Naš mozak se razvijao milionima godinama, u pokretu. Deca su skakala preko kamena, potoka, s kamena na kamen, preko grane… Dete je moralo da trči, da razmišlja, da nađe način kako da preskoči u trku preko potoka. Moralo je neprestano da procenjuje svoje sposobnosti, da razmišlja o tome koliko je potok dubok, kako da ga prekoči. Nisu deca trčala tek tako, to je bila priprema za život. Tada se znalo da upravo od te spretnosti zavisi život, da li će dete preživeti ili neće. Danas toga nema, pa roditelji misle da to više nije bitno, ali upravo je to razlog zašto danas deca ne napreduju. Priroda je nezamenljiva – šuma, park, trčanje, skakanje…”

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Da li neko od nas želi da nam se naša volja slama na način na koji brojni roditelji pokušavaju “slomiti” svoje tvrdoglavo dete • Deca sa stavom ukoliko su u mladosti dobro usmeravana, a ne sputavana, lakše će doći do uloge lidera.

Svaki put kada vidite svoje dete kako skače, viče, vrti se, vi ga opominjete, a ono počinje još jače ispoljavati svoj nemiran duh – setite se ovoga – nemirno dete vodi tome da jednog dana postane uspešan čovek. Odgajamo decu da bi oni jednog dana postali ljudi, a što možemo više očekivati i želeti nego da naše dete postane uspešno?!

Nestašno, nemirno, temperamentno, neposlušno, na svoju ruku… Sve su to odlike dece s kojima roditelji imaju znatno više posla i brige od dece koja su mirna, koja se vole zaigrati sama, koju se nekad praktično ni ne čuje.

Večiti izazov

Nemirna deca pre svega su velik izazov za roditelje, naučnici su već nemali broj puta istakli – deca s nemirnim duhom evidentno imaju znatno jači karakter od lenije dece. Njihov mozak radi brže, njihova je mašta dalekosežnija, a njihovo ponašanje odraz deteta sa stavom.

Obzirom da je vrlo izazovno odgajati jako temperamentno dete naučnici pre svega upozoravaju roditelje da takvu decu ne pokušavaju po onom uobičajenom okviru ponašanja dovesti u red. Ućutkivanjem njihovih želja, korenjem nestašnog ponašanja i uopšte kažnjavanjem njihovog nemira roditelji takvoj deci radi svog mira malo pomalo pokušavaju slomiti njihovu volju.

Da li iko od nas žeči da mu se volja slama na način na koji brojni roditelji pokušavaju “slomiti” svoje dete. I to najčešće rade iz sasvim pogrešnih pobuda – ućutkavaju ih jer su glasni (kasno je, nemoj vikati, nismo na igralištu…), pokušavaju ih upristojiti pred drugima (jako je nepristojno kada tako skačeš umesto da stojiš pored mene dok ja pričam, ne upadaj mi u rječ dok pričam, budi pristojan=budi miran kao bubica…) i onda se vrlo često roditelji takve dece pred drugim starijim osobama pokušavaju opravdati rečima – ma užasno je tvrdoglavo i teško to moje dete. Dete to sluša i sve više počinje sebe gledati kao dete koje je roditeljima zaista teško pa u određenim trenucima, kako raste, ipak pokušava samo sebe sputati da ne bi bilo toliko teško tim svojim roditeljima. A samim tim rade protiv sebe. Jer, kako kažu stručnjaci, takva nemirna, osobena deca nisu ni tvrdoglava ni teška – ona su samo deca s čvrstom voljom i izuzetno jakim karakterom – a to su ni manje ni više nego odlike LIDERA!

Naravno, ne treba preterivati i sada reći pa ne možemo dozvoliti da nam se dete popne na glavu! Ne, baš suprotno od toga! Ovakva deca su izazov, a sa svakim životnim izazovom treba se znati uhvatiti u koštac. Zar ne?

Ali s njima zaista treba znati

Zato vaspitanje temperamentne dece zahteva promišljen stav i vaspitanje koje će u jednakoj meri odgovarati željama roditelja kao i potrebama da takvo dete ne sputate, ne slomite već usmerite.

