Često nam se dešava da kada nemamo snage, ideje za aktivnosti i kada nam je potreban mir,Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece pritisnuti nedaćama možda čak i nesvesno ili linijom manjeg otpora pribegavamo prepuštanju dece televiziji,kompjuteru... Olako i bez kontrole prepuštamo decu malom ekranu jer imamo dobar izgovor – znamo da je tu, pored nas.

Roditeljstvo nije lako. Pre svih, roditelji imaju odgovornost za organizaciju slobodnog vremena svoje dece. Od odraslih zavisi kako će deci biti organizovan dan a i kako će i u kojoj meri da koriste televizor, kompjuter, igrice...

Odrasli i ostali odgovorni za dečji razvoj i rast ne razmišljaju uvek kakvi se sadržaji plasiraju deci (agresivni crtani filmovi, skaradne i napadne reklame, tragične vesti,zastrašujući snimci, neprimerene igrice). Deca izložena ovakvim uticajima identifikuju se sa junacima, imitiraju ponašanje, neprimereni govor... Izrazitim i intenzivnim povećanjem zvučnih i svetlosnih efekata, brzine dešavanja deca često ni ne stignu do suštine priče i razumevanja poruke. Kako doći do suštine priče, kako izvući poruku, kako učiti na tuđim primerima, kako organizovati vreme a i naći pravu meru?

Bitno je kvalitetno bavljenje decom što podrazumeva zajedničko gledanje TV emisija i diskutovanje o viđenom. Kada smo zajedno ispred TV ekrana možemo da otkrijemo i šta i kako dete nešto razume a i da probudimo i podstaknemo nova interesovanja za pojedine teme npr. o dalekim predelima, davnim istorijskim periodima, kako izgledaju neki eksperimenti, kako se radi u podmornici, rudniku... Zbog svih pozitivnih i negativnih strana druženja sa televizorom, kompjuterom pravi je izazov za roditelje a i odrasle iz detetovog okruženja, kako odrediti pravu meru, odnosno koliko mališanima dozirati TV program kao i druženje sa računarima.

Recept leži u stalnom razgovoru sa decom, učenju da se selektivno gleda televizija. Nije dovoljno samo ograničiti vreme ispred ekrana već organizovati vreme, razviti navike aktivnog provođanja slobodnog vremena i pomoći deci da nauče da se igraju.Ako se radi o deci ispod tri godine postavlja se pitanje da li uopšte treba da gledaju televiziju. U ovom uzrastu najvažnija je komunikacija dece i odraslih i uspostavljanje međusobnih odnosa poveranja i razumevanja.I dok deca na najranijem uzrastu samo vokalizuju, guču, brbljaju, oni uče govor tako što odrasli ponavljaju gukanje, brbljanje, reči; pričaju im, opisuju to što rade, skreću pažnju na novo i važno. Ukoliko izostane pravovremeno ovakvo bavljenje detetom, velika je verovatnoća da će dete imati problema sa govorom, a kasnije i čitanjem i pisanjem. Slikovnice sa životinjama, voćem, saobraćajnim sredstvima...i zajedničko iščitavanje važnije je od svih TV emisija. Veoma je dobrodošlo da decu još od rođenja vaspitavamo da vole da čitaju i da im recitujemo stihove Jovana Jovanovića Zmaja, Dragana Lukića, Desanke Maksimović, Duška Radovića ili Ljubivoja Ršumovića i to dok još ne znaju da govore.

Veoma je važno koji model dajemo deci. Da li biramo TV emisije ili je televizor uključen po ceo dan i da li je TV sinonim za predah, informacije, učenje... Od odraslih zavisi kako će dete u ranom uzrastu koristiti ovu spravu i na neki naćin razvijati dečju supkulturu.

Roditelj može da pribeleži u toku jedne nedelje šta je radio zajedno sa detetom, koliko ga je hvalio, grdio, o čemu su razgovarali,šta su zajedno naučili, videli, primetili, gde su bili... Interesantan je podatak da većina budućih prvaka ne zna da veže pertle, ali koristi računar ili gleda TV više od dva sata dnevno.

Ovo nije informacija o dečjim sposobnostima, već o uticaju i odnosu odraslih iz njihovog okruženja.

Stručnjaci smatraju da deca već s tri godine postaju i svesna i zabrinuta zbog svog fizičkog izgleda.

