Zašto deca treba da veruju u Deda Mraza i do kada treba da iščekuju deku u crvenom odelu?

Najčešća dečja pitanja o čiki u crvenom odelu
U vreme praznika deca zatrpavaju roditelje pitanjima o čiki u crvenom odelu. Ovo su najčešća, pa zato na vreme smislite dobar odgovor:
Kako Deda Mraz uspe da obiđe ceo svet?
Kako će on da dođe kod nas kad nemamo dimnjak?
Kako irvasi mogu da lete?
Kako on, onako debeo, uspe da prođe kroz odžak?

Deca treba da veruju u Deda Mraza i to je jedna od najlepših i najkorisnijih roditeljskih laži, kažu psiholozi. Otkrivamo vam zbog čega nije dobro da deci rušite snove i učite ih od malih nogu da ne postoji nikakav čarobni čika koji deli poklone.

Dok se u pojedinim porodicama ceo decembar ispredaju priče o Deda Mrazu i nestrpljivo se iščekuje njegov dolazak, postoje pak i oni roditelji koji svoju decu od malih nogu uče da ne postoji nikakav čarobni čika i da im zapravo poklone kupuju mama i tata. Ovakav stav roditelji realisti brane činjenicom da decu ne treba lagati i da će posle samo biti razočarana kad shvate da Deda Mraz ne postoji. Postavlja se pitanje ko je od ovih roditelja u pravu i zašto je važno da deca veruju da postoji čika sa sedom bradom u crvenom odelu.

– Istraživanja rađena na temu dece i Deda Mraza, a verovali ili ne ima ih puno, pokazuju da poslednjih godina sve više roditelja svojoj deci govori da Deda Mraz ne postoji. To se dešava zbog generacijskih razlika u razmišljanju i pristupu roditeljstvu, ali i zbog toga što su deca danas generalno više informisana nego ranije, pa se roditelji plaše da će biti uhvaćeni u laži – otkriva dr Nikolina Ljepava, socijalni psiholog, koja smatra da je korisno da mališani veruju u Deda Mraza.

Bradati deka tu je od pamtiveka

Prema njenim rečima, različite bajke, u koje spada i priča o Deda Mrazu, od pamtiveka su bile neizostavan deo dečjeg odrastanja i veoma su važne za razvoj apstraktnog razmišljanja kod dece. To su dokazala i brojna istraživanja jer kroz imaginarne situacije, pretvaranja i verovanja u fantastična bića deca mentalno vežbaju situacije. One im kasnije pomažu u razumevanju sveta koji ih okružuje, ali i u razlikovanju realnog i nerealnog, rešavanju problema i razvoju kreativnosti.

– Osim kognitivnih, tu su i socijalno-psihološke dobrobiti Deda Mraza, koji predstavlja otelotvorenje tzv. božićnog duha darivanja i deljenja. On je uzor dobrote, pravednosti, blagosti i ljubavi, tako da verovanje u Deda Mraza podstiče darežljivost kod dece i smanjuje dečji egocentrizam – ističe naša sagovornica i dodaje da su istraživanja pokazala da najveći broj dece postepeno prestaje da veruje u ovog čarobnog čiku.

Sećanja za ceo život

Što je najbitnije, za najveći broj mališana to saznanje ne predstavlja nikakav šok, niti problem, a to je zapravo ono čega se roditelji najviše plaše. Otkriće da Deda Mraz ne postoji za decu uglavnom predstavlja pozitivno iskustvo i znak da su zreliji i odrasliji, pa zato jedva čekaju da mlađem bratu ili sestri pričaju iste priče koje su njima pričane.

– Uvek me rastuži kada čujem da dete od tri-četiri godine ne veruje u Deda Mraza. Imam utisak da je uskraćeno za jednu posebnu čaroliju, onu koja može da postoji samo u detinjstvu i koju više nikada i nigde neće osetiti. Ali sa druge strane, jasno mi je da u savremenoj kulturi Deda Mraz sve više gubi smisao i postaje samo marioneta potrošačkog društva – objašnjava Ljepava i dodaje da se danas sve nekako svodi na to da se deca u vreme praznika zatrpaju tonama igračaka, kojima ne stignu ni pošteno da se obraduju, niti da se igraju njima.