Temperamentna deca su ona deca koja će sve pokušati probati sama. U toj njihovoj želji da sve i uvek probaju sama roditelji najčešće lude jer misle da bi oni trebali biti ti koji će detetu pokazati “kako se to radi” i takvim svojim nametanjem u ovakvom detetu izazivate jedino frustraciju.

Dete koje ima snažan karakter nikada se neće zadovoljiti zabranom koju ćete mu nametnuti, posebno ako ju niste prethodno obrazložili na način da je dete shvati i da mu date dobar argument zašto bi takvu zabranu trebalo i prihvatiti. Dete koje je karakterno jako neće prihvatiti argument koji je bezvezan, ono će se svađati da se izbori za svoje jer ovakva će deca uvek pokušati da urade ono što su naumili. I vrlo verovatno će to i uraditi – dobro!

Zato dragi roditelji “teške” dece – ne sputavajte njihove namere da nauče, urade, istraže, sami, na svoj način. Ta deca žive punim plućima i jako snažno izražavaju svoje želje, naume i emocije.

Svađe s ovakvom decom često su neminovne, ipak zapamtite, za svaku je svađu potrebno dvoje i zato budite vi ti koji će prvo pokušati sprečiti daljnju raspravu ili biti ona strana koja će raspravu voditi smireno.

Deca će u svađi pokušati izvojevati pobedu i ako traže nešto za što su (ako bolje promislite) spremna dobro uraditi, dozvolite im. Pustite im da budu gospodari svoje sudbine, a ukoliko je njihov zahtev ipak prevelik zalogaj čak i za njih mini lidere, ponudite im alternativu. Tako ćete dete naučiti i hvale vrednim lekcijama o pregovorima i kompromisima koje će im svakako trebati u kasnijem životu.

U nastojanju da napravi sve po svom, umesto da posluša vaš savet i napravi nešto po vašem, dete ponekad neće moći sprovesti svoj naum, možda će pasti, možda će shvatiti da to nešto na kraju ipak nije dobro, ili jednostavno neće imati dovoljno umeća provesti ono što je zamislilo – nema veze, život je škola i možda će uskoro probati opet, i opet pasti. Ipak pustite ga, i što je još vrlo važno – pokažite mu da ste uz njega i kada uspeva i kada ne uspeva. Nemojte im ni slučajno govoriti – “Vidiš, rekli smo ti da nećeš uspeti, da ćeš pasti” – ne – budite im podrška tako da dete uvek ima poverenja u vas da ćete biti uz njega kada god to od vas bude tražilo. U suprotnom će vas – svoje roditelje s vremenom početi isključivati iz svog života jer u vama neće imati podršku u svom životnom usponu.

Na temelju svega ovog lako je zaključiti da će deca sa stavom ukoliko su u mladosti dobro usmeravana, a ne sputavana, lako doći do uloge lidera – u poslu, sportu, društvu jer odlike ovakve nemirne, maštovite, samosvesne, spretne i karakterno jake dece sve su samo ne loše i teške.

Izvor: Index

Dosada kod dece je normala pojava, mada je mnogi povezuju sa dolaskom dvadesetprvog veka. Ranije kao da su deca umela sama da se zaigraju i zabave, a roditelji bili spremniji da deci pokažu put do kreativno ispunjenog vremena.

Činjenica je da su članovi porodica bili više okrenuti jedni ka drugima, znalo se radno vreme roditelja i vreme koje se provodi sa decom. Moderna tehnnologija osim tetevizije i radija nije postojala. Da li smo dobili ili izgubili?

Dosada je prateći deo života. Za odrasle može predstavljati predah, prostor za razmišljanje, kreativnost, maštarenje. Adolescetima dosada donosi odmor ali i rizik ukoliko ne mogu da je istolerišu.Tanka je linija između depresivnosti i dosade kod mladih.

Kod dece do tri – četiri godine je normalno da roditelji zabavljaju decu, s ciljem da ih uče kako da sama osmišljavaju vreme. Zadatak roditelja je da, u zavisnosti od uzrasta deteta, njegovih interesovanja i pažnje, zajednički pronađu aktivnosti kojima dete može samostalno da se zaigra. Slobodno vreme ispunite kreativno.Kako?