Nova istraživanja i ankete pokazala su kako deca sve ranije počinju da brinu zbog svog izgleda.

Istraživanje koje je sprovela Profesionalna asocijacija za brigu o deci u ranom uzrastu (PACEY) pokazalo je kako deca i pre polaska u školu ili vrtić počinju da grade negativnu sliku o svom fizičkom izgledu.

Roditelji koji su učestvovali u istraživanju kažu da primećuju znakove nezadovoljstva vlastitim izgledom kod dece uzrasta od tri do pet godina, piše Independent.

Organizacija za brigu o deci upozorava kako ovaj problem počinje prerano, a broj dece nezadovoljne svojim izgledom udvostručuje se do uzrasta od šest godina.

Ljudi koji rade s predškolskom decom navode kako deca sve više misle da su debela ili ružna, i ne razumeju odakle tolika samosvest i samokritičnost kada je fizički izgled u pitanju, naročito u tom uzrastu.

Savetnica organizacije za brigu o deci Žaklin Harding kaže kako je potrebno još mnogo istraživanja ovog problema, ali ipak smatra da su televizija i fotografije u novinama glavni krivci.

"Deca do četiri godine već razmišljaju o tome kako bi njihova tela trebalo da izgledaju i već imaju razrađene strategije kako da izgube višak kilograma. Rana iskustva su najvažnija kada je u pitanju njihov razvoj, tako da moramo da obratimo pažnju na to da možemo deci da nametnemo negativna razmišljanja o fizičkom izgledu, čak i ako toga nekad nismo ni svesni", rekla je Hardingova.

Stručnjaci upozoravaju roditelje da paze kakve komentare daju na svoj ili tuđ izgled u društvu svoje dece. Roditelji često imaju najveći uticaj na decu i zato ne bi trebalo da u njihovom prisustvu govore o tome da li su i koliko nezadovoljni svojim izgledom.

"Detinjstvo je veme kada deca jednostavno upijaju sve što vide i čuju. Deca na osnovu podataka i iskustava u ranom uzrastu formiraju svoju buduću ličnost. Od velike važnosti za roditelje je da ne vrše pritisak na decu o tome kako bi trebalo da izgledaju, već da budu pozitivan primer i grade kod dece samopoštovanje", rekao je Nik Harop iz organizacije za mentalno zdravlje dece.

Ukoliko ste primetili da vaš mališan često odbija da ide u vrtić ili školu, pati od određenih „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom ili ima preterani strah od životinja i čudovišta, verovatno se boji gubitka roditeljske blizine.

Histeričan plač i panika ako roditelja ispuste iz vida kod dece se javlja već u uzrastu od osam meseci, kaže pedijatar Aron Kuper, autor knjige „Zašto ne reći: Želim da mi deca budu srećna“. Simptomi straha od odvajanja mogu da traju nekoliko nedelja ili meseci dok dete ne shvati da ga ne napuštate zauvek, a koren detetove panike je strah od gubitka ljudi s kojima je emotivno blisko.

– Stvar je u tome što deca shvataju da možete da odete, ali ne shvataju da ćete se vratiti – kaže Kuper. Kod starije dece predškolskog uzrasta i školskog uzrasta (od treće do desete godine) teskoba razdvajanja pojavljuje se nakon svakog dužeg razdoblja provedenog s roditeljima ili ljudima kojima veruju – objašnjava on.

Ovo je najčešće povezano s osećanjem nezaštićenosti u novoj sredini i s nepoznatim ljudima, kao i sa strahom da će se mami i tati dogoditi nešto loše ako ih dete ne „čuva“. Odbijanje odlaska u vrtić ili školu, „bolesti“ poput glavobolje ili bola u stomaku, poteškoće s nesanicom i preterani strah od životinja i čudovišta upućuju da se dete boji gubitka roditeljske blizine. Ako se ovaj strah ignoriše, histerija iz prve faze prelazi u ravnodušnost prema roditeljima. Spomenutom nezainteresovanošću dete „kažnjava“ roditelje zbog „napuštanja“. S obzirom na to da je reč o normalnoj fazi odrastanja, strah od odvajanja može se ublažiti, planiranjem odlaska, ritualima poput slanja poljubaca i dužeg mahanja pri odlasku, detetov strah polako će nestati.

Prije ili kasnije većina roditelja će postaviti sebi pitanje koliko treba da štiti svoje dijete, jer zaista nije lako procijeniti do koje mjere djetetu treba biti podrška i zaštita, a kada bi ga trebalo pustiti da stiče svoja iskustva i donosi svoje odluke.