Zato roditelji praznike ne treba da pretvaraju u paradu kiča i izložbu poklona, već treba da nauče decu da smisao Nove godine i Božića nije u tome, već u radovanju malim stvarima, kao i u vremenu provedenom sa porodicom. U sećanjima nam ne ostaju skupe igračke, već uspomene na zajedničke trenutke provedene sa bližnjima. To su pravi darovi koji ostaju za ceo život.

Izvor: Žena.blic.rs
Autor: Biljana Stefanović

Aktivnosti koje vam predstavljamo su korisne za usvajanje i imenovanje oblika i boja, uočavanje deo/celina, vizuelno pretraživanje, vizuelnu percepciju, finu motoriku, usmeravanje i održavanje pažnje, prebrojavanje, usvajanje pojma količine.

Za prvu aktivnost vam je potreban veliki papir na kome ćete nacrtati pet vazni u kojima će biti po četiri cveta čija sredina ima određeni oblik. U jednoj vazni neka bude jedan oblik sa četiri cveta različite boje. Papire u boji isecite u različitim oblicima koji se uklapaju sa sredinom cveta. Dete ima zadatak da uzme jedan po jedan oblik i stavi na odgovarajuće mesto.

Za drugu aktivnost vam je, takođe, potreban veliki papir. Na velikom papiru nacrtajte nekoliko cvetova čija je sredina različitog oblika. Zatim nacrtajte pčelice u oblicima koji odgovaraju oblicima na cvetovima (npr. cvetu na kome je trougao potrebna je pčelica u obliku trougla). Detetov zadatak je da poređa pčelice na odgovarajuće cvetove. Pre nego što stavi pčelicu na odgovarajući cvet, dete treba da izimitira u vazduhu pčelicin let u obliku u kom je ona.

Obe aktivnosti su, pored zabave, veoma korisne.

Izvor: yumama.com

Uzrok zamuckivanja nije dovoljno jasan, mada se zna da je najčešće naslednog karaktera

POTEŠKOĆE u sklapanju rečenica i izgovaranju pojedinih reči česta su pojava kod mališana, a posebno dečaka. Uglavnom se javlja između druge i pete godine i kod većine dece spontano prestaje. Ukoliko se, međutim, javi u pubertetu, obično je posledica neizlečenog mucanja u dečjem uzrastu, upozoravaju logopedi.

Uzrok zamuckivanja nije dovoljno jasan, mada se zna da je najčešće naslednog karaktera. Nastaje i kao posledica insistiranja da se od levorukog deteta napravi dešnjak. Može biti povezano i sa emocionalnim stanjem, jer se pokazalo da obično zamuckuju donekle napeta deca. Zamuckuju kada su uzbuđena, ali i kada razgovaraju sa pojedinim osobama koje doživljavaju kao autoritete. Nekada počinju da zamuckuju kada im se desi nešto novo i neuobičajeno u životu, kao što je rođenje brata ili sestre, polazak u vrtić, preseljenje u novi stan, odlazak bliske osobe. Može da se javi i u trenutku kada roditelji odluče da budu stroži u disciplinskom smislu.

Zamuckivanje je izazvano intenzivnim razvojem mišljenja deteta, koje prevazilazi njegove govorne mogućnosti. Dete između druge i pete godine raspolaže skromnim rečnikom, izražavanje misli nije usavršeno, a ni pokreti govornih organa nisu precizni. Razume dosta, mnogo želi da kaže, mnogo pita da sazna, ali nije u stanju da sve govorom izrazi. Ako uz sve ovo, ni roditelji nemaju dovoljno razumevanja, već završavaju njegove započete rečenice, dete će biti dodatno isfrustrirano i još više će zamuckivati, ističu stručnjaci.

Izvor: novosti.rs

U detinjstvu se uglavnom svađaju, zbližavaju se u pubertetu, a zlatno doba odnosa počinje posle 25. godine.