Isključite televizor i kompjuter, pustite muziku, pevajte, igrajte
Uključite dete u svakodnevne aktivnosti, sređivanje stana, nameštanje kreveta, brigu oko igračaka (brisanje, sređivanje…), slaganje garderobice. Deca to vole jer se osećaju kao odrasle osobe kojima ukazujete poverenje i značaj u porodičnom životu. Pomaganje oko pravljenja kolača je prava radost za devojčice.

Idite u park sa decom kad god možete. Druženje sa drugim roditeljima i decom i boravak na vazduhu prijaće svima. To je dobra prilika da upoznate i steknete nove prijatelje, i vi i dete.
Odlazak u dečje pozorište i bioskop je prava radost za mališane. Posle toga obavezno razgovarajte o likovima, karakterima, ko je dobar, a ko nije…Kod kuće pomozite detetu da proba da nacrta neki zanimljiv lik i postaknite ga da svojim rečima nekome od ukućana ispriča šta je gledalo u bioskopu ili pozorištu.

Ukoliko imate kućnog ljubimca, uključite dete pored igre, i u negu.

Ispišite moguće aktivnosti na papir. Napisane reči, čak i ako dete ne zna da čita, imaju mnogo veću težinu od izrečenih. Za dete, samo ispisivanje daje poseban značaj i ozbiljnost, naročito ako zna to i da pročita. Još interesantnije je da moguće zajedničke ili samostalne aktivnosti ispišete na papiriće koje ćete ubaciti u staklenu teglu, i izvlačiti kao „iz šešira“ u trenucima dosade.

Igre sa vršnjacima su odlićne zbog razvijanja empatije, tolerancije, saradnje, verbalnih sposbnosti, prepoznavanja neverbalne komunikaciju. U društvu vršnjaka dete se uči pobedama ali i porazima .
Sportski vrtići i školice sporta su idealne za razvijanje sportskog duha, učenje poštovanja reda i strpljenja,koncentracije, koordinacije pokreta…Ukoliko primetite da je vaše dete talentovano za crtanje, muziku ili ples, omogućite mu da razvije talenat. Ili „vijuge“ u školici šaha…

Šetajte, planinarite, vozite bicikl, rekreirajte se. Navike se usvajaju od malih nogu. Kad odraste, vaše dete će raditi ono što je naučilo s vama.

Sa polaskom u školu učlanite dete u biblioteku. Stvarajte naviku čitanja od malena. Razvijajte ljubav i prema novinama – čitanju „Politikinog zabavnika“ ili „Nacionalne geografije za decu“.

Kada je reč o igračkama, ne preterujte. Deca se brzo zasite i u jednom momentu im ne znače ništa. Traže nove i nove, i tako u beskraj, što gubi smisao. Ograničite broj raspoloživih igračaka (zajednički odložite višak) kako bi se dete vezalo za njih, izigralo i razvilo afektivni odnos prema njima.

Moderno doba je donelo kompjutere i video igrice. Na predškolskom uzrastu, ukoliko njihovo korišćenje izmakne kontroli, donose više štete nego koristi. Dete se pasivizira, ne razvija govorno-jezičke sposobnosti, podiže unutrašnju napetost, ne razvija kreativnost, nepovoljno utiče na psiho-motorni razvoj. Postoji rizik da dete postane gojazno, da mu oslabi vid, da ne ume da komunicira sa okolinom… Zato vi morate ograničiti vreme provedeno za računarom ili na mobilnom telefonu. Možda su igrice dobre sluge, ali sigurno – loši gospodari.

Dosada ne mora da bude neprijatno osećanje. Odmor je neophodan posle raznih aktivnosti. Faza mirovanja obnavlja i dušu i telo, može biti put u osmišljavanje nečeg kreativnog. I deci je potreban predah i vreme da obradi svakodnevne aktivnosti i informacije – i da ne radi ništa. Ukoliko se dete ne žali da mu je dosadno, to znači da ima sposobnosi i da uživa u sopstvenom društvu i da ume da toleriše eventualnu neprijatnost koju dosada može da donese. Tada mu vi niste potrebni.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine.

Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Aktivnosti kao što su trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje i penjanje treba što više dozvoljavati mališanima jer je dokazano da je igranje važno za razvoj dece.

Kako spremiti decu za sutrašnji život, izazove? Kako ih naučiti korisne stvari, a da nemaju slabije razvijene centre u mozgu? Kako uskladiti potrebu deteta za kretanjem i izazov novih tehnologija koje ga doslovno mogu zarobiti?

Zato moramo pronaći interakciju škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečije igre, kakva je bila uobičajena do pre 10 do 20 godina: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… Igranje je važno za razvoj dece jer je osnovna karakteristika ljudi uspravan hod, koji nas je evolutivno razvijao, posebno naš mozak koji je zapravo organ za preživljavanje.

Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade. Ako dete puno vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada. Treba uvesti neka pravila za decu, a ona glase – jedan sat sedenja mora se kompenzovati s dva sata igranja (van kuće, negde u parku, igralištu).

Oni uče kroz igru

U sadašnjoj tački evolucije prestali smo da se krećemo, najveći deo dana sedimo i mozak dobija manje stimulacija i to u važnim regijama, što ostavlja posledice i na fizički razvoj. Na primer, danas 60%, a u nekim gradovima i više od 70% dece ima ravna stopala.

Do pre dve decenije taj procenat kretao se između 10 i 14% i nije rastao. Toliko je genetski preodređeno, a svi ostali imaju razvojne smetnje. Isto je i sa smetnjama u govoru, čitanju, koncentraciji. Neka deca su jednostavno postala nesposobna za učenje.

Dete se ne kreće, mozak dobija manje impulsa i tako nastaje problem. Tu roditelji treba da forsiraju motoričke igre, u kojima deca skaču, hvataju loptu, preskaču vijaču… zapravo dečja igra definiše naše kasnije sposobnosti, zato je ona jako važna.

Razvoj sinapsi

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine. Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Prvu grešku pravimo čim dete iznesemo iz porodilišta. Devojčice stavimo u potpuno roze, a dečake u plave sobe. Prva stimulacija razvoja sinapsi dolazi od kontrasta. U sobi mora da postoji više boja. Čim dete prohoda, roditelji ga sputavaju u kretanju, ne daju mu da trči, skače, vrti se. I time sprečavaju stimulativne aktivnosti.

Roditeljski uticaj na razvoj broja sinapsi njihovog mališana moguć je već od dana rođenja. Dete mora da ima stimulativnu sredinu u svakoj fazi razvoja. U najranijoj fazi „meke”, pastelne boje nisu dobar izbor. Mnogo je bolje da boje i oblici, koji dete okružuju, budu kontrasni, kako bi oko jasno razaznavalo predmete i oblike. Najveći uticaj roditelja moguć je u fazi kada dete već sluša i razume šta mu se priča, a to je sa dve i po, najkasnije tri godine.

Puzle su jedna od “pametnih” igrica

Dete intuitivno radi vežbe koje stimulišu razvoj sinapsi, ali roditelji ga u tome sprečavaju, nesvesni da mu time nanose štetu.

Na listi korisnih aktivnosti nalaze se:

Rotacija oko svoje ose (deca vole da rašire ruke i vrte se u krug)

Skakanje (deca se raduju dok skaču po svojim krevetićima)

Igre sa održavanjem ravnoteže (deca uživaju hodajući po bankinama ili
ivičnjacima, a roditelji im to brane, plašeći se da će pasti)

Penjanje po drveću, nameštaju, stolovima (to im, takođe, branimo, jer se plašimo da će pasti i povrediti se)

Dakle, iako brane ovakvo igranje koje je važno za razvoj dece, sa druge strane roditelji deci dozvoljavaju igre koje su štetne i potpuno nepotrebne sa evolutivnog stanovišta.

Mi smo potpuno okrenuli leđa prirodi, a zbog toga plaćamo veliku cenu.
Sve je više razvojnih poremećaja na šta nam ukazuju statistike na državnom nivou u većini država u okruženju. Sve je više disleksije, disgrafije, diskalkulije i raznih smetnji koje onemogućavaju decu u normalnom učenju i postizanju rezultata u skladu sa svojim genetskim potencijalom.