Godine djeteta su jedan od najvažnijih kriterijuma: dok je sasvim malo, nema puno lošeg u osluškivanju njegovih potreba i udovoljavanju većini njegovih želja. Jer malo dijete plače kad je gladno, mokro, uplašeno. Pružanje podrške u takvim trenucima jednostavna je poruka da ga volite, da je željeno i zaštićeno, da mu se ništa loše neće dogoditi.

Kako dijete raste, proširuju se i njegove potrebe i zahtjevi, pa su česte situacije u kojima je roditelju najlakše uskočiti, riješiti problem umjesto djeteta. No znamo da dijete moramo da pustimo da pogriješi. Teoretski je to jednostavno, ali baš činjenica da djetetu moramo da pružimo i jedno i drugo – i zaštitu i iskustvo – u praksi nam ne pomaže da saznamo u kom konkretnom slučaju učiniti prvo, a u kom drugo.

Univerzalnih pravila nema, moguće je dati tek poneki savjet i ukazati na tipične greške. Neka su djeca znatiželjnija, nestašnija, sklonija riziku, manje osjetljiva na stres, dok će drugima svako zadirkivanje biti trauma. Što bolje poznajete svoje dijete, to ćete tačnije moći da predvidite kako će u određenoj situaciji reagovati i kako će primiti posljedice, a to pokazuje kako vi treba da postupate.

Roditelj koji često u školi ili vrtiću bije bitke umjesto djeteta, poteže veze da bi mu osigurao bolju poziciju i generalno često obavlja ono što druga djeca rade sama, šalje poruku da njegovo dijete nije dovoljno vrijedno ni sposobno. I nema veze što roditelj ima dobre namjere, što svakodnevno djetetu govori da je najbolje i da može sve što poželi, kad roditelj to ne pokazuje djelima! Da apsurd bude veći, takav je roditelj najčešće šokiran kad čuje kako to utiče na dijete.

Neprijatelji roditelja su nesigurnost, sumnja, griža savjesti, strah od ponavljanja grešaka svojih roditelja… KLlinci su lukavci koji će na kilometar osjetiti strah i nesigurnost. Iako vaspitanje nije bitka za kontrolu, dijete se ne može osjećati sigurno ako roditelj baš nikad nije strog, ako ne zna da uspostavi kontrolu i ako nije dosljedan u postavljanju granica. Kako dijete raste, čvrste i jasne granice postaju potrebnije. U protivnom dijete postaje razmaženo, traži da mu se ugađa i popušta, a manipulacija postaje pravilo ponašanja.

Ako ste roditelj kojeg često more brige tipa što će moje dijete doživjeti u svijetu, ako se pitate jeste li strogi, pretjerujete li u zahtjevima, sva je prilika da ste suprotnost tome, odnosno da ste previše popustljiv roditelj. Po pravilu, strogi i kruti roditelji nemaju takvih dilema.

Ne vjerujte svemu što pročitate i što mediji govore. U želji da ukažemo na emocionalnu bol i zlostavljanja, kao da smo otišli u drugu krajnost: nekad se mislilo da bajke služe djeci da prebrode strahove, a danas nas uče kako treba zaboraviti svaki trag nasilja i političke nekorektnosti u slikovnicama, crtićima, filmovima… Kad bi sve bilo tako opasno, svi mi koji smo odrasli na Tomu i Džeriju bili bismo nesposobni za život. Pretjerana zaštita od svega i svačega suprotnost je vaspitanju, jer roditelj treba dijete da pripremi za spoljašnji svijet, koji je sve samo ne savršen i politički korektan.

Ni roditelji nisu nevini, pa i oni manipulšu djecom. Vaspitanje je zahtjevno i traje, pa nakon tolikih godina nije teško zaboraviti što smo voljeli i čime smo se bavili prije djece. Kad čujete izjavu – zašto da budu podstanari kad kod nas ima mjesta, budite sigurni da tu nešto nije u redu. Oni koji uz roditeljsku ulogu zadrže i ostale uloge u životu, ponašaju se manje zaštitnički prema djeci.