U detinjstvu se uglavnom svađaju, otimaju oko lutaka i roditeljske pažnje, ali kako odrastaju shvataju da nemaju većeg, iskrenijeg i posvećenijeg prijatelja jedna od druge. Rivalstvo prirodno zamenjuje osećaj da je životna privilegija to što imaš sestru i što znaš da i ona to zna, mada ne izgovara naglas. Sestra možda to nikada i neće izgovoriti, niti će ti biti drugarica kojoj se sve priča, ali i ono što joj se ne kaže, ona će naslutiti i razumeti.

Starija je mlađoj uzor

Stručnjaci kažu da je ovaj odnos poseban i da je biti sestra sestri pravo bogatstvo. Ali u detinjstvu to ne izgleda uvek tako...

Ukoliko je razlika u godinama mala, devojčice se načelno bolje slažu, iako se i tada svađaju jer je jedna drugoj uzela omiljenu igračku, podmetnula nogu, dobila lepšu majicu na poklon... Borba za naklonost mame i tate je sveprisutna, pa su čarke uobičajene. Psihoterapeut Marija Vicković kaže da roditelji tu mogu da “kumuju”, ukoliko jednu favorizuju, hvale je, ističu da je bolja, poslušnija ili pametnija od druge.

- Ovo je, naravno, pogrešno i nije pedagoški, ali se dešava - ističe psihoterapeut. - Roditelji od ćerki mogu nesvesno da naprave suparnice, jer ako jednu stalno istupaju u prvi plan, druga će biti ljubomorna ili će “zadobiti” kompleks niže vrednosti. Važno je da se prema obema postave tako da nijedna ne pomisli da je ona druga miljenica, pametnica, dobrica. U protivnom, rizikuju da ugroze njeno samopouzdanje, a znamo da traume iz detinjstva ostavljaju duboke posledice.

Ako je sestra starija više od pet godina, odnos se istovremeno pojednostavljuje i komplikuje. Roditelji ih manje porede na dnevnom nivou, ali im govore kako bi mlađa trebalo više da sluša stariju, a starija da bude pažljivija i brižnija prema mlađoj. A to u suštini nervira i jednu i drugu. Mlađa je obično starijoj dosadna, dok je starija mlađoj zabavna i koristi svaku priliku da joj ukrade vreme i prostor, “rovari” po njenom ormanu, dnevnicima, telefonu... Starija je mlađoj uzor i neko ko zna koja muzika treba da se sluša, koji glumci da se vole i koje knjige da se čitaju, ali se ljuti ako joj ona agresivno nameće svoje mišljenje. Jer, i ona voli da bude pametna i važna.

Borci za "istu stvar"

Stručnjaci primećuju da dečje nesuglasice, pa i netrpeljivost, blede sa godinama. Ako je razlika u uzrastu mala, sestre postaju bliskije već u pubertetu, kada počinju prve simpatije, nemiri i dileme. Tada se prirodno sklanjaju na jednu stranu, dok na drugoj ostavljaju roditelje i ostale autoritete. Postaju borci za “istu stvar”. Pokrivaju jedna drugu, brane se od roditeljskih napada i zabrana, postajući jedna drugoj vetar u leđa. A, ukoliko je razlika u godinama velika, starija sestra je već prokrčila puteve za mlađu i izborila se za slobodu.

- Ona je morala da “podmetne” leđa kod roditelja i mlađoj omogući da sve dobije na gotovo. Međutim, starija sestra istovremeno sve vreme oseća odgovornost za mlađu, pa se sada postavlja i kao zaštitnica, proverava sa kim se druži, na koja mesta izlazi i sa kim se zabavlja, ponekad je i kontroliše ili autoritativno sugeriše neke stvari - objašnjava Vickovićeva.

Zlatno doba odnosa počinje posle 25. godine, kada su se obe sestre već izgradile kao ličnosti, završile školu, fakultet, počele da rade, oformirale porodicu, postale tetke. Iako svaka sada ima svoj život, one su tu da se bodre, pomažu, dele lepe stvari i brige. Znaju da su uvek tu jedna za drugu, jer su to vrata na koja u svako doba dana i noći mogu da pokucaju.