Puno tih problema bismo sprečili kada bismo se normalno ponašali prema deci, tj. kao naši roditelji prema nama. Ne znam odakle toliki strah da će se dete povrediti u igri!? Previše brinemo, štitimo decu, udovoljavamo njihovim zahtevima i tako ih zapravo biološki oštećujemo.

Na primer, radili smo veliko istraživanje sa puno parametara koji su važni da procenimo razvoj deteta, a jedan od testova je bio da li znaju da vežu pertle. Preko 70% šestogodišnjaka to nije znalo. Pitali smo roditelje zašto im kupuju cipele na čičak, a odgovor je glasio – “da se dete ne muči”. Čuo sam da u radnjama skoro i nema normalne obuće na pertle za taj uzrast jer ih niko skoro ni ne kupuje! Zapravo smo mi roditelji najveći krivci za sve ovo što se događa našoj deci.

Crtanje i seckanje razvijaju motoričke sposobnosti

Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra. Ne možemo, na primer, čitanje gledati izvan konteksta učenja i metoda rada u školi. Ono što je važno znati je to da ako teramo decu na reproduktivno učenje, to je protiv fiziologije i neminovno vremenom dovodi do otpora prema školi, prema takvom načinu učenja i prema samom čitanju.

Po nekim istraživanja deca u školi više i ne čitaju lektiru nego nalaze skraćene verzije na internetu, čitaju samo pojedina poglavlja, a samo 20% dece stvarno čita knjige! To se razlikuje od države do države, ali realno problem je sve veći. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – nakon video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za jedan sat dožive puno nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo.

Drugi problem je što ako deca imaju usporenu akomodaciju oka (reakcija oka na približavanja i udaljavanje predmeta) onda mogu imati problem prilikom čitanja, pa se događa mešanje slova u rečenici, pa čak i čitavih redova. Onda čitanje nije samo dosadno, nego predstavlja i problem. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja puno toga i onda mora ponovo da čita. Ranije nije bilo tako, a negde smo, izgleda, jako pogrešili.

Pomoć kroz igru:

Klasifikacije – dete klasifikuje predmete po nekom obeležju, npr. crvene lopte odvaja od belih. Za naš program smo osmislili drugačiji način klasifikacije, tj. dete to čini u svojim mislima, sa simbolima apstraktnih pojmova;

Kockice su obavezne

Serijacije – dete predmete ređa po veličini (npr. velika lopta, srednja i mala);

Analogije – npr. pitamo dete šta je zajedničko zastavama Irske i Italije, a nije zastavama Rusije i Francuske. Dete analizira u glavi te četiri zastave i odgovora: “Zelena boja”.A – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.

Nažalost, ovaj vrhunski sistem sposobnosti mozga, naša deca u toku školovanja ne koriste, i zato se dešava da brzo zaborave ono što nauče ili, čak, i ne znaju da povežu ono što su naučili (kada je reč o funkcionalnom znanju, Srbija je među poslednjima u Evropi.) Ovaj sistem može svesno da se koristi i vežba (putem niza igara) već od treće godine života.

Asocijacije – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.

Apstrahovanje – prepoznavanje simbola apstraktnih pojmova.

Stres kao posledica reproduktivnog učenja

Deca kod nas i u Evropi uče reproduktivno – čitaju više puta, ponavljaju i tako zapamte. Posle samo dve nedelje, međutim, zaborave čak 80% naučenog. Ali već od trećeg razreda deca imaju toliko gradiva da ne mogu sve da stignu da ponove. Onda kada treba da odgovaraju, znoje im se dlanovi, lupa im srce, dožive pravi akutni stres i to se ponavlja u proseku jednom u deset do 15 dana. Mozak reaguje na akutni stres tako što dete postepeno počinje da mrzi školu. Tako dolazimo do podatka da 30% dece već od trećeg osnovne ima otpor prema školi.

Plastelin razvija maštu i motoriku

Koja su rešenja?