Lekari kažu da ako vam se dete žali na bol u nogama, umor ili primetite da ne može dugo da se šeta, stoji, trči nepravilno i zamara se na treninzima, moguće je da ga muče ravna stopala

Istraživanja pokazuju da 80 posto predškolaca ima ravna stopala. Ovaj deformitet se obično otkrije pri prvom sistematskom pregledu, ali vi možete da ga uočite i ranije ako znate koje su njegove posledice.

Lekari kažu da ako vam se dete žali na bol u nogama, umor ili primetite da ne može dugo da se šeta, stoji, trči nepravilno i zamara se na treninzima, moguće je da ga muči baš ovaj problem. Ukoliko ga na vreme odvedete kod lekara i ispoštujete sve što vam kaže, ravna stopala će postati prošlost.

U protivnom, kada odrastu mogu da imaju "X" i "O" noge, bolove u lumbalnom delu kičme, kukovima, deformitet kičmenog stuba... Stručnjaci kažu da uz pomoć vežbi za jačanje i aktivaciju mišića stopala, adekvatne obuće i korektivnih uložaka, koji daju stabilnost, noga se vraća u pravilan položaj.

Dobro je da deca što više hodaju bosa po neravnoj površini i da svakog dana kod kuće vežbaju tako što će kliker ili malu loptu dizati stopalima sa poda.

U deo normalnog seksualnog razvoja kod dece spada i dodirivanje i istraživanje sopstvenih polnih organa u procesu upoznavanja tela. Deca tom prilikom osećaju prijatnost, tako da ta radnja može imati tendenciju ponavljanja.

Seksualna radoznalost kod dece nema isto značenje kao masturbacija kod starije dece i odraslih, jer se odvija na nesvesnom nivou, predstavlja izvor nesvesnog zadovoljstva, i nije praćena erotskom fantazijom sa ciljem kao kod odraslih.

Dečaci ranije otkrivaju svoje seksualne organe nego devojčice, ali pojedina istraživanja su pokazala da devojčice češće stimulišu svoje genitalije u odnosu na dečake.

Kada roditelji, rodbina ili osobe koje čuvaju decu primete ovakvu pojavu kod svojih mališana, najčešće reaguju stidom, besom, zbunjenošću, a naročito zbunjenošću. Uglavnom izbegavaju razgovor sa okolinom na tu temu, a skloni su decu da kažnjavaju, da im prete ili zadirkuju. Ovakve reakcije roditelja kod dece izazivaju stid, stramotu ili osećanje krivice.

Kako postupati u ovakvim situacijama?

Potrudite se da ne reagujete burno, optužujuće, ljutito ili zabrinuto. Imajte na umu da je radoznalnost za sopstveno telo deo normalnog i prirodnog razvoja, kao i da dečja masturbacija nema seksualnu konotaciju. Najčešća pitanja roditelja su « da li će se moje dete razviti u normalnu osobu, da li će biti opsednuto seksom, ili da li će biti promiskuitetna odrasla osoba ? ».

Razmotrite okolnosti pod kojima se to dešava – moguće je da se radi o ritualu pred spavanje (kao sisianje palca) koji dete umiruje i olakšava mu da zaspi, pa se ista aktivnost ponavlja kad god je dete uznemireno ili napeto. Ili suprotno, može se desiti da dete istražuje svoje polne organe kada je opušteno, npr. uz gledanje TV-a. Roditelji bi trebalo da se zabrinu jedino ukoliko je dodirivanje genitalija toliko učestalo da se dete isključuje iz drugih aktivnosti, ukoliko se povlači i postaje opsednuto istom radnjom.

Najčešći uzroci stimulisanja genitalija kod dece, osim refleksnog izazivanja zadovoljstva, jeste doživljaj teskobe, napetosti, zabrinutosti ili usamljenosti. U periodu porodičnih turbulencija ( promena sredine, razvod, svađe, prezauzetost roditelja, rođenje drugog deteta) primećeno je da je ova pojava učestalija. Pojačano « erotizovani » roditelji, koji su naglašeno upućeni jedno na drugo ne skrivajući sopstvenu seksualnost, takođe mogu doprineti ovoj pojavi. Neretko i sami roditelji, ukoliko se preterano bave genitalijama svoje dece prilikom kupanja i održavanja intimne higijene mogu podstaći ovu pojavu.

Najpre razmotrite da li se vase dete oseća usamljeno ili uznemireno, kao i da li je bilo nekih promena u detetovom životu. Razmislite koliko aktivne pažnje posvećujete detetu, u dnevnim razmerama, odnosno koliko se kvalitetno bavite detetom.