BLISKOST
Studija u kojoj je učestvovalo 400 porodica je pokazala da su osobe koje imaju sestru srećnije, velikodušnije i zadovoljnije. Naučnici su zaključili da je “faktor sestra” ključan za otklanjanje straha i depresije, jer su devojčice otvorenije, toplije, manje prikrivaju emocije, brižnije su. Ta bliskost se odražava na sve kasnije odnose u životu - prijateljstvo, partnerstvo, majčinstvo.

Izvor: novosti.rs

Njihov odnos prolazi kroz razne faze - od ignorisanja i rivalstva u detinjstvu do najjače podrške i oslonca u zrelim godinama

U DETINjSTVU se najčešće slažu kao "pas i mačka", ali njihova ljubav je i tada snažna i nežna. Drugačija od svih ostalih. Brat i sestra se vole na najposebniji način, čak i kada se glasno svađaju i jedno ispred drugog istupaju kao ljuti rivali. Oni koji nemaju tu privilegiju, mogu samo da im zavide. Psiholog Dragana Medić kaže da je ovaj odnos često od presudnog značaja za sve ostale relacije i uloge koje će devojčica i dečak imati tokom života.

- Ljubav između brata i sestre je specifična i prolazi kroz više faza - navodi psiholog. - U ranom detinjstvu dominira netrpeljivost praćena nerazumevanjem i ljubomorom, jer se deca bore za roditeljsku pažnju. Devojčice su često nežnije, pa su i odrasli blaži prema njima, favorizuju ih pošto su slabije, što dečake nervira i zato pokušavaju da dokažu da su njihove sestre negativci.

U tom uzrastu, oni su uglavnom grubi, ne libe se da "ćušnu" sestre, počupaju ih za kosu, podmetnu im nogu, unište lutku, kažu im da su dosadne ili glupe. Devojčice to stresno doživljavaju. Boli ih što ih braća kinje i ne žele sa njima da se igraju, pa za čas padnu u suze. Ali ni one nisu tako nevine. Ponekad uživaju dok ih tužakaju roditeljima ili ih špijuniraju, ponosno otkucavajući roditeljima svaki njihov korak, kojim kupuju njihovu naklonost. Sagovornica "Života plus" objašnjava da se slična slika odigrava u pubertetu, kada su braća i dalje zvanično nezainteresovana za druženje sa sestrama. Distanca je prisutnija nego ranije. Ali, razlika je u tome što su devojčice jače, pa im često uzvraćaju udarac. Sada i one njih ignorišu, ne trude se da im se približe i izbore za njihovu pažnju ili čak pokušavaju da rade i ponašaju se suprotno od njih. Taj proces se naziva "deindentifikacija siblinga" i nastaje kao posledica težnje da budu drugačiji.

- Na taj način se zapravo nose sa međusobnim rivalstvom. To objašnjava zašto je u porodici jedno dete mirno i smerno, a drugo buntovno i svađalački nastrojeno - kaže Medićeva.

Međutim, baš na tome nesvesno insistiraju roditelji, jer ih odmalena odvajaju, nastojeći da zadovolje kulturološke i rodne zahteve. Ćerke tretiraju kao nežnice u roze boji, a sinove kao junačine u plavom, pa se oni gledaju sa krajnje suprotstavljenih pozicija.

- Vremenom se to promeni, jer kako odrastaju, brat i sestra shvataju da nemaju veće prijatelje jedno od drugog. Počinju da izlaze zajedno, slušaju istu muziku, stvaraju zajednička prijateljstva. Braća su oduvek, ali sa godinama sve više, zaštitnički nastrojena prema sestrama i spremna su da se za njih založe u svakom trenutku. Sestre tako znaju da imaju svog štićenika, pa im to daje osećaj sigurnosti - kaže psiholog.

Zato se i kaže da je biti brat ponekad bolje nego biti superheroj. Sestre su, sa druge strane, braći najveća podrška, a njihova ljubav je toliko jaka da kažu da ako se desi porodični zločin, jedino sestre nikada nisu optužene, pošto je tako nešto najmanje verovatno.