Prvo moramo dete uvesti u knjige, tj. slikovnice već u najranijem dobu i tako ga zainteresovati za čitanje. Čitati mu priče za laku noć. Uzeti slikovnice koje ćemo zajedno bojiti, naučiti ga ljubavi prema svojim knjigama. Kada idemo u trgovački centar ili slično možemo mu jednom u mesec dana i kupiti neku knjigu. Ako voli zastave kupite mu knjige te tematike, ako voli životinje onda te tematike. Tako im stvaramo ljubav prema knjigama.

Ne smemo zaboraviti ni albume sa sličicama, ali tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2 ili 3 meseca. Jer ako kupujemo deci puno sličica oni sakupe album za 10 do 15 dana i od toga nemaju nikakve koristi. A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta ili igranje klikera. Izuzetno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja.

Posao roditelja, pa i učitelja, je da znaju koje su to igre, ali nažalost vidimo da su te korisne igre sve manje u opticaju. Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo, jer recimo ako dete voli klikere, roditelji kupe 50 komada, za vikend dođu rođaci, pa možda kupe još 100 komada, a onda dete ima u kutiji 100-200 klikera i ne želi više ni da se igra, a ako slučajno i igra tu nema razvoja misaonih klasifikacija i serijacija, jer ga ne interesuje da li je izgubio ili odneo klikere, jednostavno nema motiv da pamti i analizira svoju igru. Zato je bitno da roditelji shvate da iako je igranje važno za razvoj dece, od puno igračaka dete baš i nema neke koristi.

Izvor: Happy children

Uvođenje rutine i redovnih navika koje će mališani zadržati tokom čitavog života je ključno za održavanje zdravlja zuba.

Vrlo je važno da kao roditelji obratimo pažnju i stvorimo dobre životne navike kod naših mališana dok su još mali.

Većina roditelja deci pere zube sve dok ona ne razviju svoje motorne veštine. Ipak, važno je demonstriranje pravilnih tehnika pranja zuba, i pretvaranje tog procesa u zabavu koliko god je to moguće. Ne samo da je to dobar način učenja, nego vam pruža i određeno vreme da se povežete sa svojim detetom.

Dakle, zakoračite na taj uzbudljivi put dugoročnih navika pomoću sledećih saveta i trikova:

- Učite dete o važnosti pranja zuba i korišćenja konca za zube još u mlađem uzrastu. Negu zuba bi trebalo započeti što pre, čim zubi počnu da im se razvijaju.

- Odaberite odgovarajuću veličinu četkice za zube - ona sa dužom drškom vam može biti potrebna jer se mališani često bune da otvore usta dovoljno. Obavezno odaberite nešto zabavno i interesantno.

- Pevajte, pričajte priče ili gledajte crtani film kako bi pranje zuba bilo zabavno - ovo će osigurati da se zubi peru ona preporučena dva minuta.

- Budite sigurni da znate pravilnu tehniku pranja zuba, jer će dete pratiti vaš primer.

- Kada je mlađe, možete mu prati zube tako što stanete iza njegovih leđa ili ga stavite da vam sedi u krilu. Kako bude bilo starije, prirodno će zaželeti da preuzme posao u svoje ruke, a vi samo budite sigurni da to radi kako treba.

- Neka vaše dete stane na stolicu kako bi moglo da se gleda u ogledalu. Ne zaboravite da ga podsećate da svaki put opere i jezik.

- Držite se rutine - ne dozvolite da dete propusti da opere zube ujutru čim ustane i uveče pred odlazak u krevet.

- Ukoliko dete ima više od šest godina, bezalkoholno sredstvo za ispiranje usta može koristiti nakon pranja zuba, kako bi se odstranile sve zaostale bakterije.

- Neka pranje zuba bude zabavno uz električnu četkicu, ona efektnije odstranjuje plak i bakterije, a zaštitiće i detetove desni od agresivnog pranja.

- Redovan stomatološki pregled jednom godišnje je ključan, te budite sigurni da ste odabrali zubara koji se detetu dopada. Trebalo bi da ova poseta bude što prijatnija detetu.

Izvor: yumama.com

Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…

Prdeo, govorio- isto ti je.

Tu rečenicu je pred nama i nama, njenim unucima, naša baka Mara najčešće ponavljala. Nikad osuđujući, nikad kao da jadikuje, prekoreva, već više onako usput, utefteri za sebe. Tiho konstatuje.