Korisno je preusmeriti pažnju deteta na nešto što mu predstavlja zadovoljstvo u spoljašnjem svetu, van sopstvenog tela. Uvedite neke nove aktivnosti i emocionalne podsticaje u kojima će vase dete uživati, ne tražeći utehu u samostimulaciji.

Ukoliko se ovakvo ponašanje produži ili počne da usporava razvoj i ugrožava zdravlje deteta, potrebno je da se obratite pedijatru i dečjem psihologu kako biste pronašli individualni model prevazilaženja problema.

Marijana Petrović, spec.med.psihologije

Ranko Rajović: Značaj dečje igre važan je za razvoj deteta, a roditelji to sve češće zaboravljaju.

Pokret je osnova razvoja, jer jednostavnom analogijom može se videti da živa bića koja se ne kreću (biljke) nemaju nervne ćelije, a živa bića koja se kreću imaju. Najsloženiji nervni sistem ima čovek, pa ako se tako posmatra, mi smo živa bića za kretanje i jasno je da je čoveka u velikoj meri formirao uspravan hod.

Ozbiljan problem je sve češća pojava da roditelji guraju svoje dete u kolicima do druge, ponegde čak i do treće ili četvrte godine. Ako znamo da se mozak intenzivno razvija u prvim godinama života, a da smo mi živa bića za hodanje, jasno je da dete mora da hoda. Ovaj problem se vidi indirektno, jer ima sve više dece sa ravnim stopalima. Po nekim istaživanjima preko 50 % dece ima ovaj problem. Pre 20-ak godina bilo je oko 15 % ravnih stopala, prema tome ovo nije genetski uslovljeno. Problem je što deca više skoro da i ne hodaju.

Ali nažalost postoji i drugi problem, pa umesto da dete u razvoju hoda, trči, skače, vrti se, preskače preko prepreka, postoje situacije gde dete sve više vremena provodi za računarom.

To nije aktivnost koja će pomoći u ukupnom razvoju dečjih bioloških potencijala. Kompjuter jeste koristan, samo je pitanje gde je granica, tj. koliko vremena dete može da provodi sa njim da ne bi bilo više štete nego koristi. Najbolje igre su one u kojima dete razmišlja, kreće se i komunicira sa drugom decom. Iz ovoga je jasno da je potrebno organizovati vreme i omogućiti da su deca što više u prirodi i na igralištima.

Autor: Ranko Rajović

Istraživanja su pokazala da postoji osam važnih događaja koje deca ne zaboravljaju i koji su za njih izrazito važni.

Odlazak u obdanište ili u školu

Ovo je uverljivo najčešće sećanje. Iskustva su različita – iz vrtića se deca obično sećaju plača nakon što su predata na ‘milost i nemilost’ vaspitačicama, a iz prvog razreda osnovne uglavnom nose lepa sećanja: biranje odeće, slaganje knjiga u torbu, razgovori s mamom i tatom koji ih za ruku vode, prvih dana škole.

Prepričavanje događaja, kao i pričanje priča, služi tome da deca steknu iskustva i slože puno, puno toga u svojim glavicama.

Okolina

Deca međusobno stvarno razgovaraju o kućama ili stanovima u kojima žive, o kućnim ljubimcima, školskim učionicama, parkovima… svemu što ih okružuje u svakodnevnom životu. Jasno se sećaju stabla ili haustora gde su se sakrili od kiše. Uz prirodne nepogode, sneg, oluju, kao i prvu tuču koju su doživeli, deca vežu intenzivne, ne uvek prijatne emocije kojih se dugo i živo sećaju.

Skakanje, plivanje, penjanje

Deca su u potpunosti usredsređena na sve što rade svojom voljom, pa tako i aktivna igra ima važno mesto u dugotrajnim sećanjima. Često su ta sećanja najživlja kad je reč o sportu – takmičenjima, treninzima, uspesima i odustajanjima. Psiholozi kažu da su ta sećanja povezana sa zajedništvom, potrebom da vodimo ili budemo vođeni i da osećamo da su drugi uz nas.

Uspeh

Sećanja na rane uspehe deci dugo ostaju u pamćenju kao situacije u kojima su pokazala da su u nečemu bolja od proseka. Zato svakom detetu treba da omogućite da se oseća kao pobednik, odnosno pomozite mu da pronađe ono u čemu je dobro, pa makar to bilo i slaganje kockica.