Bliskost među njima doseže posebne visine u još kasnijem dobu, kada roditelja više nema, pa se još više okreću jedno drugom.

Iako imaju svoju porodicu i svoj život, brat i sestra su uvek tu jedno za drugo. To je posebna ljubav, koja ne liči ni na jednu drugu.

NE ZAUZIMAJTE STRANU

SAGOVORNICA savetuje da roditelji ne pokušavaju po svaku cenu da zbliže sina i ćerku dok su mali, jer to može da izazove kontraefekat.

- Ne bi trebalo da insistirate da se slažu u svakom trenutku i oko svega, da ih kažnjavate ako jedno drugo ignorišu, jer je prirodno da se deca u detinjstvu traže, a ne da im se nešto nameće. Pustite ih da se vole i svađaju, ali naravno, reagujte ako se tuku i povređuju. Nemojte da zauzimate ničiju stranu, nego negujte ravnopravnost, jer je to jedini način da se zbliže - poručuje psiholog Dragana Medić.

Izvor: Novosti.rs

Najjednostavnije igre, kao što su prebacivanje duvanjem ping-pong loptice iz ruke u ruku, doprinose smanjenju stresa, opuštanju i otvaranju deteta za usvajanje gradiva - tvrdi terapeut Klaudio Moki

Čak 90 posto mozga se razvije do pete godine života, a na njegovu veličinu i razvijenost utiče, pre svega, slobodna, nestruktuirana igra - tvrdi Klaudio Moki, terapeut i supervizor pri Asocijaciji za terapiju igrom. On nekoliko godina sprovodi projekat "Rastimo zajedno" u Nigeriji, gde obučava učitelje i nastavnike kako i na koji način da primenjuju igru u radu sa decom. Klaudijeva teorija je da nesputana mašta i kreativnost deluju neverovatno na um.

- Najjednostavnije igre, kao što su prebacivanje duvanjem ping-pong loptice iz ruke u ruku, doprinose smanjenju stresa, opuštanju i otvaranju deteta za usvajanje gradiva - tvrdi terapeut. - Kada se klinac oseća sigurno i opušteno, on je spreman za učenje i uspešno usvajanje znanja.

Klaudio je naveo primer eksperimenta sa pacovima kojim je to dokazano i koji je bio inicijalna kapisla za nastavak istraživanja sa decom kao učesnicima. Životinje koje su bile u kavezima sa igračkama bile su inteligentnije i za suprotni pol poželjnije od onih u praznim kavezima.

Izvor: Novosti

Za dete od dve godine proces ponavljanja u pričama i crtanim filmovima je veoma važan, jer mu omogućava da proveri sećanje i razumevanje radnje, da poveže likove, događaje i zaplete

Gledanje crtanih filmova kao i slušanje bajki i priča za decu pozitivno utiču na razvoj kognitivnih sposobnosti kod najmlađih. Zato, roditelje ne bi trebalo da čudi nesvesna potreba mališana za stalnim ponavljanjem određenih crtanih filmova ili prelistavanjem omiljenih slikovnica.

Za dete od dve godine proces ponavljanja je veoma važan, jer mu omogućava da proveri sećanje i razumevanje radnje, da poveže likove, događaje i zaplete. I naravno, normalno je da se ljuti ukoliko mu omiljeni crtać nestane ili roditelj promeni priču, ističu psiholozi.

Potreba za ponavljanjem je i posledica procesa saživljavanja sa likovima iz određene priče. Mališani se na ovaj način mentalno poistovećuju sa svojim junacima čije akcije i reakcije im pomažu da bolje shvate životna dešavanja. Na taj način oni otkrivaju različite vidove ponašanja i stiču prva iskustava na virtuelnim primerima.

Izvor: Večernje novosti

One su mnogo više od običnog predmeta, jer mališanima daju ideje, imaju ulogu njegovog partnera, saigrača, često najboljeg druga u usamljenosti, ali i povod za druženje sa vršnjacima...