I ode dalje. Nakon što je mirno isprobala sve za šta je verovala da će da deluje, do nas da dopre.

Ode da radi nešto pametnije.

I evo ga! Taj porodični arhetip kao zloduh se nadvio iznad moje savršene predstave o roditeljstvu. Da, teoretske. Začete još pre začeća, dok još o deci nisam imala ni pojma, ali sam se za njih spremala gutajući brdo literature o razvojnim fazama. Verovala da se spremam, tačnije. Evo ga kezi mi se u lice, puca od smeha, a ja?

Pucam po svim šavovima.

Kako su se pod našim krovom sudarili kriza druge, kriza treće godine, preduga pecaroška apstinencija i kriza srednjih godina (u daljem tekstu, iz obzira prema autorki, postpubertet), pucam jer pucam u prazno.

Jer besomučno ponavljam u krug iste rečenice.

A to ni do koga ne dopire.

I ne da mi dođe da odem, nego bih iz sopstvene kože da iskočim, da pobegnem.

Stigle su nas razvojne faze.

Ona moja do juče divna deca odjednom kao da su u posedu samog đavola. Uši im je zaglunuo, glasne žice podmazao, u dupeta ubacio sveže pundravce najnovije generacije, u glave neke sulude ideje da imaju svoje “ja”, svoju volju i mišljenje, iako ta ista dupeta još uvek brišem ja. A i noseve.

Glina za koju sam verovala da smo je divno oblikovali odjednom mi klizi pod prstima, otima se, raspada.

Ne zna šta hoće, ali zna šta neće- neće ništa! Sve je NE.

Ne kod njih, nemoj ko mene.

 Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…

Suludo je, zar ne? Takve stvari tražiti od deteta. Sad kad ih vidim ovako napisane i meni tako izgleda. To onda više i ne bi bilo dete.

I to je prvo što sam uradila. Sve “Nemoj” molbe sam zapisala.

I nad njima se sita ismejala.

Gleda me s kraja rečenice onaj usud kezavi, sada mrtav ozbiljan, silazi s tačke na i, mudruje- …kažem ti ja, iskuliraj, opusti se.

Sve ikad napisano o fazama razvoja i krizama sam, uz dužno poštovanje autorima što su diplomirali, bacila. Ništa vam to ne treba. Po tome se radi kad ste zdrave pameti. Kako, to još nisam dokučila, pošto je to uglavnom kad deca nisu sa vama.

Razvojne faze su vam kao grip. Ako radite po receptu, traju dve nedelje, ako se ne držite uputstva, trajaće 14 dana! Jedino što možete je- da izdržite. Naravno, na nogama.

Umesto galame?

Ignorišite. Ne decu, već pundravce, ponašanje. Ćutanje je nekad najbolji način da se ono bitno kaže. Tišina se ponekad čuje najglasnije. Kad nastane dreka, dišite. Setite se gripa- proći će.

Budite strateg, o granicama pregovarajte kad nastupi zatišje. Kao papir kad izleti iz štampača, kad tad mora da padne. Na sličan način sila zemljine teže radi i za vas. Sve što izgovorite, kad tad će da “legne”.

Kažu da se deci sluh formira najkasnije do 40-te.

A do tada? Idite radite nešto pametnije.

I ne zaboravite da im besomučno ponavljate jedinu rečenicu koja dopire, jedinu sa kojom nema greške: ma šta radio, volim te.

Na neki samo vaš način.

Ili, kao moja baka: prdeo govorio, isto ti je.

Napisala: Ljubica Balać
Izvor: Mama na ćoše

Zašto deca treba da veruju u Deda Mraza i do kada treba da iščekuju deku u crvenom odelu?

Najčešća dečja pitanja o čiki u crvenom odelu
U vreme praznika deca zatrpavaju roditelje pitanjima o čiki u crvenom odelu. Ovo su najčešća, pa zato na vreme smislite dobar odgovor:
Kako Deda Mraz uspe da obiđe ceo svet?
Kako će on da dođe kod nas kad nemamo dimnjak?
Kako irvasi mogu da lete?
Kako on, onako debeo, uspe da prođe kroz odžak?