Ljudi koje volimo i koji nas vole

Tokom istraživanja klinci su tražili da crtaju bake i deke, komšije i poznanike, sve one koji su im do tada bili naklonjeni. Iste osobe su pominjali i četiri godine kasnije.

Bebe i mala deca

Skoro svako dete želi da sačuva uspomene na malu decu i bebe (decu komšija, rođaka, prijatelja svojih roditelja, kao i na mlađu braću i sestre). Sećaju se da su zajedno jeli, koliko brzo su bebe rasle, zatim jasno pamte trenutke kad su ta deca progovorila, prohodala…

Pripadnost zajednici

Pomalo neočekivano, klinci su mnogo pričali o pripadnosti zajednici, tačnije kako grade odnose i postaju deo te zajednice. Pričali su o vrtiću, komšijama, putovanjima…

Nezaboravna mesta

Mnoga deca pamte i mesta u kojima su bila, čak i mnoge detalje: kako su izgledale hotelske sobe i kreveti, gde su ljudi ljubazni i nasmejani, a gde neprijatni, kako su izgledale plaže, gde su kupili čamac…

Na plažama možemo videti bebe kako neustrašivo bauljaju po pesku prema vodi, ali deca stara oko dve godine već pokazuju strah od ulaska u vodu, naročito ako je velike površine kao npr. more, reke, bazeni.

Iako mala deca obožavaju da se brčkaju u vodi, ponekad se kod njih može razviti i strah od vode.

Pošto se dete plaši svega neočekivanog, treba ga pripremiti i ublažiti efekat iznenađenja. Zato ga ne treba naglo spustiti u kadu sa vodom, reku ili more, jer dete u tom trenutku gubi kontakt sa podlogom, pa tako može da doživi pravu paniku, a postoji i mogućnost da se razvije fobija od vode.

Takođe, kod deteta se može razviti strah od vode ako se oklizne u kadi, ako je voda suviše vrela ili ako mu sapunica uđe u oči. Dok je dete u kadi, ne sme se iz nje ispuštati voda, jer se može preplašiti da će isteći, tj. nestati kroz otvor kade zajedno sa vodom.

Ako se dete preplaši kupanja u kadi, ne sme se ni u kom slučaju prisiljavati na to, već je najbolje neko vreme dete kupati izvan kade. Kada se strah smanji, tek ga onda treba ponovo postepeno navikavati na kupanje u kadi.

Deca se najviše boje tekuće vode, reke, jer se boje da će ih voda zauvek odneti i otrgnuti od roditelja. Zato treba biti veoma obazriv i taktičan pri navikavanju deteta na ulazak u reku.

Ni u kom slučaju dete ne treba prisiljavati da uđe u reku, more, bazen, već ga treba psihički pripremiti i podsticati kako bi ono samo poželelo da to učini.

GOTOVO da nema deteta koje nije prošlo kroz fazu ponavljanja reči i zamuckivanja. Ali to nikako ne znači da dete ima problem mucanja, već je obično u pitanju prolazna pojava, koju logopedi zovu disfluentnost.

– Kod gotovo 80 odsto dece tokom govorno-jezičkog razvoja dolazi do disfluentnosti – kaže Budimirka Simić Kužić, logoped Zavoda za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora „Dr Cvetko Brajović“.

– Ako dete dok govori ponavlja kompletne reči, ili imate imate utisak da je zastalo pa ne može da se seti neke reči, kada ponavlja reči nevezano za emocionalno stanje i emocije, i ako se to javlja kao povremeni, prolazni problem, onda se najverovatnije radi o disfluentnosti.

Do ove faze u razvoju govora dolazi naročito ako je dete u roku od nekoliko nedelja naučilo dosta novih veština, ili novih reči. S druge strane, ako dete ponavlja prve glasove, ili prve slogove reči, ako pokušava, pa odustaje od govora, ako su smetnje intenzivnije kada je srećno, i vidi se povezanost smetnji u govoru sa emocijama, bilo pozitivnim bilo negativnim, onda se sumnja na mucanje.

– Čim se jave prva ponavljanja reči ili zamuckivanje, treba otići kod logopeda i to onog koji se ciljano bavi mucanjem i uraditi diferencijalnu dijagnostiku kako bi se utvrdilo da li se radi o mucanju, ili prolaznoj fazi u razvoju govora – upozorava Budimirka Simić Kužić.