IGRAČKE oblikuju ličnost deteta, pomažu mu da sazri i razvije se, pa ih pažljivo birajte. One su mnogo više od običnog predmeta, jer mališanima daju ideje, imaju ulogu njegovog partnera, saigrača, često najboljeg druga u usamljenosti, ali i povod za druženje sa vršnjacima...

Igračka mora da odgovara uzrastu, ali i da bude kvalitetnog, netoksičnog materijala, da ima edukativnu svrhu.

Predškolci uglavnom traže omiljene likove iz crtanih filmova. Međutim, ne treba im uvek nabaviti to što traže. Roditelji moraju da se dobro upoznaju sa sadržajem i karakterom tih junaka. Ako su u osnovi negativne poruke i lik je negativan, agresivan ili promiskuitetan, detetu treba objasniti da neće dobiti tu igračku jer taj lik nije pozitivan i na njega ne bi trebalo da se ugleda.

Usmeravajte decu na društvene igre, kupite im lopte, vijače, rolere, trotinet, bicikl..., to će ih navesti da idu napolje i druže se sa vršnjacima baveći se sportom. Zbog toga je važno da ih upoznate sa svetom saobraćaja i naučite osnovna pravila ponašanja. Nabavite saobraćajnu mapu sa pratećim elementima kao što su saobraćajni znaci, automobili, figurice pešaka, saobraćajci...

Ako dete voli slova i brojeve, nabavite mu različite slovarice, slagalice sa slovima i brojevima, geometrijskim oblicima...

Izvor: novosti.rs

Često nam se dešava da kada nemamo snage, ideje za aktivnosti i kada nam je potreban mir,Uticaj odraslih na razvoj govora kod dece pritisnuti nedaćama možda čak i nesvesno ili linijom manjeg otpora pribegavamo prepuštanju dece televiziji,kompjuteru... Olako i bez kontrole prepuštamo decu malom ekranu jer imamo dobar izgovor – znamo da je tu, pored nas.

Roditeljstvo nije lako. Pre svih, roditelji imaju odgovornost za organizaciju slobodnog vremena svoje dece. Od odraslih zavisi kako će deci biti organizovan dan a i kako će i u kojoj meri da koriste televizor, kompjuter, igrice...

Odrasli i ostali odgovorni za dečji razvoj i rast ne razmišljaju uvek kakvi se sadržaji plasiraju deci (agresivni crtani filmovi, skaradne i napadne reklame, tragične vesti,zastrašujući snimci, neprimerene igrice). Deca izložena ovakvim uticajima identifikuju se sa junacima, imitiraju ponašanje, neprimereni govor... Izrazitim i intenzivnim povećanjem zvučnih i svetlosnih efekata, brzine dešavanja deca često ni ne stignu do suštine priče i razumevanja poruke. Kako doći do suštine priče, kako izvući poruku, kako učiti na tuđim primerima, kako organizovati vreme a i naći pravu meru?

Bitno je kvalitetno bavljenje decom što podrazumeva zajedničko gledanje TV emisija i diskutovanje o viđenom. Kada smo zajedno ispred TV ekrana možemo da otkrijemo i šta i kako dete nešto razume a i da probudimo i podstaknemo nova interesovanja za pojedine teme npr. o dalekim predelima, davnim istorijskim periodima, kako izgledaju neki eksperimenti, kako se radi u podmornici, rudniku... Zbog svih pozitivnih i negativnih strana druženja sa televizorom, kompjuterom pravi je izazov za roditelje a i odrasle iz detetovog okruženja, kako odrediti pravu meru, odnosno koliko mališanima dozirati TV program kao i druženje sa računarima.