Deca treba da veruju u Deda Mraza i to je jedna od najlepših i najkorisnijih roditeljskih laži, kažu psiholozi. Otkrivamo vam zbog čega nije dobro da deci rušite snove i učite ih od malih nogu da ne postoji nikakav čarobni čika koji deli poklone.

Dok se u pojedinim porodicama ceo decembar ispredaju priče o Deda Mrazu i nestrpljivo se iščekuje njegov dolazak, postoje pak i oni roditelji koji svoju decu od malih nogu uče da ne postoji nikakav čarobni čika i da im zapravo poklone kupuju mama i tata. Ovakav stav roditelji realisti brane činjenicom da decu ne treba lagati i da će posle samo biti razočarana kad shvate da Deda Mraz ne postoji. Postavlja se pitanje ko je od ovih roditelja u pravu i zašto je važno da deca veruju da postoji čika sa sedom bradom u crvenom odelu.

– Istraživanja rađena na temu dece i Deda Mraza, a verovali ili ne ima ih puno, pokazuju da poslednjih godina sve više roditelja svojoj deci govori da Deda Mraz ne postoji. To se dešava zbog generacijskih razlika u razmišljanju i pristupu roditeljstvu, ali i zbog toga što su deca danas generalno više informisana nego ranije, pa se roditelji plaše da će biti uhvaćeni u laži – otkriva dr Nikolina Ljepava, socijalni psiholog, koja smatra da je korisno da mališani veruju u Deda Mraza.

Bradati deka tu je od pamtiveka

Prema njenim rečima, različite bajke, u koje spada i priča o Deda Mrazu, od pamtiveka su bile neizostavan deo dečjeg odrastanja i veoma su važne za razvoj apstraktnog razmišljanja kod dece. To su dokazala i brojna istraživanja jer kroz imaginarne situacije, pretvaranja i verovanja u fantastična bića deca mentalno vežbaju situacije. One im kasnije pomažu u razumevanju sveta koji ih okružuje, ali i u razlikovanju realnog i nerealnog, rešavanju problema i razvoju kreativnosti.

– Osim kognitivnih, tu su i socijalno-psihološke dobrobiti Deda Mraza, koji predstavlja otelotvorenje tzv. božićnog duha darivanja i deljenja. On je uzor dobrote, pravednosti, blagosti i ljubavi, tako da verovanje u Deda Mraza podstiče darežljivost kod dece i smanjuje dečji egocentrizam – ističe naša sagovornica i dodaje da su istraživanja pokazala da najveći broj dece postepeno prestaje da veruje u ovog čarobnog čiku.

Sećanja za ceo život

Što je najbitnije, za najveći broj mališana to saznanje ne predstavlja nikakav šok, niti problem, a to je zapravo ono čega se roditelji najviše plaše. Otkriće da Deda Mraz ne postoji za decu uglavnom predstavlja pozitivno iskustvo i znak da su zreliji i odrasliji, pa zato jedva čekaju da mlađem bratu ili sestri pričaju iste priče koje su njima pričane.

– Uvek me rastuži kada čujem da dete od tri-četiri godine ne veruje u Deda Mraza. Imam utisak da je uskraćeno za jednu posebnu čaroliju, onu koja može da postoji samo u detinjstvu i koju više nikada i nigde neće osetiti. Ali sa druge strane, jasno mi je da u savremenoj kulturi Deda Mraz sve više gubi smisao i postaje samo marioneta potrošačkog društva – objašnjava Ljepava i dodaje da se danas sve nekako svodi na to da se deca u vreme praznika zatrpaju tonama igračaka, kojima ne stignu ni pošteno da se obraduju, niti da se igraju njima.

Zato roditelji praznike ne treba da pretvaraju u paradu kiča i izložbu poklona, već treba da nauče decu da smisao Nove godine i Božića nije u tome, već u radovanju malim stvarima, kao i u vremenu provedenom sa porodicom. U sećanjima nam ne ostaju skupe igračke, već uspomene na zajedničke trenutke provedene sa bližnjima. To su pravi darovi koji ostaju za ceo život.

Izvor: Žena.blic.rs
Autor: Biljana Stefanović