Recept leži u stalnom razgovoru sa decom, učenju da se selektivno gleda televizija. Nije dovoljno samo ograničiti vreme ispred ekrana već organizovati vreme, razviti navike aktivnog provođanja slobodnog vremena i pomoći deci da nauče da se igraju.Ako se radi o deci ispod tri godine postavlja se pitanje da li uopšte treba da gledaju televiziju. U ovom uzrastu najvažnija je komunikacija dece i odraslih i uspostavljanje međusobnih odnosa poveranja i razumevanja.I dok deca na najranijem uzrastu samo vokalizuju, guču, brbljaju, oni uče govor tako što odrasli ponavljaju gukanje, brbljanje, reči; pričaju im, opisuju to što rade, skreću pažnju na novo i važno. Ukoliko izostane pravovremeno ovakvo bavljenje detetom, velika je verovatnoća da će dete imati problema sa govorom, a kasnije i čitanjem i pisanjem. Slikovnice sa životinjama, voćem, saobraćajnim sredstvima...i zajedničko iščitavanje važnije je od svih TV emisija. Veoma je dobrodošlo da decu još od rođenja vaspitavamo da vole da čitaju i da im recitujemo stihove Jovana Jovanovića Zmaja, Dragana Lukića, Desanke Maksimović, Duška Radovića ili Ljubivoja Ršumovića i to dok još ne znaju da govore.

Veoma je važno koji model dajemo deci. Da li biramo TV emisije ili je televizor uključen po ceo dan i da li je TV sinonim za predah, informacije, učenje... Od odraslih zavisi kako će dete u ranom uzrastu koristiti ovu spravu i na neki naćin razvijati dečju supkulturu.

Roditelj može da pribeleži u toku jedne nedelje šta je radio zajedno sa detetom, koliko ga je hvalio, grdio, o čemu su razgovarali,šta su zajedno naučili, videli, primetili, gde su bili... Interesantan je podatak da većina budućih prvaka ne zna da veže pertle, ali koristi računar ili gleda TV više od dva sata dnevno.

Ovo nije informacija o dečjim sposobnostima, već o uticaju i odnosu odraslih iz njihovog okruženja.

Stručnjaci smatraju da deca već s tri godine postaju i svesna i zabrinuta zbog svog fizičkog izgleda.

Nova istraživanja i ankete pokazala su kako deca sve ranije počinju da brinu zbog svog izgleda.

Istraživanje koje je sprovela Profesionalna asocijacija za brigu o deci u ranom uzrastu (PACEY) pokazalo je kako deca i pre polaska u školu ili vrtić počinju da grade negativnu sliku o svom fizičkom izgledu.

Roditelji koji su učestvovali u istraživanju kažu da primećuju znakove nezadovoljstva vlastitim izgledom kod dece uzrasta od tri do pet godina, piše Independent.

Organizacija za brigu o deci upozorava kako ovaj problem počinje prerano, a broj dece nezadovoljne svojim izgledom udvostručuje se do uzrasta od šest godina.

Ljudi koji rade s predškolskom decom navode kako deca sve više misle da su debela ili ružna, i ne razumeju odakle tolika samosvest i samokritičnost kada je fizički izgled u pitanju, naročito u tom uzrastu.

Savetnica organizacije za brigu o deci Žaklin Harding kaže kako je potrebno još mnogo istraživanja ovog problema, ali ipak smatra da su televizija i fotografije u novinama glavni krivci.

"Deca do četiri godine već razmišljaju o tome kako bi njihova tela trebalo da izgledaju i već imaju razrađene strategije kako da izgube višak kilograma. Rana iskustva su najvažnija kada je u pitanju njihov razvoj, tako da moramo da obratimo pažnju na to da možemo deci da nametnemo negativna razmišljanja o fizičkom izgledu, čak i ako toga nekad nismo ni svesni", rekla je Hardingova.

Stručnjaci upozoravaju roditelje da paze kakve komentare daju na svoj ili tuđ izgled u društvu svoje dece. Roditelji često imaju najveći uticaj na decu i zato ne bi trebalo da u njihovom prisustvu govore o tome da li su i koliko nezadovoljni svojim izgledom.

"Detinjstvo je veme kada deca jednostavno upijaju sve što vide i čuju. Deca na osnovu podataka i iskustava u ranom uzrastu formiraju svoju buduću ličnost. Od velike važnosti za roditelje je da ne vrše pritisak na decu o tome kako bi trebalo da izgledaju, već da budu pozitivan primer i grade kod dece samopoštovanje", rekao je Nik Harop iz organizacije za mentalno zdravlje dece.